Privremeni boravak

01.07.21 Polja

„Privremeni boravak“ i „Letnji dan“, privremenost u letnjem danu ili letnja privremenost dana „kada sve stoji“, kaže pesnikinja Jasmina Topić u zbirci Privremeni boravak iz prošle godine. Mogla bih iznova da počnem bez veštih igara rečima u kojima danas pobeđuje jedno, a sutra drugo, mogla bih „ravno do dna“ poezije, nepristrasno, da progovorim kroz slobodan let ili, još bolje, da saopštim, ponizno i neredovno, povodom ovog književnog dela, nešto što je „ispod odeće“ među „složenim preciznim slojevima vrućine“, „u soli postojanja“ ili u obliku svetlosti letnjeg i morskog sveta čiji hlad poput ledenice intenzivno i tako jasno odvaja redove dragih, usamljenih, tihih, odsutnih trenutaka jednog pesničkog sveta. U slučaju ove poezije nostalgičnost i melanholija još bolje evociraju te odsutne slatke trenutke, prizivajući „sigurne zone“ života i svakodnevice – dorečene, brižljivo opisane, neposredne i izbrisive, prekrivene tankom linijom „uklanjanja dokaza“, kaže pesnikinja „tako to ide“, tako dugme radi u širem duhovnom prostoru, u kruženju optimalne mogućnosti samostalnog prijateljskog prisustva kada „čaše idu u krug“, „još jednog leta (i) obmane“. A konačnica prvog dela knjige u pesmi „Jadransko plavo“, toliko složena i utančana, progovara čisto pesničkim ženskim altom, što se u mojim čitanjima stalno obnavlja kao pesnikinjin muzički iskorak koji evocira glasove Lere Lin i Kistal Gejl, taj duboki kantri i rok vokal, ogoljen, čak nesiguran, što preobražava reči i dojam u osećajnost pevanih stihova.
„Proživeti unazad“ otvara drugi deo knjige, u manevarskom koraku unatrag, u mestima „koja smo mogli da obeležimo sobom“, „i koja uporno ne ostaju u nama posećuju nas“, „kao mogući životi na ivicama svetlosti“, „svici u noći među zbunjujućim putokazima“, u mestima koja nam se naime vraćaju, koja nas zaposedaju i u čijoj pokretljivosti, kroz celu pesmu, plovimo u promišljenom pesničkom rastvoru prostorne i vremenske inverzije, u premeštanju stvarnosti, prošlosti, sećanja, nade i putovanja. Putovanje u ovoj knjizi je dakako jak motiv, svojevrstan rast autentičnosti, ta prohodnost, kretanje, put, dolazi sa šumom u Melburnu, arhipelagom u Škotskoj, Berlinom, okeanom u Kaliforniji, te se poezija prostire sve do ivice gde „počinje drugi deo sveta“; utkan i prožimajući geopoetički narativ neizbežno nas smešta u „znakove kraj puta“, dok se s kišom sliva i razliva mastilo ili tinta, metaforički nas podsećajući na literarnije note.
Rimskim brojem III Jasmina izdvaja pesmu „To što ti se radujem“ zapljusnutu suncem u podne; iskonski lako pokreće teme Jadrana, Vela Luke, Rovinja i Starog Grada u nizu numerisanih stvarnosnih i zazivanih morskih i žuboravih mora, plaža i obala, stena i kamenjara, starih grobalja, zvonika, galebova, ruzmarina, plavetnila i smokvi, što ovim rečima, povučenim u desni deo strance knjige, poput mirnih talasa, odgovara tanana, fina ravnoteža ili ritam penušavih stihova; ali ne, nisu to prizori u kamenu, barokno izvedeni, niti formule opterećene do granica nosivosti, to je raspričanost dugih reči i dugih stihova, što vidimo, nakon malog jadranskog ciklusa, u četvrtom delu knjige, gde se Sućuraj ugnezdio u povišenoj temperaturi slobode literarnog stvaralaštva jednog velikana kakav je Jovan Hristić, i kad se može reći da Jasmina Topić, autorka neupadljivog majstorstva, poput Hristića ili bar proreknuta Hristićem, organizuje svoj glas u svetlosti te i takve moguće paralele. U njenoj poeziji stavljen je u pogon mehanizam značajnih veza među stvarima; stvarnosni opseg kao da dozvoljava slikama da se metaforično razvijaju u neočekivanim susretima s rečima, dajući im začudo prepoznatljivu svetlost i boju. Neobičnost običnosti, ali ne, neću se igrati rečima, najzad to ništa ne znači, s neizbežnim sećanjem na pionirsku istoriju Jugoslavije u pesmi „U redu za polazak u materinu“, u jednom prostranom koncentričnom modelu zrakastog širenja pesme ili još bolje zvezdastog sa dozom trezvene jave. Teško je pisati pesme koje su sasvim izvan „angažovanog“ i „kritičkog“ konteksta. Autorka se primiče pritisku pisanja (mikro) istorijske i konkretne situacije, transponujući motive bivše Jugoslavije u jedno lepo osećanje zajedničke prošlosti.
