Liber amicorum : Vladimir Vodinelić

01.07.20

Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Vladimir V. Vodinelić važi za vodećeg civilistu današnjice u našoj državi, dok neki drže da je on to čak i na prostoru celokupne nekadašnje zajedničke zemlje. Nesumnjivo je da takvu titulu taj erudita i zaslužuje. Razlozi za to su njegovo naučno interesovanje usmereno na najraznovrsnije pravne oblasti, njegovo učešće u zakonodavnoj aktivnosti, ali i spremnost da se suoči sa gorućim pravnim problemima. Međutim, Vodinelićev angažman nije obogatio samo građansko pravo nego i druge delove pravnog sistema Srbije – naročito one koji su ključni u njenoj borbi za uspostavljanje čvrste demokratije i vladavine prava. Svedočanstvo značajnog dosadašnjeg pravnog doprinosa jeste obimna Vodinelićeva bibliografija smeštena na samom kraju zbornika. Imajući u vidu koliko je Vodinelić zadužio generacije pravnika, razlog zbog kojeg je sačinjen zbornik u njegovu čast dalje nije potrebno obrazlagati.
Kada se uzme u razmatranje domet Vodinelićeve pravničke radoznalosti, ne čudi što taj zbornik, koji predstavlja omaž njegovom životu i radu, sadrži priloge iz najraznovrsnijih oblasti prava. Na samom njegovom početku, u napomeni urednika stoji objašnjenje sistematike koja prati redosled objavljivanja priloga. Prema uvodnoj napomeni urednika, zbornik nema tematski redosled iz razloga prethodno istaknute raznolikosti već je redosled određen abecedom, tačnije prema prezimenu autora priloga (prvog autora u koautorskim delima). Autori zbornika su Vodinelićevi saradnici, kolege i prijatelji, a veći broj njih su univerzitetski nastavnici.
Nakon što je urednik ukazao na Vodinelićeva dostignuća i nakon govora Mihaela Martineka (Michael Martinek), pripremljenog povodom proglašenja Vodinelića doktorom honoris causa na Univerzitetu u Zarlandu, sledi prvi prilog u zborniku „Dva Kelzenova predgovora“ Danila Baste, u kojem se razmatra filozofski značaj predgovora koje je Hans Kelzen (Hans Kelsen) napisao za prvo (1911) i drugo izdanje (1923) svoje knjige Glavni problemi teorije prava. Basta ističe da se važnost prvog predgovora ogleda u tome što se bavi metodološkim prečišćavanjem jurisprudencije. Kelzen je kao centralni problem pravne metodologije postavio izobražavanje jurisprudencije kao normativne discipline. U drugom predgovoru, navodi Basta, u nekoliko tačaka izlaže se na koji način su pojedina rešenja u Glavnim problemima prethodila onome do čega je Kelzen postepeno došao izgradnjom čiste teorije prava.
Slovenački autor Andrej Berden (Andrej Berden) u tekstu koji nosi naziv „Inserti iz uvoda u građansko pravo“ („Inserti iz uvoda v civilno pravo“) daje istorijski osvrt na odabrane teme građanskog prava. Između ostalog, Berden se bavi razvojem prava i recepcijom rimskog prava odvojeno na zapadu i istoku nekadašnjeg Rimskog carstva, uz osvrt na pojedine predele, i izdvaja razloge koji su do (različite) recepcije doveli.
Sledeći prilog je „Razvojni put načela obaveznosti upisa u katastar nepokretnosti i njegovo ‘novo ruho’“ Radenke Cvetić. Autorka ovde posmatra načela oficijelnosti i obaveznosti kroz prizmu načela dispozicije, jednog od fundamentalnih načela građanskog prava, i ocenjuje opravdanost njihovog uvođenja u sisteme u kojima upis predstavlja način sticanja stvarnih prava. Cvetić zaključuje da se volja zainteresovanog lica, onog koje se upisuje, ne može posmatrati kao irelevantna sa stanovišta građanskog prava.
Sledi rad Aleksandre Čavoški „Budućnost evropskih integracija“ („The Future of European Integration“). Evropska unija – EU stavljena je pred veliki izazov u predstojećem periodu imajući u vidu niz događaja koji su se odigrali pretežno u poslednjih nekoliko godina. Čavoški prvo predstavlja pet potencijalnih scenarija objašnjenih u dokumentu Evropske komisije pod nazivom „Beli papir o budućnosti EU“ i objašnjava moguće posledice u slučaju da EU krene svakim od tih puteva posebno. Autorka ne zanemaruje ni izazove koji će uticati na pravac EU. Čavoški zaključuje da se zbog promenljivosti tendencija država članica EU ne može sa sigurnošću utvrditi sudbina evropskih integracija, iako ističe da je upravo zbog te ćudljivosti scenario „business as usual“ najmanje verovatan.
Kosta Čavoški u svom prilogu „Šekspirovo poimanje pravde“ izdvaja pojedine stihove vanvremenskog engleskog pesnika i sagledava ih iz (filozofsko)pravne perspektive. Na kraju zaključujemo da je majstorstvo Vilijema Šekspira (William Shakespeare) moguće potvrditi i posmatranjem njegovih dela čak i iz ugla koji njemu nije bio toliko blizak. Razlog je u tome što je on bio sposoban da uoči razlike između raznih vrsta pravde o kojima vekovima raspravljaju i najveći pravni pisci.
Mihajlo Dika (Mihajlo Dika) u tekstu „O troškovima parničnog postupka u slučaju suparničarstva“ kritički pristupa procesnim pravilima Hrvatske i Srbije koja se bave troškovima u slučaju suparničarstva. Autor ističe potrebu da se uvedu nova pravila koja će poštovati različitosti između kategorija suparničarstva i smatra da pravilo da suparničari snose jednake troškove treba smatrati izuzetkom.
Jasminka Hasanbegović u članku „O mogućem poreklu Monteskjeove ideje o sudiji kao ustima zakona“ traga za uticajima na tu metonimiju polazeći od antičke pravne misli i njene potencijalne začetke primećuje u Aristotelovom shvatanju o sudiji kao udahnjujućoj pravdi i Ciceronovoj ideji o magistratu – zakonu koji govori. Autorka primećuje da je ser Edvard Kouk (Sir Edward Coke) prvi (prema njenim saznanjima) upotrebio izraz „usta zakona“ i čak bolje izrazio suštinu te metonimije od Monteskjea, naročito imajući u vidu njegovo postulisanje nezavisnosti sudstva.
U sledećem radu Marije Karanikić Mirić „Promena dužnika u novom francuskom pravu – kraj jedne kontroverze?“ prikazan je put koji je institut promene dužnika prešao u jednom sistemu koji je dugo pružao otpor mogućnosti promene na strani dužnika zbog ukorenjenog shvatanja o neodvojivosti duga od ličnosti dužnika.2 Ipak, taj institut je konačno uveden u francuski pravni sistem reformom od 2016. godine. Autorka primećuje da je još rano diskutovati o budućnosti tog instituta budući da u trenutku nastanka rada još nije bilo sudskih odluka koje bi bile adekvatan orijentir, ali primećuje da skepticizam u ondašnjoj pravnoj literaturi ne nestaje.
U Srbiji se ponovo otvara ustavno pitanje i stoga Tanasije Marinković u prilogu naslovljenom „Borbe za ustav i ustavnost u Kneževini i Kraljevini Srbiji“ osvetljava osnovne crte njenog ustavnog razvoja pretežno u 19. veku budući da se već tada javljaju izazovi s kojima se ona i danas suočava. Prilikom hronološkog prikaza ustava u tom periodu u srpskoj državi, autor je glavnu pažnju obratio na političke ideje, političke stranke i političke ustanove. Autor zaključuje da nam je istorija pokazala da vladavinu prava ne obezbeđuje samo smeštanje njenih mehanizama (poput nezavisnosti sudstva) među korice ustava. Za njeno uspostavljanje neophodan je i odgovarajući stepen društvene zrelosti, a u slučaju sudija to podrazumeva postojanje njihove svesti o dužnostima koje imaju spram države.
