Ištvan Lakatoš je mađarski pisac knjiga za decu, ilustrator i autor stripova. Popularan i nagrađivan u svojoj zemlji, pažnju svetske javnosti privukao je romanom Kockograd koji se našao na listi preporučenih dela najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade – IBBY. Kada je objavljen u Srbiji, Kockograd je proglašen najboljim stranim romanom u za decu po izboru Knjigoskopa, a u anketi Detinjarija nekoliko puta je izdvojen kao izuzetno ostvarenje za decu objavljeno tokom 2016. godine.Rođen je 1980. godine u Budimpešti, gde je studirao mađarsku književnost i jezik na Katoličkom univerzitetu „Pázmány Péter“. Obrazovanje je nastavio u oblasti estetike, filozofske grane koja izučava lepotu i umetničku izuzetnost. Stripove je objavljivao već kao gimnazijalac, a za vreme studija pisao je književne i filmske kritike u omladinskim časopisima, i uređivao studentske novine. Potom se posvetio stvaranju stripova i knjiga za decu. Originalni stripovi doneli su mu brojne nagrade, čak dva puta najprestižniju mađarsku nagradu u toj oblasti – Alfabéta Prize (2009. i 2010. godine) i titulu strip autora godine (2010).Ilustruje i dela drugih autora, od kojih su najpoznatija Priča o ljudima i životinjama Ljudmile Ulicke (2009) i više romana mađarskog pisca za decu Andraša Batkija. Njegove neobične, sumorne ali duhovite ilustracije, za koje se ponekad ne može reći jesu li namenjene deci ili odraslima, često porede sa ilustracijama iz horor filmovima za decu čuvenog engleskog režisera i umetnika Tima Bartona (Frankenvini, Mrtva nevesta, Vinsent). Lakatoša privlače svi oblici popularne kulture – muzika, dizajn, film, strip, književnost, popularna nauka, igračke, tehnologija – o kojima piše na literarnim blogovima. Pop-kultura igra veoma važnu ulogu i u njegovim knjigama, unoseći savremeni duh u pripovedanje o tradicionalnim temama kao što su borba dobra i zla, dobre i loše strane napretka nauke i pitanje ljudske slobode.Ozbiljne teme čak i u knjigama za najmlađe, osvrti na popularnu kulturu i savremene teme, kao i „bartonovski otkačen” likovni izraz, učinili su Lakatoša popularnim i među odraslom publikom.Iako veoma originalan stvaralac, Lakatoš je istovremeno tipičan predstavnik umetničke forme koja se naziva stimpank, koju srećemo u književnosti, filmu, stripovima, muzici, pa i modi. Stimpank (engl. steampunk) je nastao osamdesetih godinama 20. veka kao književni podžanr naučne fantastike, pod uticajem romana Žila Verna, Čarlsa Dikensa, H. Dž. Velsa, Meri Šeli..., romana izvorno namenjenih odraslim čitaocima, a danas svrstanih u korpus književnosti za decu i mlade. U njima, kao i u delima savremenih autora koji pišu u tradiciji stimpanka, budućnost ili alternativna istorija predstavlja se onako kako su je zamišljali ljudi koji su živeli u 19. veku, u doba industrijske revolucije i pojave parnih mašina, po kome je ovaj pravac i dobio ime (engl. steam – para). U tom svetu nauka je napredovala ali struja nije nikada izmišljena, pa i dalje sve pokreću parne mašine i ugalj – od vozova, cepelina, podmornica i fabričkih postrojenja koji su zaista postojali, do izmišljenih fantastičnih prevoznih sredstava iz kojih vire propeleri, poluge, zupčanici. Ulice su mračne, čađave, preplavljene parom, siromašnim ljudima i musavim siročićima, i istovremeno