Leposava

15.12.07 Danas

Vladimir Arsenić
Kako će Beograd i Srbija uopšte izgledati u budućnosti, kad B92 postane državna televizija, a vlast preuzmu nevladine organizacije, tema je romana Leposava (Kornet, 2007) iz pera lingviste, publiciste a pre svega internet persone, Pavla Ćosića. Ova poslednja kvalifikacija možda je i najvažnija za razumevanje prirode teksta koji se nalazi pred čitaocima, pošto se redovno pojavljivao na blog stranici autora.
Suštinski, radi se o nekoj vrsti avanturističkog romana, koji bi verovatno bio krajnje nezanimljiv da se ne odvija u neodređenoj budućnosti Srbije, koja se i tada kao i dan danas nalazi pred večito odloženim ulaskom u Evropu. Međutim, upristojenje građana te buduće Srbije sada vrši Nevlada (koaliciona vlada nevladinih organizacija) koja proganja sve ono što misli i dela različito od proklamovanih evropskih vrednosti. Pored nje, za civilizovanje bombama zadužen je i Crveni krst, koji u Ćosićevom romanu više nema ulogu humanitarne organizacije, već je u potpunosti militarizovan. U takvom svetu, u kome se kažnjava zbog nevezanih pertli, prljavog donjeg veša ili češanja na javnom mestu, u kome je, u posebnim kabinama koje se nadziru, obavezno pranje određenih delova tela svakih nekoliko sati, Leposava, studentkinja političke korektnosti, upada, a posredno i izaziva, konflikt između pešaka i taksista.
Zaplet romana krajnje je prozaičan, i čitava priča pati od manjkavosti koje prate žanr. Gotovo da nijedan pisac avanturističkih romana ne uspeva da isprati liniju zapleta i da pokrije sva ona pitanja koja se u narativu otvore. Pavle Ćosić nije izuzetak, ali u njegovom tekstu to i nije tako vidljivo, jer on cilja na čitaočevo iznenađenje miljeom i atmosferom romana. Sa druge strane, Ćosićev izbor da radnju romana smesti u budućnost, ostavlja mu mogućnost da ne mora da polaže račune za svaku motivacijsku prazninu koja se javi u tekstu, jer se predstavljeni svet ne ponaša po pravilima koja su nama poznata. Konačno, za njega je mnogo interesantnije da su Milka Planinc i Sonja Biserko dobile Nobelovu nagradu za mir, nego da čitaocu na plauzibilan i logičan način objasni razvijanje radnje u romanu. Ne kažem da Ćosić to radi nevešto, naprotiv. Ipak, teško da bi njegov roman prevazišao lokalna interesovanja, da ga nije smestio u jednu od mogućih srbijanskih budućnosti.
Nasilje nad građanima Srbije koje se sprovodi u cilju približavanja Evropi podrazumeva odricanje od kulture kioska, domaće kuhinje, gajenja živine i raznih drugih oblika tradicionalnog ponašanja. U to spada i prelaženje druma mimo pešačkog prelaza, što je ujedno i glavni zamajac fabule. Svaki oblik nenadziranog života izbacuje se izvan zidina velikog grada, a građani koji ostaju u gradskom prostoru žive u totalitarizmu, koji se sprovodi u ime približavanja nedostižnom evropskom idealu. Tako ćemo u pančevačkoj divljini (sic!) naći razne naturiste koje zvanična vlast naziva još i sarmaši, kiseli kupusari, špajzisti, roštiljaši - zbirnim imenom divljaci i retromani. Naravno, ovi odmetnici predstavljaju pravu vrednosnu alternativu postojećem totalitarnom Nevladinom beogradskom svetu, jer bez obzira na to što su prikazani kao blago tupavi, žive po sopstvenim nahođenjima.
Međutim, u svom do paroksizma dovedenom radikalskom diskursu, Pavle Ćosić ne želi da se podsmeva suštinskim vrednostima koje bi trebalo da se podrazumevaju čak i u današnjoj Evropi. On, bez obzira na sve, kroz svoje likove i fabulu veliča slobodu i mogućnost izbora. To što je za metu svog podsmeha uzeo ljude koji danas predstavljaju nosioce drugačijeg (a u srbijanskom slučaju nužno evropskog) mišljenja, ne znači da im se ruga. Smeh je lekovita stvar i služi, između ostalog, i da nas natera da se zamislimo nad sopstvenim delanjem. Kritička samorefleksija nikada nije na odmet, a Ćosićeva sprdačina sa svim što mu padne pod pero/tastaturu, čini se da za cilj ima upravo to. U krajnjoj liniji, kako na kraju romana lepo reče Volfgang Amadeus Mocart kad po trinaesti put vaskrsne u Leposavinom Beogradu, budućnost nije obaveza.

