Osvajanje realnosti

19.03.07

Akademik Milan Đurčinov (1928, Beograd), dugogodišnji redovni profesor u penziji na Filološkom fakultetu u Skoplju, više od pola veka je vodeći književni kritičar i teoretičar u Makedoniji. Kao vrsni znalac kulture slovenskih naroda a posebno ruske literature, važi za jednog od vodećih slavista u svetu. Bio je redovan učesnik na svim međunarodnim slavističkim kongresima, od prvog (1968) u Pragu do poslednjeg (2003) u Ljubljani, kad je i izabran za predsednika Međunarodnog slavističkog komiteta.

U njegovoj biografiji drugi su izbrojali i zapisali 650 bibliografskih jedinaca, 30 knjiga, monografija i antologija koje su objavljene na mnogim svetskim jezicima. Nedavno je objavio novu knjigu, „Osvajanje realnosti. Intelektualna autobiografija” u prevodu Rista Vasilevskog sa makedonskog i izdanju smederevske „Arke”.

Na delu je nekakva čudna moda da su laž i interesna povodljivost postali mera za uspešnost...

Na našu žalost, pred našim očima i uz našu pomoć naglavačke su okrenute opšte civilizacijske vrednosti: moral, etičnost, pravdoljubivost i istina. Zgražava činjenica što na promociju tih novih „vrednosti” gledamo snishodljivo, što se mirimo da neistina bude ustoličena kao vrlina. Kad se magla jednog dana bude razišla, onda će se sve to jasnije sagledati, raspašće se sve lažne konstrukcije. Koliko vidim moralna kriza je globalna. Slažem se sa onim misliocima i intelektualcima, kod nas i u svetu, koji su ubeđeni da svaka kriza ima svoj početak, ali i svoj kraj. Čak i zemlje kao što su SAD, globalno najodgovornije za utemeljenje neistine kao vrline, poseduju snažne intelektualne snage koje se javno protive tom raskoraku i koje se u svojim delima zalažu za reafirmaciju vrednosti koje su sada zaturene i zanemarene i zamenjene jednostrano i brutalno „istinom sile”.

Pomenuste umne ljude. Uloga intelektualca u društvu, bez obzira na njegovu ideološku komponentu, ostaje večno dilema i staro pitanje...
Znate, iako to nekome može izgledati kao anahronizam, mislim da su još uvek u pravu oni koji su rekli: „Ne može se živeti u društvu i biti slobodan od društva”. Intelektualac koji, kao sui generis, zna više od drugih i vidi dalje, ne bi smeo niti mogao da bude nezainteresovan za ono što se događa oko njega. Dakle, ta relacija je neizbežna samo je pitanje na koji način intelektualac izražava svoje mišljenje, svoj stav. I ćutanje u pojedinim periodima može biti sasvim određen stav. U ovakvim vremenima držati se svog uverenja i svog ličnog morala kao da postaje jedna samoubilačka pozicija.

Opšti je zaključak da je makedonska književna kritika zamrla. Zašto?
Tačno je. Ja sam godinama, naročito tokom poslednjih decenija minulog veka, upozoravao da vrednosna kritika sve više nestaje sa naših prostora. Uzrok tome su bili novi svetski teoretski trendovi na osnovu kojih su čovek i njegova sudbina bili odstranjeni i zamenjeni igrom jezičkih kombinacija. To nam je u nasledstvo ostavio tzv. postmodernizam. Imamo veliki broj novoobjavljenih knjiga a da ne postoji jasna svest šta je od svega toga značajno, bitno, šta zaista unapređuje i obogaćuje našu savremenu književnost.

Teorija je „udavila” kritičko vrednovanje ali su i sve glasnije reakcije na ovakvo stanje. Danas „kritiku” pišu svi, što će reći da kritika i ne postoji. Nema kritike sa sopstvenim moralnim i intelektualnim kredibilitetom i tu je odgovor na ovo vaše pitanje.