taj svet prepun je čudesnih izuma, od šašavih mehanizama do robota. Centralna tema stimpanka su napredak tehnologije i posledice njene nesavesne upotrebe, pa su i heroji i zlikovci veoma često genijalni naučnici i pronalazači poput Nikole Tesle i Alberta Ajnštajna i mnogih izmišljenih likova inspirisanih njima. Negativci obično nisu pohlepne zloće, već naučnici-vizionari koji su se, iz želje da donesu dobro svima, upuštali u hrabre eksperimente, ali su zaboravili da razmišljaju o mogućim lošim stranama svojih izuma, pa i napretka uopšte, o pogubnom uticaju tehnologije na ljude i životnu okolinu. Takođe, česta tema stimpanka je nepravedno društvo u kome bogati iskorišćavaju siromašne, a moć se nalazi u rukama onih koji je ne zaslužuju. Veoma slobodno autori stimpanka mešaju istorijske i izmišljene činjenice, a jedni pored drugih nalaze se istorijski likovi i junaci iz književnosti kao što su Frankeštajn, Šerlok Holms, doktor Džekil i mister Hajd i drugiDela Ištvana Lakatoša imaju mnogo toga zajedničkog sa knjigama najistaknutijeg savremenog predstavnika stimpanka Filipa Pulmana, autora trilogije Njegova mračna tkanja (Severna svetlost, Čudotvorni nož, Ćilibarski durbin). Pulmanova trilogija i Lakatoševo najozbiljnije delo Kockograd (Dobozváros, 2011), slični su po mnogo čemu: po stimpank estetici, po stavu da za decu treba pisati jednako ozbiljno, promišljeno i izazovno kao i za odrasle, po izraženoj religioznoj tematici i ulozi hrišćanskog Boga kao jednog od ključnih aktera. Osnovna razlika je u tome što Pulman pripovest vodi u skladu sa sopstvenim ateizmom, dok Lakatoš gradi priču na osnovu svoje duboke, ozbiljne protestantske vere, zasnovane na poverenju u red, rad i odgovornost. Junak ove fantastične pripovesti je Zalan, čije su roditelje oteli stanovnici zlog Kockograda i zamenili ih ravnodušnim gumenim kopijama, kao i mnoge druge ljude, životinje, biljke, jezera, oblake i drevna bića iz bajki poput zmajeva, vilenjaka i patuljaka. Da bi vratio mamu i tatu, a usput i spasio ceo svet, Zalan će se pridružiti misterioznom starcu Stonošcu u pohodu na Kockograd. Broj Jedan, mozak Kockograda, nije tipičan zlikovac – istina je da želi da ovaj svet kakav danas postoji nestane, ali želi to zato što je svet ovakav kakav je nesavršen, kvarljiv, pun bola, patnje i zla. Broj Jedan misli da će proterati zlo i patnju iz sveta ako se sve što je nesavršeno zameni dobrim replikama, pa makar morao usput da uništi sve što je živo, sve što raste i menja se, što ima slobodnu volju. Nisu svi stanovnici Kockograda oteti, neki su i izbeglice iz sveta koji su ljudi uništili: vilenjaci čije je jezero isušeno, patuljci bez rudnika, zmajevi i mnoga druga magična bića koja su primorana da biraju između dva zla: života u zatrovanim staništima i ropskog života u Kockogradu. Ljudi su proterali mnoga drevna bića sa ovog sveta upravo nemarnim odnosom prema prirodi i životnom okruženju. Broj Jedan im je ponudio utočište u Kockogradu, ali su se tamo našli u tamnici bez nade. Lik Broja Jedan otelovljenje je ideje da ni za šta na svetu nije dovoljna samo dobra namera, da rešenje ne donose nasilne metode već samilost, opraštanje i mudrost. Mašinerija bez duše, Kockograd podseća na neki industrijski centar, sa ogromnim fabrikama, strogom disciplinom, utučenim radnicima