Pesme petog ciklusa s „Materinom“ donose drugačije raspoloženje s prljavim apsektima moderne metropole, fuziju prljavo-realističnog i fantazmagoričnog, u jukstapoziciji činjeničnog i fantastičnog; onu vrstu iskustva koju može imati čovek u kakvom industrijskom gradu, „grad(u)-pacov(a)“, u kojem ga opčinjavaju „nevidljive male smrti“, „na kraju dana“ ili ga u sekvencama muzičkih fraza u korelativu „bulevarskih duhova“, slojeva „lišća i smeća“ i svetog praga hrama smešta na tlo moderne poezije. Očigledno je da je Jasmina Topić sposobna da u svojoj poeziji stopi mnoštvo različitih iskustava i bogatstvo intelektualnih spekulacija; malo je onih koji tako proučavaju umetnost kojom se bave i grade svoje pesničko delo toliko precizno i samouvereno.
„Letnje veče u Branzviku“ otvara šesto poglavlje u svetlosti spletenosti i razdrešenosti nepoznatih jezika i paralelnih ulica, u dupliranim scenama u kojima „naši životi nastavljaju dalje“, „bez nas“, gde „naši dvojnici lutaju svetom“, „i vode možda baš tamo naše sanjane živote“. Krems na Dunavu, svojevrsni domicil ali i tuđina, neispisana pisma i opijene razglednice, usamljenost u svetlosti, razbokorene slike trenutaka privremenih bivanja, tek neosetni dodir sa stvarima, sa krasticama života; ne dodiruju se dirke klavira, dok ruke lebde iznad i prsti se mrse u melodijama ostvarenim u domenu u kojem nastaju i pesme ispovedne lirike. Glas pesnikinje se uglavnom javlja u prvom licu, sasvim direktno, bez posredništva neke pesnikove persone. Pokatkad i kroz nadređeni dijalog sa pesmom, pisanjem ili čitanjem, autorka kao da izlazi iz kruga, ali ne i izvan kruga života, pozajmljujući tuđe reči i opise, koje u pesmi „U predvečerje“ – paralelizmom – i realizuje kroz efektnu sliku svog dvorišta gde „bi trebalo registrovati“, „i sitno prčkanje oca u radionici“, „majčine dijaloge sa životinjama“, „u našem dvorištu šrafovi šrafcigeri naređane cigle“, kaže pesnikinja, „ostale skalamerije“, „domaćinski krajolik“, „kakofonija“ – skica programa jedne pesničke avanture čitanja – palimpsest, metatekst, ako hoćete, talas preko talasa, jedna citatna akustika koja ne menja njenu prirodu pesme, pošto pravih citata nećete naći (mnogo), nego tek poneku monadu s prozorom. Poslednja i sedmom ciklusu dodeljena pesma „Poslednji dan leta“ na reci zatvara knjigu, a s prvom pesmom formira kao kakav čun što je zagrabio vodu sa dna, s osećanjem suštinskih kvaliteta materije od kojih su one sastavljene, pesnikinja dosledno ostvaruje upečatljive slike svog iskustva, dakako – slike koje omogućavaju da se omeđi i definiše prostor njenog saopštenja. Mada, treba imati na umu da slike često nastaju i kao reakcije na određene povode, one znaju biti izvedene iz takvih povoda. Utkano čitanje Ivana V. Lalića i njegove pesme „U susedstvu mrtvih“ pojačava nam doživljaj i razrešava pesnikinjina sećanja, kao i raspored njenih zapamćenih elemenata. Mogla bih reći da je i Jasmina Topić, kao i Ivan V. Lalić, živela s nenapisanim pesmama, da bi potom proširivala šifru, dodavala prvobitnom zapisu – reč, dve; ko zna kakvi su putevi nastanka poezije i pesme; u svetu, vidljivom i neizrecivom, pesnik nazire i shvata, pa se onda stara o „čvrstom slovu“, a potom i dobro tumači već postojeće. Ključevi i šifre nam šapuću moguća značenja, a mi vratolomno ipak žongliramo, ipak držimo glavu iznad vode, gledamo užarenim očima u svet – vidljivi, rečima Ivana V. Lalića „jer u vidljivom je granica (naših) radosti“.
Jelica Kiso

