Iscelitelj

1

Mirin muž je vikao u snu, ne reči koje bi mogla da prepozna, nego jednostavne iznenadne fanfare nemira. Kad je, najzad, upalila lampu da otkrije šta ga muči, videla je da mu je jezik crn ? ispucao i čađav. Miri je u njegovom dahu osetila miris pečenih jaja za đavolovu večeru; čula je pucketanje đavolovih drva u njegovom kašlju. Spustila mu je ruku na grudi; bile su meke, vlažne i vrele, poput svežeg hleba. Njen muž, Musa, živ se pekao. Dobre vesti.
Miri je savesno obavila svoje dužnosti. Sedela je prekrštenih nogu u njihovom šatoru; Musin vrat joj je počivao na oteklim gležnjevima, a glavom joj je pritiskao novonarasli stomak dok se trudila da otera groznicu zapaljenim mirišljavim štapićima i pesmom. Dobio je negu kakvu je ona ? u petom mesecu trudnoće i u nevolji ? i sama zasluživala. Brisala je čelo svog muža navlaženom krpom. Trljala mu je očne kapke i usne medenom vodom. Terala je muve. Pevala je litanije celu noć. Ali groznica je ostala gluva. Odnosno, možda joj je sluh bio toliko oštar da je čula i Mirine najskrivenije molitve i znala da joj Musina smrt ne bi bila nepodnošljiva. Njegova smrt bi je izbavila.
Ujutru je Musa bio otupeo i suv poput štavljene kože, ali ? prokletnik do samog kraja ? još se držao za nit života. Njegova porodica i ostali stariji ljudi iz karavana došli su da ga poljube u čelo i promrmljaju svoje žaljenje što nisu bili strpljiviji s njim dok je bio zdrav. Kad su omirisali i okusili njegovu kiselu kožu i videli pepeljasto crnilo njegovih usta, zatresli su glavama, obrisali oči i izračunali koliko će dodatno zaraditi kada kriomice prodaju njegovu robu. Musa plaća visoku cenu, rekli su njegovi stričevi, što je spavao na leđima lica nepokrivenog tkaninom. Glup način da se umre. Đavo mu se noću uvukao u otvorena usta i zapalio vatru među lukovima njegovih rebara. Đavoli su kao i svako drugi; moraju da dođu do toplote ili će skončati na pustinjskoj hladnoći. Sada je Musa obezbedio smeštaj za đavolovu groznicu. Neće izdržati više od dan-dva ? ako uspe, to će biti čudo. I to ne dobrodošlo čudo.
Njena dužnost prema Musi, rekli su joj svi, jeste da pusti karavan da nastavi kroz Jerihon prema pijacama na severu bez nje. Oni ne mogu da putuju s groznicom među tovarima. Ne mogu da čekaju da Musa umre, niti mogu da odvoje četrdeset dana žalosti koji bi usledili. To bi bilo ludilo. Sam Musa ne bi očekivao takvo razbacivanje. I on je bio trgovac i složio bi se s njima, samo da je pri svesti, ne daj Bože, da posao ne trpi pogrebe. Niti trudnoću. Osim toga, kamile neće izdržati. Trebaju im ispaša i voda, a u ovoj divljini nema stajaćih voda i ne treba se nadati kiši. Ne, i njih ova tuga teško pogađa, može biti sigurna u to, rekoše stričevi, ali Miri mora da ostane, da nastavi s pevanjem do kraja i sama sahrani Musu.
Moraće da postavi kamenje kako bi obeležila smrt svoga muža i da pazi na njegov šator dok se oni ne vrate. Biće bezbedna i ništa joj neće nedostajati, samo ako bude vodila računa. U mešinama ima dovoljno vode za oko nedelju dana, a do tada će možda naći nekakvu cisternu; ima i smokava, maslina i nešto žita, malo usoljenog mesa i druge hrane, a tu su i šator, porodična imovina, malo vune različitih vrsta, nož, nešto mirisâ i malo zlata. Imaće i društvo. Ostaviće joj šest koza i ćopavog magarca koji je prespor i beskoristan za karavan. Onda dva magarca. Oba ćopava, reče ona pokazujući glavom svog muža.