u zagušljivim predelima stimpanka. Broj Jedan je od delova stare dečje igračke na sklapanje stvorio tehnicističku repliku sveta. Ta distopijska, džinovska zajednička spavaonica-radionica, po mnogo čemu podseća na grad iz koga je Zalan došao, jer je i njegov svet počeo da se pretvara u Kockograd, uništio je prirodu i proterao drevna bića, pa nije ni čudo što niko nije primetio da je veliki deo sveta već zamenjen bezdušnim replikama. Zalan odlazi sa Stonošcem najpre u njegovu pokretnu kuću prepunu čudesa, a zatim i u Kockograd. Njih dvojica će doživeti bezbroj bizarnih, apsurdnih avantura, a nasilje nad ljudima, životinjama i bajkolikim drevnim stvorenjima u Zalanu će rasplamsati želju da se bori za opstanak sveta. Lakatoš posebno vešto opisuje dečakovu pobunu koja, od neverice i opiranja Stonošcu, prelazi u pobunu protiv nasilja, protiv lažne, mehaničke replike sveta koja dobija sve jasnije i snažnije obrise dok Zalan doživljava strah, surovost, tugu, stid i kajanje. Zalan otkriva da sloboda i slobodna volja pojedinca zapravo podrazumevaju i ogromnu odgovornost. I tako, od nestašnog dečaka koji je uživao u gađanju devojčica mrtvim bubama, on odrasta u junaka sa jasnom svešću o odgovornosti – prema roditeljima, drugim živim bićima, životnoj okolini. Zalan na tom putu odrasta, postepeno shvatajući zašto je važno očuvati svet, nesavršen i prolazan, svet koji i nije stvoren da bude večan i bez mane već da raste, razvija se, pa i da premine na kraju. To je istovremeno vrlo uznemirujuće ali i utešno saznanje: ovaj svet će nestati, ali rodiće se neki drugi – ne bolji, nego prosto drugačiji svet. Roman Kockograd je istovremeno klasična bajka koja pripoveda o sukobu dobra i zla, avanturistički roman o pustolovini dečaka i starca, ali i ontološka rasprava o ulozi Tvorca i poreklu zla na ovome svetu. Kao i Pulmanova Njegova mračna tkanja, roman Kockograd postoji na više nivoa, jednom koji se obraća deci, i drugom koji se obraća odraslima, ili ostaje kao posejano zrno u dečjim srcima spremno da proklija kad budu dovoljno zrela da shvate sve nivoe priče. Izuzetnost Lakatoševog romana leži u tome što ne nudi gotove odgovore, pojednostavljene da bi ih deca razumela, već suprotno – postavlja teška, izazovna pitanja i ostavlja ih otvorena, da svako odgovori na njih kad bude mogao i želeo.Serijal Ema i Tesla namenjen je mlađoj deci – to su bogato ilustrovane, duhovite avanturističke knjige, s jednostavnijom pričom, odličan prelaz sa slikovnica i stripova na roman. Lakatoš je do sada napisao dva nastavka: Zamalo smrtonosni zrak (A majdnem halálos halálsugár, 2015) i Rakun koji je hteo da opere svet (A mosómedve, aki ki akarta mosni a világot, 2016). U njima se pojavljuje skoro sve što je karakteristično za stimpank: parne mašine, čudesni izumi, nemoguće naprave, siročići, istorijske ličnosti, zloća naučnik, a provlači se i priča o uništenoj prirodi: Ema se priseća vremena kad je sa roditeljima živela u nekim drugačijim predelima i kada je jahala leteća bića (možda zmaja) i nada se da će joj Tesla pomoći da se vrati kući nekim specijalnim izumom. Iako junaci žive u sumornom svetu, iako su opsednuti tehnologijom, izumima, preživljavanjem, veoma važnu ulogu u ovoj priči igra ljubav. Tesla neprestano jadikuje da ga niko ne voli – a njegov lik ima ogromno