Pri kraju raspada Jugoslavije spomenuli ste zatvaranje u „nacionalne torove”. Kakva je Vaša komunikacija sa bivšim jugoslovenskim prijateljima i literaturama?
Kao što znamo, tome su svoj doprinos dali mnogi pisci i kulturni radnici. Mi se na Balkanu u velikoj meri, kao kulturne sredine, nalazimo u samoizolaciji a ćutanje i odsustvo dijaloga postaje sve više obeležje naše opšte i kulturne klime. Jedino po kratkim novinskim naslovima, posredstvom interneta ili tokom nekog zalutalog tv-intervjua, vidimo da se pojedine vrednosti u drugim sredinama pojavljuju, ali o nekakvom širem, plodotvornijem komuniciranju nacionalnih kultura sada ne može biti govora.

Očigledno je da je u svim tim zemljama kultura potisnuta na margine i novim društveno ekonomskim imperativima sasvim minimizirana, a posledice svega toga će sve nas skupo koštati. Odsustvo neophodnih i bližih kontakata i bližeg uvida u takva integrativna kulturna žarišta bila su izazvana pogubnim virusom nacionalizma koji je, nadajmo se, prošao svoj zenit mada vidimo da pri svakom novom talasanju ponovo iskrsava.

U pokušaju Vaših kolega iz SANU i MANU da se osujeti zatvaranje i izolacija, pre nekoliko godina potpisan je dogovor o saradnji. Bili ste jedan od njegovih inicijatora, šta se od dogovorenog ostvarilo?
Nažalost, imam utisak da ništa ili gotovo ništa nije realizovano od tog dogovora, bar ne u domenu moga rada i delovanja. Uostalom, ja sam sve do sada zaobiđen u svim neposrednim kontaktima sa SANU.

Vi ste jedan od retkih Balkanaca čije se mišljenje i danas uvažava u Evropi. Ne čini li Vam se da nas je Stara dama zapostavila, usudio bih se reći i izdala?
Rekao bih najpre da mi na Balkanu bolje poznajemo Evropu nego ona nas. Evropa nas posmatra kroz neke zastarele i preživele standarde, što se vidi iz činjenice da neprestano koriguje svoje sopstvene ocene koje su, najčešće, ishitrene. Naravno, ja i dalje verujem Evropi i dajem prednost nekim njenim tradicijama i aktuelnim idejama, nasuprot onim drugim pretendentima na svetsku dominaciju, recimo, Ameriku. A suština ovog nerazumevanja proizlazi jednako iz nesumnjivog zaostajanja modernog koncepta našeg sadašnjeg razvitka, u prevladavanju pasatističkih i, umnogome, retrogradnih ideja poslednjih desetak godina kod nas, ali i u recidivima postkolonijalnih ambicija koje su usađene u svest pojedinih evropskih nacija.

Lično sam začuđen slepilom Evropejaca za događanja na Balkanu koje je, hteli oni to ili ne, njen sastavni deo. Nepravda koja se čini Srbiji ne sluti na dobro i standardi koji joj se sada silom nameću, obiće se o glavu toj istoj Evropi.

Decenijama ste bili ključna spona između makedonske i srpske kulture, književnosti posebno. Mnogi su, međutim, zloupotrebljavali vaše prijateljevanje sa Srbijom i čak vas optuživali za preveliku naklonjenost „severnom susedu”?
Pa zaboga, ja sam rođen u Beogradu, tamo sam se školovao, studirao i doktorirao, objavljivao svoje radove i knjige i logično je moje prijateljevanje sa Srbijom i Srbima. No, ja zbog toga nisam ništa manje Makedonac kako god se uzelo i gledalo. Uostalom dokumentovano je sve što sam učinio na upoznavanju i zbližavanju dva, zaista bliska, naroda. No, kad ste me već „potegli” za jezik da iskoristim priliku i da kažem i sledeće. Moji dragi Srbi su vazda neobazrivi i lako pružaju ruku i sklapaju prijateljstva, deleći priznanja mnogima koji nisu dostojni tih počasti.

Mile Radenković