Govori Selin

04.03.16 Danas

Tek kad sam napisao ove reči "Tek kad sam napisao ove...", prestao sam da se kajem što sam se prihvatio teškog zadatka kakav je beleška o knjizi Govori Selin što ju je prošle godine izdao Gradac sa predgovorom Gradčevog oca Branka Kukića i pogovorom književnika Svetislava Basare, poznatog i kao svakodnevnog autora famozne kolumne u Danasu.



Teškoće su proisticale bar iz dva razloga: Selinove knjige - sad vidim da sledeća reč mora da bude, nažalost - nisam čitao. I drugo, pogovornik ove je mesecima u svom Famoznom toliko citirao, parafrazirao i dorađivao Selina, a posle sam uvideo, ili mi se samo još čini, u dobroj meri prgavu i sarkastičnu poetiku brojnih, ne svih, kolumni u Danasu obilato utapao u zasićen rastvor Selinove gorčine koja se vidi iz ove zbirke sažetih biografskih beleški, govora, pisama, intervjua... A verovatno se vidi i u brojnim romanima Luj-Ferdinanda Ogist Detuša (1894-1961) koji se samoprekrstio majčinim prezimenom u Luj-Ferdinand Selin.

Da ilustrujem ovaj zaključak: kad Basara na poslednjoj strani Danasa recimo napiše da onaj M. V. piše kao da piše dupetom, to je više od parafraze selinovskog rečnika: to je omaž Selinu. Ako razumete šta hoću da kažem, što reko ovaj omažer. Ili se kaže, omažista.

Pa ako se u prikazu knjige smatra pristojnim neki zaključak potkrepiti i citiranjem iz nje, to bi, s jedne strane, bilo već ponavljanje, a s druge, kad sam je već iščitao, uvideo sam da je bezmalo svako jako mesto dostojno citata Bas već pretakao u Famozno. Zašto sam se onda uopšte prihvatio ove muke? E, ta priča nastavlja da bude, kao i od početka, više epistolarna i pripovedačka nego prikazivačka. Poslednjih meseci naveče kad dežuram umem, elem, koji put da uzmem da prelistam neku knjigu novodošlu na policu urednice kulture. Pa kad me zainteresuje, posudim je na dan-dva ostavivši poruku da nije ukradena. Tako je bilo i sa Govori Selin, na šta mi urednica kaže da je onda i prikažem.

Odgovorim da nisam toliko potkovan, nemam kategorijalni aparat da to uradim i da nisam čitao nijednu Selinovu knjigu. I da zapravo hoću da zavirim u ovu da vidim da li i njegove romane da stavim na spisak onih knjiga koje valja da pročitam pre nego što capnem.

Tako i bi, a pošto mi se urezalo da je Selin bio, ili bar označen kao antisemita i antikomunista - on pre tvrdi da je više označen nego što je bio, bar za ono prvo - čim naleteh na jedan antikomunistički tekst, nazovem urednicu i kažem da ću ipak napisati ovaj tekst. Jer, dosad nisam naišao na tako razarajući, dubinski obrazložen i uverljiv antikomunizam. Rekao bih, čak, da je pišući u članku u ovoj knjizi o tome primenio Marksovu, ne marksističku metodologiju, pa i mnogo više od toga. Rečenica zaključka posle tog teksta glasi: kad ovo pročitaš vidiš kako je, recimo, naš postsocijalistički antikomunizam jeftin, prljav i neuk. Jer je često isisan iz prsta, ili neke koristoljubive potrebe, dočim je Selin pisao na bazi uvida posle boravka u postrevolucionarnoj Rusiji. Ipak, od moguće stotine, citat: "Komunizam, materijalizam, znači Materija pre svega ostalog, a kad je ona u igri, nikad ne pobeđuje najbolji, nego najbezočniji, najpodmukliji, najsuroviji. Pogledajte kako je i u tom SSSR lova začas ponovo zasela na presto! Kako đengi odmah povratiše svemoć i to na kub! Narod sve prihvata kad mu se podiđe! Guta sve živo! U SSSR, što ga dublje guraju u govna, što ga više izoluju, to je uobraženiji i samoljubiviji! A to zastrašuje! I što je jadniji sve se više hvali..."

