2. izdanje, 2008
Tvrd povez
latinica
20 cm, 345 str.
978-86-86667-13-7

Limeni doboš I i II

Ginter Gras (autor)
Izdavač: VEGA media
Naslov originala: Die Blechtrommel / Günter Grass
Dobitnik Nobelove nagrade.
„Remek-delo nobelovca Gintera Grasa koje je pomerilo granice književnosti.“ Die Presse
Jedan je od najvažnijih romana dvadesetog veka nemačkog nobelovca Gintera Grasa.
Tridesetogodišnji čovečuljak Oskar Macerat, pacijent psihijatrijske klinike u Diseldorfu, optužen za ubistvo bolničarke, zapisuje ispovest o svom neobičnom životnom putu.
Sa tri godine, kada je dobio limeni doboš, odlučio je da više ne raste kako ne bi ličio na odrasle. Tim činom je odredio svoj stav prema svetu odraslih, protestujući protiv tromosti duha, učmalosti i uskogrudosti i odbijajući da se uklopi u društvo svog vremena. Pa ipak, Oskar ne živi izvan politike i istorije. Budući samo naizgled večno dete, on može da pripoveda o svetu odraslih, kao i o istorijskim prilikama – usponu i slomu nacizma u Nemačkoj – iz dečije perspektive. Posmatrajući svet sa visine od 94 centimetara, Oskar bez emocija i prisnijih kontakata sa svojom sredinom, sa mnogo cinizma demaskira stvarnost.
Ispostavlja se da je ovaj izopštenik koji živi u psihijatrijskoj bolnici, i od čijeg visokog glasa puca staklo, jedina zdrava osoba u svetu prepunom privida, laži i zločina...Prikaži višemanje
Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Nemačka književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Romani

Ginter Gras

Ginter Gras je rođen 1927. godine u poljsko-nemačkoj porodici. Ranjen je i zarobljen 1945. godine. Nakon studija umetnosti, neko vreme je živeo u Parizu i Berlinu radeći kao vajar, grafičar i pisac. Njegova profesionalna biografija počinje 1959., kada je iz štampe izašao roman Limeni doboš. Gras je nosilac niza uglednih književnih nagrada i počesnih doktorata mnogih svetskih univerziteta. Nobelova nagrada za književnost uručena mu je 1999. godine. U njegova najznačajnija dela spadaju Limeni doboš, Lokalna anestezija, Plodovi mašte i razmišljanja, Hodom raka , Pisma 1959-1994.

05.02.09

Ujedinjenje Nemačke je katastrofa

Ginter Gras

Zadovoljili smo se da sebe vidimo kao pobednike. Zapadni Nemci su ujedinjenje videli kao prosto proširivanje privrednog prostora. Verovali smo kako sve probleme možemo da rešimo novcem. I to je bilo samo jalovo pumpanje novca. Ovo šta danas doživljavamo kao veliku finansijsku krizu pljačkaškog kapitalizma, počelo je da se nazire već tada. Sada jedemo supu, koju smo sami kuvali

Veliki nemački pisac je objavio svoje dnevnike. Jedna od tema koje je otvorio je pitanje svih nemačkih pitanja i pitanje jednog od najvažnijih događaja u posleratnoj Evropi: ujedinjenje Nemačke. Ostaje činjenica da su i njegove najmračnije prognoze iz vremena opšte euforije uveliko prevaziđene.

• „Gostima nije bilo do slavlja”, zapisali ste u vašem dnevniku, posle posete jednom restoranu u Berlinu 30. oktobra 1990. Kako vam danas izgleda bilans ujedinjene Nemačke?

