Gnezdo paranoje

02.03.07

Grad u kojem se sedamdesetih godina javljaju ideje konceptualne umetnosti, vizuelne i konkretne, zvučne i semantičke poezije, multimedijalnog teatra, nove muzike, avangardnog filma, danas je malograđanska baruština

Posle 23 godine, koliko su mu “usta bila zašivena”, Vujica Rešin Tucić je odlučio da progovori. Pesnik jugoslovenske umetničke avangarde sedamdesetih godina, “iz vremena procvata samoupravljanja”, konceptualist, pre svega liričar, progonjen kao “neprijatelj socijalizma”, osnivač jednog od prvih privatnih časopisa “Adresa”, kao i književne škole “Tradicija avangarde”. Objavio je 12 pesničkih knjiga i nekoliko radio-drama. Na nedavnoj promociji njegove zbirke pesama Gnezdo paranoje (Kairos, 2006) u Tanjugovom pres-centru, u Knez Mihailovoj u Beogradu, rečeno je: Vujica je znak za raspoznavanje. Kad neko zna ko je Vujica, onda je to neko ko poznaje srpsku literaturu.

Odlučili ste da sa novom knjigom pesama Gnezdo paranoje (2006) progovorite posle 23 godine ćutanja. Kažete da je “jezik možda naš jedini Bog” i da je “najstrašnije kad zaćuti”. Ako je sad, kroz vas, ponovo progovorio, posle skoro četvrt veka, da li je prestalo da bude strašno?
- Naš svet opstaje na jezičkim slikama. On je vidljiv, ali i neobjašnjiv. Tajna postojanja ljudima nije dostupna. Da jeste, valjda bi je roditelj otkrio svom detetu. Zaćutao sam onda kada sam video da nam se ne piše dobro. Postao sam pecaroš. Ipak, u leto 1990. godine, u razgovoru za novine, između ostalog sam rekao: “Ovo sada je zavada naroda, zveckanje oružjem, huškanje nacija i vera, grozomorno povampirenje meni sasvim nezanimljivih himera prošlosti. Čemu to? Mi smo bili, i jesmo i danas, ceo svet. Nećemo se, valjda, sada vraćati u gudure, u zasede, u strah i drhtanje!”

Razumni ljudi bili su u manjini. Decenijska negativna selekcija u partijskim i državnim institucijama na vlast je dovela ludake i zločince, opsednute bolesnim snovima o jednonacionalnim državama.Nisam mogao da pevam uz krike koji su dolazili sa svih strana. Još uvek je strašno, na javnoj sceni su nasilnici, Srbija je u depresiji. Ali, ja sam osetio da nam tlo podrhtava pod nogama, da neka energija kreće kod mladog sveta. Svima je dosta smrti, mržnje, život se mora otvoriti kao ljubav. Nadam se da ne grešim, da nisam naivan. Gnezdo paranoje, verujem, svedoči o onome što nam se događalo, iako je to neopisivo.