16.08.07 Vreme

Tri prozne knjige mlađih autora, tri različite, osebujne poetike, varirajućeg stepena ostvarenosti.
U domaćoj popularnoj muzici ima raznih Kovača, muških i ženskih, dočim je u književnosti od značaja samo jedan – eno ga u Rovinju. U Danielu Kovaču, međutim, dobijamo nekoga ko uspešno radi na oba razboja: na pozornici je član Jarbola, a u tišini doma svog pisac... Posve ozbiljno, književni prvenac Daniela Kovača Logika reke, pruge i otpada (Beopolis 2002; v. "Vreme" br. 598), uprkos stanovitim nezgrapnostima i "danku neiskustvu" (op. cit. bilo-koji-sportski-reporter), jedno je od najprijatnijih proznih osveženja na ovdašnjoj blago usahloj, ušančenoj i prilično neuzbudljivoj sceni.
Celih pet godina docnije, pojavljuje se nova prozna knjiga Daniela K. Carstvo (Beopolis, Beograd 2007). Naizgled podugačak period da bi se na njegovom koncu izašlo s relativno tanušnom knjižicom, ali Kovač nije, po spoljnim obeležjima svoje karijere, "pisac sa dna kace", i ne obavezuju ga pravila književnog tržišta, još manje samopodrazumevajući uzusi književne čaršije. Sama je knjiga, doduše – kako piše na kraju – nastajala tokom prvih deset meseci 2003. godine, tako da malo zbunjuje toliki vremenski odmak do objavljivanja: "tehnički razlozi" ili nedoumice oko rukopisa?
Ono što Carstvo povezuje s Logikom reke... ponajpre je fragmentarna struktura, "razlomljeno" romaneskno tkivo koje se na koncu nekako sklapa u nekonvencionalnu i nelinearnu celinu, sastavljenu od manje-više tek diskretno korespondirajućih delova. Dalje, tu je i isti glavni junak, Daniel Danlikov, za kojeg čitalac, ko zna zašto, lako i rado (po)veruje da je alter ego samog pisca. I ostatak Danlikovljeve dorćolske ekipe (Bilbo Blah & co.) tu i tamo promine Carstvom, ali sasvim uzgredno... jer, na ovoj tački počinju razlike.
Ako ćemo pravo, teže je "braniti" romanesknost Carstva; opet, još manje se radi o zbirci priča. Ova se knjiga sastoji od tri osnovne celine i niza podcelina. U prvom i najboljem delu, zatičemo Danlikova (koji će dek docnije "povratiti" to svoje ime) u magičnom i zaumnom panonskom detinjstvu, od roditeljske kuće u banatskom gradu u kojem lako prepoznajemo Pančevo, do bakine i dedine u Kuli, usred Bačke, zemlje ljutih paprikaša i zvonkih mađarskih pesama u dedinom dvorištu. To detinjstvo panonskog dečaka – koji govori na srpskom a sanja na mađarskom – ta, nije li to već toliko puta viđeno, od Kiša do Despotova, i između, i dalje? Naravno da jeste, utoliko je teže napisati o tome pamćenja vredne stranice; ipak, Kovač je svog dečaka Boba suvereno proveo kroz "nježne godine", u jednom lapidarnom, blago duhovitom i negnjecavo lirskom proznom izričaju; i taman što se do kraja primiš na njegovo Carstvo, ono nestane, raspadne se, rastvori se u ništavilu-protoka-vremena. Šteta: reklo bi se da je u tom detinjem Carstvu bilo potencijala za celu jednu knjigu. Ali, ko smo mi da govorimo drugim ljudima šta da čine sa svojim Carstvima...
U drugom je – i najobimnijem – delu ove knjige Danlikov nekovrsni "svetski putnik", nikako turist, svakako avanturist koji traga za drugačijim, skrivenim, za onim-što-izmiče, lunjajući po Paliću (izvanredna, znakovita, sa prvim delom duboko povezana epizoda sa babom kraj Ludoškog jezera!), Pešti, grčkim ostrvima, ali i mestima kakva su Moldavija, Vlaška nizija ili bugarske gore. No, tu su i prisilna pomeranja, ona vojnička, kao nagorka kopča sa otužnim društvenim realitetom. U ovim je pričama voz ne samo prevozno sredstvo nego i svojevrstan lirsko-metafizički lajtmotiv, kloparajuće pogonsko sredstvo Priče koliko i Života samog, srećno trošenog u samosvesnom nomadstvu koje je i zadovoljstvo i samoiskušenje i samootkrivanje; utoliko je "neizbežno" da treći deo bude neka vrsta smirenja, Povratka Kući, udobnosti i sigurnosti "svog kreveta". Danlikovljevo će Carstvo, poput neke lepe sablasti, ostati i dalje na tim prugama i drumovima, pa će i junak trećeg dela na naše oči presta(ja)ti da bude Danlikov, tražeći neki novi identitet, primeren nekom novom životu, koji će započeti onog trenutka kad voz napokon stigne na Domaću Stanicu... Carstvo je osebujna knjiga, kojoj pomalo nedostaje ona (paradoksalna!) zaokruženost Logike reke etc, ali koja ipak neće razočarati njene ljubitelje. Ono što iritira i sasvim nepotrebno kvari utisak svojevrsna je neuređenost ove knjige: neko dobro redaktorsko oko moralo je pročešljati ovaj tekst, kad već sam pisac nije mogao da se okane nepotrebnih skalamerija tipa "grad Atina", "grad Niš", "reka Sava", ili bisernica tipa "bučna dreka" ili "ujurio u prvi vagon u koji je ušao" (!). O tome da niko uporno neće da saopšti Kovaču da dva čoveka nisu dvojca, kao što ni letnji odevni predmet nije majca, da se i ne govori. Kada (i ako) apstrahujete takve detalje, Carstvo je pravi izbor za čitaoca zamorenog skučenim opcijama aktuelne srpske prozne konfekcije, za onoga ko bi nešto drugačije, po cenu da zažmuri na nesavršenosti. A neka buduća, treća knjiga možda će dati definitivan odgovor kakva je priroda veze Daniela Kovača i književnosti: uspeli flert ili Nešto Sasvim Ozbiljno i Trajno?
DOMIŠLJATA SRPČAD: Za razliku od Kovača, Pavle Ćosić nema redaktorskih i lektorskih "rupčaga": ta, kako i bi, on je taj koji lektoriše druge. Nažalost, ovo ne znači da sa njegovim romanom-prvencem Leposava (Kornet, Beograd 2007) nema raznih drugih nevolja. Elem, o čemu se tu radi? Leposava je zamišljena – delom i ostvarena – kao sasvim veselo, lepršavo romanče smešteno u Beograd-iz-budućnosti (valjda jedno pola veka unapred), a ta je budućnost jaaaako mraaaačna, u njoj Srbijom vladaju zle Nevladine Organizacije, sve je u znaku hipertrofirane političke korektnosti, ulice imaju imena Verana Matića, Sonje Biserko, Petra Lukovića, Nenada Čanka, B92 je neka vrsta Velikog Brata, više onog izvornog, orvelovskog, nego ovog estradnog, udružene manjine svih sorata terorišu Većinu (interesantno; omiljeni fantazam fašista svih zemalja), Srbi su krivi za sve i masovno se stide samih sebe, ali Srbija svejednako ostaje izolovana, vizu za bilo koje inostranstvo nemoguće je dobiti, glavna junakinja, recimo, zalud mašta o čarobnoj Bugarskoj, a Spoljni Svet maltretira Srbe tako što je uveo niz apsurdnih regula u njihov život, tako da zapravo žive pod tiranijom koja nije samo politička nego i prehrambena, higijenska... Ali, naravno, postoji i Pokret Otpora, postoje oni koji žive Izvorno i Čisto, koji su u svojim skrovitim enklavama sačuvali raskošne ukuse i mirise pravog života... I naravno, isprva naivna beogradska devojka Leposava i njeno društvo doći će s njima u kontakt; i jakako, maštovita će i domišljata Srpčad, kao u vicu, minimalnim sredstvima nadigrati hladni i dehumanizovani Svet, tako da je hepiend na vidiku...
