Dnevna kuća, noćna kuća

26.05.03

SMATRAJU je otkricem novije poljske književnosti, spisateljicom koja je u svojoj nedugoj literarnoj istoriji - 41 joj je godina - kroz precišcenu jasnu ali poetsku prozu uspela da objedini umetnost i erudiciju, filozofsko poniranje i osecaj za uzbudljivu naraciju. Po obrazovanju psiholog, veliki je poznavalac Junga, filozofije i istraživac u predelima metafizike.
Koliko profesionalno znanje psihologa pomaže, a koliko odmaže piscu?
- I da sam nešto drugo studirala, svakako bih pisala. Psihologija je uticala na mene najviše kroz susrete sa bolesnim ljudima. Cini mi se da svako ima pricu koju treba da isprica - kaže nam spisateljica. - Svetovi koji u nama žive, beskonacni su i mogu se vecno istraživati. Ali, intelektualno, nema ni jedne jedine psihološke teorije koja može da opiše naš svet. Sa velikim sam razocarenjem shvatila da su psihološke ideje u medusobnom nepomirljivom sukobu i odlucila sam da je lepše da se bavim književnošcu jer su njena prostranstva šira i ni iz daleka tako smrtno ozbiljna.
NJeni romani, kratka proza i eseji nose pecat izrazite liricnosti. Opet, kao pisac, jasno je opredeljena za prozu.
- Kao i vecina mladih ljudi obuzetih književnošcu, pisala sam poeziju. Oduvek sam imala potrebu da svoju pricu saopštim u stihu. Život se u celosti sastoji od prica. Istorija je proces sveprisutan, sav izatkan od prica, anegdota, šala... U prozi najviše cenim njenu sposobnost da se nešto odredeno iz citavog tog beskonacnog sadržaja poentira, što je opet pesnicko sredstvo.
Proces nastajanja knjige Olgu Tokarcuk najpre podseca na struganje trake koja prekriva loz koji je izvukla:
- Prica je tu negde, vec postoji, i na meni je da je otkrijem. Zato sam vrlo cesto zacudena onim što na kraju iz svega izade. Možda ideja o buducoj knjizi obitava spolja i onda, kroz pisanje dolazi do metafizickog poimanja tog sadržaja.
A može se gledati i psihološki: koncept dela što se rada je u oblasti nesvesnog i kroz preoblicenje i knjigu, on se prevodi u svest.
Svoja dela svrstava u srednjoevropsku književnu tradiciju, a izdvaja uticaj Kafke, Šulca i Danila Kiša. Ovaj poslednji narocito je znacajnu ulogu imao u nastajanju njene poslednje knjige pripovedaka “Svirka na mnogo bubnjeva” koja se, posle dva vec kod Nolita objavljena dela “U potrazi za knjigom” i “Dnevna kuca, nocna kuca”, uskoro ocekuje, opet u prevodu Milice Markic. Knjiga je nastala u Berlinu kada je uz sebe imala “Enciklopediju mrtvih”. Smatra da je to njeno najbolje delo. Kratka forma joj odgovara jer i sam život posmatra kao slagalicu, sklop fragmenata. A to je jedini nacin da opišemo ovaj naš svet koji se raspada. I u toj kaleidoskopskoj slici na granici stvarnosti i fikcije vidi vezu sa Kišovim delom.
Koja je uloga istorije u njenoj književnosti?
- Pripadam generaciji poljskih pisaca koja je imala rdav odnos sa istorijom, jer smo bili svesni koliko se njom može manipulisati. Iz takozvanoG objektivnog tumacenja istorije koje se sastoji od ratova, politickih mirovnih sporazuma i velikih istorijskih mehanizama, vrlo se malo može nauciti. Zato se ona mora sagledati subjektivno, sa stanovišta pojedinca. Tek tada se može shvatiti sav njen apsurd i tragika.

A. GRUJIC

24.05.03 Politika

Postmoderna je donela duh zanimanja za drugost, opiranja logocentricnom jednom, izmicanja njegovoj sveobuhvatnosti. Jedno je muško, drugo - dabome žensko. Umetnicki ekvivalent teorijskih apstrakcija, nasuprot magistralnim, zvanicno prihvacenim vrednostima, jeste otvaranje za stvaralaštvo potisnutih socijalnih grupacija (nacionalne manjine, žene, homoseksualci, stranci koji pišu na jeziku zemlje u kojoj borave...). Sa tim talasom stigla je Pandorina kutija književnica. A sa istom... nikada nismo nacisto. Jedino što se sa sigurnošcu može kazati je da su spisateljice, za razliku od svojih kolega, manje sklone aktuelnom poetickom šablonu, vec receni obrazac prilagodavaju osobenosti individualnih poetika i neponovljivosti licnih senzibiliteta, nudeci raskoš raznoglasja okupljen oko nekoliko zajednickih osobina.