Proglašeni ste, svojevremeno, za “neprijatelja socijalizma”. Zamalo da vas osude na 12 godina zatvora zbog “neprijateljske propagande”. Spasao vas je Oskar Davičo. Kako se to dogodilo?
- Sve je krenulo kada sam 1970. godine u Novom Sadu, na Tribini mladih i u časopisu “Polja”, otvorio prostor za umetnike internacionaliste, pripadnike tzv. avangarde sedamdesetih godina (Nova umetnička praksa). To je jedna nevesela priča o umetnicima-doušnicima, koji su nas cinkarili kao neprijatelje socijalizma. Naravno, čuvali su svoje pozicije. Oni nisu lustrirani, dosijea nisu otvorena. Pripadnici grupe Januar-Februar godinama su proganjani. Svi smo stavljeni na “crne liste”, neki su zatvoreni, a mene su izbacili s posla. To nije bilo sve. Posle književne večeri u Domu omladine u Zrenjaninu (9. juna 1972), osuđen sam na dva meseca zatvora (zbog “vređanja socijalističkih i patriotskih osećanja građana”) a gradske vlasti izrekle su mi doživotnu zabranu nastupa u kulturnim institucijama (ta zabrana je i danas na snazi). No, kada sam te jeseni u zagrebačkom “Telegramu” objavio tekst Estetika zapušenih usta, o filmu Želimira Žilnika Sloboda ili strip, nisu više hteli da me trpe. Pozvan sam u sud da dam izjavu kao okrivljeni, zbog krivičnog dela iz čl. 118. st. 1 KZ (predviđa do 12 godina strogog zatvora). Skoro sve što sam javno govorio bilo je inkriminisano, a svedoci optužbe bili su dvojica novosadskih književnika i jedan novinar Televizije Beograd. U ranu zoru, po vejavici, zakucao sam na beogradska vrata Oskara Daviča. Sutradan, on je došao u Novi Sad i tražio da se istraga prekine. Za to sam saznao tek kada su me obavestili o prekidu. Bio sam slobodan, ali žigosan. To traje i danas. Sada me, verovatno, vide kao neprijatelja kapitalizma. Doušnici su ostali isti, sa drugačijim zvanjima, u drugom sistemu. Kako je umetnost sedamdesetih jedino što ima da pokaže Evropi, nedavno je Novi Sad, očigledno nevoljno, organizovao izložbu pod nebuloznim naslovom “Trajni čas umetnosti”, izlažući čak i radove onih kojima tamo nije mesto. Ono što je bilo pobuna, zanos, protest, pažljivo je uklonjeno i pokazana je jedna ukočena, groteskna grimasa. Izvesna individua, iz ondašnjih političkih vrhova, čak je pozvana da evocira sećanja na to kako se izlazilo nakraj sa “lažnim avangardistima” i “neprijateljima socijalizma”. Istina, članovi subotičke grupe “Bosch+Bosch” Slavko Matković i Balint Sombati prošli su sasvim pristojno u pojedinačnoj prezentaciji.

Kažete da ste “biće poreklom od ljudi” i da su takva bića na ovim prostorima osuđena da skončaju napunjena srpstvom, kao što je “Nobel skončao napunjen eksplozivom”. Da li je to ekskluzivno srpska osobina?
- To sam rekao u februaru 1999. godine, predosećajući da će nas bombardovati. Srljali smo u propast, bilo je nepodnošljivo. I danas srljamo i ko god se zatekao u Srbiji, bilo koje da je nacije, skončaće napunjen “srpstvom”. “Srpstvo” je postalo sinonim za sumanutost i odsustvo razuma u vođenju politike. Ne bih nikoga da plašim, ali ja mislim da je svet istovremenost, da istorija ne postoji, da je sve sada, da svako svakom umire i da niko ne umire, da je naš život samo niz mentalnih projekcija. Zatvoreni u mentalnim prizorima, ljudi su bića ophrvana fantomima rođenja, smrti, vidljivosti, dodirljivosti, rase, nacije... Elita malog srpskog naroda tim spoznajama se nije ni primakla. Pametniji narodi nam se podsmevaju, vide nas kao “izvođače radova”, nametnuli su nam jedan stravičan bratoubilački rat, bombardovali nas usred Evrope 78 dana bez prestanka, a vlast je podsticala ljude da igraju na mostovima! Treba li još nešto reći o “srpstvu”? Iz te civilizacije zla ja sam želeo da iskoračim. Sve što sam napisao, svedoči o tome.

