01.01.00
Glas javnosti
22.12.2000.
Zbirka od 26 dijaloga o Kosovu vodenih u emisiji "Mostovi" Radija Slobodna Evropa
Dijalog na buretu baruta
Autor emisije "Most" na Radiju Slobodna Evropa, novinar Omer Karabeg, pretvorio je reci svojih gostiju u pisani dokument koji svedoci o ratnim godinama kroz koje je, u protekloj deceniji, prošao Balkan.
Zbirka nosi oksimoronski naslov "Dijalog na buretu baruta" (izdavac Medija centar) i sadrži 26 dijaloga o Kosovu koji su u emisiji vodeni od jeseni 1994. do jeseni 2000. godine, a predstavljali su pokušaj da se premosti jaz izmedu srpske i albanske strane.
Gosti su bili politicari, studentski lideri, istoricari, politikolozi, a zanimljivost je, kako sam autor kaže, "da ni u jednom dijalogu nije postignut ni minimum saglasnosti".
A mnogi od ucesnika (Mihajlo Markovic i Fehmi Agani, Vuk Draškovic i Azem Vlasi, Fehmi Agani i Dragoljub Micunovic, Driton Ljajci i Cedomir Jovanovic, Zakerijah Cana i Milan St. Protic?), izvan emisije, citavo vreme pozivali su upravo na dijalog.
Karabeg ukazuje kako je ipak ucinjeno bar to da se razgovori odlikuju kulturom dijaloga, tolerancijom i spremnošcu da se sasluša tude mišljenje. Svaki dijalog ima kratak uvod koji je napisala Milica Lucic-Cavic i koji skicira okolnosti koje su obeležili trenutak u kojem je dijalog voden. Gotovo svi dijalozi izlazili su u pisanim medijima širom, ratom zahvacenog, "bureta baruta".
LJ. P.
01.01.00
Vreme
18.01.2001.
Trag vremena
Dijalog na buretu baruta. Srpsko-albanski dijalog 1994-2000. Medija centari Radio Slobodna Evropa, Beograd, 2000, 326 str.
U okviru rubrike "Most" u programu na južnoslovenskim jezicima Radija Slobodna Evropa, od 1994. do 2000. godine, emitovano je 26 kontakt programa na temu srpsko-albanski odnosi. Bili su to razgovori znacajnih licnosti politickog, kulturnog i javnog života Kosova i Srbije, koji su sabrani i objavljeni u zborniku Dijalog na buretu baruta autora ove emisije Omera Karabega.Razgovori su vodeni i u vreme kada je izgledalo da je to nemoguce, te je za slušaoce Slobodne Evrope na Kosovu i u Srbiji predstavljalo pravo ohrabrenje u vremenu rata i etnickog cišcenja na Kosovu to što razgovaraju, na primer Behljulj Becaj i Aleksa Đilas, Dragoljub Micunovic i Astrit Salihu. Razgovori su važni u vremenu kad su ranama rata pridodate patnje izgona Srba, Roma i Muslimana - a tada su razgovarali Radoslav Petkovic i Miden Keljmendi, Agon Demjaha i Slobodan Samardžic, Adem Demaci i Momcilo Trajkovic, Svetislav Basara i Miljazim Krasnici i drugi. Svi oni porucuju da je moguce održavati komunikaciju i kada se živi u paralelnim društvima. Zbog toga je ova knjiga jedna od ubedljivih potvrda ispravnosti formule: bolje je sto godina razgovarati i pregovarati, nego jedan jedini dan ratovati.Ocena Omera Karabega, u Uvodnim napomenama, da postoji ogroman jaz izmedu albanskih i srpskih politicara jeste tacna. Karabegovo uverenje, da nije postignut ni minimum saglasnosti, razumljivo je iz perspektive njegovih ocekivanja od nesporno ogromnog rada uloženog u ovaj projekt, ali se meni, kao slušaocu i citaocu, cini da nije utemeljeno. Moglo bi se reci da su sagovornici saglasni u tome da treba razgovarati, a prisutna je i saglasnost o posebnim pitanjima (na primer da su, pod Miloševicevom diktaturom, ugrožena prava i Albanaca i Srba). Problemi pocinju oko toga kada i kako zapoceti razgovore i, naravno, oko krajnjeg pitanja, a to je pitanje statusa.Knjiga sadrži razlicite predloge za rešavanje pitanja statusa Kosova: od široke autonomije Kosova unutar demokratske Srbije ili demokratske Jugoslavije, preko federacije tri republike - Kosova, Srbije i Crne Gore, do nezavisnosti Kosova. Posebnu pažnju zaslužuju i ideje "internog razgranicenja" etnickom kantonizacijom (Dušan Batakovic u razgovoru s Fetmirom Fehmijem, 1999) i podelom teritorije Kosova (Slobodan Samardžic sa Sokoljem Bljakajem i Agonom Demjahom). Interesantno je i opominjuce da su ove ideje, koje je Dobrica Cosic najavljivao kad se razocarao u Miloševiceve rezultate na Kosovu 1992. godine, javno obnovljene 1999. godine, posle NATO napada i evidentnog gubitka kontrole nad Kosovom.Te ideja imaju znatan uticaj na vodstvo SR Jugoslavije i Srbije, a vrednost im je u tome što jasno iskazuju nerazrešenu dilemu: etnonacionalisticki ili demokratsko-multikulturni odgovor na krizu srpskog nacionalnog i državnog identiteta? Uz to, oni odgovoraju i na jednu od zaista postojecih dimenzija kosovskog problema - kontrola nad teritorijom Kosova. Medutim, takvi odgovori ne predstavljaju iskoracenje iz dosadašnjeg zacaranog kruga.Izgleda, da je Demjaha u pravu kada porucuje da je greška ne samo Albanaca i Srba, nego i svih naroda na Balkanu, što gledaju svoje uske interese, a ne vide, što bi Amerinkaci rekli, big picture, globalni razvoj sveta. Zapravo, u temelju kosovske krize jeste realisticki socijalni sukob u vezi s pitanjem statusa Albanaca i kontrolom nad teritorijom Kosova. Gledano sa srpske strane, cini se da formula koja bi mogla da reši kosovsku krizu glasi: teritorija za razvoj! Istovremeno, moguce je da bi za albansku stranu mogla da bude interesantna formula: konacni status za mir i demokratiju!Knjiga se završava razgovorom izmedu Ilber Hisea i Save Janjica, od 12. novembra 2000, u kome Janjic ukazuje na potrebu da se pocnu preliminarni razgovori i pregovori kako bi se realizovala Rezolucija 1244. Ovo je posebno važno s obzirom na ukorenjenu naviku srpskih i albanskih voda da postavljaju brojne preduslove za razgovor. To, pak, aktuelizuje jednu od poruka knjige: politicari i javnost moraju znati da je svaki razgovor dobar. Kako uspešno pregovaranje dolazi posle pažljivih priprema pregovaraca, ali i javnosti, razgovori sadržani u ovoj knjizi predstavljaju jedan od važnih koraka u ovoj pripremi.
Dušan Janjic
