Nema pesma

31.10.09

David Albahari objavio je 10 zbirki kratkih priča i 12 romana. Njegove knjige prevedene su na 18 stranih jezika. Preveo je na srpski mnoga dela savremenih britanskih, američkih, australijskih i kanadskih autora. Od 1994. živi i radi u Kalgariju, u Kanadi, sa ženom i dvoje dece.Prošle godine objavio je roman "Brat", zbirku priča “Svake noći u drugom gradu”, knjigu eseja “Dijaspora i druge stvari”, kao i knjigu za decu “Ema i jež koji nestaje”, koju je uradio sa Dušanom Petričićem.

Ove godine objavljena je zbirka priča “Nema Pesma”.

Dobitnik je nagrade za kratku priču Ivo Andrić 1982 i NIN-ove nagrade 1996.

Da li je svetska ekonomska situacija doprinela banalnim književnim sadržajima, odnosno kako knjiga opstaje u eri ekonomske krize?

Čini mi se da je situacija manje više ista u svim zemljama kada je reč o temama koje ste pomenuli. U severnoameričkoj književnosti i izdavaštvu je situacija utoliko drugačija što se otvoreno priznaje da je prodaja, dakle zarada koje knjiga donosi ono što je najbitnije izdvačima. Bestseleri su na većoj ceni nego kod nas gde se priznaje da su bestseleri, ali im se ne priznaje toliko književna vrednost. Tamo je taj novac i ta prodaja najglavniji kriterij i ako to ne ispunite, dakle ako vam se knjige ne prodaju izdavač ce vas se veoma lako odreći.

Koje teme su aktuelne u domenu literature u Kanadi?

U domenu literature postoji jedan prelaz na neku vrstu jednostavnijeg pripovedanja čak pomalo i realističkog što je, čini mi se reakcija na ono šarenilo koje je postmodernizam doneo osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Sada su, recimo u Kanadi najpopularnije knjige koje su neke vrste hronika doseljeničkih porodica ili porodica koje nekoliko generacija unazad žive u Kanadi, napisanih dosta jednostavnim jezikom.

Kakav je odnos izdavača prema elektronskoj knjizi koja je sve bliža ljubiteljima književnosti i da li postoji strah od izumiranja papirne knjige?

To će biti isto kao kada je papirni svitak zamenio glinenu pločicu. To su verovatno tada mnogi shvatali kao katastrofu. Ne postoji toliko vidan strah od nekih novih medija, pre mislim da postoji spremnost izdavača da se uključe u to što novi mediji nude, da príhvate elektronsku knjigu koja sada sve više osvaja svet. Jer na kraju krajeva, sve dok se čita, dok pismenost kao pismenost nije ugrožena, ne vidim zašto bi mi tugovali što jedan oblik teksta, koji sad imamo u obliku papirne knjige, biva zamenjen elektronskim oblikom teksta.

Kao što smatram da se ne treba plašiti kompjuterizacije i činjenice da mladi provode mnogo vremena ispred TV-a, na facebookovima, twitterima itd sve dok to ima veze sa pismenošcu i dok zahteva u stvari jednu veću meru poznavanja jezika. Ako se izgubi pismenost i pisana reč, onda treba svi da se zabrinemo. Verujem da će knjiga pre ili kasnije u papirnom obliku išceznuti.

Šta je zajedničko čitaocima knjiga Davida Albaharija u svetu?

Onaj fenomen koji je koliko vidim na svojim putovanjima prisutan svuda u svetu a to je da je čitalacka publika gotovo svugde sastavljena od žena. Na književnim večerima u Kanadi gotovao 90 odsto publike su žene. Možda su teme koje obrađuje savremena književnost bliže čitateljkama... Ja ne pravim razliku. Mislim da je dobar čitalac - dobar čitalac bez obzira odakle je, ko je i šta je. Naravno ostaje pitanje šta je to dobar čitalac! Za mene je dobar čitalac onaj ko potpuno ulazi u knjigu koju čita u nekom vremenskom periodu, da li je to jedan dan, ili nedelju dana sve jedno; važno je da potpuno postaje neki lik iz knjige koju čita.

Mnogi čitaoci kod nas, iz godine u godinu, idu na sajam po “novog Albaharija”. Ovoga puta im se nudi zbirka priča “Nema pesma”

Ove godine zapravo nemam novu knjigu jer kako je rekao pesnik Jehuda Mihai “došlo vreme da se sazivaju svedoci”. Malo se šalim, ali došlo je vreme da se prave životni rezimei, pa sam ja rešio da napravim jednu knjigu izabranih priča koja nosi naziv “Nema pesma”. To može da zbuni čitaoca, da pomisli da je reč o pesničkoj zbirci, ali nije. Zapravo je reč o mojim izabranim pričama. Sam sam pravio izbor i odabrao dvadeset priča, od moje prve knjige “Porodično Vreme” koju sam objavio davne 1973. godine, do prošlogodišnje zbirke “Svake Noći u drugom gradu”.

Period od 1973. do 2008. je pozamašam deo vremena, i ja sam izdvojio priče koje na najbolji način prikazuju ono što sam tokom tih trideset godina uradio, želeo da uradim i u uspeo da uradim, na području kratke priče. Zapravo je na području malo duže priče, jer su moj spisateljski specijalitet - da tako kažem, kao što kuvari hvale svoje jelo - one sasvimkratke priče. Ponekad u jednoj rečenici. Njih sam ostavio za neko drugo svođenje računa.

Kako ste vršili selekciju dok ste birali tih dvadeset priča? One ipak prikazuju ceo Vaš opus.