Niste želeli da vas trpaju u nacionalne torove. Čiji ste vi pesnik?
- Ko će ga znati. Mamin i tatin. Ne pišem da bih unapredio književnost. Sila koju ne poznajem bacila me je u svet, u svest, u postojanje. Imao sam sreću da se rodim u seoskoj kući i da sve doživljavam kao prvobitno, tek nastajuće, tek rođeno. Ja sam bio mera, svemu sam davao smisao, sopstvenim osećanjem da postojim. Dodirivao sam svet prvi put i istovremeno ga stvarao. Vi me, verovatno, pitate o nacionalnoj književnoj tradiciji. Odabrao sam svoju prošlost i kao biće i kao pesnik. Ta prošlost nije nacionalna. Qudi su moji daleki preci. Kada su pesnika Duška Trifunovića upitali o naciji, on je rekao: Nacija, to za mene ne postoji!
I za mene je oduvek bilo tako. Smrt je naša jedina tradicija.

U vašoj poeziji i nekad i sad odigrava se drama prevarenog, ucenjenog, obespravljenog, poniženog pojedinca. Onog koji je stradao u socijalizmu sedamdesetih, ali i savremenog.
Postoji li razlika?
- Ako mi uopšte i postojimo, a ja mislim da je to teško dokazati, onda nisam daleko od ideje da je čovek kiborg, biće koje je zaboravljeno u nečemu, od nekoga. Samoreprodukujemo se, iščekujući znak, šifru, da aktiviramo one dve trećine mozga koje ne upotrebljavamo. Pa kad je već tako, zar nije glupo živeti na Zemlji podeljen u nacije, države i rase? Zar nemamo pametnija posla od ubijanja, međusobnog klanja, pljačke, proizvodnje oružja za sveopšte uništenje? Jugoslovenski socijalizam bio je društvo rada. Postojala je vizija razvoja, napretka, bratstva i jednakosti. Građani su bili zdravstveno i socijalno zaštićeni. Školovanje je bilo besplatno. Živelo se dobro. Raspon plata bio je 1:5. Ali, sistem je izdao sopstvene ideale. Došle su mu glave “bitange u sopstvenim redovima”. Ja sam o toj izdaji otvoreno govorio. Ponašao sam se prirodno i sistem me je odbacio. Drama te odbačenosti bila je, a mislim da je i danas, drama svakog normalnog čoveka. Današnji čovek je “prevaren, ucenjen, obespravljen i ponižen”. Ostao je bez domovine, u potpunom materijalnom i mentalnom haosu. Wegovi sugrađani, nekadašnji samoupravljači, milionima “ušteđenih” evra kupuju preduzeća! To se ne da opevati.

Šta znači poezija danas? Da li umire?
- Poezija nekome znači sve, a nekome ništa. Tako je uvek bilo. Ako su ljudi smrtni, kako bi poezija mogla biti besmrtna? Umire i poezija. Ima tu jedna tajna: pisanje je čitanje. Onaj ko ne zna da čita, ulicu, saobraćajne znake, oblake, vodu, godišnja doba, ljudska lica – ukratko – svet oko sebe i sebe u svetu, taj neće znati ni da piše. Pisanje je propadljivo, kao i čovek. Ne može se naučiti. Ono je promenljivo, kao nebo nad nama.

Kažete da “poezija ne pripada književnosti”?
- Književnost je nešto što su izmislili profesori. Poezija nema telo koje bi se moglo opisivati. Ali, kao i čovek, živi od iluzija telesnosti. I ljudski život i poezija mogu se razumeti samo kao beskrajni niz magijskih rituala, osmišljavanja nečega što ne poznaje temu početka i kraja. Pesnici ne pripadaju svetu ljudi. Oni i dišu samo da bi rešili tu najveću od svih zagonetki: postati i nestati. Ko to ne razume, neka ćuti.