srce: omiljenom psu podario je neku vrstu besmrtnosti pretvorivši ga u robota, bez pogovora prima u svoj dom siročiće Varnavu i Emu i šofera morsko prase. Pod njegovim krovom okupljaju su sva neobična, odbačena, usamljena bića, a Tesla se na svoj način trudi da se osećaju dobrodošlim, nudeći im slatkiše i krevet koji peva uspavanke, ali pre svega omogućavajući im da rade ono što vole. Čini se da je u knjizi gde sve pršti od raznog ubistvenog oružja, najopasniji zrak ipak onaj koji dolazi od jednoroga: zrak koji svakog koga pogodi ispunjava ljubavlju prema svim živim bićima. U Lakatoševom svetu ima ljubavi za svakojake čudake, neobična, ružna, pa i čudovišna bića, i svako od njih može se nadati da će biti prihvaćen takav kakav jeste – dokle god ne povređuje druge. Ali zato za istinski zla bića nema milosti: Kalauza su pojeli zombiji, doktor Korvus se pretvorio u ružnu ribu a opaka koala Blaža završila je u „Supersigurnom zatvoru mekanih, čupavih, prividno dragih ali zlih životinjica”. Jer nije važno da li neko izgleda moćno kao Kalauz, pametno kao doktor Korvus ili slatko kao koala Blaža, nego je važno kakvo je kome srce, je li dobar i spreman da pomogne drugima. Drugi deo serijala o Emi i Tesli, Rakun koji je hteo da opere svet, ponavlja omiljenu Lakatoševu temu: zablude čistunaca i puritanaca koji žele da stvore savršen svet ne hajući ako u tom procesu usput unište postojeći. Kosmički rakuni ribaju svemir, odstranjuju ga od sveg prljavog i živog, teta Čismenka bi htela da očisti jezero od nejednakih kuća, dečjeg smeha, cike i haosa života, baš kao što je Broj Jedan hteo da napravi savršen veštački svet. Ponovo su negativci u knjizi izuzetno sposobni i ubeđeni da su dobronamerni, ali su svirepi u svojoj težnji ka savršenstvu, bez samilosti i ljubavi prema svemu što je živo. Da bi se pobedili kosmički čistunci, bila je potrebna jednako surova i neumoljiva čistunica teta Čismenka. Ona je pobednica u ovom sukobu, ali nije heroj, nije pozitivan junak. Pravi heroji ove priče su nesavršeni, smešni junaci s mnogo mana i još više ljubavi prema svemu što je živo: nesigurni genije Tesla i njegovi klonovi koji su oličenje kako izuzetnih Teslinih osobina tako i do krajnosti karikiranih njegovih mana, zatom štreber-vukodlak Varnava, riboglavi inspektor Muškatla, Velja Zelja leteći kupus, snalažljiva Ema i armija bakica. Srećom da takvi ljudi postoje, jer će verovatno uskoro morati da brane planetu od diktatorke teta Čismenke koja je nošena slavom spasiteljke dograbila vlast i počela da zavodi red po svojoj meri: nametnula je nove stroge zakone, izmislila nove vojne činove za svoje poslušnike (dvanaesetari), a svrgnutog nesposobnog predsednika patku skuvala je poslužila za večeru. Deci će možda promaći politička satira skrivena u priči o nesposobnom predsedniku i diktaturi teta Čismenke, ali će odrasle zabaviti. Mlađim čitaocima ostaće, međutim, osećaj da ništa na svetu nije crno-belo i da ima lepote i dobrote u svemu, i da je sve što je živo vredno čuvanja i ljubavi. Iako će čitaocima različitog uzrasta biti zanimljivije različite stvari, svi će uživati u urnebesnim avanturama, luckastim likovima, smešnim situacijama, duhovitim dijalozima i izuzetnim ilustracijama. Upravo zbog takve višeslojnosti Lakatoševi romani i jesu zabava za celu porodicu.