Jedna od mojih bojazni bila je da neće doći do ujedinjenja, nego do priključenja (Anschluss) Istočne Nemačke Zapadnoj i da bi sa Berlinom kao glavnim gradom mogla da nastane centralistički vođena država. No, to se, hvala Bogu, nije dogodilo. Ali sve moje druge crne misli i zle slutnje ne samo da su se obistinile, nego su se ispunile i to još u gorem i strašnijem obimu. Pogledajmo samo instituciju za privatizaciju u istočnom delu Nemačke, nazvanu „trojhand“ (Treuhand). Stvorena je van kontrole nemačkog parlamenta. Reč je o prilično kriminalnoj firmi. O „trojhandu” do danas znamo vrlo malo, tek vrh sante leda. Nadalje, nisam mogao ni da sanjam kako će dvadeset godina posle ujedinjenja još uvek vladati takva nejednakost. Sem toga, odlazak ljudi iz Istočne Nemačke se nastavlja i pojedine regije su opustele, bez stanovnika su. Valja istaći i da je učinjeno suviše malo sa zapadnonemačke strane, kako bi se pozabavili biografijama tih 17 miliona ljudi Istoč ne Nemačke, koji su 40 godina živeli pod diktaturom. Zadovoljili smo se da sebe vidimo kao pobednike. Zapadni Nemci su ujedinjenje videli kao prosto proširivanje i uvećavanje našeg privrednog prostora. Verovali smo kako sve probleme možemo da rešimo novcem. I to je bilo samo jalovo pumpanje novca. Ovo šta danas doživljavamo kao veliku finansijsku krizu pljačkaškog kapitalizma, počelo je da se nazire već tada. Sada jedemo supu, koju smo sami pripremali i kuvali.

• Šta za vas predstavlja pad Berlinskog zida?

Bio sam srećan što podela Nemačke pripada prošlosti. A ja zid nisam video samo kao podelu Nemačke, nego i kao podelu Evrope.

• Postoji argument koji brani podelu Nemačke i tvrdi da je valja prihvatiti kao odmazdu za nemač ku krivicu.

To nikada nije bio moj argumenat. Uvek sam bio protiv podele, ali sam istovremeno i protiv načina kako je postignuto ujedinjenje. Stvarno ujedinjenje nemamo ni do danas. Državno ujedinjenje je urađeno, ali ono postoji samo na hartiji.

• Samo ujedinjenje vam nije bilo sumnjivo?

Ne. U svim prilozima koje sam ranije napisao zalažem se za ujedinjenje. Sigurno je i da sam verovao da će zid da postoji mnogo duže. Ali ja sam uvek govorio da velesile mogu da podele Nemač ku kako žele: privredno, politički, vojno – ali Nemač ka u kulturnom pogledu ostaje jedinstvena nacija, pa čak kada se nalazi u svađi sama sa sobom.

• Kako bi, po vama, morao da izgleda model koji bi bio pravedan prema 17 miliona ljudi u Istočnoj Nemačkoj?

Postojali su predlozi i nacrti za novi ustav, na primer, onaj grupe „Bündnis 90”. Poslednji 146. član ustava Zapadne Nemačke kaže, da u slučaju ujedinjenja zemlje, nemačkom narodu valja predložiti novi ustav. Tada bi imali novi sukob oko ustava. Ali bi građani Istočne Nemačke imali osećaj da su uzete u obzir i njihove želje i iskustva. Ali ovaj predlog od strane „Bündnis 90” vlada Zapadne Nemačke u Bonu je potpuno ignorisala. Sve je urađeno članom o priključenju Istočne Nemačke Zapadnoj.

• Ali zar politika ne trčkara za političkim događanjima i ne stenje isplaženog jezika? To što predlaž ete praktično nije bilo moguće izvesti. Niko ne bi mogao da preuzme odgovornost za vaš projekat, nije postojala realna politička snaga?

Šta znači „nije se moglo”?! Pa to niko nije ni pokušao. Sve se odigravalo po motu: Vi u Istočnoj Nemač koj ima da sve radite kao mi na Zapadu. Ako nas poslušate, bićete bogati kao i mi. Ali Zapad je Istoku ponudio samo obećanja, ali ne i investicije. U Zapadnoj Nemačkoj smo 1948. imali monetarnu reformu. Prvobitni plan je bio da odmah posle Drugog svetskog rata privatizujemo velike firme kao što su „Zalcgiter” (Salzgitter) ili „Folksvagen”. Ali ekonomistima je bilo jasno da u tom slučaju te firme neće moće da opstanu. Zato je Ludvig Erhard rešio da ih prvo nacionalizuje i kad ih je tako sanirao državnim novcem počeo je da izdaje akcije. Ovako je moglo da se uradi i sa firmama u bivšoj Istočnoj Nemačkoj.

• Vaše zalaganje za istočne Nemce u njihovim očima izgleda kao nešto vanredno, plemenito. Vaš zapadnonemač ki glas jeste veoma važan, jer predstavljate za mnoge intelektualnog vođu zemlje.

