OVA TEMA SE JEDNOM MORA POKRENUTI…
Krize, katastrofe, kolapsi, propast… Apokalipsa se svakodnevno provlači kroz svetske vesti. Neke katastrofe su stvarne i pothranjuju potrebu medija za aktuelnostima – avionske nesreće, uragani, poplave, nestajanje pčela, berzanski šokovi ili ratovi. Ipak, da li je opravdano insinuirati da naše društvo „juri pravo u zid“, objavljivati „planetarnu krizu“ ili konstatovati „šesto masovno izumiranje vrsta“?
Paradoksalno je to što usred medijske poplave katastrofa nije moguće eksplicitno govoriti o ozbiljnim katastrofama, a ne biti proglašen… „katastrofičarem“! Poznato je, recimo, da je 2014. godine Međuvladin panel o klimatskim promenama (IPCC) objavio novi izveštaj o menjanju klime. Međutim, da li je viđena prava debata o novim klimatskim scenarijima i o njihovim mogućim društvenim posledicama? Nije, naravno da nije. Previše katastrofično.
Moguće je da smo umorni od loših vesti. Uostalom, zar nije uvek bilo pretnji krajem sveta? Zar predviđanje budućnosti u najgorem mogućem obliku nije narcisistički fenomen, tipičan za Evropu ili Zapad? Zar katastrofizam nije novi opijum za narod, koji su destilovali ekološke mesije i loše plaćeni naučnici? Dakle, Francuskinje i Francuzi, još jedan pokušaj i izlazimo iz „krize“!
Možda, s druge strane, i ne znamo kako da govorimo o katastrofama, o pravim katastrofama, o onima koje traju, o onima koje ne korespondiraju s tempom sadašnjice. Zato je potrebno konstatovati da smo suočeni sa ozbiljnim problemima životne sredine, energetike, klime, geopolitike, društva i ekonomije i da oni danas prekoračuju tačku s koje nema povratka. Malo ko to govori, ali sve te „krize“ su međusobno povezane, utiču jedne na druge i uzajamno se pojačavaju. Danas imamo ogroman broj dokaza i indicija koje sugerišu da se suočavamo s rastućim sistemskim nestabilnostima koje ozbiljno ugrožavaju sposobnost određenih ljudskih populacija – ili čovečanstva u celini – da opstanu u održivom okruženju.
Kolaps?
Nije reč o kraju sveta, ni o apokalipsi. Ne radi se ni o običnoj krizi koja nas ne dotiče, ni o specifičnim katastrofama kao što su cunami ili teroristički napad, koje se zaborave posle nekoliko meseci. Kolaps je „proces u kome zakonom ovlašćene institucije ne mogu [po razumnoj ceni] snabdeti većinu populacije osnovnim potrepštinama (vodom, hranom, prebivalištem, odećom, energijom itd.)“.1 Radi se, dakle, o nepovratnom procesu širokih razmera kao što je kraj sveta, samo što ovo nije kraj! Ono što sledi će trajati i treba dalje živeti s jednom izvesnošću: ne znamo tačno od čega će da se sastoji. S druge strane, ako je ugroženo ispunjenje naših „osnovnih potreba“, lako ćemo zamisliti da bi situacija mogla postati neizmerno katastrofična.
Ali kada tačno? Ko je ugrožen? Najsiromašnije zemlje? Francuska? Evropa? Bogate zemlje? Industrija? Zapadna civilizacija? Celokupno čovečanstvo? Ili pak, kao što naglašavaju pojedini naučnici, velika većina živih vrsta? Nema jasnih odgovora na ova pitanja, ali jedna stvar je sigurna: nijednu opciju ne treba isključiti. „Krize“ koje bismo mogli pretrpeti ugrožavaju sve navedene kategorije. Recimo, nestašica nafte ugrožava industriju (ali ne i male ruralne, tradicionalne zajednice na koje je industrijalizacija zaboravila), a klimatske promene, s druge strane, pretnja su celokupnoj ljudskoj vrsti, kao i dobrom delu drugih živih vrsta.