Mnogo štošta se tematski može izvući iz ove knjige - uzorak za njegov antisemitizam nisam u njoj našao, bar ne tako ubedljiv kao za stav protiv komunizma. Međutim, dovoljno bi bilo ukazati, onako kako ja razumem, bapski prepričano, na Selinove teze, on kaže, o stilu, svom stilu, a tome se može dodati i o jeziku. Ne priznajući u francuskoj kulturi i književnosti plejadu svetskih veličina, osim njih nekoliko (Sartra gotovo ispsova), on uz sebe dodaje samo nekoliko pisaca doraslih njegovom stilu. Da kažem i formatu.

A šta je to dobar stil - to je kad se misli i reči (iz živog jezika ulice, do argoa) ne patvore i u pisanju ne ukrašavaju i moderiraju, već se što neposrednije samo transliraju na najbližu moguću distancu i takve sirove, jezive, iz stomaka, stave na papir. No nipošto nasumice - Selin na nizu mesta ističe da je za tako šta neophodan ogroman rad i veliko znanje.

Iz takvog pristupa sledi i stav o jeziku uopšte: rad na književnom jeziku i njegovo usavršavanje, bogaćenje i doterivanje zapravo je njegovo upropašćavanje, obeživotvorenje. Opšta eufemizacija, misli on, da bi se čak namerno uništila svaka jezička konkretnost. Književni francuski zato je jedna nekvalitetna (kao mesna) prerađevina. "Osećanje direktno sledim rečima, ne ostavljam mu vremena da se zaodene u fraze... dograbim ga se dok je još u sirovom, bolje reći sasvim poetskom stanju..."

Eto, o tome toliko!

Al" ne znam kud mi na pamet padoše tinejdžerski spomenari. Pa, evo nekoliko citata zgodnih za spomenare odraslih za koje mi se učinilo da ih Bas nije upotrebljavao u ovom listu.

* Komunistički program? Uprkos poricanjima: potpuno materijalistički! Prostačke revandikacije u korist prostaka!... Ždrati! Pogledajte njušku onog debeljuce Marksa! Pravi Bucko! Pa bar da klopaju! Nego se dešava potpuno suprotno! Narod je Kralj!... (Rable) nije odneo pobedu. Pobedu je odneo Amio, prevodilac Plutarha... Od njega, njegovog jezika živimo i danas. Rable je hteo da prenese govorni jezik u pisani jezik: poraz... ljudi i danas hoće još više Amioa, hoće akademski stil. To znači pisati g.... sa četiri tačke: okamenjeni jezik...

"Komunistički program? Uprkos poricanjima: potpuno materijalistički! Prostačke revandikacije u korist prostaka!... Ždrati! Pogledajte njušku onog debeljuce Marksa! Pravi Bucko! Pa bar da klopaju! Nego se dešava potpuno suprotno! Narod je Kralj!..." (Rable) "nije odneo pobedu. Pobedu je odneo Amio, prevodilac Plutarha... Od njega, njegovog jezika živimo i danas. Rable je hteo da prenese govorni jezik u pisani jezik: poraz... ljudi i danas hoće još više Amioa, hoće akademski stil. To znači pisati g.... sa četiri tačke: okamenjeni jezik." "Nikada nisam čitao Džojsa. Za mene je on prespor. Isuviše pcra mušice."
* Užasavam se fraza... uglačanog jezika... malih, jeftinih intervencija... Teško je koncentrisati se... Glava je mišić, treba je svakodnevno trenirati...

* Stvar je zaključena i gotova. Nema više vere, jer smo suviše stari. Zapadni svet je istrošen ratovima, brbljanjem, alkoholom... Nema više istorije...

* Nikad nisam čitao Džojsa. Za mene je on prespor. Isuviše peca mušice...

* Tu ima svega i svačega... Samo nema onog najvažnijeg... A najvažnije je servirati sopstvenu kožu na sto i videti šta iz nje ispada... (o nadrealistima)

Na samom početku svog pogovora Basara kaže za Selina da je stari šeret. Ne bih rekao, jer šeret sugeriše lakomislenost. Jok, ovaj je dubok, baksuz i namćor, pre(o)suditelj gorak kao pelin. Na kraju, odlučio sam da Selinove knjige stavim na onaj popis da ih pročitam pre nego što capnem. Preporučujem i čitaocima. Ne da capnu, nego da čitaju Selina. A kad nema Selina, dobro je i Famozno.



Uf, Kukića sam samo jednom pomenuo. Ajd’i treći put, ovo u prethodnoj rečenici je bilo drugi put: hvala, Kukiću, stara kuko, za ovakvo nepravolinijsko izdavaštvo.


BOŽIDAR ANDREJIĆ