Prosto sam ovo video kao moju moguć nost, jer mnogi ljudi ne mogu da stignu do medija, njihov glas ne može da se čuje u javnosti. Na đubrište nije bačena samo istočnonemačka privreda, već i istočnonemačka literatura i slikarstvo. Krista Volf je na Zapadu bila predstavljena i slavljena kao jedan od vodećih pisaca Istočne Nemačke. Posle ujedinjenja, ođednom je postala jedno ništa, a mediji su počeli da je napadaju, vređaju, pljuju.

• Kao i u svim vašim knjigama, tako je slučaj i sa ovim vašim dnevnikom: vaše simpatije su uvek na strani onih koji su u istoriji poraž eni. Nije li ovakav način gledanja na stvari suviše jednostran?

Istorija pobednika je takva da oni sami pišu istoriju, a to znači da je falsifikuju. Ovako pisana istorija može da se popravi samo tako što će se uzeti u obzir i glasovi „odozdo”, dakle, ne samo oni sjajnih pobednika. Izmeđ u ostalog ovo je oduvek bio zadatak literature. Šta bismo mi znali o verskom Tridesetogodišnjem ratu (katolič ko-protestantski rat u Nemačkoj 1618-1648, prim. prev.), da su nam ostale sačuvane samo suvoparne činjenice, brojke, kao što su pobede i porazi? Na sreću, sačuvana su nam pismena svedočenja Grimelshauzena (Grimmelshausen).

• Zar i istočni Nemci nisu bili pomalo lakoverni, naivni? Oni su, očevidno, verovali da kancelar Kol može da upravlja privredom na isti način kao i istočnonemač ki ministar planske ekonomije Ginter Mitag.

Ovo je za mene predstavljalo veliko iznenađenje. Nasuprot, recimo, Čeha ili Poljaka, građani Istočne Nemačke imali su mogućnost da preko zapadnonemačke televizije svakodnevno vide kako zaista u stvarnosti kapitalizam funkcioniše.

• Da li bi bilo korisno i dobro da se ljudima otvoreno reklo koliko će stvarno da košta ujedinjenje Nemačke?

Oskar Lafonten je bio jedini nemač ki političar sa Zapada koji je otvoreno rekao tu istinu, ali on je to izgovorio hladno, kao čovek koji dolazi sa Zapada, a da pri tome nije dao ljudima alternativu.

• Da li vas je iznenadio jak nacionalni osećaj mnogih istočnih Nemaca

Iznenadila me je promena parola. Prvo se u Istočnoj Nemačkoj čulo „Mi smo narod”, a onda je to zamenjena sa „Mi smo jedan narod”. Sve je praćeno ratnim zastavama carske Nemačke, koje su nosili pristaše radikalne desnice. Očevidno je u Istoč noj Nemačkoj postojao potencijal, koji je godinama bio potiskivan a onda je posle ujedinjenja naglo isplivao na površinu i buknuo.

• Pored svih iskušenja i teškoća, istočni Nemci su do sada sve podneli mirno.

Ljudi mogu da se zalažu za neki cilj samo ako im političari predoče činjenice, istinu. Ovde su zatajili nemački novinari jer, na primer, nisu pisali o prljavim manipulacijama „trojhanda”.

• Možda su ljudi, ipak, zadovoljni situacijom u Istočnoj Nemačkoj poslednjih dvadeset godina?

Postoji otpor, otpor negacije, koji se manifestuje u apatiji, u nezainteresovanosti za politiku. Nizak procenat učešća na političkim izborima predstavlja dokaz za ovu tvrdnju. A i ljudi sve više biraju desne stranke.

• Da li vi počinjete da ponekad sumnjate u korisno delovanje prosvetiteljstva kada, eto, vidite, da se upravo mladi ljudi sve više orijentiš u prema desnim partijama?

Ja nisam nikada bio veliki vernik uzaludnih, jalovih nada. Iz tog razloga kod mene principijelno postoji relativno mala mogućnost da budem razočaran. Ono što mene više uznemirava od radikalne desnice, jeste tendencija da naš demokratski sistem počinje da se sam od sebe, iznutra, raspada. Ovo se ogleda u preteranim, ludačkim merama bezbednosti, koje sprovodi naš ministar unutraš njih poslova. On je fanatičan borac za totalnu bezbednost. Ovome valja dodati i moć lobija, koji su već stigli do naših ministarstava. Lobisti utiču na donošenje zakona, a to je, nema sumnje, neustavna i nezakonita rabota. Preporučio sam da se oko našeg Bundestaga podigne ograda, kako bi se na milju daleko od njega držala agitacija lobi grupa. Za ovo valja pridobiti podršku javnosti. Ako ovu borbu vodi jedan usamljeni čovek, on naravno nema izgleda na uspeh.