Mihael Martinek piše o Vodineliću kao o pravnom misliocu koji se zalaže za autonomiju u privatnom pravu. On se u članku „Autonomija teorije, sistematike i dogmatike privatnog prava“ („Die Autonomie der Theoretischen, Systematischen und Dogmatischen Privatrechtswissenschaft“) osvrće na izazove koji su stavljeni pred privatno pravo u prethodnoj deceniji, tačnije na jačanje potrebe za interdisciplinarnom saradnjom. Martinek odgovara na pitanje da li „staro“ privatno pravo može da preživi u modernom društvu i u modernoj ekonomiji i zaključuje da je jubilar opravdano nepokolebljiv u svom stavu.
Sledi članak Dušana Nikolića „O širini teme doktorske disertacije iz pravnih nauka“ u kojem autor polazi od kritike višedecenijskog razumevanja knjige Doktorska disertacija iz pravnih nauka, koju je pisao francuski autor Anri Kapitan (Henri Capitant). On smatra da se ne treba dogmatski držati stava da je najbolje opredeliti se za usko specijalizovanu temu, te da tema treba da zavisi od ličnih tendencija i karakteristika samog kandidata. U savremenoj pravnoj nauci, navodi autor, piscima se neretko dešava da od drveta ne vide čitavu šumu.3
U prilogu „Pretpostavke sistematizacije prava u integralnoj pravnoj nauci“ („Pretpostavke sistematizacije prava u integralnoj pravnoj znanosti“) autor Ivan Pađen (Ivan Padjen) ukazuje na značaj sistematizacije prava i Vodinelićev doprinos njenom unapređenju, naročito na primeru razlike između javnog i privatnog prava. On naglašava da je ta razlika važna, te predstavlja svoje ideje koje je izveo u okviru integralne pravne nauke, što predstavlja nov pristup tom problemu.
Štefan Pirner (Stefan Pürner) napisao je prilog „Uloga nevladinih organizacija i pojedinaca u suočavanju s nacionalsocijalističkom prošlošću u Nemačkoj: primer, utvrđivanje činjeničnog stanja i podsećanje na pomoćni koncentracioni logor Hersbruk (Hersbruck)“. Autor se fokusira na veoma važno pitanje za posleratnu Nemačku, a to je pitanje suočavanja s prošlošću kao otpor politici zaborava. On na primeru pomoćnog koncentracionog logora u Hersbruku opisuje kako je tekao mukotrpan, ali društveno važan poduhvat u toj zapadnoevropskoj državi i ukazuje na značaj takvog suočavanja za svako podneblje koje je istu ili sličnu promenu prošlo.
Sledi rad „Izvođenje kliničkih ispitivanja na teškim bolesnicima“ Nine Planojević i Dragice Živojinović. U prvom delu rada autorke nastoje da objasne koje bi se kategorije lica smatrale teškim bolesnicima, pri čemu ukazuju na potrebu detaljnije zakonske regulative (na primer, treba uvesti kriterijum za razlikovanje lakših i težih bolesnika). Ipak, one pozitivno ocenjuju zakonodavčev korak da posebno zaštiti te bolesnike prilikom kliničkih ispitivanja, imajući u vidu osetljivost te kategorije lica.
Meliha Povlakić (Meliha Povlakić) prikazuje putanju kojom se kreće institut održaja u Bosni i Hercegovini. Glavni fokus njenog rada „Održaj u novom stvarnom pravu u Bosni i Hercegovini“ („Dosjelost/održaj u novom stvarnom pravu u Bosni i Hercegovini“) stavljen je na uticaj koji su na taj institut izvršile izmene dejstva dva načela zemljišnoknjižnog prava – načela upisa i načela pouzdanja. Zbog jačanja tog uticaja, autorka zaključuje da će održaj kao način sticanja nepokretnosti u Bosni i Hercegovini biti gotovo zanemaren.4
Aleksa Radonjić u članku „Sudska posesorna zaštita državine od preglasnih reklama i dometi sudske posesorne zaštite državine“ obrazlaže da televizijske stanice smetaju državinu pojedinca emitovanjem reklama čija je jačina tona veća od jačine tona ostalog programskog sadržaja i da građani mogu da se obrate sudu za zaštitu.5 Autor takođe naglašava da se na taj način može štititi i pravo na privatnost onda kada se takve radnje imaju smatrati povredom privatnosti.
Sledeći rad „Uticaj Code civil-a i francuske pravne nauke na italijansko i nemačko građansko pravo. Uspon i zalazak jednog evropskog modela“ („L’influenza del Code civil e della scienza giuridica francese sul diritto civile italiano e tedesco. Ascesa e tramonto di un modello Europeo“) napisao je Filipo Ranijeri (Filippo Ranieri). U prvom delu autor prikazuje sve veći jaz između nemačke i francuske civilistike počev od 19. veka, te razvoj italijanskog građanskog prava između dve vatre. Rad se završava opisom posledica do kojih su ti procesi doveli u Evropi.
Helmut Risman (Helmut Rüßmann) u prilogu „Naknada štete zbog neuspešne investicije“ („Schadensersatz für Gescheiterte Investitionen“) na primeru iz stvarnog života ukazuje na problem koji može da se javi u slučaju propasti investicije. Risman smatra da postoji problem naknade izgubljene dobiti onda kada se traži naknada štete investicionih troškova, a ne ispunjenje obaveze. On u svetlu neuspele instalacije softvera koji je kupcu trebalo da omogući veću efikasnost proizvodnje i smanjenje troškova u budućnosti obrazlaže svoje mišljenje i njegovu sudbinu pred nemačkim sudstvom.
Sledi tekst „Pravo ličnosti i/ili lična prava“ u kojem Jožef Salma (Szalma József) detaljno analizira deo građanskog prava koji se bavi pravima na ličnim dobrima. Salma ukazuje na specifičnost pravne prirode tih prava te o njima u jednom delu govori i kao o atipičnim obligacijama. U svojoj studiji on zaključuje da se lična prava razlikuju od prava ličnosti.6 Ta prava su od potonjih šira i u suštini podrazumevaju obligaciona prava koja deluju između određenih lica. Prava ličnosti su, s druge strane, apsolutna prava sa specifičnim objektom zaštite.
Članak Jelene Simić „Čije je moje telo?“ podseća nas da savremena naučna dostignuća nameću potrebu da se podvrgavanje medicinskim intervencijama drukčije reši nego što je to trenutno učinjeno. U vezi sa tim, autorka primećuje da raspolaganje ličnim dobrima već tradicionalno podrazumeva jedino kontrolu putem saglasnosti. Stoga ona u svom radu ponovo otvara pitanje prava svojine na takozvanom humanom materijalu i objašnjava kroz sudsku praksu zašto se ono neprestano nameće u svetu bioloških inovacija.
Mirjana Stefanovski u članku „Kodifikatorski rad Valtazara Bogišića i Jovana Hadžića: sukob zakona i običaja“ („Travail de codification de Valtazar Bogišić et Jovan Hadžić: conflit de la loi et des coutumes“) prikazuje konflikt između običajnog prava i pravila sadržanih u Srpskom građanskom zakoniku iz 1844. godine i Opštem imovinskom zakoniku iz 1888. godine kroz institut porodične zadruge. Stefanovski pokazuje da je sudska praksa bila neumoljiva u pomirenju zakona i običaja te da je ekstenzivnim tumačenjem našla način da primeni običajno pravo istovremeno ga predstavljajući kao rešenja sadržana u zakonicima.
„Vreme u upravnom pravu“, prilog Zorana Tomića, govori o značaju koji pravo pridaje vremenu u rešavanju o upravnim stvarima.On pojavu vremena i ulogu koju ono ima obrazlaže opisujući različite institute i pravne probleme te na kraju zaključuje da je uloga vremena ključna u odbrani pravne sigurnosti.
Nakon toga Jovica Trkulja sumarno predstavlja Vodinelićev trud u vezi sa suočavanjem s autoritarnom prošlošću nakon smene režima koja je nastupila posle petooktobarske revolucije. Njegov tekst „Vladimir V. Vodinelić o pravnom savladavanju autoritarne prošlosti“ prikazuje rezultate do kojih je Vodinelić došao u svojoj knjizi Prošlost kao izazov pravu. Autor nas podseća da se u analiziranom periodu desio „krah starog sistema vlasti, ali ne i krah starog društva, prava, načina mišljenja, vrednovanja i delanja“.
