Bilo je to kao u devičinom želucu. Bolni laserski zraci silovito su se zarivali u zidove. Ali, zidova kao da nije ni bilo. Tama je skrivala tajnu o mestu gde se oni zaista nalaze. Nije postojala mogućnost da izrone. Izgubljeni horizont i ništa više. Iz udara lasera, praćenog grmljavinom pulsirajućih zvukova, na zidu, ili iz mesta gde se zid nekada nalazio, izronila je eksplozija slika. Na jednoj od njih metalna žena se lebdeći okreće oko sebe, ukočena, ali kao da je spremna za strelovito survavanje. Ruku priljubljenih uz telo, zatvorenih očiju i prkosno isturene brade ispod pomodrelih usana, čekala je na pad ili na udarac. I zaista je počela da pada. Ili je to bio udarac koji je doveo do pada. Glava joj je krenula na dole, a noge na gore. Uronila je u vrtlog gustih spiralnih linija zarobljenih marmeladnim nebom što nikad ne potraje dovoljno dugo da bi izazvalo oduševljenje. Samo hladnoća, samo se hladnoća pojavi kada krvavi zalazak Sunca ugasi kratki trenutak nade namenjene robovima iluzija. U procepu dve spirale nestala je žena čiji pogled nije bio namenjen nikom, baš kao što ni ona nije bila namenjena ni za šta drugo nego za tuđe poglede. Okrećući se u mestu i tražeći idealan ugao za lociranje u odnosu na geometrijske figure prelivene u izobličenu plastiku, ugasila je i svaku nadu da bi u njenim očima mogla da se pojavi iskra.
A onda je usledio silovit rez. Preko slike žene izložene bojama nedostupnim svačijem iskustvu pojavio se usek, zjap za brisanje njene figure i otkrivanje vatrene jame bez dna. Otvorila je usta i zamrzla ih u ukočenom kriku. Iz očiju su joj poleteli zraci i osvojili crveno nebo prepuno slika koje su sustizale jedna drugu; slika monotonije, milovanja, nežne kože i truljenja. Svaka od tih slika bila je deo velike repeticije, zauvek zarobljena u krugu ponavljanja, nesposobna da se slije u jedinstvenu celinu ili da bude izložena razvoju. Ništa. Samo izdvojeni prizori oslobođeni vremena i elementarne discipline.
Neke slike, međutim, postale su važnije od drugih. Uvećavane po dijagonali ili svenule do propasti nedovoljne za pramen dima, ti prizori stvorili su poredak - najveći su dobili i junake u pokretu, sporom i nesrođenom sa sledećim korakom, ali, ipak, dovoljno upornom da bi se dobio najbolji način hodanja.
Jedan od tih junaka (možda i glavni?) - rastočeni crnokosi Konstantin, čiji nemirni pramen kose padajući na čelo ukazuje da još nije vreme za oproštaj sa mladošću - sedi u segedinskoj krčmi i posmatra petrolejsku lampu iz koje upravo ističu poslednje truni tirkizne svetlosti. Sklapa oči za ulaz u spori ples noćnih svetiljki. Iz sna ga trgne zvuk, uz tresak po podu rasprostrte, harmonike. Instrument ga podseti na bol; ponovljen kada nogom odgurne tu ukrućenu jecavu gumu. Ali, harmonika se zakači za pantalone, pa je on prinuđen - ne bi li konačano zaspao - da je išutira što mu napravi novu poderotinu na nogama. Njegove pantalone od crne čoje upile su mirise mokraće i tragove jela i pružale utočište bludnoj devojci čija je glava čeznula za krilom. Ona osluškuje glas sna. Hoće li joj ostvariti neku čežnju ili će je naprosto sačuvati od užasa sumornog jutra što se pomalja ispod otežalih kapaka. Nema erosa u toj potčinjenoj i zgrčenoj figuri na podu, kao da je želela da stavi glavu u krilo svog nikad viđenog oca. Čak se ni njena majka ne seća pijane noći kada je mala bludnica začeta. Konstantin joj je ljubavnik i otac, zabavljač i vlasnik. Jedno drugo zaštitnički grle oko struka.
Pocepana haljina tek ovlaš joj prekriva noge prepune modrica raskošnog spektra boja: akvamarin, rezeda, ciklama, ljubičastih, žutih, crvenih...Kao da je svaki od njenih nemirnih ljubavnika utisnuo znak, pečat strasti i očaja.
Na njenom, od češanja izranjavljenom, uhu zakačena je srebrna minđuša. Bludnica skloni pramen kose iza uha i još udobnije se ugnjezdi u Konstantinovom krilu.
Pramen kose sa uha, uz koje su prikačene tri minijaturne srebrne minđuše, skloni i petnaestogodišnji Marko, bledi dečak. Na oči je stavio ajlajner - tek tako da bi bio pristojan podanik kulta srećne manjine šćućurene ispod tehno ekrana. Bez reči mu je prišla prijateljica Anica. Bio je to poziv za igru. Uprkos teškim cipelama sa metaliziranim đonom kretala se lako, uvijala se i kupala u svetlosti reflektora. Njen čvrsti zagrljaj i koštunjavo telo nudili su obećanje otimanja ljubavi. Obaviće to u WC-u, kraj skaradnih natpisa o slatkoj pomešanosti seksa i govana - zabaviće je da ne bi morala da misli na prazan želudac. Ništa nije našla u frižideru, a nije bilo ni hleba u kući. On će sesti na klozetsku šolju, a ona će ga opkoračiti i kožnom jaknom prekriti njegove vretenaste butine. Upašće u vrtlog nestalog vremena. I tada će zaista sve početi.
Ali ne i za nju, jer joj je Marko okrenuo leđa i glavu smestio u krilo Ostoje, svog vršnjaka, koji ga mazi po licu. Marko ne može da se seti na šta ga podseća miris Ostojinog krila. Zaslepljuje ih strobolajt u čijim pauzama na zidovima vide slike devojke u padu i malu usnulu bludnicu u naručju harmonikaša. Njihove modrice dobijaju oblik ljudskog lica, čas plačnog čas nasmejanog sa isplaženim jezikom. Anica je obrisala zamagljene oči i sa konzervom piva otišla ka mračnom uglu diskoteke. Bolela ju je kičma od Ostojine grubosti u NJC-u.