Ljuti ste na Novi Sad zbog odnosa prema umetnicima. Rekli ste: novosadska glupost je večna. Od Tribine mladih, grupe Januar-Februar, Pekinške patke... pa do Pozorišta mladih i prebijanja glumaca. Nekad su umetnici jedni druge cinkarili po komitetima i policiji, a kako vam danas izgleda taj odnos politike i umetnosti?
- Davno je već rečeno da Novi Sad uredno pokazuje svoju crnu dušu. Retko koji grad se tako surovo obračunavao sa umetnicima. Kada se pojavila Pekinška patka, prvorazredna senzacija ne samo za Jugoslaviju, viđena je za odstrel kao nepoželjna. To se dogodilo i Đorđu Balaševiću, kada je odbio da se pokori lokalnim bitangama. Želimiru Žilniku oduzeli su status samostalnog umetnika i oterali ga u gastarbajtere. Nekoliko amoralnih kreatura, priljubljenih uz vlast (kako onda, tako i danas), decenijama se podmuklo vuče po novosadskoj kulturnoj sceni. Grad u kojem se sedamdesetih godina javljaju ideje konceptualne umetnosti, vizuelne i konkretne, zvučne i semantičke poezije, multimedijalnog teatra, nove muzike, avangardnog filma, danas je malograđanska baruština. Batinanje glumaca je samo zakoniti sled događaja. I mi smo u protestu sedamdesete godine spavali u Tribini mladih, ali tada vlast nije bila tako maštovita da pošalje batinaše, kao ova današnja. Nevolja je što se ponašanje vlasti nije izmenilo. Mašinerija je ista. Nove, mlade umetnike, Grad i Pokrajina godinama potiskuju (a na vlasti su različite političke opcije). Kada se jave na raspisane konkurse za projekte, glatko bivaju odbijeni. Po inerciji, novac se troši na glomazne institucije čiji su programi primer za “tugu i opomenu”. Bio je potreban neviđen pritisak javnosti da se agonija glumaca u Pozorištu mladih okonča. Sada, kada su glumci “pobedili”, bojim da se da će se mnogi od njih razboleti. Biće to zakonita posledica višemesečnog stresa. Molim se za njihovo zdravlje.

S jedne strane, sistematski ste potiskivani iz srpske književnosti, s druge strane, dobili ste značajno mesto u srpskoj neoavangardnoj poeziji. Šta vi mislite o tome?
- Sve je to zamršeno. Pesnici pišu da bi ih neko voleo. Mene su voleli, širom Jugoslavije. Nisam mario što me nema u istorijama književnosti. Moji poetski preci su jedan Rastko Petrović, ali i Hrvat Janko Polić Kamov, Nemac Gotfrid Ben, Slovenac Srečko Kosovel, Francuz Stefan Malarme, Rus Aleksej Kručonih. Doba nacionalnih književnosti je prošlo. Na pragu smo pisanja istorije poetskih pokreta i ideja. Ja sam pripadao pokretu avangarde. Tradicija avangarde bio je naziv moje autorske književne škole u Beogradu, 1994. godine. Moji učenici proslavili su se kao pripadnici grupe Magnet, koja je izvela onaj besmrtni niz uličnih akcija, u vreme najcrnje diktature. Bili su proganjani i zatvarani. Izdržali su sve, a njihova poetika obeležila je ulične proteste na stotine hiljada Beograđana.

Kada ste 1964. godine napisali priču “:” (dve tačke), sastavljenu od interpunkcijskih znakova, niste ni znali da je Vavilon – simbol pometnje jezika i nerazumevanja, upravo označavan sa dve tačke. Da li je tako i određena vaša sudbina “jezičkog manipulanta”?
- Da sam jezički manipulant vidi se i po tome kako sam odgovorio na vaša pitanja. Kao dečak, znao sam da istrčim daleko u njive, legnem na zemlju i gledam u nebo. Imao sam muku da odrastem. Hteo sam da shvatim postojanje. Pogledajte dokle sam dogurao.

Zora Latinović

27.01.07

Novosadska književna publika baš se uželela Vujice Rešina Tucića(1941). I ona mlađa, što se nije ni rodila kada je pesnik objavio svoju prvu knjigu „Jaje u čeličnoj ljusci“ (1970).Na nedavnoj promociji najnovije pesničke zbirke „Gnezdo paranoje“ („Kairos“, 2006) u Kulturnom centru grada, bilo je mnogo emocija, sa obe strane. Posle 23 godine, koliko su mu usta bila „zašivena“ kako sam kaže, Vujica Rešin Tucić odlučio je da objavi svoje stihove, nastajale u tom periodu.U poeziji je uvek nastojao da se širi kroz vreme, a ne kroz prostor. I danas voli da ponovi „novosadska glupost je večna“, bez straha od posledica. A bilo ih je nekad, u mladosti, kada je ostao bez posla.Smatra da književne nagrade kod nas- dele interesi.