Naučne publikacije koje predviđaju katastrofalan razvoj događaja na globalnom nivou, i koje su uverene u izvesnost kolapsa, sve su brojnije i sve utemeljenije. U izveštajima Akademije nauka Velike Britanije, 2013. godine objavljen je članak Ane i Paula Erliha o toj temi, koji ne ostavlja mnogo prostora za sumnju…2 Posledice promena životne sredine na planetarnom nivou koje bi se, prema ranijim procenama, mogle ispoljiti sredinom 21. veka, već danas su jasno vidljive, što potvrđuju sve precizniji i mučniji brojevi. Klima izmiče kontroli… biodiverzitet se urušava, zagađenje je sveprisutno i stalno, ekonomija svakog časa može doživeti srčani udar, društvene i geopolitičke tenzije se umnožavaju itd. Više nije neobično čuti lidere i visoko pozicionirane zvaničnike velikih institucija (Svetske banke, vojske, IPCC, poslovne banke, nevladinih organizacija itd.) kako upozoravaju na mogućnost kolapsa ili, kao što bi to rekao princ Čarls, „suicidalnog čina širokih razmera“.3
Šire posmatrano, sadašnje geološko doba, koje karakteriše i naše prisustvo, nazvano je „Antropocen“.4 Izašli smo iz Holocena, doba izuzetne klimatske stabilnosti, koje je trajalo 12.000 godina i koje je omogućilo rađanje poljoprivrede i civilizacija. Tokom nekoliko decenija, ljudi (tačnije, mnogo, sve više ljudi) postaju sposobni da poremete značajne biohemijske cikluse u sistemu planete Zemlje i tako stvore novo doba dubokih i nepredvidivih promena.
Ali te konstatacije i brojevi su „hladni“. Kako oni mogu uticati na našu svakodnevicu? Zar ne osećate da postoji ogromna praznina koju treba popuniti, ili da nedostaje veza koju treba uspostaviti između strogih i globalnih naučnih saopštenja i svakodnevnog života, veza koja se gubi u detaljima, u haosu nepredvidivog i žaru emocija? Ova knjiga pokušava da popuni upravo tu prazninu. Da napravi vezu između Antropocena i vašeg stomaka. Zbog toga smo se odlučili za termin kolaps, jer on omogućava igru na različitim terenima. Jednom reči, on omogućava da se ujedno analiziraju opadajuća stopa biodiverziteta i emocije vezane za katastrofu ili za rizike od gladi. Taj pojam zadire i u filmski imaginarijum, koji je mnogo rasprostranjeniji od slabo dostupnih naučnih izveštaja (ko nije pomislio na Mela Gibsona u pustinji, naoružanog puškom?); on omogućava pristup različitim temporalitetima (od svakodnevne žurbe do geološkog doba) jer lako prelazi iz prošlosti u budućnost i natrag; on omogućava da se uspostavi veza između društvene i ekonomske krize u Grčkoj i masovnog nestajanja populacija ptica i insekata u Kini ili Evropi. Ukratko, upravo on održava živim i opipljivim pojam Antropocena.
U medijskom i intelektualnom prostoru, međutim, pitanje kolapsa se ne uzima ozbiljno. Čuveni bug iz 2000. godine, potom i „majansko proročanstvo“ za 21. decembar 2012, istisnuli su mogućnost svake ozbiljne, na činjenicama zasnovane argumentacije. Pominjanje kolapsa u javnosti ravno je objavi apokalipse i upućuje na kategorije „vernika“ i „iracionalnih“ kojih je „uvek bilo“. Toliko o tome, sledeća tema. Taj proces automatskog progona – zaista iracionalan – ostavio je javnu debatu u potpunom intelektualnom rasulu, te ona više nema načina da se izrazi, osim preko dva karikaturalna stava koji se graniče s besmislom. S jedne strane smo izloženi apokaliptičkim, survivalističkim ili pseudomajanskim diskursima, a s druge strane trpimo „progresivna“ poricanja Luka Ferija, Kloda Alegra, Paskala Bruknera i drugih. I jedan i drugi stav su podjednako mahniti, grčevito se drže mita (onog o apokalipsi, odnosno onog o progresu), međusobno se proglašavaju za „strašila“ i zajednička im je fobija od ozbiljne i pristojne debate, što ide naruku neometanom kolektivnom poricanju karakterističnom za naše doba.