Osnovna je Ćosićeva intencija bila da se (po)igra svime i svačim: od kojekakvih retoričkih i vrednosnih Opštih Mesta do zamišljene slike budućnosti u kojoj ta i takva Opšta Mesta postaju svojevrsne "komande"; Leposava je dobra i zabavna knjiga onde i utoliko ukoliko se Ćosić toga pridržavao. Mnoge su Ćosićeve uvrnute sličice futurističkog Beograda domišljate i zabavne, njegov zafrkantsko-satirički nerv dobro radi kada primenjeno preuveličava i izobličava navade urbane svakodnevice, jezičke rituale kojima (kao da) ne prethodi Mišljenje, i tome slično. A u tom je smislu Pavle Ć. sebi dao truda, što jeste jeste. Na drugoj strani, Leposava – kao roman i kao junakinja... – pomalo je izdata od svog tvorca, jeftino prodata za trenutni ćar, to jest za neku sortu sasvim niske zadovoljštine. Pisac, naime, nije odoleo iskušenju – inače sasvim banalnom, pa bi mu trebalo biti lako odoleti, bar kad pišeš "umetničku prozu", jelte... – da u prozni tekst inkorporira svakojake svoje obračunčiće (dakle: građanin Ć. se umešao piscu Ć. u posao, a ovaj nije umeo ili hteo da ga obuzda!), te sa B92, te sa ovim ili onim Asimpatičnim Pojedincem; otuda prečesto umesto katarzičnog dejstva satiričnog tretmana ("stvarne" i "moguće") stvarnosti dobijamo samo ukus bljutavog izrugivanja, bezveznog poluprivatnog šaljivdžijstva. Inače, i samo to insistiranje na bauku "političke korektnosti" kao Strašnoj Opasnosti – u zemlji u kojoj bar trećina glasača ležerno glasa za otvorene fašiste, hebote!? – deplasirano je u startu, utoliko pre ako je garnirano plasiranjem, tj. (p)održavanjem niza uistinu bednih politkulturnih stereotipa, koji se svi mogu svesti na onaj najopštiji i najbezvezniji, na "mehaničku otuđenost i obezdušenost Zapada", nasuprot kojoj stoji neka "naša" mistična Autentičnost, neko neprocenjivo blago koje Oni hoće da nam uzmu, a neki od Nas im u tome svesno ili nesvesno pomažu... Dobro, možda će neko reći da upotrebljavam odveć teškometalnu, takorekuć "idoleošku" artiljeriju za jednu romanesknu zezalicu, ali nije ni Pavle Ć. vala baš tako naivan kako izgleda... Zato ću osvrt na ovu knjigu, koju svakako treba (pr)overiti u ovim letnjim danima, a koja bi bila mnogo bolja da je njen autor umeo i hteo da iskontroliše svog Unutrašnjeg Pamfletistu, završiti jednom slikom pomalo u stilu Leposave, a koja mi se spontano nametnula tokom čitanja dotične: zamišljam kako, recimo, Slobodan Antonić i Marinko M. Vučinić, asovi NSPM, dolaze na plažu u Prčnju, razruhljuju svoja zmijska tela, legaju na peškiriće s cvetnim dezenima i otvaraju svaki svoj primerak Leposave: "Vide li ti, Marinko, he-he, šta im ovaj mali radi?" "Jes, vala, Slobo, ho-ho, najzad bre neki naš da bude duhovit"... Eh, da bar jeste, mnogo više i češće; no, i tu uglavnom podbacuje, mada lepo vidiš kako misli da je rekao nešto jako smešno, kao onaj Meda iz Mapetovaca. A nije da nije tu bilo materijala za nešto više i bolje. Možda sledeći put, ako Srbijom do tada ne zavladaju neki Strašni Tirani koji će našeg pisca načisto ubiti u pojam, kao i sve drugo što je jošte Autentično...
MILDE PATNJA: Ako je Ćosić kiksnuo tako što je u svoju prozu nepotrebno umešao (za)dah po-etičke jeftinoće, kao da je time želeo da "kaže" više (što će se ispostaviti kao manje) nego što je priroda teksta mogla da istrpi, onda Ivan Tobić, Ćosićev ludistički sabrat iz Ilegalnih poslastičara, kao da pati od preteranog nedostatka želje da "kaže" bilo šta: njegovo je delce Tobiđenja, dušo moja (Kornet, Beograd 2007) nadrealistički galimatijas prekrcan svakovrsnim jezičkim kalamburima i dosetkama, i to neverovatno oscilirajućeg nivoa: od izvanrednih, do stenjuće, deprimantno jeftinih i prostih. Takođe, kao i Ćosić, i Tobić kreira jedan paralelni, zaumni Beograd (koji se u toj dimenziji zove naprosto Prestonica), u kojem vladaju sumanuti običaji i vrednosti, gradom lete plavo-plavi papagaji i hodaju minijaturne žirafe kao kućni ljubimci, u Dunavu – koji se uliva u Savu – mreste se hobotnice, novac postoji samo u tečnom stanju, a duševno stanje kojem svi teže je "milde sorte patnja", neka vrsta umerene unesrećenosti... Ideja romantične ljubavi i vernosti iz tog je sveta, dakako, proterana, pošto postavlja sreću kao ideal. Ivan Tobić nema "društvenokritičkih" pretenzija, osim možda u nekom sasvim uopštenom, univerzalnom smislu. Ako se Leposava i Tobiđenja igde direktno isprepliću, onda je to tretman B92: i kod Tobića je ona neka vrsta pokvarenog, totalitarnog vladara... Sveti Duje, kolika fokusiranost, ovde, izgleda, već ima posla za neku drugu vrstu analize?!
Tobiđenja, dušo moja od onih je knjiga baziranih na nekoliko nosećih caka, koje mogu biti i sasvim zgodne, ali koje čitalac vrlo brzo "provali", i nakon kojih se tekst dalje gomila (i gomila, i gomila!) razrađujući i varirajući Već Viđeno, što ubrzo izaziva efekat recepcijske smorenosti. Poneka dobra dosetka, poneka uspela jezička akrobacija: sve to dobro dođe, ali od toga – mislim: samo od toga – ne biva romana. Pa čak ni tripovetke. Njen je najzanimljiviji deo onaj pred kraj, kada se i sam pisac – iz našeg, "realnog" sveta – pojavljuje u romanu, da bi na koncu i zatvorio sopstveni roman isteravši iz njega sve likove i ostavši sam u njemu. Dojmljiv prizor, ali veliko je pitanje koliko će čitalaca ostati prisutno do kraja da ga dočeka?

