Fransis Bekon

Fransis Bekon

Fransis Bejkon je rođen 22. januara 1561. kao najmlađi od petoro sinova u Kući Jork u Londonu, u kući svog oca, Nikolasa Bejkona, koji je bio čuvar velikoga pečata u prvih dvadeset godina vladavine Kraljice Elizabete. Bejkonova majka bila je ledi Ana Kuk, rođaka sera Viljema Sesila, lorda Berli, koji je bio kraljevski rizničar i jedan od najmoćnijih ljudi u Engleskoj. Njen otac bio je glavni učitelj kralja Edvarda VI; ona sama je bila lingvista i teolog, i bez ikakve teškoće se dopisivala s vladikama na grčkom jeziku. Ona je sama podučavala svoga sina. Ali, stvarna majka veličine Bejkonove bila je Elizabeta I. Engleska, najveći vek najmoćnijeg modernog naroda. Otkriće Amerike «Skrenulo je trgovinu sa Sredozemnog mora na Atlantski okean, i atlantske zemlje ? Španiju, Francusku, Holandiju i Englesku ? dovelo je do one trgovačke i finansijske nadmoćnosti koju je uživala Italija kad je polovina Evrope odabrala njene luke za uvozna mesta istočne trgovine. Engleska literatura procvala je u Spenserovim pesmama i Sidnijevoj prozi; na engleskoj pozornici prikazivane su drame koje su pisali Šekspir, Kristof Marlo, Ben Džonson i stotina drugih velikih pesnika. U takvoj zemlji i u takvom vremenu morao je da se razvije svako ko je u sebi nosio i neznatne sposobnosti.

Kad je Bejkon navršio trinaest godina, poslali su ga zajedno sa njegovim starijim bratom Antonijem Bekonom u Koledž Sv. Trojice u Kembridž. Tu je proboravio tri godine kao marljiv student. Koledž je ostavio s jakom antipatijom prema njegovim udžbenicima i metodama, s utvrđenim neprijateljstvom prema kultu Aristotela, i rešio je da filozofiju svrati na plodniji put, i da je iz sholastičkog raspravljanja okrene na osvetljavanje- i umnožavanje ljudskih dobara. Mada je još bio šesnaestogodišnji mladić, ponuđen mu je položaj u pratnji engleskoga ambasadora u Francuskoj; i posle brižljivog ispitivanja svih za i protiv, on ga je prihvatio. U uvodu u Tumačenje prirode, govori on o toj sudbinski teškoj odluci koja ga je od filozofije odvela u politiku. To je mesto koje se ne može mimoići:
» Ali, moje poreklo, moje vaspitanje i obrazovanje nisu me upućivali na filozofiju nego na politiku; ja sam od detinjstva bio, tako reći, natopljen politikom. I kao što se to često dešava mladim ljudima, moj duh su ponekad potresala tuđa mišljenja. Verovao sam i da moja dužnost prema otadžbini ima na me specijalna prava kojih ne bi imala u drugim životnim dužnostima. Naposletku, s obzirom na moje planove, u meni se razvila nada da bih za svoje radove mogao da dobijem pouzdanu pomoć i potporu ako bih obavljao kakvu visoku službu u državi. Na osnovu ovih motiva okrenuo sam se politici.«

Ser Nikolas Bejkon iznenada umre 1579. godine. On je imao nameru za Franju snabde kakvim imanjem; ali, smrt poremeti njegove planove, i mladi diplomat, pozvan brzo natrag u London, osta tu bez oca i bez sredstava. On se bio navikao na raskošan život svoga vremena, i teško mu je bilo što mora da se prilagodi jednostavnom životu. Bio je primoran da se oda pravnim poslovima, i stao se obraćati svojoj uticajnoj rodbini mnogobrojnim molbama da mu osigura kakav državni položaj koji bi ga oslobodio ekonomskih briga. Njegova ponizna i skoro servilna pisma, pored sve dopadljivosti i snage svoga stila, i pored očevidne obdarenosti njihova autora, imala su malo uspeha. Možda je Berli otkazivao traženu potporu baš stoga što Bekon nije potcenjivao svoje sposobnosti.

Neki razočarani tužilac optužio ga je 1621. godine da je odbio njegovu tužbu, jer je primio mito. Kad je doznao da svi njegovi neprijatelji gromko traže njegovo otpuštanje, posla on kralju »ispovest i smerno pokorenje«. Kralj popusti pritisku trenutno pobedonosnoga Parlamenta, pred kojim ga je Bejkon prečesto bio branio, i dade ga zatvoriti u Tauer. Ali, posle dva dana bio je Bejkon oslobođen; i veliku novčanu kaznu koju je po naređenju imao da plati kralj mu je oprostio. Njegov ponos nije bio sasvim slomljen. »Ja sam bio najpravedniji sudija u Engleskoj poslednjih pedeset godina (rekao je on), ali taj sud bio je najpravedniji što ga je Parlamenat izrekao u poslednjih dve stotine godina«.

Poslednjih pet godina života proveo je u povučenosti i u tišini svoga doma, mučeći se u neobičnom siromaštvu, a tešeći se stvaralačkim radom u filozofiji. U tih pet godina napisao je svoje najveće latinsko delo, De augmentis scientiarum, publikovao je prošireno izdanje Ogleda, jedan fragmenat s natpisom Sylva sylvarum, i Istoriju Henrija VII. On se kajao što se ranije nije odrekao politike i celo svoje vreme posvetio književnosti i nauci. Sve do njegovog poslednjeg trenutka zanimali su ga radovi, i on je umro, tako reći, na bojištu. U svom ogledu O smrti izrekao je želju »da umre usred revnosnog teženja, kao neko iz čijih rana teče topla krv, ali koji u tom času povredu jedva oseća«. Kao Cezaru, ta želja se i njemu ispunila.

Marta 1626., za vreme putovanja od Londona do Hajgeta (Highgate), razmišljao je o pitanju dokle se meso može zaštićivati od trulenja ako se pokriva snegom; reši da to pitanje odmah podvrgne ispitivanju. Zaustavi se kod jedne kolibe, kupi jednu kokoš, zakolje je, i napuni je snegom. Za vreme toga posla uhvati ga groznica i slabost. Kako se osećao suviše slab da se vrati u varoš, naredio je da ga povezu u kuću lorda Arandela koji je bio u blizini, i tu je legao u krevet. Još nije mislio da se sa životom oprašta, i napisao je veselo: »Eksperimenat ... je odlično uspeo«. Nu, to je bio njegov poslednji eksperimenat. Neuravnotežena žurba njegovog mnogostrukog života bila ga je izjela; on je iznutra potpuno bio sagoreo, i bio je suviše slab da bi odoleo bolesti koja mu se polagano došunjala sve do srca. Umro je aprila, 1626., u šezdeset i šestoj godini.

autor Fransis Bekon

1 naslova [prikazano 1-1]

Istinita uputstva za tumačenje prirode

Fransis Bekon

Broširani povez, Službeni glasnik, 2009, ISBN: 978-86-519-0196-9, latinica
Objavljen prvi put 1620. godine, Bekonov Novi organon bio je revolucionaran u pokušaju formalnog filozofskog uobličenja eksperimentalne nauke. Bio je ...

U korpu

635 din

Stara cena:748 din

Ušteda:113 din (15%)