Nastanak „kolapsologije“
Uprkos tome što se pojedina ozbiljna filozofska razmišljanja5 dotiču ove teme, debata o kolapsu (ili o „kraju jednog sveta“) i dalje pati od nedostatka činjeničkih argumenata. I dalje se ostaje na terenu imaginacije ili filozofiranja, takoreći „bez tla pod nogama“. Knjige koje se bave kolapsom, uglavnom se priklanjaju određenoj tački gledanja ili određenoj disciplini (arheologiji, ekonomiji itd), a one koje imaju nameru da sistemski obrade temu, pune su rupa. Recimo, Kolaps, bestseler Džerada Dajmonda,6 bavi se arheologijom, ekologijom, biogeografijom drevnih civilizacija i čak i ne dotiče određena suštinska pitanja današnjice. Druge čitane knjige redovno proučavaju pitanje kolapsa iz ugla survivalista (kako napraviti barku i strele ili kako se domoći pijaće vode u svetu vatre i krvi) i time kod čitaoca podstiču jezu sličnu onoj koju doživljava gledalac filma o zombijima.
Ovde ne nedostaje samo stvarno stanje – ili, bolje, sistemska analiza – ekonomske i biofizičke situacije naše planete već, pre svega, objedinjeni pregled svega onog što bi moglo ličiti na kolaps, od načina na koji on može da počne do njegovih psiholoških, socioloških i političkih posledica po sadašnje generacije. Jednom reči, nedostaje istinska nauka o kolapsu, primenjiva i transdisciplinarna.
Oslanjajući se na sporadične radove objavljivane širom sveta, predlažemo postavljanje osnove za ono što ovde nazivamo „kolapsologija” (od latinskog collapsus). Cilj nam nije postizanje naučnog zadovoljstva koje dolazi od gomilanja znanja, već želimo da objasnimo šta nam se događa ili šta bi moglo da nam se dogodi. Dakle, da događajima damo određeni smisao. Ovo je, pre svega, način da se temom kolapsa bavimo s najvećom mogućom ozbiljnošću kako bismo mogli mirno da raspravljamo o najsvrhovitijim politikama u takvom kontekstu.
Čim se pomene reč „kolapsologija” iskrsava mnoštvo pitanja. Šta znamo o celokupnom stanju planete Zemlje? Ili o stanju naše civilizacije? Da li je berzanski kolaps uporediv s kolapsom biodiverziteta? Da li bi povezanost i dugo trajanje „kriza“ mogli da povuku našu civilizaciju u nepovratni kovitlac? Do kojih granica bi to moglo da ide? Koliko dugo? Da li bismo mogli da zadržimo demokratski poredak? Da li je moguć „civilizovan“, manje-više miran kolaps? Da li bi njegov ishod nužno bio velika nesreća?
Uranjanje u samu srž reči kolaps, razumevanje nijansi u značenjima, razdvajanje fantazija od činjenica, jedan je od ciljeva kolapsologije. Neophodno je razbiti taj pojam i provući ga kroz različita vremena, dati mu teksturu, detalje, nijanse; ukratko, potrebno je stvoriti živ i operativan pojam. Majanska civilizacija, Rimska imperija, ili nešto bliži SSSR: istorija nam pokazuje da postoje različiti stepeni kolapsa i da je svaki slučaj jedinstven iako ima i konstanti.