Niko se nije nasmejao na ovu Mirinu otvorenost. Činilo im se da ne priliči smejati se kad je groznica u šatoru, iako je svima odgovaralo da ostave polumrtvog Musu. Uz malo sreće, Musa će morati da trpi patnje još svega dan ili dva. A onda? A onda, kad Miri obavi svoje dužnosti prema mužu, rekli su, možda će uspeti da u naseljima u dolini pronađe utočište. Možda će čak naći i kupca za svoje zlato; budi oprezna, upozorili su je, jer zlato može da donese i lošu sreću. Ili može da proda koze i plati sebi krov nad glavom za vreme trudnoće i porođaja ? dok karavan ne uluči priliku da dođe po nju i njeno dete ako preživi. U svakom slučaju, oni će sačuvati zaradu od robe njenog muža koju će prodati u njenu korist, vreće ukrašenog bakarnog posuđa iz Edoma, njegove voljene komade izatkanog platna, njegovu obojenu vunu. Na to se nasmešila, odmahnula glavom i upitala ih da li je za njih i ona sama ćopavi magarac. Ne, ne, rekoše oni; zašto ne veruje njihovom poštenju? Naravno da će biti zarade od prodaje. Ne žele da procene kolika će biti, ali ona bi mogla da završi dovoljno bogata da nađe sebi novog muža. Svakako boljeg od Muse, mislili su. Manjeg. Starijeg. Nekog koji ne laže i ne koristi toliko često pesnice, koji ne viče, ne plače i ne smeje se toliko. Možda nekog koji se ne napija toliko da sedi po pola noći i baca kamenčiće na kamile i šatore svojih suseda ili gađa mesec kozjim izmetom. Nekog koji neće toliko da zaudara dok umire.
Obećali su da će se vratiti sledećeg proleća, ili najkasnije za godinu dana. Ali Miri je shvatila da neće biti proleća koje će ih doneti natrag, gde god otišli. Postaraće se oni da se njihova zima nikako ne završi. Zašto bi se vraćali tako daleko da uzmu udovicu i siroče čoveka koji je izazivao tolike nevolje i bio tako nepredvidiv? Osim toga, neće želeti da izgube zaradu koju će ostvariti. Ne nakon što je budu čuvali punu godinu. Ne, Miri nije vredna tog puta. To je bila jasna, trgovačka istina.
I tako ih je Miri pustila da idu. Pljunula je u prašinu kad su krenuli preko trošnih grebena do obronka duž kog su mogli da se spuste. Pljuvanje donosi trgovcima sreću. Poslovi se zaključuju pljuvanjem na novčić ili u dlan, ponekad čak i na robu kojom se trguje. Pljuvanje donosi bolji posao nego kijanje, rekli su. Da se bilo ko usudio da pogleda Miri, mogao je da shvati njeno pljuvanje kao blagoslov za njihovo putovanje. Ali niko se nije usudio. Mora da su znali kako im ona ne želi dobro. Dali su joj priliku da promeni svoj život, možda. Ali nenamerno. Ne, Miri ih je prezirala zbog žurbe i kukavičluka. Njeno pljuvanje bilo je molitva da se obogalje, da im reka Jordan odnese robu ili da im razbojnici prerežu grla, a ptice iskljuju oči. Kada su stričevi otišli sa svojim životinjama, osetila je radost. Zatim utučenost i preplašenost. A onda potpunu umirenost, uprkos usamljenosti njihovog šatora i bliskoj smrti njenog muža. Neće da lupa glavu oko svakodnevice. Neće još. Žene su preživljavale i sa mnogo manje. Ovog trenutka mogla je da se usredsredi samo na sve slobode udovištva ? i materinstva ? koje će steći čim on umre.