18.12.07 Ekonomist
Primenjena etika
Robert L. Sajmon: Fer plej, etika sporta
Službeni glasnik pokrenuo je prošle godine novu ediciju -Primenjena etika - čiji je urednik profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Jovan Babić. U okviru prvog kola za sada su izašla sledeća dela: R.L. Sajmon: Fer plej, Etika sporta; Debora B.Džonson: Kompjuterska etika; Džozef R. de Žardin: Ekološka etika. U pripremi su dela Gregori E. Pensa, Klasični slučajevi u medicinskoj etici i Uvod u poslovnu etiku, Jovana Babića. Prikazaćemo prvu knjigu edicije.
Sport je aktivnost sa kojom se susrećemo u ranom detinjstvu i kao rezultat tih iskustava postajemo ili navijači ili igrači. Da li sport zaslužuje ulogu koju ima u našem životu? Da bismo odgovorili na to pitanje moramo znati šta je sport. On je igra, ali nije samo igra, već i takmičenje. Ali, šta je igra a šta takmičenje? Kada nam se učini da znamo odgovor na ova ili slična pitanja, autor nas novim pitanjima uvodi u “sivu zonu”: da li je šah sport? Da li su to automobilske trke? Ova pitanja su filozofska. Na njih se ne može odgovoriti gledanjem u rečnike. Oni beleže različita značenja reči, a značenja reči pretpostavljaju neku teoriju o sportu.
Najvažnija filozofska pitanja o sportu su, kako tvrdi autor, etička. Na primer, da li je kršenje pravila u sportu, da bi se pobedilo, moralno? I s tim u vezi, da li je podređivanje igre imperativu pobede moralno poželjno ili nije? Ako je pobeda jedini ili osnovni cilj sporta, onda sport kod osoba koje se njime bave razvija nepoželjne karakterne osobine kao što je nastojanje da se uspe na račun tuđeg neuspeha. Tako sport, umesto da oplemenjuje, dehumanizuje ličnost sportiste.
Dalje, isticanje pobede kao osnovnog cilja pojačava sklonost ka varanju, pa i uzimanju stimulativnih sredstava. Da li je to moralno? Da li su zabrane uzimanja ovakvih sredstava opravdana ili predstavljaju jednu formu paternalizma, koji je stran drugim oblastima života, kada su u pitanju odrasle osobe. Svako ima pravo da preuzme rizik. Zašto bi neko drugi bolje od mene znao šta je u mom interesu? Ako je to univerzalni princip, zašto ne bi važio i u sportu? Međutim, analiza problema uzimanja stimulativnih sredstava ne svodi se samo na razmatranje opravdanosti paternalističkog tretmana sportista. Autor, pre svega, iznosi razloge protiv upotrebe ovih sredstava. Zatim ih podvrgava kritičkoj analizi. Najpre, kao i u slučaju definisanja sporta, moramo biti načisto s tim šta su to nedozvoljena sredstva za poboljšanje sposobnosti u sportu. Autor zaključuje da precizne definicije nema, jer su neka sredstva koja poboljšavaju učinak sportista dopuštena a neka nisu. Jasna linija razgraničenja nije povučena. Dopušteni su, recimo, vitamini, kafa, lekovi protiv alergije...Zašto anabolički steroidi nisu dopušteni? Pristalice njihove zabrane navode četiri razloga: upotreba steroida je štetna; kada neki sportisti upotrebljavaju steroide oni vrše pritisak na druge da ih koriste; njihova upotreba je nepravična, ona je obična prevara; ona krši ideale sporta kao aktivnosti koja oplemenjuje kako telo tako i karakter osoba koja se njime bave.
Prostor nam ne dozvoljava da ulazimo u sve finese argumentacije za i protiv ovih tvrdnji, zato ćemo, smatrajući da su navedena verovanja opšte prihvaćena, pokušati da prikažemo kako autor problematizuje neke od njih. Što se tiče tvrdnje da je upotreba steroida štetna, autor navodi prigovor protiv paternalizma koji smo već izložili. Međutim, postavlja se pitanje, da li su svi koji uzimaju steroide svesni rizika u koji se upuštaju i da li je njihov izbor slobodan ili iznuđen? Ne treba sumnjati u to da su sportisti svesni rizika u koji se upuštaju (govorimo o odraslim osobama). Toliko se o tome piše i govori da je teško poverovati da ima neinformisanih osoba. Pitanje je samo da li oni slobodno odlučuju da uzimaju nedozvoljena sredstva ili su to na neki način prinuđeni. Prinuđeni, naravno, ako žele da ostanu u vrhu. Ali, svako može uvek da odustane od bavljenja vrhunskim sportom. Međutim, da li je opravdano nametanje ovako suženog izbora? Da li je moralno opravdano staviti ljude pred svršen čin? To nas vodi analizi tvrdnje da to što neki sportisti uzimaju steroide primorava i druge da ih upotrebljavaju, itd.
Vratimo se sada na početak našeg izlaganja. Rekli smo da se pobeda ističe kao osnovni cilj sporta, kao i da to ima rđave posledice. Ali, da li je pobeda osnovni cilj sporta? Da li je sport samo takmičenja protiv drugih? Nije li sport, kako se to nekad kaže i borba sa samim sobom? Nije li sport poput igre, težnja za samousavršavanjem? Težnja za samousavršavanjem u kontekstu nadmetanja sa drugim koji nam pokazuje svoju izvrsnost i pruža priliku da je dostignemo ili prevaziđemo? Pri tom je pobeda u drugom planu. Ono što se računa je napor da se dostigne sve veće i veće savršenstvo, a takmičenje prilika da se to savršenstvo pokaže.
Naravno, kritičari sporta će reći da je to samo ulepšana slika takmičenja, borbe za lični uspeh na račun tuđeg neuspeha.