14.11.18
DEČIJA KNJIŽEVNOST TRETIRA SE KAO NEDORASLA
IŠTVAN LAKATOŠ
U oktobru mesecu Ištvan Lakatoš bio je gost izdavačke kuće Odiseja na Beogradskom sajmu knjiga, promovišući svoj roman “Kockograd” i serijal “Ema i Tesla”, i to je bila prilika da sa ovim popularnim autorom porazgovaramo o njegovom stvaralaštvu i književnosti za decu.
Intervju, Ištvan Lakatoš: Dečija književnost tretira se kao nedorasla
Ištvan Lakatoš je mađarski strip autor, pisac i ilustrator, koji je privukao pažnju svetske javnosti svojom originalnim, veoma savremenim i ozbiljnim pristupom književnosti za decu. Njegove prve knjige osvajale su prestižne mađarske nagrade za stvaralaštvo za decu, a roman Kockograd našao se na počasnoj listi najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade – IBBY. U oktobru mesecu bio je gost izdavačke kuće Odiseja na Beogradskom sajmu knjiga, promovišući svoj roman “Kockograd” i serijal “Ema i Tesla”, i to je bila prilika da sa ovim popularnim autorom porazgovaramo o njegovom stvaralaštvu i književnosti za decu.
Osvajali ste brojne nagrade i kao strip autor i kao dečiji pisac. Kakva je razlika, ako je ima, u stvaranju za odrasle i stvaranju za decu? A šta im je, po vašem iskustvu, zajedničko?
Što se tiče razlike između stvaranja za odrasle i za decu, ja tu razliku ne pravim i nikad ne krećem sa tom namerom. Ako već moram da napravim neku razliku, onda je ona svakako u tome da u pisanju za odrasle mogu da se latim nekih težih i mračnijih tema, što zapravo i volim, dok tu istu temu za decu obradim na šaljiv način.
Današnji „digitalni domoroci“ teško održavaju pažnju, da li pisac za decu mora o tome da razmišlja dok piše? Kako svoje mlade čitaoce „uvlačite“ u priču?
Znam da postoje pisci koji u stvari sondiraju teren, traže način da uvuku decu u priču. Međutim, ja to tako ne radim. Pišem tako što pišem za sebe, koji nisam odrastao. To je jedini način na koji stvaram, ne sledeći ikakav sistem.
Kako birate teme za svoje knjige?
Nemam neke svoje odabrane teme – ono što me trenutno okupira u životu, o tome i pišem. Moj prvi roman „Kockograd“, kao i drugi, koji nije preveden kod vas, bave se temom vere i verovanja, dok sam u knjige o Emi i Tesli stavio sve svoje omiljene likove i teme iz tih nekih roto romana i starih, predratnih stripova čiji sam obožavalac. U Kockogradu, jedan od likova je Bog. Barem u Mađarskoj, ne postoji druga dečija knjiga koja ima Boga za glavnu ličnost. O njemu deca mogu da čuju samo na časovima veronauke i u kući, dok u dečijoj književnosti za to do sada nisu imala prilike.
Kako ste vi zavoleli knjige i koji su vam bili omiljeni pisci i junaci u detinjstvu?
Oduvek čitam, i bio sam dosta mlad, mislim da sam bio peti razred, kada su mi dozvolili da pozajmljujem knjige iz odeljenja za odrasle u biblioteci. Kao detetu, omiljene su mi bile knjige Edgara Rajsa Barouza, pisca Tarzana, a posle sam prešao na naučnu fantastiku. Sada mnogo više čitam dečiju književnost nego kao dete – tada sam čitao knjige za odrasle.
Koje savremene pisce za decu najviše cenite?
Obožavam romane o Hariju Poteru, Filipa Pulmana i njegovu trilogiju „Njegova mračna tkanja“, Nila Gejmena – naročito njegovu knjigu „Srećom, mleko“ sa ilustracijama Skotija Janga. To su knjige koje su ostavile utisak na mene. Izdvojio bih i knjigu „Dnevnik jednog praseta“ britanske književnice Emer Stamp, koju sam i preveo na Mađarski.