Pripadao je jugoslovenskoj umetničkoj avangardi sedamdesetih godina 20. veka. Uz njegovo ime iz tog vremena, vezuje se niz provokativnih umetničkih poduhvata.Osnovao je jedan od prvih privatnih časopisa-“Adresa“, kao i književnu školu „Tradicija avangarde“ (polovinom devedesetih). Objavio je 12 pesničkih knjiga,( mnoge je priredio), kao i nekoliko radio-drama.

Smatraju ga neoavangardnim umetnikom-konceptualistom, a pre svega-vrhunskim liričarem. Takođe i jednim od najboljih živih pesnika srpskog jezika.
- Sintagma „Gnezdo paranoje“otkriva zapravo razlog zbog koga su se ti moji stihovi pojavili kao knjiga- kaže Vujica Rešin Tucić.- Verujem da su i drugi ljudi osećali da smo živeli u paranoičnom vremenu i da sve što nam se događalo, nije bilo lako objasniti. Još 1983. godine osetio sam da nam se ne piše dobro - povukao sam se i postao pecaroš.

Pisci ne mogu da menjaju stvarnost, jer ne drže poluge moći i komandovanja.Odlučio sam da ćutanje bude moj govor, a nisam ni slutio da će to potrajati 23 godine. Za to vreme kod nas se mnogo galamilo i pucalo, a bogami i jaukalo. LJudi su se vratili u pećine, u strah i drhtanje.Nije bilo moguće pevati uz krike, koji su dolazili sa svih strana. To što se nama dešavalo proteklih godina, od raspada SFRJ-neizgovorljivo je.

NJegovo odsustvo sa javne književne scene objasnio je Goran Babić, sa kojim je Tucić (i u poeziji i u životu) koračao paralelno. Obojica su bili izvorni svedoci napretka zajedničke domovine i potom - njene sramotne propasti. U „Gnezdu paranoje“, u toj knjizi-grču, na delu je slika epohe koja se obrušava i ruši, rekao je Babić.
-Tokom ovih 40 godina koliko pišem, nije me zanimalo da me svrstavaju u književni svet u onom školskom smislu - kaže naš sagovornik. -Čak smatram da poezija ni ne pripada književnosti. Poezija je oduvek pripadala trgovima i živim ljudima, koji je vole i razumeju.

Slike gradske sramote

-Nekoliko puta sam na ulici sretao glumce novosadskog Pozorišta mladih- kaže Vujica Rešin Tucić.- Razgovarali smo i ja sam ih podržao. Zaprepašćen sam da jedan čovek, koji je bio glumac, a sada je direktor, tako surovo postupa prema ljudima iz svoje branše. Ne razumem zašto taj Tomislav Knežević muči i kolege i grad Novi Sad, umesto da se povuče.
Biti direktor neke kulturne institucije, ne znači ništa, bez kreativaca koji u njoj stvaraju. Ja i lično saosećam sa glumcima ovog pozorišta, jer su i mene ostavili bez posla na Tribini mladih 1970. godine. Imao sam tada malo dete, kao što i ovi ljudi imaju porodice. Novom Sadu se ne mogu oprostiti te slike sramote, koje traju već tri meseca. Apelujem na sve Novosađane da javno i oštro osude tu inertnost nadležnih, koji neće da prekinu agoniju umetnika.

Svojevremeno je Pop Kobin, engleski pesnik, bio gost književne kolonije u Kanjiži. Imao je sedamdesetak godina, izašao je na centralni gradski trg i cvrkutao desetak minuta kao ptica. Publika je to primila kao najbolju poeziju.