piše: Teofil Pančić

15.08.07 Nova srpska politička misao

Život u postmodernom svetu znači neprestano suočavanje sa simulakrumima, uključujući i simulakrume alternativa i buntovništva, ili pak “pripitomljenih” alternativa kasnije plasiranih zarad njihovog funkcionalnog korišćenja u kanalisanju svakog postojećeg nezadovoljstva. Setimo se samo alternativnih društvenih pokreta na Zapadu, rokenrola, andergraund autora i njihove pacifikacije, te potonje komercijalizacije i “uprepodobljavanja” kanonima postmoderne političke korektnosti...
Srbija nije izuzetak. Političko-ideološke polarizacije tranzicione Srbije iznedrile su hrpe simulakruma navodnih alternativa, lukavo plasiranih od medijskih i ideoloških centara moći, sa namerom da se postojeće društvene tenzije i nezadovoljstva kanališu u željenim pravcima kroz modele manihejskog poimanja stvarnosti, a sa ciljem pojačavanja podela na “nas” i “njih”. U srpskom dnevnopolitičkom obrascu pod time se podrazumeva neminovno (a često i gotovo prinudno) svrstavanje između “dve Srbije”, od kojih je jedna navodno normalna i ispravna, a druga njen antipod i senka.
Ova veštačka polarizacija posebno je prisutna u srpskoj kulturi i stvaralaštvu, sa primetnom tendencijom da se urbano stvaralaštvo – u stvari duboko zarobljeno u obrasce vladajuće političke korektnosti koja preovlađuje u medijskoj i intelektualnoj sferi – promoviše kao svojevrsna alternativa i buntovništvo. O karikaturalnim dometima takvih “alternativnih projekata” u službi domaćeg i stranog establišmenta svedoče projekti Vidojković, “Beton” i mnogi drugi simulakrumi buntovništva....
Ima li u takvom “poretku lažnih alternativa” u današnjoj Srbiji prostora i snage za stvarno subverzivno stvaralaštvo koje će ubedljivo i autentično, a nepripadanjem ovdašnjim predimenzioniranim političkim polarizacijama, imati dovoljno moći da kreativnošću prevaziđe sputavanja dominantnih ideoloških paradigmi, bivajući pri tome i savremeno i samosvojno?
Potvrdan odgovor dolazi nam u vidu debi romana Leposava Pavla Ćosića, lingviste i novinara (Radio B92, Naša borba, X-Zabava, Yellowcab ...), izraslog iz istoimenog, veoma posećenog bloga poznatog revnosnijim korisnicima interneta. Ovaj urbani roman odiše istinskom subverzivnošću koja se na najefikasniji način obračunava sa svim obrascima savremene moralno političke podobnosti (pardon, političke korektnosti) i njenim životnim manifestacijama u urbanim centrima, i to na najefikasniji na čin – satiričnim humorom. Zasićenje “reformskim” ideološkim jednostranostima i njihovim sadašnjim otelotvorenjima u Srbiji “koja je konačno na pravom putu u sretnu budućnost sa koje nema skretanja”, a koje neminovno podsećaju na moderne verzije “pokondirenih tikvi” i “gospođi ministarki” (ali i, sa druge strane, “rodoljubaca” i “sumnjivih lica”), Ćosića i njegov literarni debi ne samo da gotovo preko noći ustoličavaju na poziciju rodonačelnika novog srpskog futurističko-antiglobalističkog andergraund romana, već ga, usled nepostojanja konkurencije, stavljaju na mesto nastavljača srpske satire kao jednog od najplodnijih izdanaka ovdašnje literature, čiji nesumnjivi vrh predstavljaju Sterija, Domanović, Nušić, u izvesnoj meri i Kovačević...
Satiričan duh, inače, predstavlja glavnu odliku ovdašnjeg humora. To je još Vladimir Dvorniković lucidno primetio: “Naš narod je izrazito podrugljiv, više naklonjen ironiji, satiri i sarkazmu, nego vedrom humoru...”, tako da je, s obzirom na karakterološke predispozicije, ali i farsične oblike društvenih i psiholoških transformacija koje nesumnjivo zaslužuju ovakav tretman, ovo izuzetno povoljno tlo za vrstu stvaralaštva u kome se oprobao Ćosić. O čemu je, dakle, reč u Leposavi?
Ćosić portretiše svet hipertrofiranog jednoumlja političke korektnosti koji više podseća na Hakslijev “Vrli novi svet” i “Brazil”, montipajtonovca Teri Gilijema, nego na staromodnu orvelovsku totalitarnu antiutopiju. U tom uniformnom, globalizovanom svetu, licemerje se pod obrazinom tolerancije pretvara u delatnost konstantne medijske manipulacije, tj. zamene teza, gde npr. Crveni krst vrši “civilizovanje” počinioca izgreda unutar “najboljeg od svih mogućih svetova” periodičnim vazdušnim udarima, dok su sve druge pojave mimo proklamovanih kalupa “pristojnosti i normalnosti” trajno podvrgnute raznim, manje ili više, suptilnim metodama totalitarnog nadzora i kažnjavanja. Druga je polovina 21. veka, a Srbija je i dalje na periferiji, u čekaonici za ulazak u “svetlu budućnost”, nikada dovoljno i do kraja civilizovana i suočena sa prošlošću, uprkos permanentnom prevaspitavanju, u kome su građani izloženi svakodnevnim “higijenskim” merama (PPG), koje se na znak sirene vrše u montažnim kabinama, ili pokajničkim sastavima tipa “čistih gaća u Evropu”, kao i moru besmislenih zakonskih regulativa. Srbijom upravlja antivlada, B92 suvereno vlada celokupnim informativnim programom, Ada Ciganlija je preimenovana u politički korektnu Adu Ravnopravnih građana, dok ravnopravni “građani i građanke” prestonice – uprkos skoro dostignutim idealima malograđanskog celodnevnog blejanja – i dalje pate zbog zlehude sudbine i mentaliteta prostora nikada podesnog za konačnu i trajnu “integraciju”. Oni pri tome žive u komforu u kome se prepliću basnoslovne predrasude, prezir, fiktivni brakovi nametnuti karijerizmom i uzusima postmodernog sveta, iza kojih se pomaljaju prevare, isprazne preljube i nedostatak emocija i solidarnosti. I pored svega, podele u Srbiji tvrdoglavo opstaju. Beograd je i dalje podeljen na dva bizarna tabora – pešake i vozače – između kojih tinja rat niskog intenziteta.