Kakav je junak savremene dečije književnosti, s kim se deca poistovećuju danas?
Mislim da bi glavni junaci trebalo da budu jako snalažljivi, veoma čvrsti i karakterni. Kadri da se uvek dočekaju na noge. Na žalost, jako je malo takvih likova. U dečijim knjigama preovlađuju neki smušeni, nesnalažljivi i tužni likovi. Mislim da to nije dobro.
Šta vas je privuklo Tesli kao književnom junaku?
Tesli me je privukla njegova ekscentričnost.
Šta vidite kao najvažnije probleme današnje dece i kako književnost može da im pomogne da se sa njima suoče?
To je dobro pitanje. Mislim da je od svih, najveći problem taj što deca danas ne čitaju dovoljno, jer dečija književnost bi upravo trebalo da posluži tome da se deca naviknu na čitanje i da se uz pomoć knjiga suočavaju sa svojim problemima. Bez čitanja, ništa od toga.
Važna tema za vas je “raščaravanje” savremenog sveta u ime njegovog popravljanja i pretvaranja u “kockograd”. Da li to isto primećujete i u savremenoj dečijoj književnosti? Ima li ponekad, iz dobrih namera, u njoj previše “političke korektnosti”, možda čak i laži i indoktrinacije, na uštrb umetnosti, koja je neminovno ambivalentna? Da li je i dečija knjiga postala isuviše “kockasta”?
Ta tema kojom sam se bavio u knjizi „Kockograd“, koliko sam primetio, nije uobičajena u književnosti za decu, barem kad je Mađarska u pitanju. To nikako nije knjiga koja je u književnom mejnstrimu. Moram da primetim da u dečijoj književnosti zaista ima dosta laži, i knjiga koje se pišu po unapred pripremljenom modelu, našminkanih, uvek na iste teme. Kada su izdavači, koji grade karijere dečjim piscima, u pitanju – situacija je dosta loša – jer oni imaju spiskove tema koje čekiraju, gledajući šta imaju a šta nemaju. Od pisaca se traži da svake godine napišu po jednu knjigu. Ja na taj način niti mogu, niti želim da radim. To je fabrička proizvodnja politički korektnih knjiga koja je već otišla predaleko. Tu svakako ima vrednosti koje treba podržati, ali je to toliko preterano da je izgubilo svaki smisao.
Decu danas previše štitimo na sve načine, čini li to i dečija književnost? Da li previše sumnjamo u njihovu sposobnost da shvate neke teme?
Jako je malo dečijih knjiga koje se bave nekim zaista životnim temama. Mnoge teme se uopšte ne dodiruju, a trebalo bi, jer decu zanimaju. Ne mora uvek da se radi o nekim vilama i čarobnjacima. U Mađarskoj je prevedena dečija knjiga jedne danske spisateljice, koja je govorila o smrti. Na žalost, jako je loše primljena, jer se smatra da deca ne treba da čitaju o takvim stvarima. Ja mislim da bi trebalo. Svaka tema je za decu, jer deca će se tim temama baviti, hteli mi to ili ne.
Kako biste vi opisali položaj dečjeg pisca i dečje knjige u vašoj domovini?
U Mađarskoj postoji veliki jaz između pisaca dečije književnosti i književnosti za odrasle. Ljudi koji rade sa decom ponašaju se kao da su i sami deca. Imaju suviše dvodimenzionalan i generalizujući pogled na decu. Odnosi među dečijim piscima su često lažni i puni licemerja. Zbog toga što se ja ne ponašam tako, nisam ni omiljen u tom svetu. Iako pišem za decu, ja se ponašam kao odrasla osoba. Mislim da je to dosta veliki problem. Dečija književnost u Mađarskoj je jako profitabilan i ozbiljan biznis. Sve se radi po modelima – na primer, sada se traže knjige o devojčicama koje su jako sposobne i samostalne – i svi izdavači imaju svoje tzv. kućne pisce, koji dobiju zadatak da pišu o tome. I tako se štancuju knjige. Uopšte, književnost za odrasle na dečiju književnost gleda kao na nedoraslu, ona nije ozbiljno shvaćena. Verujem da bi taj jaz morao biti mnogo manji. Dečiju književnost, ako je beletristika, trebalo bi da mogu da čitaju i odrasli.