U prilogu Slobodana Vukadinovića prikazan je doprinos Vodinelićevog udžbenika Građansko pravo: Uvod u građansko pravo i Opšti deo građanskog prava.7 Kako autor ističe, taj udžbenik objedinjava dugogodišnji Vodinelićev rad, ali i prikazuje veliki broj novih i originalnih pogleda na pitanja iz te obimne materije.
Zbornik zatvara prilog urednika Miloša Živkovića „Višestruko otuđenje nepokretnosti jednog prenosioca“. Problem višestrukog otuđenja je u Srbiji naročito istaknut imajući u vidu da problem nije rešen zakonom, a situaciju je dodatno zakomplikovalo to što kod nas registar nepokretnosti dugo nije bio adekvatno održavan. Živković objašnjava da su zbog toga još jugoslovenski sudovi presudan uticaj prilikom višestrukog otuđenja nepokretnosti dali savesnosti pribavioca, ali ističe da oslanjanje na savesnost ne omogućuje optimalan stepen pravne sigurnosti zbog modela sticanja svojine koji srpsko pravo poznaje, a koji ne pretpostavlja takav uslov.8
Primećujemo da se većina prethodnih priloga ili nadovezuje na prethodni Vodinelićev rad i na njegovu misao ili ima cilj da ga pozove na docniju polemiku o određenim pitanjima (verujemo da je to želja i onih autora koji to nisu naveli izričito). U svakom slučaju, prilozi iz ovog zbornika čitaocu omogućuju da se posredno upozna sa jubilarovim izuzetnim radom i da uoči koliki je njegov doprinos pravu i pravnoj nauci. Vodinelićeva veličina se ne ogleda samo u njegovoj sposobnosti da uoči važna pravna pitanja pozicionirana na različitim kracima prava već podjednako i u tome što je na sva ta pitanja dao originalan, temeljan i argumentovan odgovor. Iz tog razloga je retko koji autor priloga pokazao neslaganje sa Vodinelićevim idejama, a i oni koji to jesu potrudili su se da tome ne pristupe površno i da jednako ozbiljno argumentuju svoje stavove.
Ovaj zbornik zbog svoje raznovrsne sadržine predstavlja značajan intelektualni stimulans ne samo za one zainteresovane za građansko pravo nego i za one radoznale koji žele da se upoznaju sa što većim brojem pravnih tema. Ostaje nam samo da dodamo da je zbornik Liber amicorum Vladimir Vodinelić uspeo da ostvari još jedan važan zadatak – da navede čitaoca da s nestrpljenjem iščekuje nove plodove stvaralaštva jubilara pošto je izvesno da su retki pravni pisci koji mogu da izdrže vožnju na jednom onoliko šarenolikom pravnom ringišpilu, a da pri tome prođu bez vrtoglavice.
Sara Stojković

01.01.20

Pravni zapisi

Svečani zbornik napisan je u čast jednog od doajena srpske pravne nauke a povodom jubileja – sedamdesetog rođendana prof. dr dr h.c. Vladimira V. Vodinelića. Zbornik sadrži 26 priloga koje je sastavilo 26 kolega, učenika, saradnika i prijatelja profesora Vodinelića koji su imali čast da im bude upućen poziv da daju svoj prilog i koji su se takvom pozivu odazvali. Najveći broj priloga dostavljen je na srpskom jeziku i jezicima koji se različito naslovljavaju ali se dobro razumeju u regionu, zatim na nemačkom, engleskom, francuskom i italijanskom jeziku.
Prirodno i pripadajuće zbornik je uredio civilista i profesor Miloš Živković, dugogodišnji saradnik, potom i kolega profesora Vodinelića, koji je na fakultetu na kome je jubilar proveo najveći deo svog radnog veka nastavio uspešan i samostalan nastavni rad u oblasti opšteg dela građanskog prava, stvarnog prava i medijskog prava, s jednakom posvećenošću i nauci i studentima kao što to čini jubilar. Nakon uvodne napomene, urednik je napisao In honorem koji sadrži dosadašnju životnu i radnu biografiju jubilara, daje pregled njegove bogate dosadašnje pravničke karijere, osvrt na najznačajnija dela, kao i analizu učešća profesora Vodinelića u zakonodavnom radu u Srbiji, kako u izradi brojnih nacrta i predloga zakona koji su postali deo našeg pravnog sistema, tako i model-zakona i nacrta zakona i zakonika, koji još uvek nisu postali deo pozitivnog prava. Profesor Živković se osvrnuo i na društveni angažman profesora Vodinelića, što sve zajedno omogućava sagledavanje velikog domašaja i vrhunskih postignuća jubilara na svim poljima intelektualnog i univerzitetskog rada. Kao što je svojstveno svečanim zbornicima liber amicorum i ovaj zbornik sadrži koristan pregled bibliografije prof. Vodinelića, sistematizovane po godinama, od 1972. do 2019, koja obuhvata ukupno 214 bibliografskih jedinica do tada, a taj broj svi očekujemo da bude i veći, ne zbog broja, već zbog kvaliteta koji je odlika njegovih dosadašnjih radova.
Dva su izdavača ovog svečanog zbornika, i to dve visokoškolske institucije kojima je profesor Vodinelić pružio mnogo svog znanja, vremena, predavanja, rada i kojima je, osim svojih dela, ostavio i naučni podmladak: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu. Redakcijski odbor čine: prof. dr Dragor Hiber, prof. em. dr sc. Mihajlo Dika, prof. dr Zoran Mirković, prof. dr Saša Gajin. Prirodnim se čini što su na zborniku radila dva važna saradnika sa kojima je profesor Vodinelić godinama radio tokom uređivanja naučnog časopisa Pravni zapisi koji je i osnovao – lektor Svetlana Stojković i tehnički urednik Irena Đaković, koje dobro znaju da je profesor Vodinelić u svemu što radi, pa i u tehničkoj izvedbi, težio perfekciji.
Sistematizacijski, na biografiju jubilara koju je priredio urednik prirodno se nadovezuje i laudacija (laudatio) koju je Prof. Dr. Dr. Dr. h.c. Michael Martinek izrekao 6. februara 2008. godine na svečanosti koja je održana povodom dodeljivanja titule počasnog doktora Pravnog i Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Sarlandu profesoru Vodineliću. U tom govoru, pored kraće biografije, odnosno podataka o životu i radu jubilara, čitamo i o biografskim podacima koji su od značaja za Nemačku. U tom smislu, ističe se da je prof. Vodinelić, kao stipendista društva Karl Duisberg (Carl Duisberg) u Regensburgu i Bonu 1980, a potom kao stipendista Fondacije Aleksandar fon Humbolt (Alexander von Humboldt) u Sarbrikenu na Univerzitetu Sarland u periodu 1989–1991. godine, produbio i proširio svoja znanja u vezi sa nemačkim pravom, koja je po povratku u Beograd primenio na ovdašnjem državnom univerzitetu kao profesor građanskog prava. Ukazuje se da, nakon otpuštanja prof. Vodinelića sa beogradskog Pravnog fakulteta, on u Sarbrikenu postaje stipendista Berlinsko-brandenburške akademije nauka (Berlin-BrandenburgischenAkademie der Wissenschaften). Posle povratka u Beograd, prof. Vodinelić 2002. godine, zajedno sa kolegama istomišljenicima, osniva privatni fakultet, gde vrši funkciju dekana Pravnog fakulteta u osnivanju. Prof. Martinek piše da je ta inicijativa naišla na odjek koji i danas važi, te da je fakultet na čijem je programskom utemeljenju radio prof. Vodinelić zbog evropskog i međunarodnog usmerenja prepoznat kao jedna od najmodernijih akademskih obrazovnih ustanova u Srbiji. U trećem poglavlju prof. Martinek govori o delima i publikacijama prof. Vodinelića i njegovim naučnim interesovanjima, težištima izučavanja i postignućima u oblasti prava, kao i njegovoj povezanosti sa nemačkom pravnom kulturom i njegovoj „germanističkoj“ orijentaciji. Govori i o aktivnom i delotvornom učestvovanju jubilara u kreiranju novog srpskog stvarnog prava, kao i medijskog prava i demokratije u Srbiji. Na kraju ističe da Pravno-ekonomski fakultet Univerziteta u Sarlandu ukazuje ne samo na zasluge prof. Vodinelića u pogledu nauke i naučnog dostignuća već pre svega na njegovo izuzetno angažovanje u širenju i implementiranju nemačke i evropske pravne kulture u njegovoj domovini.