• Vi na samom početku vašeg dnevnika govorite o vašoj „dužnosti”. Od koga ste dobili zaduženje?

Reč je o Grasu građaninu. Pripadam generaciji koja je još pod uticajem vremena nacizma. Morao sam da prođem kroz proces učenja i on traje od kraja Drugog svetskog rata do danas. Odatle proizlazi i moj osećaj odgovornosti, da, dakle, od društva nisam dobio samo prava, nego i obaveze. Spomenuću mali primer iz naših dana: nedavno je izvršio samoubistvo jedan nemački kapitalista. Bacio se pod voz. Bio je peti na listi po bogatstvu u Nemačkoj. Predsednik jedne naše pokrajine je u čitulji napisao: „tragičan slučaj”. Ne, to nije tragič an slučaj. To za mene predstavlja bežanje tog čoveka od odgovornosti. U njegovoj firmi zaposleno je sto hiljada ljudi i on je spekulacijama tim ljudima upropastio egzistenciju.

• Tvrdite kako je vaše pesimistično, crno gledanje, u nekim slučajevima realnost čak i prevazišla. Da li ste ponosni na vašu proroč ku sposobnost?

Naravno da nisam. Čovek ne može da se raduje kada vidi da su se najgora predviđanja ne samo obistinila, nego i prevazišla najgore slutnje!

• Ljutite se da vas prozivaju kao vodećeg pesimistu nemačke nacije. Kako vi sami vidite svoju ulogu?

Ja sam, kao i Habermas, patriota u smislu nemačkog ustava. I za mene je predstavljalo veliko razočarenje koliko se malo računa vodilo o ustavu kada se sprovodio proces ujedinjenja Nemačke.

• Šta želite da postignete objavljivanjem vašeg dnevnika danas, dvadeset godina kasnije?

Hteo bih da pljunem u supu nekim propovednicima. Ali sumnjam da bi to oni i primetili. Njihovi prigodni govori su već odavno napisani.

Die Zeit
Prevod sa nemačkog Nikola Živković
27.04.07

Neka sećanja bole

Ginter Gras

Ginter Gras, rođen 16. oktobra 1927. godine u Dancigu (Gdanjsk), od kraja pedesetih godina borac je za razumevanje Nemaca i Poljaka. Danas želi pad poljske vlade, jer ona – objašnjava Gras – instrumentalizuje rane zadobijene u prošlosti te će tako izolovati Poljsku u Evropi. Ta vlada je, misli on, za Poljsku nesreća. Prenosimo intervju koji je Ginter Gras dao nemačkom dnevniku Frankfurter Rundschau.

Koje reakcije su vas najviše pogodile posle knjige “LJuštenje luka”? Da li su to bile one iz Izraela?
- Iz Izraela je bilo različitih tonova. U to vreme je kod nas u poseti bio Amos Oc. Zagrlili smo se i on mi je rekao da je na mojoj strani.

U Poljskoj, u Dancigu, vaše priznanje da ste kao mladić prišli SS-trupama izazvalo je buku i teške kritike. Kakva je danas vaša pozicija u odnosu na taj eho?
- Nije samo protivljenje. Posle početnih kritika, gradonačelnik Danciga i mnogi intelektualci, pa i Leh Valensa, revidirali su svoje sudove. Srećan sam i zahvalan što je gradonačelnik Danciga, koji je u to vreme bio u izbornoj trci, zaustavio svu tu kampanju protiv mene.

Kako procenjujete novu nacionalkonzervativnu vladu u Varšavi?
- Ona je nesreća. Ona je na putu da izoluje Poljsku unutar Evropske unije. Nadam se da će za dve godine, posle izbora, otići. Uz sve razumevanje za strah od svoja dva velika suseda, Nemačku i Rusiju, pogrešno je zauzimati neko takvo držanje samo na osnovu istorijskih iskustava. Poljskoj pada teško da se oslobodi uloge žrtve. Poljska je posle sloma Sovjetskog Saveza na putu da postane stvarno slobodna država. Ona doživljava prvi put stvarnu slobodu i to u evropskom savezu. Kad se počne sa aktiviranjem i instrumentalizovanjem starih rana iz prošlosti, što čini sadašnja vlada, tad se javlja opasnost trajne izolacije Poljske.