Uz to, svet nije jednolik. Pitanje odnosa „Sever-Jug“ trebalo bi sagledati iz novog ugla. Prosečni Amerikanac troši mnogo više sredstava i energije nego prosečni stanovnik Afrike. Ipak, posledice globalnog zagrevanja najgore su u ekvatorijalnim zemljama, tamo gde se najmanje doprinosi emisiji gasova i efektu staklene bašte… Očigledno je da temporalnost kolapsa nije linearna i da njegova geografija nije homogena.
Knjiga koju držite u rukama nije nastala s namerom da izazove strah. Mi se ne bavimo ni milenarističkom eshatologijom ni mogućim astrofizičkim i tektonskim pojavama koje bi mogle pokrenuti masovno izumiranje vrsta kakvo je Zemlja iskusila pre 65 miliona godina. Dovoljno smo se bavili onim što ljudi sami znaju da rade. Ova knjiga, uz to, nije pesimistična, ne nedostaje joj vera u budućnost, ali nije ni „pozitivna“: ne minimizira problem otkrivajući „rešenja“ u poslednjem poglavlju. Ovo je knjiga koja pokušava da trezveno istakne činjenice, da postavi važna pitanja i da sakupi alate koji omogućavaju drugačije razumevanje teme od onog prikazanog u holivudskim filmovima, majanskim kalendarima ili „tehno blaženstvu“. Ovo nije the best of loših vesti veka, mi nudimo teorijski okvir za slušanje, razumevanje i prihvatanje svih onih malih inicijativa koje već postoje u ovom „postkarbonskom“ svetu i onih koje se pojavljuju neverovatnom brzinom.
Pažnja, osetljiva tema
Za obradu ovakve teme racionalnost je nužna ali ne i dovoljna. Bavimo se njom već nekoliko godina i naše iskustvo – posebno u susretima s publikom – naučilo nas je da brojevi, sami po sebi, nisu u stanju da pokažu pravu meru stvari. Potrebno im je dodati intuiciju, emocije i određenu etičnost. Kolapsologija, dakle, nije nauka koja je neutralna i odvojena od svog predmeta istraživanja. „Kolapsolozi“ su neposredno zainteresovani za ono što proučavaju, dakle ne mogu da ostanu neutralni. Ne smeju da ostanu neutralni!
Onaj koji izabere takav put ne može ostati nedotaknut. Tema kolapsologije je toksična tema koja prodire do same srži našeg bića. To je ogroman potres koji ruši snove. Tokom godina ovog istraživanja na nas su se obrušavali talasi anksioznosti, besa i duboke tuge, pre nego što smo, postepeno, došli do izvesnog prihvatanja, a ponekad i osećanja nade i radosti. Čitanje dela o tranziciji, kao što je čuveni priručnik Roba Hopkinsa,7 pomoglo nam je da povežemo svoja osećanja s fazama procesa žaljenja. Žaljenja za jednom vizijom budućnosti. Kad počnemo da razumevamo mogućnost kolapsa u budućnosti, a onda i da u nju verujemo, moramo se oprostiti od budućnosti kakvu smo zamišljali. Amputirane su nam nade, snovi, očekivanja, sve što smo gradili za sebe od najranijeg detinjstva ili što smo želeli za svoju decu. Prihvatanje mogućnosti da dođe do kolapsa zapravo je prihvatanje smrti jedne budućnosti koja nam je bila draga i ulivala nam poverenje, ma koliko sve to bilo iracionalno. Kakav bolan gubitak!
Prošli smo i kroz neprijatno iskustvo kad se na nas projektovao i na nama kristalizovao gnev bliskih ljudi. To je veoma poznat fenomen: rešimo se loših vesti ubijanjem glasnika, Kasandre i uzbunjivača. Ali pored činjenice da se time ne rešava problem kolapsa, imamo potrebu da obavestimo čitaoca da nimalo ne uživamo u takvom ishodu… Razgovarajmo o kolapsu, ali mirno. Svakako, mogućnost kolapsa znači nasilno zatiranje budućnosti koje su nam drage, ali otvara mnoštvo drugih budućnosti, od kojih su neke neverovatno zabavne. Na nama je da pripitomimo te nove budućnosti i učinimo ih održivim.