Redosled priloga u ovom zborniku određen je prema prezimenu autora, što je naznačeno i u uvodnoj napomeni urednika. Već iz sadržaja se može uočiti da je, u pogledu sastava zbornika, značajan broj naslova povezan sa pravnim pitanjima kojima se prof. Vodinelić produbljeno bavi, a taj utisak postaje stvarna činjenica kada se na mnogim stranicama ovog zbornika pročitaju fusnote: „O tome: Vodinelić, V...“ Navedeno govori o naučnoj i upotrebnoj vrednosti Vodinelićevih radova, o aktuelnosti tema koje odabira i prepoznaje, kao i o tome da se na pitanja koja je raspravio u dosadašnjim delima, istraživač može osloniti.
Iako su pozvani autori priloga u zborniku imali slobodu pri odabiru teme i nisu bili u tom smislu u međusobnoj koordinaciji, može se reći da su spontano sopstvenim opredeljenjima u pisanju, između ostalog, pokazali širinu palete Vodinelićevog naučnog interesovanja i dosadašnjeg naučnog opusa, pa time i oslikali pojedine segmente njegovog sistema privatnog prava. Preovlađuju teme priloga koje pripadaju porodici građanskog prava, ali ima priloga koji pripadaju različitim oblastima prava: privatnom i javnom, materijalnom i procesnom. U celini, moglo bi se reći da ceo zbornik pokazuje mesto građanskog prava u sistemu pravu1, što je jedna od tema koja je jubilaru naročito draga i važna, pa otuda i simbolični naziv ovog prikaza.
Prilozi se odnose na pitanja koja bi se mogla svrstati u domen opšte teorije (privatnog) prava i uvodnih tema građanskog prava, zatim njegovih posebnih delova, gde čitamo priloge koji pripadaju obligacionom, stvarnom (svojinskom) pravu, ličnim pravima (pravima ličnosti) i medicinskom pravu. Čitamo i priloge koji se tiču pravne prošlosti, savladavanja autoritarne prošlosti, ali i budućnosti. Ako pođemo od činjenice da je ne kolicini autora priloga profesor Vodinelić bio i mentor tokom izrade doktorskih disertacija, kao i nastavnik na doktorskim studijama, na kojima je predavao Teoriju privatnog prava, kao i da se prilikom uređivanja Pravnih zapisa opredeljivao da radovima određuje redosled od opšteg ka posebnom i da je taj kriterijum sledio i u drugim pitanjima sistematike, onda se čini sledstveno kriterijumima jubilara najpre dati pregled onih priloga čije se teme odnose na opšta pitanja, naslov i temu, predgovor, sistematiku, uvodne teme, te pitanja teorije prava i teorije privatnog prava, opšteg dela građanskog prava, a potom onih koji pripadaju materiji posebnih delova građanskog prava.
Sledeći te kriterijume, čini se logičnim i zajedničkim za sve pravne pisce poći od pitanja odabira teme. Posmatrajući tako, izdvaja se zanimljiv prilog prof. dr dr h.c. Dušana Nikolića naslovljen: O širini teme doktorske disertacije iz pravnih nauka. Rad je veoma koristan za sve koji se bave ne samo pravnom naukom već i nastavom i vođenjem kandidata u svojstvu mentora tokom izrade doktorske disertacije, kao i za pravnike koji se pripremaju da pođu tim putem. U radu se polazi od jednog od najvažnijih i osnovnih pitanja koje se otvara na pomenutom putu, a to je izbor teme disertacije. Konstatujući da na prostoru jugoistočne Evrope decenijama dominira stav da treba odabrati što uži predmet istraživanja i do detalja razotkriti njegovu suštinu, prof. Nikolić pokazuje da je takvo stanovište zasnovano na jednoj preporuci francuskog civiliste Anri Kapitana koja je istrgnuta iz konteksta, pa se nekritički decenijama prenosi i tako utiče na razvoj pravnog obrazovanja. Ukazuje da su šire i obuhvatnije teme, posvećene sistemskim relacijama i koje prevazilaze okvire jednog pravnog instituta veoma retke i da bi okolnosti bile drugačije da su pripadnici prethodnih generacija pravnih teoretičara uočili da u istom poglavlju Kapitanove knjige Doktorska disertacija iz pravnih nauka piše da izbor teme zavisi od osobina samih kandidata i da među njima ima i onih koji su „apstraktnijeg duha“ i koji imaju sposobnost za šire povezivanje materije. U nastavku, Nikolić donosi istorijski osvrt na promenu svrhe doktorske disertacije, u skladu sa društvenim potrebama i dominantnim pravcima razvoja nauke. U fokusu su potom vremenski i prostorni okviri istraživanja, kao i objašnjenje zakonomernosti u razvoju nauke. Posebna pažnja posvećena je pravnom enciklopedizmu, kako pojmu, nastanku i razvoju enciklopedija prava i enciklopedije nauke o državi, tako i enciklopedističkim korenima srpske pravne nauke, u okviru koje prof. Nikolić posebno razmatra doktorske disertacije Save Popovića Tekelije (tj. njenu enciklopedijsku dimenziju, njegov pravni heksagon) i Jovana Hadžića (tj. njenu širinu pristupa, interdisciplinarnost, uporednopravni i sistemski pristup). Autor potom razmatra fragmentaciju savremene nauke, te reintegraciju nauke i napredne studije, da bi završio sa temama savremenih doktorskih disertacija, gde ističe da u svetu u kom živimo i radimo postoji naglašena potreba za objedinjavanjem i sistematizacijom znanja. U tom smislu prof. Nikolić zaključuje da iako kandidatima ne treba nametati široke teme koje mogu biti nesavladive, s druge strane ne treba sputavati one koji imaju intelektualni potencijal, želju i potrebu da se upuste u mnogo kompleksnije izazove, te da je Anri Kapitan bio nesumnjivo u pravu kada je rekao da odluku o izboru teme za izradu doktorske disertacije treba da donese sam kandidat, jer mentoru, po pravilu, nisu poznate njegove intelektualne sposobnosti, motivi, radne navike i sve drugo što je neophodno za uspešno ostvarenje postavljenog cilja.