Kad danas putujete u Dancig, da li vas pogađa sećanje na mladost u tom gradu? I, da li ste svoju staru otadžbinu premestili ovde u Bedlendorf, pored Libeka?
- Ne, otadžbinu sam izgubio. Taj gubitak grada Danciga je, kao što su to doživeli milioni drugih ljudi, nenadoknadiv gubitak. Imao sam privilegiju da kao zastupnik mnogih drugih ljudi, skoro opsesivno i literarno vratim u stvarnost ono što je izgubljeno. Ali ja nisam ostao u onom istorijskom Dancigu. U romanu o ribaru i njegovoj ženi važnu ulogu je igrao poljski oslobodilački pokret koji se kasnije zvao Solidarnošč. Prvi ustanak u 1970. godini, u severnim lučkim gradovima, Dancigu i Šćećinu, predstavljaju završna poglavlja u tom romanu. Qudi u Poljskoj su shvatili da sam pisao i o poratnom dobu, kao u romanu “Zloslutni krici”.

Kad ste u sebi prihvatili da je vaša otadžbina izgubljena?
- Bilo je to davno. Vrlo rano sam se svesno deklarisao, kad sam kao građanin postao politički aktivan i kad sam pokušao da u izbornoj borbi pomognem socijaldemokratama, što se u to vreme mnogima od njih nije uklapalo u koncept. Ja sam pre nego što je to učinila partija, u svom prvom izbornom govoru 1965. godine zahtevao priznavanje granice na Odri i Nisi, kao prvu pretpostavku daljeg razmatranja stvari. Ja sam doživeo da vidim baku i deku po očevoj liniji, koji su iz Danciga, kako sede na upakovanim koferima, verujući Adenauerovim obećanjima da će se vratiti nazad u našu staru otadžbinu. Tako su pred izbore, u lovu na glasove bili lagani stari ljudi. Doživeo sam i video, takođe, kako su ti stari ljudi onemogućeni da nogom kroče u Lineburg.

Da li se Poljaci i Nemci mogu u doglednoj budućnosti osloboditi tereta loših zajedničkih iskustava i živeti normalno?
- Da, siguran sam u to. Krenimo od toga da će sa mojom generacijom izumreti oni koji su to doživeli. Ipak, nemačka je zasluga da ta tema, koja se tiče Poljske, ali i Aušvic sa posledicama, i pored političkih otpora zauvek ostane aktuelna. Nemačka posleratna literatura je doprinela tome, a to je shvaćeno i priznato u inostranstvu, pri čemu je zemljama pobednicama do danas nedostajala spremnost suočavanja sa zločinima u sopstvenoj istoriji, na primer, razračunavanje sa kolonijalnom prošlošću, kao što smo mi u Nemačkoj bili prinuđeni i kao što smo to učinili. To znači da je iz osećanja krivice nastala odgovornost koja se prenosi i na decu mojih unuka. Isto se događa i u Poljskoj. Na te stvari bi se tako moralo gledati.

U vašim knjigama, između ostalih u “Limenom dobošu”, uvek ima protivrečnih poglavlja o bekstvima i proterivanjima Nemaca. Da li su Poljaci to razumeli kao ukazivanje na njihovu krivicu.
- To je potpuno različito. Kad sam 1958. godine, posle rata, po prvi put došao u Poljsku, prvo u Varšavu, prema meni je kao prema Nemcu postojala strašna distanca. Onda sam, na kraju, otputovao u Gdanjsk, tj. u Dancing. U to vreme sam pisao “Limeni doboš” te sam hteo da još nešto istražim o poljskoj pošti. Tamo sam sreo ljude koji su, takođe, bili izbeglice. Većina novih stanovnika Gdanjska bili su ljudi iz Vilne, Grodna ili Litvanije i istočne Poljske. Oni su bili izbeglice iz poljskih područja koja je posle rata zaposeo Sovjetski Savez, a u skladu sa paktom Hitlera i Staljina, čije se posledice osećaju do danas. Ti ljudi su imali razumevanje za mene, jer se još nisu bili odomaćili u Gdanjsku. Tugovali su za Vilnom, što je bilo sasvim razumljivo. To mi je bila tema u “Zlosutnim kricima”. Bilo je i poljskih pisaca koji su postavljali ovo pitanje, čak i u poslednjoj fazi komunističkog vremena: “danas sedimo u kućama za stolovima; ko je ranije sedeo za tim stolovima”?