Šta biste poručili roditeljima, kako da vaspitavaju decu da bi odrasla u ljubitelje knjige?
Najveći je problem to, što decu prisiljavaju da čitaju. Drugi problem je to što se deci nudi jako stara književnost, stogodišnja, pa deca od toga beže. Dečija književnost ne mora da ima nikakvu poruku, nikakvu vaspitnu funkciju – ništa – samo da deci pruža užitak čitanja, bez ikakvih očekivanja. Dakle, čitanje radi zabave, a ne radi učenja ili usmeravanja. Strip je jako dobar za to, i zbog toga mi je veoma žao što u Mađarskoj ne postoji strip književnost za decu. Izdavačke kuće koje se u Mađarskoj bave stripom su jako male i posluju na nuli, i niko se ne usuđuje da se upusti u izdavanje stripova. Bio sam zadivljen obiljem stripova koje sam otkrio na Beogradskom sajmu knjiga.
Razgovarala: Jovana Papan
18.10.18 Vreme
Kako ih privoleti da čitaju
Istraživanja pokazuju da deca i tinejdžeri više vole štampanu knjigu od njenog digitalnog izdanja. Pa ipak, bojazan izdavača da će zbog interneta knjiga postati prošlost, nije smanjena. Nametnulo se pitanje: šta to knjiga treba da ima kako bi privukla, i još važnije, zadržala dečju pažnju?
Prvi kontakt deteta u knjižari sa nepoznatom knjigom je vizuelni: deca će se često uhvatiti za knjigu koja ima dopadljive korice, ali to ne mora nužno da znači da će tu knjigu i pročitati. Istu važnost ima i naslov. Pojedina književna dela za decu svoju popularnost duguju upravo naslovima koji privlače najmlađe, bilo temama koje su deci zanimljive ili duhovitošću. Deca u najranijem uzrastu čitanje doživljavaju kao zabavu, pa ih, shodno tome, privlače knjige koje ih zasmejavaju. Zbirke viceva (Da pukneš od smeha), kao i knjige poput Doktor Proktorovog prdipraha, Dnevnika Šonjavka, Zlih gaća, itd. spadaju među omiljenu dečju literaturu baš zbog duhovitih naslova. Drugi važan faktor je tema. Knjige o životinjama i kućnim ljubimcima (Pas i njegov dečak, Eve Ibotson, serijali o Findusu i Petsonu ili o Džeronimu Stiltonu) ili knjige o sportu (serijal Divlji dečaci, J. Manaseka) ne izlaze iz mode. Predznanje stečeno putem igranih ili animiranih filmova – bilo da je reč o holivudskim blokbasterima poput filmova o Hariju Poteru, filmovima o Pipi Dugoj Čarapi ili kraćim formama sa Jutjuba kao što su crtani filmovi o Pepi Prasetu – može probuditi želju deteta da se i kroz drugi format dodatno upozna sa avanturama voljenih junaka.
Kada deca uzmu knjigu u ruke i požele da je prelistaju, ilustracije mogu pomoći u konačnoj odluci. Dopadljivi i duhoviti crteži pokazali su se kao idealna dopuna tekstu. S druge strane, ako ilustracije nisu dopadljive ili deca ne mogu momentalno da se identifikuju s njima, dete može da izgubi interesovanje za priču ma koliko ona bila zanimljiva.