Temu neke knjige, odnosno naslov, vidimo na koricama i pre nego što knjigu otvorimo, a kada to učinimo, neretko pre glavne sadržine možemo pročitati predgovor. Tako akademik Danilo Basta donosi i potpisuje rad naslovljen Dva Kelzenova predgovora. Najpre govori o modalitetima sadržine predgovora, zbog čega on može biti pred-govor i pred-govor. Iako najveći broj predgovora suštinski predstavlja prethodnu reč, profesor Basta ukazuje da ima i predgovora koji ni po čemu ne zaostaju za glavnim tekstom knjige kojem prethode. Polazeći od jednog takvog izuzetnog Hegelovog predgovora o Osnovnim crtama filozofije prava, Basta analogno posmatra i pojedine predgovore koje je napisao Hans Kelzen za svoja dela. Njih izdvaja to što su u predgovorima izložene neke od ključnih postavki i središnjih misli Kelzenove teorije, kao i što sadrže dragocena razjašnjenja o metodologiji koju je Kelzen uneo u istraživanje i saznanje, pri čemu ta razjašnjenja čini privlačnim to što su jezgrovita, munjevita i opšterazumljiva. Zbog toga Basta ukazuje da su nepravedno zanemareni i da ne može da ne začudi „nizak vodostaj“ recepcije tih Kelzenovih predgovora, jer njihovo misaono bogatstvo nije pobudilo primeren odnos, nije razmotreno s obzirom na znatnu nosivost i nije ocenjeno po svojoj nesumnjivoj vrednosti. U tom smislu i po saznajno-informativnoj velikoj vrednosti, Basta središnji interes usmerava na dva Kelzenova predgovora koje je napisao za isto delo Glavni problemi teorije državnog prava, prvi za prvo izdanje (1911), a drugi za drugo (1923), ali ukazuje i na predgovore koje je Kelzen napisao za svoje druge knjige koje je kasnije objavio. U obrazloženju svog izdvajanja ova dva Kelzenova predloga, Basta navodi naročite okolnosti kao razloge: prvi predgovor Kelzen je napisao s punom svešću o novom putu kojim je odvažno krenuo u poređenju s tradicionalnom teorijom države i prava. Tu su, pored novina koje je uveo, sadržani i kritički stavovi i zapažanja, za šta sve zajedno Basta ocenjuje da je reč o traktatu o pravnoj metodologiji u relativno kratkoj formi, čija je svrha, s jedne stra ne, oslobađanje od metodoloških pogrešaka i stranputica tradicionalne jurisprudencije i, s druge strane, uspostavljanje i učvrščivanje nove, metodski pročišćene jurisprudencije kao isključivo i strogo normativne naučne discipline. U predgovoru je naglasio metodološki karakter svog rada, budući da se za njega problem metoda, problem prirode pravnog saznanja postavio kao najznačajniji. Osnovna tema drugog predgovora je put koji je prešao u izgradnji sopstvene teorije, bliže određivanje odnosa prema Glavnim problemima i rezultati do kojih je došao, zbog čega Basta smatra da drugi predgovor ima karakter osobenog polaganja računa (sebi i drugima), tj. pruža odgovore na pitanje šta je Kelzen, u poređenju s Glavnim problemima, uradio i postigao u spisima nastalim posle njih, te ukazuje: „Drugi predgovor je bio namenjen „inventarskom“ popisivanju najvažnijih tačaka u kojima je njegova teorijska misao, na osnovama položenim u Glavnim problemima, napredovala tokom proteklih dvanaest godina.“
Upravo ovo pitanje osobenog Kelzenovog predgovora, koji ga od drugih izdvaja, povod je da se pomene Vodinelićev predgovor kakav se retko sreće. Reč je o predgovoru koji tako izgleda sistematizacijski, jer prethodi objavljivanju njegove kapitalne studije i doktorske disertacije, a koji nosi osoben naslov Naknadna reč unapred: povratak podele prava na javno i privatno2, u kome autor razmatra i daje pregled svega što se tokom tri decenije, od 1986. do 2016. godine, desilo i promenilo, a što je relevantno za opisanu podelu.
O pretpostavkama sistematizacije prava u integralnoj pravnoj znanosti piše prof. dr Ivan Padjen koji u radu polazi od doprinosa profesora Vodinelića istraživanju postojećih i postavljanjem novih temelja pravnog sistema, te kroz pitanja važnosti sistematizacije prava, javnog, privatnog i socijalnog prava, integralnu pravnu nauku, predmete i postavke, pokazuje po čemu je Vodinelićeva studija o odnosu javnog i privatnog prava važna za pravo i pravnu nauku, koju ocenjuje kao izvanredan doprinos svetskoj nauci.
Profesor Mihael Martinek (Michael Martinek) naslovio je svoj prilog Autonomija teorijskog, sistematskog i dogmatskog privatnog prava. U radu polazi od slavljenika kao autonomiste privatnog prava, za koga ističe da mu je kolega i prijatelj. Polazeći od radova jubilara i njegovih glavnih dela, kao i spisa o teoriji privatnog prava, o opštem delu građanskog prava, stvarnom pravu, ličnom i medijskom pravu, Martinek naglašava da su ti radovi potvrdili njegov utisak da je jubilar predstavnik autonomije teorijskog, sistematskog i dogmatskog privatnog prava. Martinek naglašava da, bez obzira na to da li su njihove diskusije o pravnoj prirodi subjekata, o ograničenjima stvarnih prava, zaštiti ličnih prava ili je pak reč o nacrtu zakona o pravima pacijenata, Vodinelić uvek sebe u pravnim raspravama predstavlja kao autonomistu privatnog prava, koji je čvrsto ukorenjen u humanističkoj tradiciji jurisprudencije, te svoje zadatke, ciljeve, ispunjenje i zadovoljstvo nalazi u pozitivno-pravnom, sistemsko-dogmatskom rešavanju normativnih regulatornih zadataka modernog društva i ekonomije – i pri tome postiže zapažene uspehe.
Dr Andrej Berden donosi prilog pod nazivom Inserti iz uvoda v civilno pravo, u kome polazi od izraza „civilno pravo“ za koje ukazuje da je regionalni a ne univerzalni pojam. Potom se bavi njegovim istorijskim i konceptualnim razvojem, od rimskog prava, preko srednjeg veka do novog veka i prvih kodifikacija građanskog prava kakve danas poznajemo. Treći deo posvećen je razvoju metodologije u građanskom pravu, a četvrti razvoju nauke građanskog prava i oživljavanju rimske pravne misli generalno, kroz razvoj prava na Istoku (vizantijsko pravo), uticaj pojedinaca (ne samo vladara već i pravnih teoretičara i praktičara), razvoj vizantijskog prava po pojedinim regionima (Bugarska, Srbija), tok, razloge i obim recepcije rimskog prava na Zapadu. Prilog se završava ulogom recepcije. Građansko pravo: uvod u građansko pravo i opšti deo građanskog prava naslov je priloga doc. dr Slobodana Vukadinovića, u kome najpre stavlja akcenat na kriterijume prof. Vodinelića za ovo razlikovanje koje je sačinio. U prilogu se kroz prizmu novog udžbenika građanskog prava, koji je i povod priloga, razmatra dosadašnji rad prof. Vodinelića, naučni doprinos i novine koje je uvodio u domaću građanskopravnu teoriju. U fokusu je potom koncepcija ovog učila, poređenje s drugim domaćim udžbenicima, a posebno ukazivanje na didaktički doprinos, važnost funkcija instituta i praktičnog pravnog značaja podela koje jubilar predočava studentima kako u ovom učilu tako i tokom višedecenijskih uvek visoko posećenih predavanja.
Akademik Kosta Čavoški potpisuje tekst pod naslovom Šekspirovo poimanje pravde. Polazeći od činjenice da je Šekspir pre svega bio pesnik, pa tek potom i politički mislilac s odgovarajućim pogledom na svet, akademik Čavoški ukazuje da je to razlog što u njegovom delu ni pravda nije definisana, nego se njeno značenje i smisao mogu izvesti iz većeg broja raznorodnih fragmenata. Analizirajući te fragmente iz Šekspirovih drama, akademik Čavoški objašnjava sledeće aspekte pravde ili vrste pravde: nebeska, odnosno božanska pravda; pravda kao kazna za izvršeno delo; rimsko poimanje pravde (suum cuique) koje nalaže da svako dobije ono što mu pripada; društvena pravda koja, pre svega, podrazumeva jednakost svih ljudi, nezavisno od njihovog porekla, imovnog stanja i staleške pripadnosti; zakonska pravda koja podrazumeva strogo pridržavanje slova važećeg zakona i potpisanog ugovora po principu dura lex, sed lex; pravda ublažena milosrđem; individualisana pravda do koje se dolazi ublažavanjem strogosti opšte pravne norme, a koja se u Engleskoj izricala shodno pravu pravičnosti (law of equity); nasumična pravda; pravda kao osveta mimo suda učiniocu nepravde; pravda kao osveta sebi samom; poetska pravda.
Prof. dr Jasminka Hasanbegović piše o mogućem poreklu Monteskjeove ideje o sudiji kao ustima zakona. U radu polazi od toga da se neretko pogrešno misli da se tek u moderno doba, zajedno sa idejom i naročito praksom podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, javlja predstava o sudiji kao zakonu koji govori. Ukazuje da se obično smatra da je Monteskje ne samo najistaknutiji predstavnik ovog tipa ideje nego i njen rodonačelnik. Međutim, suprotno tome, Hasanbegovićeva pokazuje da ideja o sudiji kao zakonu koji govori nije originerno Monteskjeova ideja, već mnogo, mnogo starija, predmoderna, čak antička ideja. Uporednopravni i istorijskopravni metod karakterišu tri priloga koji čine celinu po tome što se odnose na pitanja istorije privatnog prava i nacionalne pravne istorije. Tako, prof. dr Filipo Ranijeri (Filippo Ranieri) autor je rada pod nazivom: Uticaj francuskog građanskog zakonika i pravne nauke na italijansko i nemačko građansko pravo – uspon i pad evropskog modela. Polazeći od stava da odnos i veze između nemačkog, italijanskog i francuskog privatnog prava predstavljaju značajno pitanje, ali i izazov na putu ka usklađivanju i razvitku modela evropskog privatnog prava, autor predstavlja komparaciju različitih tradicija pravne kulture ove tri nacije u prethodna dva veka. Opisana je najpre razlika između francuskog i nemačkog učenja o građanskom pravu koja je tokom XIX veka dovela do njihovog međusobnog udaljavanja, a zatim je dat i kratak prikaz istorije italijanskog građanskog prava XIX i XX veka. Ovaj period u Italiji bio je obeležen ambivalentnim odnosom prema francuskoj pravnoj tradiciji čiji je uticaj bio dominantan do polovine XIX veka, i prema modelu nemačke pravne doktrine koja je, pre svega kao konceptualni okvir, prihvaćena u drugoj polovini XIX veka. Rad se završava osvrtom na sadašnji trenutak, kada je već napušteno vrednovanje isključivo francuskog i nemačkog modela, a u prvi plan dolaze razni evropski i angloamerički uticaji.
