Džon Grin je pohađao internat u Alabami, vrlo sličan Aljaskinom Kalver Kriku. Pošto je diplomirao na koledžu 2000. godine, Grin se preselio u Čikago. Danas radi kao komentator na Javnom nacionalnom radiju u Kad se sve uzme u obzir i za WBEZ, podružnicu radija PR u Čikagu.U potrazi za Aljaskom je njegov prvi roman. Autor je romana Paper Towns i An abundance of Katherines. Posetite Džona Grina na veb adresi www.sparksflyup.com
U vreme kada sam prvi put pomislila da sam možda izmišljen lik, radne dane sam provodila u državnoj instituciji u severnom delu Indijanapolisa, zvanoj Srednja škola „Vajt River“, u kojoj sam bila prinuđena da ručam u određeno vreme – između 12.37 i 13.14 – i to od sila toliko većih od mene da nisam ni pokušala da ih identifikujem. Da su mi rečene sile ponudile bilo koje drugo vreme za ručak, da su oni koji su sa mnom sedeli za stolom i učestvovali u pečaćenju moje sudbine tog septembarskog dana odabrali neku drugu temu za razgovor – drugačiji bi mene konac čekao – ili makar drugačija sredina. Ali konačno sam počela da shvatam da je tvoj život priča u kojoj se govori o tebi, a ne priča koju ti pričaš.
Naravno, praviš se da si ti taj koji je piše. Moraš tako. Kad se oglasi ono monotono zvono u 12.37, ti pomisliš Odlučujem da krenem na ručak. A zapravo zvono odlučuje. Misliš da si slikar, a u stvari si platno.
Školskom trpezarijom zvonilo je stotinu glasova koji su nadjačavali jedni druge, i razgovor postade puki zvuk, huk reke preko stenja. Dok sam tako sedela pod fluorescentnim cilindrima koji su agresivno isijavali veštačko svetlo, razmišljala sam o tome kako svi za sebe verujemo da smo junaci nekog vlastitog epa, iako smo u suštini samo istovetni organizmi koji su kolonizovali praznu sobu bez prozora koja miriše na dezinfekciono sredstvo i svinjsku mast.
Jela sam sendvič s puterom od kikirikija i medom, i pila dr peper. Iskrena da budem, grozan mi je čitav taj proces žvakanja biljaka i životinja i njihovo sabijanje niz jednjak, te sam se trudila da ne razmišljam o činjenici da jedem, što je na neki način ipak razmišljanje o tome.
Za stolom preko puta, Majkl Tarner je žvrljao po svesci žućkastog papira. Taj naš trpezarijski sto bio je nalik višegodišnjoj brodvejskoj predstavi: glumci su se tokom godina menjali, ali uloge nikad. Majkl je bio Umetnički Tip. Razgovarao je s Dejzi Ramires, koja je još od osnovne škole igrala ulogu moje Najbolje i Najneustrašivije Drugarice, ali zbog okolne buke nisam mogla da pratim njihov dijalog.
A koja je bila moja uloga u ovom komadu? Potrčko. Ja sam bila ili Dejzina Drugarica ili Ćerka nastavnice Holms. Bila sam nečije nešto.
Osetila sam kako stomak počinje da mi radi na sendviču, a preko žamora sam uspela i da ga čujem kako vari, kao i bakterije kako preživaju ljigavi puter od kikirikija – đaci u meni ručaju u mojoj unutrašnjoj trpezariji. Stresla sam se.
„Zar nisi ti s njim išla na kampovanje?“, upitala je Dejzi.
„S kim?“
„S Dejvisom Piketom“, odgovorila je.
„Aha“, na to ću ja. „Zašto?“
„Slušaš li me ti?“, kazala je. Slušam, pomislih, ali kakofoniju svog digestivnog trakta. Naravno da mi je odavno jasno da sam domaćica ogromnoj kolekciji parazitskih organizama, ali nisam želela sebe da podsećam na to. Kada je u pitanju broj ćelija, ljudska bića su pedeset posto mikrobna, što znači da jedno polovina ćelija koje te čine tobom uopšte nisu tvoje. Uz to, u mom biomu konkretno živi jedno hiljadu puta više mikroba nego što ima živih bića na zemlji, i meni se često čini kako mogu da osetim da žive i razmnožavaju se i umiru u meni. Obrisala sam znojave dlanove o farmerke i pokušala da umirim disanje. Javna je tajna da imam probleme s anksioznošću, ali ne bih se složila s tim da je iracionalno brinuti se zbog činjenice da je čovek obična kolonija bakterija obložena kožom.
