Eva Lipska je rođena 1945. u Krakovu. Završila je Likovnu akademiju, ali se opredelila za poeziju. Pored poezije pisala je i prozu i drame, kao i tekstove za krakovski kabare Podrum kod ovnova (Srca na biciklima, Krakov, 2004) i za rok grupe. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi ni pravcu, iako je kritičari svrstavaju u Novi talas. Bez obzira na to, prevođena je na tridesetak jezika. Čest je gost najpoznatijih pesničkih festivala u svetu. Dobitnica je najprestižnijih poljskih i svetskih književnih nagrada. Poslednjih godina ozbiljna je kandidatkinja za Nobelovu nagradu.
25.05.13
Pisanje je najozbiljnija anegdota
Eva Lipska
Osećam se fantastično kada su i moja razmišljanja i pogledi bliski Srbima
Poljska pesnikinja Eva Lipska biće specijalni gost festivala „Trgni se, poezija” i 28. maja u Biblioteci grada biće predstavljena njena knjiga „Draga gospođo Šubert”, u prevodu Biserke Rajčić. Izdavač je „Treći trg”. Eva Lipska je dobitnik najprestižnijih poljskih i svetskih književnih nagrada, a poslednjih godina je ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu.
Ko je danas Eva Lipska, autorka pesničkih zbirki „Draga gospođo Šubert” i „Ljubav, draga gospođo Šubert”?
Slična sam gospođi Šubert, upisana sam u novi medijalno-virtuelni svet. Konzumiram voće nove civilizacije i postavljam sebi pitanja da li će se sve to završiti dobro. Visoku kulturu zamenjuje bofl i površna „kulturna industrija”. Zbog toga ponekad rado od toga bežim u dobru muziku, u tišinu, u nenazočnost...
Bićetespecijalan gost festivala „Trgni se, poezija”. Kakva iskustva imates recepcijom vaše poezije na srpskom jeziku?
Sudeći po broju meni naklonjenih čitalaca, ushićena sam! Osećam se fantastično kada su i moja razmišljanja i pogledi bliski Srbima. Volim da razgovaram sa vama pomoću pesama...
Zbirke pod zajedničkim naslovom „Draga gospođo Šubert” su kratke poetske proze koje nas uvode u svet „neobične” prepiske. Takoreći svi tekstovi u tim zbirkama počinju obrtom „Draga gospođo Šubert” ipoprimaju vid kratkih pošiljaočevih pisama koja obaveštavaju primaoca o njihovoj zajedničkoj prošlosti...
Radi se o tome da to dvoje ljudi ima jedno drugom nešto da kaže. Nešto ih je povezivalo, povezuje ih i povezivaće ih kroz razgovor o ljubavi, istoriji, o vremenu u kome žive, o prolaznosti, o smrti i drugom.
Junaci vaših poslednjih zbirki pojavili su se prilično davno, još u „Ljudima za početnike”, kao figure poetske igre, a ne realističkog romana. Gospodin Šmeterling na nemačkom znači gospodin Leptir. S gospođom Šubert čini posebnu mrežu odnosa koja govori o ogromnoj potrebi za razgovorom s drugim čovekom i, pre svega, za ljubavlju.
Gospođa Šubert pojavila se devedesetih godina u Beču, kada sam radila u Poljskom institutu. Razlikovala se od sadašnje istorijskom pozadinom, bila je upetljanija u politiku i austrijske realije. Kao takva zapisana je u zbirci „Ljudi za početnike”, koju je 1997. godine objavila Izdavačka kuća „a5”, Rišarda Krinjickog. Tada još nismo pripadali Evropskoj uniji, na koju je gospođa Šubert gledala s distancom. Zatim se s vremena na vreme pojavljivala u sledećim zbirkama. Sve više su je interesovali egzistencijalni problemi, granične situacije čoveka upetljanog u stvarnost punu ekonomskih i političkih opasnosti. Katkad razmišljam o tome šta će dalje biti s gospođom Šubert, možda će, recimo, na neko vreme nestati ili nekud otputovati.
Pišući o postojanju zemlje „Poezija”,pišeteo gospođi Šubert kao otelotvorenju te poezije, esenciji poezije.Ko je zapravo gospođa Šubert? Da li je Beketov Godo, ili možda Herbertov Gospodin Kogito?
Nije ni Herbertov gospodin Kogito, ni Beketov Godo. Ona je jedna od nas, možda upravo ulazi u kafanu u kojoj smo mi, a možda izlazi iz nje, možda živi u Parizu, u Krakovu, u Beogradu, u Meksiku.
Da li je pisanje i dalje „najozbiljnija anegdota” tvog života, života u svetu jezika i književnosti?
Da, jeste i dalje, a osim toga je i neprestano putovanje u dubinu sebe.
Biserka Rajčić