Borbe za ustav i ustavnosti u Kneževini i Kraljevini Srbiji naslov je priloga prof. dr Tanasija Marinkovića. U njemu autor polazi od analize predustavnog doba u Srbiji, odnosno od ustavnog pitanja koje se postavilo onda kada je stvorena vladalačka vlast koju je trebalo ograničiti. U fokusu je potom ustavna monarhija, te autor razmatra Sretenjski ustav, Turski ustav, Preobraženjski ustav. U periodu parlamentarne monarhije, interesovanje autora je usmereno na Radikalsko-naprednjački ustav, Oktroisani ustav, Ustav od 1903. godine. Na kraju autor daje opšti pogled na borbe za ustav i ustavnosti u Kneževini i Kraljevini Srbiji.
Prof. dr Mirjana Stefanovski je autorka priloga pod naslovom Kodifikatorski rad Valtazara Bogišića i Jovana Hadžića: sukob zakona i običaja. U svom radu profesorka Stefanovski analizirala je sudsku praksu Srpskog građanskog zakonika i Opšteg imovinskog zakonika za Knjaževinu Crnu Goru u vezi sa primenom odredbi o deobi zadružne imovine među zadrugarima, te dolazi do zaključka o široko prisutnoj tendenciji slobodnog tumačenja prava zahvaljujući kojem su sudovi omogućili primenu običajnog prava prilikom rešavanja spornih slučajeva. Ukrštanjem zakonskih rešenja Srpskog građanskog zakonika sa evolucijom u običajnom pravu, rad je osporio neka uvrežena gledišta o Jovanu Hadžiću kao zakonodavcu koji je, ponikavši iz strane pravne tradicije nadahnute rimskim pravom i jusnaturalizmom, zapostavio staro srpsko običajno pravo prilikom rada na kodifikaciji.
Kada je reč o posebnim delovima građanskog prava, uobičajeno je da se institut ugovora nameće kao prva asocijacija za građansko pravo. Zbog toga se čini opravdanim u ovom delu poći od obligacija kao tematske celine.
Uzornim stilom beogradske civilistike, profesorka Marija Karanikić Mirić razmatra pitanje promene dužnika u novom francuskom pravu, postavljajući pitanje da li je reč o kraju jedne kontroverze. Autorka najpre analizira istoriju francuskog obligacionog prava, te zaključuje da je ona obeležena tradicionalnim otporom prema ideji o prenosivosti duga, ali i stalnim kretanjem ka prihvatanju te ideje, imajući u vidu činjenicu da, za razliku od pravnih sistema germanskog kruga, francusko pravo tradicionalno ne poznaje samostalan institut preuzimanja duga. Profesorka Karanikić Mirić razmatra i jezgrovito donosi argumente koje su ugledni pravni pisci isticali u prilog doktrinarnom stavu da je dug inherentno neprenosiv a dužnik nezamenjiv. U nastavku ukazuje na društvenu potrebu za institutom koji bi omogućio promenu subjekta na pasivnoj strani u obligaciji koja zadržava svoj identitet, te u prilog postojanju te potrebe istražuje ustanove koje se u francuskom pravu tradicionalno koriste za postizanje približnih pravnih efekata (liberatorni ugovor u korist trećeg i savršena, odnosno svršena delegacija). Autorka ukazuje da su ove stare ustanove nepodesne za postizanje željenog cilja, jer one po prirodi stvari ne mogu da očuvaju identitet prenetog duga. Razmatrajući reformu francuskog obligacionog prava 2016. godine, ona ističe da je tada francuski zakonodavac naizgled stavio tačku na ovu kontroverzu, jer su u sklopu opisane reforme u Građanski zakonik uneta pravila o promeni dužnika kao samostalnom institutu, i to pod nazivom cesija duga (cession de dette). Autorka istražuje i poseban značaj koji novouvedena pravila imaju za francusko pravo, te daje doprinos i tako što sagledava njihov rani „život“ i način na koji ih za sada vrednuje francuska pravna doktrina. Iako ukazuje da još uvek nema sudskih odluka iz kojih bi mogla da se nasluti buduća sudbina novih pravila, autorka u radu ističe da je teorijska recepcija nove ustanove za sada oprezna, a ponekad i otvoreno negativna. Profesor emeritus Helmut Risman (Helmut Rüßmann) potpisuje prilog pod naslovom Naknada štete za neuspela ulaganja, u kome ukazuje da je jubilar dugo vremena proveo na Univerzitetu Sarland, kao i da boravak na ovom univerzitetu nije baš uvek bio u potpunosti dobrovoljan, već je delom bio uslovljen činjenicom da je jubilar bio izložen političkim progonima u svojoj domovini. Međutim, svaki boravak profesora Vodinelića profesor Risman ocenjuje uvek izuzetno plodonosnim u naučnom smislu, jer su u raspravama i sučeljavanjima stavova neprestano nailazili na informisanog, otvorenog i pametnog sagovornika i učesnika. Budućnost će pokazati da li će to biti slučaj u pogledu naknade štete i za neuspela ulaganja. Ovo pitanje je profesoru Rismanu postavljeno u konkretnom pravnom sporu kada je isti spor trinaest godina bio pred nemačkim sudovima na prvoj i drugoj instanci i kada se slučaj nalazio pred konačnom presudom, u kojoj je bilo reči još samo o naknadi štete za neuspelu investiciju. Zato zaključuje da će intelektualni spor oko pravnih pitanja ostati uvek mlad.
Iz stvarnog prava ili svojinskog, kako ga profesor Vodinelić nekada naslovljava, zbornik sadrži čak pet priloga, što ne izenađuje ako se ima u vidu činjenica da je reč o predmetu kome je jubilar dao ne samo značajan naučni doprinos već na kome je i decenijama izvodio nastavu. Tako je prilog prof. dr Radenke Cvetić posvećen Razvojnom putu načela obaveznosti upisa u katastar nepokretnosti i njegovom „novom ruhu“. U radu je prikazan razvoj načelnog pravila o pokretanju postupka upisa u katastar nepokretnosti počev od 1988. godine do današnjih dana. Autorka najpre daje sažet prikaz svakog razvojnog perioda, pri čemu periodizaciju vrši polazeći od godine stupanja na snagu relevantnog propisa, do njegovog derogiranja (1988–1992, 1992–2009, 2009–2018 i Zakon o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova koji je stupio na snagu juna 2018. godine). Profesorka Cvetić potom razmatra adekvatnost načela obaveznosti i oficijelnosti za pokretanje postupka upisa u javni registar o nepokretnostima i pravima na njima. Konstatuje se da je opravdano da država interveniše u određenoj meri i da slobodu volje privatno-pravnog subjekta ograničava, ali se zaključuje da ne može načelno polazište da bude takvo da je volja onog o čijem pravu se radi irelevantna. U tom smislu, sprovođenje upisa po službenoj dužnosti može biti samo izuzetak od načela dispozicije, odnosno od pravila da se upis vrši po zahtevu zainteresovanog lica. Autorka zaključuje da razvoj informacionih tehnologija sve to čini znatno jednostavnijim, samo je pitanje čija je inicijativa neophodna da se pravni mehanizam pokrene.