28.12.20 SEEcult.org

Knjiga pesama Jasmine Topić “Privremeni boravak”, u izdanju Arhipelaga, donosi lucidne i melanholične pesme o različitim prizorima i gradovima sveta - od Beograda i Berlina do Australije, o kontinentalnim iskustvima i o stalnom iskustvu privremenosti, ali i o stalnoj žudnji.

To je žudnja za morem, a pravo ime tog mora jeste Jadran, dok je njegova osnovna i nezaboravna boja jadransko plavo, saopštio je Arhipelag povodom tog izdanja, objavljenog u ediciji Element.

“Privremeni boravak pokazuje pesničku zrelost Jasmine Topić. Lirski subjekt je, i u ovoj knjizi, putnik koji se oglašava iz različitih, katkad veoma dalekih krajeva, a putovanje – oblik čitanja sveta i sebe, nova prilika za razumevanje odnosa sa drugim ljudima, naročito sa bliskom osobom koju pesnički subjekt nosi u sebi kuda god krene. Iako se ponekad oseća osujećenim, on u novim pesmama ne podleže neumornom evociranju prošlosti niti oživljavanju onoga što je život mogao da donese, već preispituje svoju sklonost neprestanom preispitivanju, uviđajući da su lične znamenitosti, sagledane iz drugog ugla, u stvari – gorki talog iskustva. Autorka povezuje elegijsko i ironijsko, propušta svakodnevicu u lirsko tkivo, upotpunjuje introspekcijske nalaze uvidom u generacijsko stanje duha. U isto vreme, razvija svest o pesmi kroz dijalog sa drugim pesnicima, te stvara unutrašnju dinamiku, i – zasniva knjigu na nađenoj, strasnoj meri:, navela je književna kritičarka Nevena Stefanović povodom knjige Privremeni boravak.

Povodom Jadrana kao dominantnog tematskog prostora u novim pesmama Jasmine Topić, ona je navela da se u “Privremenom boravku” hrabro traga za ličnom plaveti, sa slutnjom da će se ona nalaziti retko, u proplamsajima, budući da je teško udesiti susret vedrog neba iznad nas i nutrine koja se razbistrila u pravi čas.
Jasmina Topić piše poeziju, prozu, književnu kritiku, kolumne i eseje. Pre “Privremenog boravka”, objavila je šest pesničkih knjiga: Suncokreti. Skica za dan, Pansion. Metamorfoze, Romantizam, Tiha obnova leta, Dok neko šapuće naša imena i Plaža Nesanica.

Pesme su joj prevedene na više jezika i objavljivane u izborima srpske i ex-jugoslovenske savremene poezije. Poslednja u nizu je antologija savremenog srpskog pesništva Cat Painters (Dialogos, New Orleans, USA, 2017).

Jasmina Topić dobitnica je nagrade za poeziju “Duškovićeva zvona” (Pančevo, 2002). Za knjigu “Pansion. Metamorfoze” dobila je nagradu “Matićev šal”.