Svirka na mnogo bubnjeva

19.04.05 Blic

Junaci Olge Tokarčuk su prosečni ljudi, „hodajuće neodređenosti“ u neprijateljskom (nepreglednom, nerazumljivom) svetu. Obeleženi (ranjeni, oštećeni) životnim prostorom (soc-realističkim gradom–tamnicom), oni, kao omađijani (ukleti), teže da prevaziđu ponižavajuće porodične i društvene okolnosti i da postanu celoviti (lepi, dostojanstveni, neponovljivi). Zato njihovu (pljosnatu) stvarnost rasvetljava (i maskira) podsvesno poimanje (prihvatanje) sveta: uvučeni u zlokobnu atmosferu karnevala (ličnog ili istorijskog rata), koji ukida granicu između stvarnosti i predstave, ideje i senke, oni pokušavaju da u sebi spoje i iscele gradsko i iskonsko, muško i žensko, ljudsko i nadljudsko. Međutim, u zamci linearnog vremenskog poretka, osvojena androgenost je više morbidna nego eterična („Glicinija“), magijska snaga reči je pre kobna nego isceljujuća („Otvori oči, više nisi živ“), lična određenost počinje da liči na „svršenost“ („Subjekt“), a između potrebe za samoćom („Če Gevara“) i robinzonske agonije („Ostrvo“, „Profesor Endruz u Varšavi“) nema „zlatne sredine“; potčinjeni životinjskom nagonu ili demonskoj apatiji, junaci slute da je neljudsko (neljubavno, prazno) u njima samima, u Čoveku, a da su mutanti koje izmeće priroda (svega vidljivog i nevidljivog) uznemirujuće projave puta ka „središtu tajne“, ka besmrtnosti. Priključen (dobošarskom, primarnom, nepokvarenom) ritmu svemira čiji je bludni, odlutali delić, svaki junak, lice sa bar jednim naličjem, ostaje neistraženo, pusto ostrvo.

Otkrivajući elementarne sile u drami ljudskosti, mešajući golo zlo sa svetlošću, ove pripovetke su i nežne i brutalne; Olga Tokarčuk u transcendenciji ne vidi ništa što bi čoveku moglo da bude prijateljsko.

Vesna Trijic

26.02.05 Politika

U poplavi osrednjih (i još „osrednjijih”) knjiga, kakvima nas u poslednje vreme snabdeva naše osiromašeno izdavaštvo, istini za volju, ima i izvanrednih naslova. Jedan od njih je „Svirka na mnogo bubnjeva” poljske književnice Olge Tokarčuk.

Posle romana „U potrazi za Knjigom” i „Dnevna kuća, noćna kuća”, Tokarčukova nam je predstavljena zbirkom priča, koja potvrđuje veliki talenat autorke i naglašava izuzetnu osobenost njenog stvaralačkog rukopisa. Dok je u romanima književnica pribegavala ezoterijskom iskazu ostvarenom na fonu tipično postmodernističkog poetičkog prosedea (fantastički ludizam, literarna igra, metatekstualnost), postižući originalnost i u prepoznatljivom kontekstu, ona u pričama kreće u izoštreniju individualizaciju stila.

Razlaganje realnosti

Zbirku odlikuje pre realistička nego postmodernističko-fantastička podloga. Promena, međutim, ne znači i da autorka napušta aktuelne umetničke tokove, već da posreduje inicijalnu opciju. Postupak šifrovanja podrazumeva nedoslovnost iskaza, alegoriju ili ironiju kao bazične pripovedne principe. Alegorija u ovoj knjizi naracijom prikriva proces promišljanja stvaralaštva. Ironija se može objasniti kao početna pozicija iz koje se izvodi modela sveta. Izrazita misaonost diskursa, diskretni humor, simbolički otklon značenja tema i motiva, veliki semantički opseg, osobine su koje doprinose da se pismo Olge Tokarčuk uobliči kao vanredna složenost. Ona se, pak, u kratkom novinskom prikazu mora svesti na osnovni pripovedni mehanizam.

„Profesor Endruz u Varšavi” jedan je od očiglednijih primera koji pokazuju kako Tokarčukova uobličava priču. Predstavnik nekakve psihološke škole s ušuškanog Zapada obreo se u Poljskoj u vreme ekonomske krize, a pri tom mu je na aerodromu izgubljen i prtljag. Počev od kofera, u kome su bile smeštene udobnosti na kakve je profesor navikao, gradacijski raste niz bizarnih situacija. E. ne shvata šta ga je snašlo pa nastoji da se sa čudnovatim okolnostima nosi primenjujući pravila svog teorijskog učenja. On živi sopstvenu apstrakciju. Naizgled stvarnosna, priča u potpunosti razlaže realnosti. Ukoliko već ne da podražava život, kakve su namere ove šifrovane proze?

C., junakinja priče „Otvori oči, više nisi živ”, može biti neka vrsta naopakog Jozefa K. Ona žudi za krimićem koji neće biti kristalno jasna konsekvenca, unapred osmišljen predvidivi obrazac, a njenu želju ispuniće jedna neobična knjiga. Dok K. biva žrtvom, C. je natenane, jednog po jednog, pobila likove te nepredvidive knjige - sve same pisce kriminalističkih romana. Književnost i život još jednom su se ukrstili, ovoga puta da ukažu na protivrečnost. Umetnik je ozbiljni posmatrač stvarnosti, koja je logičnija nego što verujemo. Zahvaljujući radu i logičnom mišljenju, pisac njenu iracionalnost može racionalno objasniti. U životu je obrnuto. Knjiga je postupak, lišen istinske grozote pravog zločina, a njegova se racionalnost ponekad može objasniti samo iracionalno. A gde se denuo Kafkin apsurd? Da li je to postmoderni Platon, pisac koji ubija pisce, ili sami naum da se porekne pisanje?

Definicija bizarnosti

„Ostrvo” daje i definiciju bizarnosti. Posredi su događaji koji prevazilaze modele oblikovane na opšteprihvaćenim matricama i ukazuju na granice realnosti. Limiti razlikuju ono što jeste od onog što bi moglo da bude, kako glasi i Aristotelova distinkcija između istoriografije i književnosti. Kristalno jasna konsekvenca aluzije na starog mislioca podrazumeva pak krajnje nearistotelovski ishod. Zadatak umetnosti nije da podražava svet, čak ni u njegovim zamišljenim potencijama. Ona treba da ga objasni u njegovim ekstremnim oblicima. Da ga promisli, problematizuje, uzdrma. Rečju - da ga razruši.

Treba li onda ukloniti te pisce, koji žele da nam sruše svet? Ili nam je, ipak, njihova buntovna misao nužna kao hleb i voda? U međuvremenu, dok budete rešavali nedoumicu, savetujem vam da pročitate ovu odličnu, nepredvidivu zbirku. Ona vam može pomoći ako se dvoumite šta želite da postanete - K. ili C. Zacelo.

Dušica Potic