Prof. dr Meliha Povlakić je za predmet svog priloga odabrala Održaj (dosjelost) u novom stvarnom pravu u Bosni i Hercegovini – na Zapadu nešto novo? U radu ona pokazuje da ovaj tradicionalni institut u procesu transformacije vlasničkih odnosa i reforme stvarnog prava u BiH dobija neke nove impulse, te prikazuje ukratko promenu pravnog okvira i novine zakonskih rešenja. Autorka ukazuje da Zakon o vlasništvu i drugim stvarnim pravima Brčko Distrikta BiH sadrži specifična i u regionu jedinstvena rešenja, prema kojima, po ugledu na nemačko pravo, nije moguće održajem sticati svojinu na nepokretnostima. Ona takođe izlaže razloge za takvo zakonsko rešenje, koje odstupa od pravne tradicije, te zaključuje da će, iako u entitetima i dalje postoji mogućnost sticanja prava svojine na nepokretnostima putem redovnog i vanrednog održaja, zbog značajnih promena usvojenih u pravu BiH, a pre svega u pogledu dejstva načela upisa i načela poverenja u zemljišne knjige, sticanje po osnovu održaja biti ili onemogućeno ili neatraktivno.
Prilog pod naslovom: Sudska posesorna zaštita državine od preglasnih reklama i dometi sudske posesorne zaštite državine donosi dr Aleksa Radonjić. Autor ukazuje da prema domaćim propisima, sudskoj praksi i pravnoj literaturi TV stanice vrše smetanje državine pojedinca emitovanjem reklama čija je jačina tona veća od jačine tona ostalog programskog sadržaja, te da bi građani mogli da se zaštite od takvog ponašanja emitera podnošenjem tužbi zbog smetanja državine. Polazeći od stavova profesora Vodinelića da se u postupku za posesornu zaštitu državine zapravo štiti pravo držaoca da isključi sva treća lica od uticaja na objekat njegove državine, kao i od stava autora da se pravo na privatnost može shvatiti kao pravo pojedinca da zabrani svima da utiču na bilo koji objekat koji pripada sferi privatnosti tog pojedinca, autor zaključuje da se posesornim tužbama zbog smetanja državine može štititi i pravo na privatnost svaki put kada ponašanje koje predstavlja smetanje državine ujedno predstavlja i povredu prava na privatnost, kao što je to slučaj sa preglasnim reklamama.
Profesorka Jelena Simić donosi prilog koji nosi naslov: Čije je moje telo? Ljudsko telo i njegovi delovi kao stvar u građanskopravnom smislu. Autorka polazi od toga da su se povećane mogućnosti upotrebe ljudskog tela i njegovih delova aktuelizovale poslednjih decenija, a sa tim i pitanje da li i pod kojim uslovima telo osobe i njegovi delovi, za života ili nakon smrti, mogu biti stvar u građanskopravnom smislu. Razmatra ljudsko telo kao objekt ličnih prava i kao objekt imovinskih prava, potom mogućnost postojanja svojine kod humanog materijala, u vezi sa čim analizira slučajeve iz strane sudske prakse, te nadalje uzima kao primer ljudski embrion in vitro. U posebnom poglavlju autorka preispituje mogućnost postojanja svojine nad leševima i tkivima umrlih, navodeći primere iz inostrane sudske prakse. Iako je razlika između stvari i osobe i dalje velika, stvarnost je takva da postoji sve veća potreba za telesnim materijalima, proizvodima ili nusproizvodima, i to je sastavni deo savremenog života, u kome, prema zaključku autorke, postoje globalni međunarodni pritisci da telo i njegovi delovi budu stvar u građanskopravnom smislu.
Urednik zbornika prof. dr Miloš Živković je svoj prilog posvetio višestrukom otuđenju nepokretnosti jednog prenosioca, u kome ukazuje da pravila o rešenju ove situacije zavise od opštih pravila o sticanju svojine na nepokretnostima. Istražujući uporednopravno, prof. Živković ukazuje da u francuskom sistemu s translativnim dejstvom ugovora znanje docnijeg pribavioca za postojanje ranijeg ugovora čini njega nesavesnim i nepodobnim da stekne svojinu u konkurenciji s ranijim pribaviocem, da je prema starijem stavu u austrijskom sistemu potrebno da docniji pribavilac zna za raniji ugovor i na osnovu tog ugovora izvršenu predaju da bi bio nesavestan, a po savremenom austrijskom i nemačkom sistemu nesavestan je samo onaj docniji pribavilac koji iz sâme zemljišne knjige može da sazna za ranije raspolaganje. Pokazuje da je zbog neažurnosti registara nepokretnosti u SFRJ od 1986. godine u primeni stav prema kojem, kod višestrukog otuđenja nepokretnosti, već znanje za raniji ugovor čini pribavioca nesavesnim, te da je ovaj stav bitno uticao i na prava država nastalih raspadom Jugoslavije, bilo tako da je stav suštinski nastavio da se primenjuje, bilo tako da je bio modifikovan, ali da je još uvek donekle predstavljao odstupanje od načela upisa. U fokusu rada su potom rešenja koja sadrže Nacrt Zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima iz 2007. i poslednja verzija tog Nacrta iz 2012. godine, u kojoj je usvojeno sistemski dosledno rešenje poput onog u savremenom austrijskom pravu. Autor smatra da ovaj stav iz poslednje verzije Nacrta bolje odgovara i teorijskim shvatanjima koje je o podeli subjektivnih prava na apsolutna i relativna, odnosno suprotstavljiva i nesuprotstavljiva, u svom udžbeniku građanskog prava izneo Vodinelić. Živković zaključuje da bi problem trebalo rešiti tako da pribaviocu koji se prvi upisao sticanje svojine može biti ugroženo samo ako je iz registra mogao da sazna za ranije raspolaganje, dok njegovo znanje za raniji ugovor treba da ga izloži obavezi naknade štete ranijem pribaviocu, solidarno sa prenosiocem.
Lična prava, prava ličnosti, odnosno prava na ličnim dobrima jedna su od oblasti rada u kojima je doprinos jubilara izuzetan. U vezi s tom materijom, prof. dr dr h.c. Jožef Salma (Szalma Jozsef) svoj prilog je naslovio: Pravo ličnosti i/ili lična prava – po uporednom kontinentalnom evropskom i srpskom pravu, s posebnim osvrtom na odredbe starog (1959), noveliranog (1990–2007) i novog (2013) mađarskog Građanskog zakonika. U radu polazi od rimskopravne tradicije podele (tipologije) građanskih prava, te razmatra gde se lična prava „nalaze“, tj. vezuju u institucionoj, a gde u pandektnoj sistematici. Potom se fokusira na polaznu definiciju i analizira dileme u srpskom i uporednom pravu, pri čemu posebnu pažnju posvećuje reformi dela BGB-a o obligacijama počev od 2000. godine i prelasku sa bolnine na naknadu neimovinske štete, francuskom, austrijskom i švajcarskom pravu, nakon čega produbljeno razmatra krug ličnih prava, odnosno prava ličnosti i njihovo pravno značenje po starom i novom mađarskom Građanskom zakoniku.
U domenu medicinskog prava, prof. dr Nina Planojević i prof. dr Dragica Živojinović su svoj prilog posvetile pravnim aspektima izvođenja kliničkih ispitivanja na teškim bolesnicima. U tom smislu autorke analiziraju položaj teških bolesnika kao kliničkih ispitanika u domaćim i najvažnijim međunarodnim propisima iz ove oblasti, te određuju krug lica koja se mogu smatrati teškim bolesnicima u ovom kontekstu. U nastavku je akcenat na utvrđivanju razloga koji teške bolesnike čine posebno osetljivim ispitanicima, zbog čega u ispitivanjima moraju uživati posebnu zaštitu. U svetlu ovih razloga u trećem delu rada autorke razmatraju sadržinu i opravdanost zaštite koju ovoj kategoriji lica pruža domaći zakonodavac, da bi u četvrtom i petom delu analizirale oblike zaštite koju teškim bolesnicima kao ispitanicima garantuju Helsinška deklaracija i Međunarodni etički vodič za istraživanja na ljudima koji se tiču zdravlja i upoređuju ih sa domaćom regulativom. U zaključnom delu data je ocena domaćih rešenja i predlozi za njihove korekcije.