Nosilac radnje u romanu je Leposava Crvić, prototip otelotvorene totalitarne pseudourbanizacije, koju sa zavičajnošću spaja još samo njeno zastarelo, ruralno lično ime. Ona je student političke korektnosti, kojom se pavlovljevski rukovodi u svom banalnom životu. Premda joj je u glavi sve pobrkano, snaga naštrebanih mantri tipa “Novu srpsku fašističku misao treba potpuno ignorisati. To je grupa nacionalističkih i mafijaških apologeta i kvazianalitičara, propalih novinara i intelektualaca u pokušaju” periodično ovladava njenom kvaziemancipovanom (samo)svešću. Nakon što njen ekscentrični momak-pronalazač Dimitrije izumi lopte za prelaženje ulice, u životu joj se događa drastični obrt. Kafkijanski medijski linč u kome je proglašena za sve ono što najdublje prezire (nacistoidna retrogradna veštica klerikalne prošlosti, vođa lopto-pešaka terorističke fašističke organizacije) prinuđuje je da izbegne iz jedinog miljea koji poznaje – iz “zlatnog kaveza urbanosti”, da bi se, nakon svojevrsnog “Loganovog bega” među primitivne “naturante” koji žive tamo, iza Pančeva, suočila sa Drugim i duboko preispitala sopstvene, duboko usađene predrasude. U grozničavom finalu romana – u kojem se prepliću strane intervencionističke trupe, diplomate, naturanti i reinkarnirani Mocart kao otelotvorenje srednjoevropskog genija za malograđane – izranja kao konačni zaključak duboko humana, antitotalitarna poruka Leposave da “budućnost nije obaveza” , tj. da prinudno, usrećiteljsko jednoumlje može i treba da ima pravu alternativu.
Roman je, u celini, pisan zanatski iskusno i stilski vešto, a opet bez pretencioznosti koja bi usled umetničarenja prigušila duh vrcavog humora kojim Leposava odiše. To je humor koji će jedne oduševiti, a druge, one ka kojima je žaoka usmerena, sablazniti i dovesti u stanje poricanja, protivljenja, pa i otvorenog prezira. Oni će roman proglasiti banalnim i “neumetničkim”. Najstrašniji utisak ostavlja spoznaja da je kurs srpske tranzicije, a posebno ideje koje obitavaju u glavama ovdašnjih urbanih bušnoglavaca, samo na korak od ostvarenja Ćosićeve antiutopije sa svom praznoćom i jednoumljem. Zato su u romanu ponajviše i uspešni prikazi toka svesti, dijalozi velegradske blaziranosti i ispraznosti dobrovoljno prinudne kompleksaške urbanizacije, sa svim svojim nuspojavama, dok konstantan osećaj prelaska preko granice propisane i svuda nametane “reformske paradigme koja ne podleže sumnji i kritici” romanu daje ukus zabranjenog voća, koje je, dobro znamo, uvek najslađe.
Leposava, naravno, ima i nedostataka. Slike i primeri hipertrofirane “građanističke žvake” ponekad su bespotrebno vulgarizovani i pregrubi; ne nedostaju male lične zajedljivosti (koje su, i to da napomenemo, sasvim legitimne u svačijem, pa tako i Ćosićevom autorskom izrazu); prikazivanje naturanata, suburbanih “narodnjaka”, ipak je bledo spram opisa “pseudourbanog vašara taštine i predrasuda”. Ipak, ne može se, sem kao kukavičje jaje, podmetati Ćosiću da ovakvim pristupom nameće suprotnu manihejsku sliku politkulturnih stereotipa, stavljajući se na stranu idealizacije nekakve naturalističke, “naše” mistične autentičnosti i postmoderne neprosvećenosti, nasuprot “mehaničkoj otuđenosti i obezdušenosti Zapada”. Sve to mu to, recimo, nedobronamerno “učitava” Pančić, pozivajući se na neliterarne argumente, poput onog da je ovakav humor deplasiran činjenicom da u sadašnjoj Srbiji trećina glasača zdušno podržava “otvorene fašiste”. Ćosić, naprotiv, nigde ne potencira opozite idealizujući Drugog i njegovu “autentičnost”, već se poigrava postmodernim, holivudskim SF-klišeima. U njima “naturanti” pre igraju ulogu odmetnika i antiheroja iz Gibsonovog ili Dikovog opusa, i njihova je uloga pre dekonstrukcija predrasuda glavnog junaka u paranoičnom bekstvu od nametnutog jednoumlja, nego potreba da se prikažu kao “idealna” alternativa.
I još nešto. Ljudima oko NSPM-a Ćosićevo štivo nikako ne predstavlja predmet bezrezervnog oduševljenja i glorifikacije, već samo hvale vredan primer da se literarno zrelo i hrabro pomere granice preko postavljenih, ili bolje rečeno nametnutih ideoloških brana, što i oni, svaki sa svojih, i to vrlo različitih pozicija (ako to neko uopšte želi da primeti), pokušavaju da čine. Ovaj roman zato i nije namenjen njima, već pre svega pripadnicima urbane populacije, tj. rok generacijama koje su odrasle u duhu pobune protiv establišmenta, nametnutih kanona mišljenja i ponašanja, koji su doživeli tužnu sudbinu da se uglavnom “uprepodobe” i dobrovoljno predaju pseudourbanom konformizmu u kome vlada nekreativnost, ulizištvo, prezir, osuda svega što se ne razume, i plićak ljudske nekritičnosti koji je mladalačke ideale prodao NGO žrecima i profesionalnim ispiračima mozgova po starom principu – “veru za večeru”. Za njih je Ćosićev debi roman prava, zdrava i temeljna terapija od duhovne učmalosti i poraza mladalačkih ideala. Drugima je ionako sve već manje-više jasno, a kome nije – neće nikada ni biti.
Saša Gajić