„Gnezdo paranoje“ je vulkan, zapisao je o ovoj knjizi Goran Babić. On će nas zasuti i prekriti, ne da bi nas ubio, već da bi nas sačuvao za buduća neka pokoljenja, onakve kakvi smo bili, s našim strahovima i slabostima, s našom srećom i nesrećom - zaključuje Tucićev prijatelj Babić. Da li je u pravu?
-Poezija danas nikoga više ne zanima- kaže Tucić.- Više ne postoji sistem vrednosti za umetnosti, pa ni za poeziju. Naši izdavači su „legli“ uglavnom na romane stranih autora, dobro opremljene i reklamirane. Više se ne zna šta je poezija, da li je uopšte ima. Uništili smo tu neku duhovnu poetsku vertikalu. Na horizontu gamižu sve neke bube, nema više uzora.Čak je i taj postmodernizam, kao derivat modernizma, doprineo da se poništi svako osećanje da nešto vredi i traje. Sve je postalo irelevantno-i moguće i nemoguće.

LJudima danas uopšte nije lako, naročito mladim i posebno umetnicima.Sve smo uništili, urnisali i olako bacili, a novo nismo izgradili. Na javnoj društvenoj sceni, niko više nema viziju. Svi smatraju da su vizije smešne.
Treba biti realan, zaraditi pare, ne biti luzer-to nam sugerišu potrošačke slike kojima smo opkoljeni sa svih strana.
Svet u kome živimo, ne osećam kao svoj. Biće jako teško iz tih krhotina podići nešto, da svetli na horizontu. Sem ako nam veliki manipulanti, uz pomoć laserskih ili nekih drugih tehnologija, ne projektuju lažnog Mesiju da blista na nebesima, pa da svi moramo da klečimo.

Na pozivnici za književno veče, Vujica Rešin Tucić je svojeručno dopisao „Život je posao“, a tako je i naslovio jednu svoju pesmu iz najnovije zbirke. Šta to znači?
-Čovek do najjednostavnijih stvari najteže dođe - objašnjava pesnik.- Pikaso je do svojih prepoznatljivih oblika došao preko klasične umetnosti, Maljevič je takođe dosta tragao do svog belog kvadrata na crvenoj pozadini. Prave istine su uvek skrivene.

Kao u onoj priči Edgara Alana Poa o izgubljenom pismu, koje stoji na stolu, a niko ga ne vidi.
Tako sam i ja u svojoj drugoj knjizi „San i kritika“(1977) napisao „Nebo je plavo/trava je zelena“. Jer, život je posao: svako jutro kad ustajemo, treba da prepoznamo svoju sobu, lica i predmete. Treba valjano da odradimo taj svoj život, a ne da se pravimo blesavi, kao da ništa nemamo.Uostalom, niko se nasmejan nije rodio.

Vujica Rešin Tucić ne bi da deli savete mladim piscima, jer misli da će se oni i bez toga snaći. Moraće. Sviđa mu se humor Oskara Daviča, koji je govorio da nema šta da poruči mlađima - neka sami poruče za šankom.
- U Novom Sadu postoji generacija mladih stvaralaca, koja nikako ne dobija zasluženu podršku. NJih dvadesetak su pokušali da objave zajednički zbornik radova; tražili su pomoć i od Grada i od Pokrajine i nisu je dobili, a zna se da su na vlasti različite političke opcije. Tih tričavih 50 hiljada dinara, za njih se nije moglo naći.

Zbog takvih postupaka, jako sam i dugo ljut na Novi Sad. Ovaj grad je mnogo puta terao umetnike, onemogućavao ih da napreduju. Setite se samo kako su razbucali „Pekinšku patku“! Rasterali su mnoge talentovane pisce tokom sedamdesetih, a neke i zatvorili. A Sarajevo je na rukama nosilo „Bjelo dugme“.Zato sam i rekao da je novosadska glupost večna.

Radmila Lotina