Istraživanja pokazuju da deci treba dopustiti da sama biraju knjige koje žele da čitaju. Baš te knjige deca navode kao omiljene i najčešće ih pročitaju do kraja. Roditelji često greše jer u odabiru knjiga za svoju decu polaze iz sopstvenog iskustva, pa im neretko nameću ono što su sami čitali kao deca. Mnogi klasici dečje književnosti danas su prosto zastareli i njihovo mesto zauzimaju nove, savremene priče bliske današnjoj deci. Savremenost narativa omogućava detetu da se prepusti priči i uživa umesto da svaki čas zapitkuje roditelje ili pretražuje na internetu da bi razumelo o čemu priča govori. Nešto što roditeljima deluje prihvatljivo, deci može biti odbojno: bilo da je u pitanju jezik koji ne razumeju (zastareli izrazi i arhaičan način govora) ili situacije koje im nisu bliske (staromodne igre, prevaziđene tehnologije itd.).
Neki izdavači se u odabiru vode statistikama iz drugih delova sveta, međutim to ne donosi uvek pozitivne rezultate. Kulturološke razlike mogu biti presudne po uspeh neke knjige. Dečji pisci bilo gde u svetu vrlo teško se probijaju van granica svoje zemlje, čak i kada su u svojim zemljama prave zvezde. Zbog veoma konkurentnog tržišta najčešće ispaštaju nepoznati pisci iz malih zemalja, a mnogi primeri pokazuju da upravo oni mogu oduševiti naše najmlađe čitaoce.
Jedan od njih je Ištvan Lakatoš, daroviti mađarski pisac, strip autor i ilustrator, koji je pažnju svetske javnosti privukao originalnim, savremenim i ozbiljnim pristupom književnosti za decu. Njegove prve knjige osvajale su prestižne mađarske nagrade, a roman Kockograd našao se na počasnoj listi najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade – IBBY. Visoko obrazovanje i široko polje interesovanja ovog mladog pisca pokazali su se kao idealan spoj u njegovom stvaralaštvu. Lakatoš sam ilustruje svoje knjige, a njegov specifičan stil, za koji se ne može sasvim jasno reći da li je namenjen deci ili odraslima, i zbog kojeg je postao poznat kao mađarski Tim Barton, već ga na prvi pogled odvaja od drugih savremenih pisaca za decu.
Lakatoš se odlučio za neku vrstu grafičkih novela sa elementima stim panka – pa je tako nastao serijal Ema i Tesla namenjen deci između devet i dvanaest godina. Čitaoce iz Srbije (serijal objavljuje izdavačka kuća Odiseja u prevodu Draginje Ramadanski) posebno je privukla činjenica da je glavni junak ovih knjiga poznati naučnik Nikola Tesla, kojeg Lakatoš doživljava kao genijalnog, ali neshvaćenog naučnika koji živi povučenim životom, tužan što za njegove izume niko ne mari. Ipak, Tesla nije sasvim sam. Sa njim žive štreber Varnava, morsko prase Lavrentije i ljubimac Mekakuca. Kada u njihovu kuću zabasa devojčica Ema, oni će postati nerazdvojna družina koja će uz pomoć dečje dovitljivosti i Tesline genijalnosti, spasti najpre grad, a u drugom delu serijala i čitav svet od zlikovaca. U prvom delu (Zamalo smrtonosni zrak) Tesla i njegova družina se bore protiv epidemije kijavice koju je na grad pustio zli gramzivi naučnik Korvus, a u drugom (Rakun koji je hteo da opere ceo svet) i protiv zlih svemirskih rakuna čistunaca koji su namerili da sa Zemlje uklone svaki trag nečistoće, a time i svaki oblik života.
Da li je kombinacija postignuta u serijalu Ema i Tesla – priča sva od avanture, fantastike, humora i uzbuđenja ispričana svakodnevnim, pristupačnim jezikom, sa bliskim likovima, dopunjena mnoštvom prijemčljivih ilustracija – ono što može da parira internetu? Trenutno, čini se da može. A za dalje ćemo videti.
sandra bakić topalović