27.07.07 Popboks

Najkompleksnije i najuobličenije literarno delo domaće blog scene doživelo je izdanje u konvencionalnoj formi. Poigravanje žanrovima i humor na tragu duhovnog poteza Šijanovi klasici – Mi nismo anđeli (I deo, da ne bude zabune!) samo su neke od odlika ovog vanrednog romana
Marko Nikolić
Pojava i procvat novih tehnologija u svetu uporedo je išla sa procesom monopolizacije medija, koji su na taj način postali glavni stub moći vlastodržaca na razmeđu dva milenijuma. Umesto lamenta nad novonastalom situacijom u kojoj je slobodna reč postajala misaona imenica u kontrolisanom medijskom carstvu, nekolicina entuzijasta je taj (prividni) nedostatak pretvorila u prednost zahvaljujući novim mogućnostima koje je u komunikaciju uvela globalna mreža.
Večita potražnja za informacijom – osnovnom jedinicom mere informatičkog društva – dovela je do ekspanzije novog medija na tržištu – personalnog onlajn dnevnika poznatijeg kao blog (skr. od web log). Poklič Jella Biafre Don"t Hate the Media, Become the Media produbio je svoju smislenost ovakvim razvojem događaja, a blogovi su svoju emancipatorsku ulogu u globalizovanom društvu pokazali početkom američke okupacije Iraka.
Nije trebalo da prođe mnogo vremena pa da se blogovi, sa omasovljenjem računarske tehnologije i iz njega proizašlog širenja internet kulture, prime i na ovo tle. To je po kratkom postupku rezultiralo respektabilnom blog ponudom. S korenima u svojevrsnom eskapizmu, nadahnuti autori (npr. Meho Krljić, loveless, popkitchen, Ivan Bevc, sketches ili suprastudio – da pomenemo lične favorite), pružajući na uvid subjektivnu percepciju stvarnosti, zapravo oplemenjuju tu stvarnost menjajući je.
Umetnost? Umetnost!
Širom afirmacijom prvih sajber-zvezda (tobićtobić, dr.Agan) iščekivao se trenutak kad će srpski blogeri proširiti područje delovanja, što je još jedna od uočenih pravilnosti multimedijalnog vremena. Neophodni uslovi stiču se pojavljivanjem izdavačke kuće Kornet. Iza nje stoji trupa Ilegalni Poslastičari, čije su medijske manipulacije od 2005. naovamo stekle mitski status u kulturn(iji)m krugovima.
Uz zlikovnicu Borisa Starešine Marko Kraljević – natprirodni ciklus i tripovetku već pomenutog Ivana Tobića Tobiđenja, dušo moja, u istoj ediciji izašla je i tripovetka/roman-prvenac Pavla Ćosića Leposava (prvobitno dostupnog i u blog-formi).
Ćosić je po struci lingvista, a po profesiji dugogodišnji publicista, kolumnista i novinar. Najupečatljiviji je njegov angažman u počivšoj X Zabavi, gde je pisao kultnu rubriku Gistro-šatro, a između ostalog, radio je i na Radiju B92, u Dnevnom telegrafu i pionirskom sajber-magazinu Krompir.
Leposava je Matriks-u-1984.-smešten u Srbiji, koji su na ravne časti pisali Radoje Domanović i Žil Vern. Knjiga prati život istoimene junakinje u Beogradu nedefinisane budućnosti, u kom vlada Nevlada, crkva izdaje Nekrštenice, a sve televizije preuzimaju dnevnik TV B92 – jer su one jedino objektivne i tačne.
Ona je studentkinja političke korektnosti i po svaku cenu želi da emigrira u Bugarsku pošto nema iluzija da ima napretka u Srbiji, nepopravljivoj ni nakon nekoliko civilizovanja. Nesrećno je zaljubljena u Dimitrija Glistovića, čiji će pronalazak lopte za prelaženje ulice uvesti Leposavu i njeno društvo u sam centar međunarodne krize sa Crvenim krstom kao jednim od krucijalnih aktera.
Iz ovakvog sižea nameće se zaključak da je autor svesno mnoge stvari doveo do apsurda ne bi li tako izoštrio svoj stav. Ali tako je samo na prvi pogled: u stvari nema garancija da je takva budućnost nemoguća, pogotovo što ovo podneblje i svet u globalu vrvi od sličnih iskustava u prošlosti.
Iako briljantno ukazuje na (sve)moć ideologije u odnosu na jedinku u savremenom društvu, Ćosić ne upada u zamku upadanja u kontraideologiju. Naprotiv, on suvereno vlada radnjom čineći da njegovo iskonsko čovekoljublje utiče na vedru i duhovitu prirodu Leposave koja se konsekventno svemu nabrojanom, čita u dahu i poput malog udara vrši uticaj na čitaoca.
Preplitanje različitih nivoa glavni je kvalitet ovog dela. Karakterologija ljudi ovog podneblja, antiglobalizacijski naboj i ispitivanje dubine provalije između tradicionalnog i modernog čudesno su smešani u pitki koktel s posvetama blogerima s ovih prostora i svakodnevnim životom grada u kom su saobraćajni kolaps, promiskuitet i automatizam života posebno apostrofirani.
Zaključak u duhu cikličkih teorija društva, izgrađeni likovi u cilju dočaravanja duha vremena, vrcavost i jasnoća stila na kojima se temelji kompleksna jednostavnost romana – sve to i još mnogo toga drugog Leposavu čine nezaobilaznim štivom i nepobitnim kulturnim dobrom naše mlade zemlje.