Političko rukovodstvo i danas kaže da se u Nemačkoj zločinci žele načiniti žrtvama i da se želi prepraviti istorija.
- To je ponovo neka vrsta dvostrukog koncepta. Uz blizance koji su na vlasti u Poljskoj stoji gospođa Stajbah sa njenim olako zasnovanim i nepouzdanim dokumentacionim centrom. To je klackalica koju smo doživeli još tokom hladnog rata, kad suprotne strane daju jedna drugoj argumente za polemiku. Čovek mora sačuvati hladnu glavu. U Poljskoj ima dovoljno ljudi koji na sve to gledaju opušteno, a i mi u Nemačkoj imamo dovoljno razloga da sve to posmatramo, takođe, opušteno. U suprotnom, ponovo bismo bili bačeni u atmosferu i u praksu hladnog rata, tako da bi bila poremećena sva nastojanja na nemačkoj i poljskoj strani o zajedničkim odnosima, poput onih na koje smo se navikli mi i Francuzi.

Koji su autori uticali na vas?
- To je pre svega Alfred Deblin, što se tiče pisanja proze. Tu su, takođe i autori kao Kepen, Arno Šmit i Peter Rimkopf. Svi smo mi imali koristi od našeg velikog učitelja Deblina. Zbog toga sam i osnovao zadužbinu “Deblin”. Nisam prodao kuću u Šlezvig-Holštajnu gde sam ranije živeo, već sam je pretvorio u “Deblinov dom” u kome mladi i stari autori mogu provoditi raspust pišući. Hteo sam da ostavim nešto što sam na sreću imao.

Da li ste imali neke uzore u inostranstvu?
- Pre svega Apoliner u lirici i Lorka svojim ranim radovima. Uvek sam bio svestan u kojoj je tradiciji moja umetnost pisanja. Što se tiče proze, mesto mi je u evropskoj tradiciji romana, otprilike španskoj – pola španskoj pola mavarskoj. Berlinski Aleksanderplac i Uliks vuku tragove romana pikareske, sa svojim junacima kojima se samo u jednom danu događa ceo svet. To je besmrtni model koji je čest i nastavlja se sve do postmoderne. Od njega sam imao velike koristi. Neću zaboraviti Hansa Vernera Rihtera i njegov upliv na moje mladalaštvo. Ja znam da se danas gura u stranu učinak grupe 47. Međutim, imamo puno razloga da cenimo učinak Hansa Vernera Rihtera, koji se odricao pisanja da bi tu šašavu grupu okupljao jedanput ili dvaput tokom godine. Mi smo na sastancima te grupe jedan za drugim čitali sopstvene manuskripte. Mnogi od nas su tokom tih priredbi nalazili izdavače, i ja, takođe. Nemački pisci žive kao i ranije, u rasulu, što je divno. Mi nemamo kao Francuzi neki Pariz ili Madrid, gde je sve usredsređeno. Ne, mi imamo mnogo centara, a Hans Verner Rihter nam je tim godišnjim sastancima na nekoliko dana, pružao surogat literarne prestonice.

Ove godine slavite 80. rođendan?
- Da, to se ne može izbeći.

Radujete li se tom događaju?
- Moja žena i ja imamo osmoro dece i gomilu unučadi. I prijatelji idu uz to. Rado ću to proslaviti.

Možemo li se od vas nadati novom romanu?
- Od mene to možete očekivati sve dok me služi glas i pero. Još nisam potrošio sve mastilo.

Ostale knjige istog autora

OBLASTI: Arheologija
Arhitektura
Deca
Ekonomija
Enciklopedije
Film
Filologija i lingvistika
Filozofija
Fotografija
Geografija
Građevinarstvo
Istorija
Istorija i teorija književnosti
Istorija umetnosti
Knjige o muzici
Kuvari
Medicina
Memoari, biografije
Poezija
Politika
Pravo
Pravoslavlje
Pripovetke
Prirodne nauke
Psihologija
Putopisi, reportaže
Računari
Religija i teologija
Rečnici
Romani
Slikarstvo
Sociologija
Sport i hobi
Strip
Turizam i putovanja
Umetnost