U prvim javnim istupanjima nastojali smo da se držimo isključivo brojeva i činjenica kako bismo bili što objektivniji. Svaki put su nas iznenađivale emocije u publici. Što su činjenice bile jasnije iznete, to su osećanja bila intenzivnija. Mislili smo da se obraćamo glavi, ali smo zapravo doticali i srce: tuga, plač, strah, izlivi besa često su emanirali iz publike. Naš govor je artikulisao intuicije koje su mnogi ljudi već imali i duboko ih je dirnuo. S druge strane, te emocije su bile eho naših sopstvenih osećanja koja smo pokušavali da sakrijemo. Talasa zahvalnosti i entuzijazma posle konferencija bilo je sve više i oni su bili sve jači. Shvatili smo da našem hladnom i objektivnom iskazu treba ne samo da dodamo toplinu subjektivnosti – i tako ostavimo važno mesto osećanjima u ovom poduhvatu – već i da imamo još mnogo šta da naučimo o naučnim otkrićima, o poricanju, žaljenju, story tellingu, ili o nekoj drugoj temi koja bi mogla da poveže psihu i kolaps.
Ponekad nastaje raskol između nas i nama bliskih koji i dalje čuvaju – i brane! – imaginarijum kontinuiteta i linearnog progresa. Očigledno je da smo se s godinama udaljili od dokse, tj. od mnjenja koje zdravorazumski pristupa vestima o svetu. Napravite eksperiment: slušajte informacije iz tog ugla i videćete da tu nema šta da se vidi! Čudan je osećaj biti deo ovog sveta (više nego ikad!), ali biti odstranjen iz dominantne slike koju o njemu stvaraju drugi… To nas dovodi do preispitivanja relevantnosti našeg rada. Da li smo poludeli ili postali sektaši? Ne nužno. Naime, s jedne strane, dijalog je uvek moguć, a s druge, ne možemo da ignorišemo činjenicu da nismo sami. Broj kolapsologa (a među njima, začudo, ima mnogo inženjera i istraživača, kao i raznih ljudi osetljivih na ovu tematiku) raste poput pokreta koji je svestan samog sebe – poput mreže koja se povezuje i zgušnjava. U mnogim zemljama, ekonomski stručnjaci, naučnici i vojska, kao i određeni politički pokreti (ograničavanje ekonomskog rasta, tranzicija, Alternativa itd.) više se ne ustručavaju da se eksplicitno bave scenarijima kolapsa. Svetska blogosfera, iako je uglavnom anglofona, veoma je aktivna. U Francuskoj, prvi korak u tom smeru napravio je Institut Momentum i njemu mnogo dugujemo. Ubuduće će biti teško ignorisati kolaps koji dolazi.
U prvom delu ove knjige bavićemo se činjenicama: šta će se dogoditi našim društvima i sistemu Zemlja? Da li se zaista nalazimo na ivici ambisa? Koji su najuverljiviji dokazi za to? Videćemo da konvergencija svih „kriza“ omogućava projekciju putanje kolapsa. Ipak, globalni kolaps se još nije dogodio (posebno ne na severu Evrope, dok su Grčka i Španija možda primeri njegovog početka). Moramo, dakle, da pristupimo opasnoj temi futurologije. U drugom delu pokušaćemo da objedinimo pokazatelje koji nam omogućuju da zamislimo tu budućnost. Najzad, treći deo će biti poziv da se pojmu kolapsa doda konkretna težina. Zašto se u njega ne veruje? Čemu nas uče drevne civilizacije? Šta treba da radimo kako bismo „s tim živeli“? Kako ćemo reagovati kao društvo ako proces bude trajao desetinama godina? Kakva politika je potrebna ne da bi se izbegla takva eventualnost, već da bi se kroz taj proces prošlo na „najhumaniji“ mogući način? Možemo li se urušiti pri punoj svesti o tome šta se događa? Da li je to zaista tako ozbiljno?