Kako se većina radova odnosi na materijalno pravo, koje je i prioritetni predmet Vodinelićevog naučnog rada, tako je zbornik dodatno obogaćen prilogom koji donosi razmatranje pitanja iz oblasti procesnog prava. Reč je o prilogu koji je napisao prof. em. dr sc. Mihajlo Dika o troškovima parničnog postupka u slučaju suparničarstva. U radu se dokazuje do koje je mere razumevanje instituta suparničarstva i njegovog troškovnog statusa bilo pojednostavljeno i neizdiferencirano u vreme njegovog izvornog uređenja krajem XIX veka. Autor ukazuje na bitne razlike koje postoje između pojedinih kategorija ovog instituta i nastoji da objasni da navodno osnovno pravilo po kojem suparničari snose troškove na jednake delove treba da ima značenje pravila koje se tek izuzetno sme primenjivati, i to onda kada obični materijalni ili formalni suparničari zajednički preduzimaju, odnosno kada se tako prema njima preduzimaju radnje u postupku, ali ne onda kada svaki od njih ima status samostalne stranke, da zapravo nije primenjivo na jedinstvene suparničare budući da oni u svojoj ukupnosti imaju status jedne parnične stranke i da stoga po pravilu solidarno snose troškove postupka. Dika zaključuje da se upravo zato de lege ferenda nameće potreba revizije važećeg uređenja instituta i takvo njegovo normativno određenje koje će uvažavati svu raznolikost pojedinih kategorija suparničarstva i njihove specifičnosti.
Odnos prema prošlosti obuhvata i suočavanje sa prošlošću, što je tema kojom se profesor Vodinelić bavio ne samo u svojim radovima i društvenom angažmanu, već i kao član uredništva časopisa za preispitivanje prošlosti Hereticus, čiji je glavni i odgovorni urednik prof. dr Jovica Trkulja. U vezi sa ovim temama, dr Stefan Pirner (Stefan Pürner) svoj prilog je posvetio sećanju na Ljubišu Letića, u čijoj biografiji se zatiču tri grada (Hersbruk, Regensburg i Novi Sad) koja povezuju njega i autora ovog priloga, koji nosi naslov Uloga nevladinih organizacija i pojedinaca u suočavanju s nacionalsocijalističkom prošlošću u Nemačkoj: primer, utvrđivanje činjeničnog stanja i podsećanje na pomoćni koncentracioni logor Hersbruk. U radu autor najpre postavlja pitanje kakvu ocenu zaslužuje suočavanje s nacionalsocijalističkom prošlošću u Nemačkoj, te ispituje naknadne efekte režima (slučaj „Dreer /Dreher/“ kao primer) i suočavanje s prošlošću kao „preispitivanje samog sebe“ (i „optuživanje samog sebe“), a potom priznanje vlastite prošlosti kao preduslova za pomirenje. U drugom delu u fokusu je suočavanje sa sopstvenom prošlošću koje je počelo kao zadatak koji su sebi sami postavili nevladine organizacije i pojedinci (prikaz na osnovu primera „pomoćnog koncentracionog logora Hersbruk“), gde se autor bavi, između ostalog i primerima pomoći stanovništva, te Ljubišom Letićem i drugim Jugoslovenima u logoru, da bi završni deo rada bio posvećen daljem toku stvari nakon osamdesetih godina, zaključcima i perspektivi, gde dr Pirner ističe: (1) da suočavanje s prošlošću nije jednokratan zadatak, (2) da se način suočavanja s prošlošću menja u zavisnosti od vremenske udaljenosti u odnosu na događaje (biološki i fiziološki faktor), (3) ključnu ulogu nevladinih organizacija i privatnih lica, (4) da je suočavanje s prošlošću kreiranje budućnosti, (5) da je suočavanje s prošlošću samospoznaja a ne prljanje sopstvenog gnezda i (6) suočavanje s prošlošću je zajednički zadatak nekadašnjih neprijatelja.
Profesor Jovica Trkulja naslovljava svoj prilog Vladimir Vodinelić o pravnom savladavanju autoritarne prošlosti. U radu autor ukazuje da je u domaćoj pravnoj literaturi prof. Vodinelić prvi koji je na stručan i teorijski utemeljen način obradio pitanje pravnog savladavanja autoritarne prošlosti, te da je u periodu 2000–2011. objavio desetak rasprava o pravnom savladavanju autoritarne prošlosti. Profesor Trkulja razmatra pojedinačno svaku od ovih deset rasprava, tematski ih grupiše u dve zaokružene celine: prvih pet se odnose na autoritarnu prošlost kao izazov pravu, a drugih pet (iz perioda 2004–2011) na rehabilitaciju žrtava političke represije i restituciju (denacionalizaciju). U celini, autor pokazuje da su predmet analiza prof. Vodinelića pravne posledice koje su za sobom ostavili autoritarni režimi u Jugoslaviji i Srbiji 1945–2000. godine, te da je jubilar, pored uporedne perspektive, ponudio odgovore na mnoga pitanja, uključujući otvaranje dosijea tajnih službi, lustraciju, rehabilitaciju žrtava političke represije i restituciju, kao i da je pokazao da je spram onoga što jeste i što nije urađeno, posredi neosmišljena, nezaokružena i netransparentna pravna politika prema prošlosti. Profesor Trkulja zaključuje da Vodinelićeve rasprave predstavljaju do sada najdokumentovaniji i najstudiozniji kritički prikaz mera koje su vlasti u Srbiji preduzimale na planu tranzicije iz autoritarnog poretka u demokratski i ostvarivanja pravne države i tranzicione pravde u našem društvu.
Vreme kao pravna činjenica predmet je interesovanja prof. Vodinelića u više njegovih dela. Vreme nije pravna činjenica samo u građanskom pravu već i u drugim porodicama prava i pravnim oblastima. Prof. dr Zoran Tomić, autor priloga pod naslovom Vreme u upravnom pravu – mala skica jednog eseja, posmatra vreme kao respektabilnu činjenicu, odnos, proces, tok; ono je činilac zakonitosti, komponenta predvidivosti i doslednosti; posredi je sinhronizacija pojava, odnosno procesa – i njihov kontinuitet. U radu se ističe da se vreme može sagledavati kao početak, i kao kraj – i kao momenat, i kao niz sukcesivnih koraka, kao ograničenje, kao prostor u kome se nešto aktivno odvija. S druge strane, autor ukazuje da su „ćutanje“ – pasivnost, i neblagovremenost nepravo, onda kada je propisana dužnost službenog, javnopravnog činjenja, te razmatra različite vremenske odrednice koje su od značaja u upravnom pravu.
Kada je reč o vremenu u ovom zborniku, treba reći da prilozi nisu posvećeni samo prošlosti već i budućnosti. Prof. dr Aleksandra Čavoški napisala je članak O budućnosti evropskih integracija u kojem analizira pet mogućih scenarija za EU do 2025. godine. U radu je reč o tome da je Komisija 2017. godine i formalno pokrenula ovaj proces izradom Bele knjige o budućnosti Evrope s ciljem usmeravanja rasprave o budućnosti Evrope. U tom smislu, autorka analizira pojedinačno svaki od pet scenarija koji su naslovljeni: (1) Funkcionisanje kao i obično; (2) Povratak korenima? (3) „Više“ Evrope; (4) Raditi manje, ali efikasnije; (5) Zajednički raditi mnogo više. Autorka razmatra faktore koji utiču na novi put EU i daje zaključne napomene o prethodno razmatranim mogućim scenarijima.
Sve navedeno pokazuje da su ugledne autore i njihove priloge u jedan zbornik povezali profesor Vodinelić kao čovek i njegova dosadašnja dela koja su inspiracija mnogima da nastave svoja istraživanja. Prilozi u zborniku pružaju korisne uvide u aktuelne teme i nude odgovore na savremena pitanja koja spadaju ne samo u domen porodice građanskog prava već i u pravne oblasti javnog i privatnog prava, materijalnog i procesnog prava, što svakom čitaocu omogućava nova saznanja i može biti podsticaj da dâ svoj doprinos razvoju pravne nauke. Jubilaru želimo dobro zdravlje, a pravnoj nauci u narednom periodu još dela iz pera profesora Vodinelića!
Slobodan Vukadinović