U principu je to veoma teško i Vaše pitanje pogada na pravo mesto. Jer je teško čitati svoje priče kao da ih je napisao neko drugi, ali ja sam pokušao tako da ih čitam. Svaku onu priču na koju sam mislio, pre početka rada na prikupljanju, da ću sigurno da je uzmem i uvrstim, sve te priče sam izbacio, jer sam se bojao da neki subjektivni osećaj ne nadvlada ono što bi moglo da bude neko objektivno merilo.

E sad, da li sam postigao pravu meru i pravi odnos, to će ćitaoci sami moći da procene.

Koji izazovi su pred vama?

Novi izazovi su dva romana na kojima sada radim, dva kraća romana i naravno nove priče. ali za to ćemo morati da sačekamo sledeći sajam knjiga.

Kako vam se čini sajam knjiga ove godine?

Porastao je ove godine. Vreme je bilo da poraste. Proširio se po dodatnim halama. Mnogo je veći, mnogo je pregledniji, rekao bih. Jedan dan je postao nedovoljan za sajam.Tako da me tek čeka obilazak svih hala i onih izdavača koji mene zanimaju.

Ana Raca

27.08.09 NIN

Petnaest godina posle prvog izdanja kod istog izdavača, izabrane priče Davida Albaharija pojavljuju se po drugi put među Srbima, ovaj put pod naslovom Nema pesma. Da nije u pitanju autor Porodičnog vremena, Pelerine, Neobičnih priča i celog niza drugih zapaženih zbirki, moglo bi se dokonati o razlozima pomenutog čina (iscrpljenost tiraža, „sigurna stavka” godišnjeg izdavačkog plana itd.). Ovako, mnogo je uputnije razmišljati o njegovim implikacijama i značenjima.
Lako je, naime, i moglo bi se reći neminovno, zapaziti podudarnosti između prvog i drugog izdanja. Recimo, „kanonizovane” priče, one koje su uvršćene i u jedno i u drugo izdanje. Ili bi možda bolje bilo reći: „autokanonizovane” priče, budući da je u oba slučaja izbor sačinio sam autor. Ako se ne varam, takvih priča je ukupno devet („Priče koje jedan drugom pričamo”, „Jevanđelje po mom ocu”, „Jerusalim”, „Moja žena ima svetle oči” itd.), što predstavlja tek nešto manje od polovine naslova u ovom novom izdanju. Isto tako, i u jednom i u drugom slučaju dve poslednje priče – „Papa” i naslovna, „Nema pesma” – potpuno su iste, a to, čini se, kazuje ponešto o piščevim afinitetima i prioritetima.
S druge strane, primetno je da ponovljeno i, kako se to kaže, delimično izmenjeno izdanje, iako ima manji broj naslova, opsegom zapravo nadilazi prvobitni izbor. Možemo li – iz toga sledi moguće pitanje – u ovom „priraštaju” tekstualnog obima tražiti svojevrsnu potvrdu onoga što inače već znamo: da je Albahari u međuvremenu postao takoreći „voluminozniji” pisac, autor ne samo kratkih formi i kratkih knjiga, nego i pripovedač šireg i u neku ruku obuhvatnijeg, pa i ambicioznijeg zamaha (Svetski putnik, Pijavice)? Sudeći po pojedinim ostvarenjima („Drugi jezik”, „Učenje ćirilice”), koja opsegom i zahvatom deluju kao neka vrsta mikroromana u nastajanju, uobličenih ekstenzijom i razradom pansimultanističkog prosedea priča koja se pojavljuju već u prethodnom izboru („Štrosmajer”, „Papa”), mogućnost potvrdnog odgovora na ovu nedoumicu nije isključena. Kao što, naime, pokazuju i poslednje zbirke (Svake noći u drugom gradu, 2008), pisac Jednostavnosti i Frasa u šupi uspeo je da očuva „autonomiju” svog novelističkog pisanja u odnosu na osvedočeni prodor (novo)istorijske tematike u njegove romane sa razmeđe vekova (Mamac, Mrak, Gec i Majer itd.), ali je zato, čini se, decenijski duga praksa ispisivanja nešto ekstenzivnijih proznih ostvarenja ipak ostavila traga na ukupno ustrojstvo i tekstualni zahvat njegovih pripovedaka.
To je, uostalom, na izvestan način razaznatljivo već i načinu autorskog komponovanja novog izbora. Namesto tematskog rasporeda i jasno odelitog grupisanja Izabranih priča (priče o detinjstvu i mladosti, priče o zrelom dobu i braku, priče o spisateljskom zanatu i opštim stvarima), Nema pesma donosi jedinstven niz naslova koji u ponečemu ponavlja prvobitni redosled, ali i u poređenju s ranijim izdanjem po svoj prilici sugeriše svojevrsnu kompaktnost. Priče iz tek publikovanog odabira možda se, drugim rečima, mogu čitati i kao neformalna poglavlja jednog znatno obuhvatnijeg, provizornog narativa, naznačenog raspoznatljivim stilom, manirom i ukupnim ambijentom Albaharijevog fikcionalno dočaranog sveta.
U tom smislu, pojavljivanje Neme pesme može da ima i diskretno simbolično značenje. Ne praveći drastične obrte, već godinama i decenijama pažljivo, zanatski samosvesno dograđujući svoj autorski rukopis i majstorski nepopustljivo podešavajući okvir svog pripovedačkog opusa, koji, rekao bih, ipak označava njegov prvenstveni i zaista dragoceni doprinos savremenoj srpskoj književnosti, David Albahari ovim gestom je nenametljivo i u izvesnom smislu „nemo”, na sebi svojstven način, dakle, uputio zapravo i te kako „rečit” znak. Ko ume da čita, razumeće ga.

Tihomir Brajović