15.07.07 Nova srpska politička misao

Da ne bude dileme, odmah treba da se prizna kako ovaj prikaz knjige Leposava, Pavla Ćosića (Kornet, 2007), nije ništa drugo do pohvala slučaja kao kuturnog događaja vrednog pažnje. Autentična, da izvinete srpska, antiglobalistička antiutopija neće svakoga obradovati; već su viđene namrštene sudije graždanske Srbije kako autora Ćosića proziru kao okorelog koštunistu, nspmovca, mantijaša i, ko zna, možda i vešto skrivanog potomka samog starog Dobrice Ćosića. Čemu radost zbog knjige kao što je Leposava?
Za početak - naslov obećava. Pastoralno i narodno ime glavne, pa još SF junakinje, pravo je osveženje naspram začudnih Una, Mia, Zoe, Ester, Ena ili Ana, tako primamljivih za ženski glavni lik. Leposava je vršnjakinja naših čukununuka (njen deda išao je u školu sa unukom Vlade Divljana), živi u Beogradu i studira političku korektnost. Srbijom vladaju Nevladine organizacije i Nevlada. Preživela je tri civilizovanja (od strane Crvenog krsta), ali Srbija je i dalje na ponižavajućim merama kakva je PPG – obavezno tuširanje "donjeg trapa" svakog dana u isto vreme posle zvuka sirene. Inače, u toku je rat vozača i pešaka, b92 je preuzela "Dnevnik" na svim kanalima, samo što se nije"ušlo u Evropu", žene nose brkove, muškarci suknje a najčešća uzrečica je Koji smo mi seljaci!
Manjine, kao što su npr. "Ravnopravni indoevropski građani jugoistočno azijskog porekla" u Leposavinom se Beogradu naročito dobro kotiraju. Imaju niz privilegija kao što je na primer, pravo da pljunu na ulici građanina sa kaznenom trakom na ruci, koja se, pak, može zaraditi nošenjem prljavih gaća.
Leposavin san na granici utopije je odlazak u Bugarsku. Vize, naravno, još nisu ukinute, a dokumenta potrebna za ulazak u Bugarsku zauzimaju dve stranice Leposave. Osim 200 000 eurova depozita, fotografije kreveta u kojem ćete spavati, zahteva u 28 primeraka i koječega, podnosilac će morati da priloži i nekrštenicu izdatu od SPC. Nekrštenica je inače potrebna za skoro svaki dokument, tako da je bilo i skandaloznih slučajeva izdavanja lažnih nekrštenica krštenim ljudima.
Za sve one koji vole Beograd, biće zanimljivo videti ga u ulozi neke vrste književnog junaka. Mnoge ulice budućeg Beograda su tradicionalno promenile imena pa tako junakinja Leposave stanuje u Ulici Verana Matića, a prolazi i ulicom Nataše Kandić, šumom Borisa Bizetića, kao i Đinđićevom koja se inače, ukršta sa Koštuničinom.
Turoban je Leposavin svet beogradski. Sve što je zabavno – zabranjeno je a zakoni i kazne su neiscrpni. Šta reći o Zakonu o iznenađenju, Zakonu o mleku na javnom mestu, kaznama za nevezane pertle, a da ne govorimo o kazni za ružne reči koja iznosi pet debelih političarki i pet terabajta prinudnog rada...
Hakslijev Vrli novi svet, Demolition Man sa Staloneom i Brazil Terija Gilijama nezaobilazne su asocijacije prilikom čitanja Leposave. Poređenje se filmovima nije slučajno jer Leposava jeste filmična knjiga, dobro skrojen i duhovit avanturistički roman o čijem sižeu, sa velikim uzdržavanjem, neću ni zucnuti (čak ni o petarpanovskoj subverziji-letećim loptama za prelaz preko ulice) jer nešto treba ostaviti i za čitanje.
Slično ponovnom gledanju dobrog filma – kada Leposavu čitate drugi put, izrone niz detalja precizno osmišljenog Postbeograda. Na primer, Leposavina najbolja prijateljica živi u kuci na ruševinama Vukovog i Dositejevog muzeja, gde je na osnovi Studije o razmišljanju podignuta kuća za pripadnike nacionalnih manjina. Ili doček košarkaša ispred zgrade Nevlade i proslava poraza u utakmici za sedamdeseto mesto na Svetskom prvenstvu. Nekadašnji London je raskrnica kod Brisela, najtačnije i najobjektivnije novine su i zvanično novine B92, a Srbi su oficijelno proglašeni za naciju sa najviše prostaka i kretena po megabajtu...
Ovaj roman idealan je za ideološko čitanje, tako drago domaćoj čaršiji. Ima u Leposavi i društvene kritike i ideologije, zašto da ne. Mala, lokalna šala na račun savremenog globalnog društva. Ništa strašno.
Nerviraće hiperurbani Ćosić paraurbane tvrdolinijaše: šta mu je sve to trebalo, sva ta subverzija stereotipova tzv."druge Srbije", pa još onaj momenat sa školskom i radnom obavezom građana da deklamuju sentence o "Novoj srpskoj fašističkoj misli kao grupi nacionalističkih i mafijaških apologeta i kvazianalitičara, propalih novinara i intelektualaca u pokušaju!"
Nije li Pavle Ćosić Vukadinovićev brat blizanac, Dobričin polusin ili pak razbaštinjeni polubrat Verana Matića - vreme i tabloidi će pokazati.
Dragana Kanjevac