Poljska autorka Olga Tokarcuk (1962) jedna je od pripadnica tog jurišnog literarnog bataljona, koji sve više preti da ce postati nezaobilazna književna cinjenica. Upoznali smo je citajuci njen prvi roman U potrazi za knjigom, objavljen u prethodnoj "Nolitovoj" seriji. U njemu književnica suvereno demonstrira poznavanje razlicitih tipova iskaza i veštinu njihovog komponovanja u jednu celinu, te sposobnost osmišljavanja intrigantne fabule i zanimljivih književnih junaka, ali i nezanemarljivih misaonih dosega. Nastao dakako na postmodernistickoj poetickoj osnovi, koja ne reflektuje stvarnost nego se poigrava svetom književnosti, on je i primeren uvod u njen cetvrti roman, Dnevna kuca, nocna kuca. Napominjuci da je i on odlicno napisan, valja skrenuti pažnju i na Milicu Markic, koja može postati vrstan prevodilac.

Cudo ravnoteže

Novo ostvarenje poljske autorke ogledni je primer razlamanja logocentricnosti. Dnevna kuca, nocna kuca nije roman nastao na zahtevima koherentnosti i konzistentnosti narativno-motivacijske celovitosti, vec donosi niz samostalnih fragmenata (u koje se, kao što znamo, pretvorila nekadašnja "velika prica’’), koje okvirno povezuje nekoliko stalnih likova i tanka narativna veza. Osnovno usmerenje dela je - postmodernizmu takode draga - sfera sna, uvek vrednosno ispred sfere realnosti - do poricanja materije, oscilirajuci izmedu Htonosa i Haosa, stvaranja i ništavila. Citaoci koji vole Milorada Pavica, Nemanju Mitrovica i Gorana Petrovica, naci ce u Olgi Tokarcuk sledbenika postmodernistickog poetickog onirizma, s tim što ona obrazac inovira vizijom odnosa stvaranja i ništavila.

Fragmenti najcešce pripovedaju kakav dogadaj, ciji odraz nalaze u virtuelnom svetu, na sajtu koji beleži snove. Ukoliko se segmenti ne odnose na snove, oni ce se obratiti drugoj nematerijalnoj sferi bica (prošlost, pisanje, ili priroda, koja se otelotvoruje u pejzažu oculotvorenim do te mere da njegove jarke senzacije takode probijaju pokoricu stvarnosti). Razliciti vidovi irealne dimenzije postojanja dovode se u vezu sa materijalnim svetom posredstvom humora ili bizarne banalizacije. Humor, koji je takode vrsta otklona, ukazuje na pukotine oba pola, dok susret sa ogoljenom stvarnošcu sugeriše kako - koliko god san bio naš ontološki i egzistencijalni kontekst - konkretnu realnost ne treba ukidati. Polovi mogu da opstanu tek u ravnoteži koja, ma koliko krhka, poput odnosa Htonosa i Haosa, tek zajedno cine svet mogucim i potpunim.

Cežnja za besmrtnošcu

Refleksivna osnova vizije ovog romana jeste teza da svet ne postoji - kako nam je davno porucivao još Kalderon - izvan sna. Njega cine - kako nam porucuje Olga Tokarcuk - ljudi koji su umrli i sanjaju svoje nove živote. Njega cini život u koji je pao Dis, ne prihvativši nikada njegova ogranicenja, ne odrekavši se svog astralnog porekla. Ljudska cežnja za udaljenim svetovima isto je što i cežnja za onima iz kojih su došli, odnosno za besmrtnošcu. Cežnja za besmrtnošcu, preodevena u literarnu igru, objašnjena kao napor da se kaže istina, stoga, ne zvuci kao vec videno. Izlazeci iz sebe u neka svoja druga tela i druge duše, pisac ovim paradoksalnim realizmom precizno predocava ono što je video.

Bleštavilo postmodernisticke igre valjda niste ni ocekivali bez plodotvornosti paradoksa, koji je uvek rad da nam pokaže put u neki novi svet.

Dušica POTIC