09.07.07 Politika

Kako, da li, kada narod srpski, tvrdoglav, bundžijski, uvek „antiprotivan”, nakostrešen, vispren, lukav i pun raznoraznih doskočica može da bude „poboljšan” i priveden poslušnosti veliko je pitanje koje će decenijama još mučiti svetske moćnike. Jednu, moguću varijantu dobili smo u romanu „Leposava” Pavla Ćosića (izdavač „Kornet”, Beograd), sa opcijom: ako se nama ne dopada budućnost „sa njima” ili se, pak, „njima” ne dopada budućnost sa nama – Cancel.
„Leposava” je, naime, kompjuterski dosetljiva štampana igra u kojoj se kreće od sadašnjosti, okrenute naopako, kao rukavica. Naime, sve što je danas ovako, u „Leposavi” je kontra: zemljom vlada Nevlada, postoji net i kontranet, Crkva izdaje nekrštenice, B92 je preuzeo Dnevnik na svim kanalima, nose se trake, ulice Majke Jevrosime i Nataše Kandić se ukrštaju, Sonja Biserko je dobila Nobelovu nagradu za mir... I, što je predvidljivo, Amerika vlada svetom.

U toj, i takvoj budućnosti živi Leposava Crvić koja voli Dimitrija Glistovića, a oboje pripadaju nekadašnjoj srednjoj klasi u srpskom društvu, podvrgnutom Evropskom programu za civilizaciju zemalja zapadnog Balkana. Srbija se ni u takvoj budućnosti umiriti ne može, iako se pešaci (kao u celom civilizovanom svetu, dabome) dovode u red kordonima policije sa dobermanima sa obe strane ulice.

I ne sanjajući o takvoj budućnosti u kojoj Leposava živi, R. Ć, divan prijatelj potpisnika ovih redova, razmišljao je o „humanom” dovođenju u red srpskih pešaka pa je predvideo zanimljive kazne: prelazak na crveno „donosio” bi pešaku, ako preživi, jedno poteže đule. Ili par đulenceta, raznobojnih, praktičnijih i lepih za ženske tašne. O dobermanima nije bilo ni reči, suviše su drastični za ukus mog prijatelja.

Ipak nam ih, uz još štošta, vreme koje predviđa Pavle Ćosić dovodi: pored semafora ne smemo da čačkamo nos, i svašta još ne smemo u toj budućnosti, ni da jedemo leskovački ćevap, ni brizle (sačuvaj bože!), ni sarme. Sve je pod kontrolom, i sve je dovedeno do apsurda, pa nije ni antiutopija već slika pred kojom se ne samo kiselo smejete, nego se i od straha možete slediti.

Kakvo to srećno društvo sanjamo, i kakvo nam se dešava? Hoćemo li baš svi biti Crvići, Glistovići i Glistići, Beskičmenjakovići, Klimoglavaši i Glavoklimajući. Ili ćemo, čekajući koncert vaskrslog Mocarta na Trgu, svi uglas, kako Leposava priča, vikati „Mocarte – Mocarte – mogu da ti puše Mocarteeeeeeee!” Leposava, andergraund, koristi Dimitrijev izum, loptu za prelaženje ulice, kojom uzleće i preleće i policiju i dobermane, i neoprezne vozače, a posebno besne taksiste. Sa tom se loptom, i baš u skladu sa Mocartovom porukom da treba da znamo da budućnost nije obaveza, lako može preskakati, uz malo volje, sve ono što nam se ne sviđa. No, loptom ne valja preskočiti i roman Pavla Ćosića. Iako nudi budućnost iz obrnute perspektive, onakvu kakva neće biti ništa bolja od sadašnjosti, za njega ne treba upotrebiti ni opciju Cancel. Jer, budućnost se sanja, i u nju se ide, širom otvorenih očiju.

Anđelka Cvijić