Dete sreće

Epilog
Tokom šest decenija posle završetka Drugog svetskog rata i svog oslobođenja često sam mislio o tome kako sam uspeo da preživim logore. Ova razmišljanja nisu bila posledica osećanja krivice što sam ostao živ dok toliko drugih nije. Više sam se usredsredio na okolnosti koje su dopustile da se spasem. Ako postoji reč koja sažima zaključak do koga sam uvek dolazio ta reč je „sreća". Međutim, sreća je samo stenografski izraz za sklop činilaca koji su omogućili da tako prođem. Tu je prvo bila činjenica što sam za vreme geta i radnih logora u Kjelcu bio s majkom i ocem, koji se nisu samo starali o meni već su mi usadili suštinu sposobnosti preživljavanja. U prvo vreme u Aušvicu, pošto su me već razdvojili od majke, otac i ja smo i dalje bili zajedno. To mu je omogućilo da me štiti i upućuje u načine kako da izbegnem da skončam u gasnoj komori. Naravno, činjenica da sam uspeo da uđem u Aušvic, a da me pri dolasku ne podvrgnu smrtonosnom postupku selekcije, bila je zamašan komad sreće. Da je bilo selekcije, nikad ne bih dospeo u logor i to bi bio kraj moje priče.
Kad sam ostao sam u Aušvicu, a kasnije u Zaksenhauzenu, dobro mi je došlo što sam bio nešto stariji i postao pravo logorsko dete u smislu da sam bio naučio sve trikove potrebne da preživim. Izraz „logorsko dete" koristim namerno jer sam uvek osećao da je moj instinkt za preživljavanje imao mnogo zajedničkog sa sličnim osobinama koje sam primetio kod dece ulice u Latinskoj Americi, koja se svakodnevno sreću s mnogim opasnostima i odricanjima. Ova deca su često isto tako mala kao što sam ja bio, ili čak manja. Pominjem ih kad god se moji prijatelji začude kad shvate koliko sam bio mali. Deca, čak i srazmerno mala, nauče da budu lukava i snalažljiva kada to iziskuju okolnosti; ona brzo nauče ono što im treba da prežive još jedan dan.
Kad su moja deca bila istog uzrasta kao ja u toku rata, često sam se pitao bi li ta mažena američka deca ili deca mojih prijatelja mogla preživeti pod uslovima u kojima sam se ja našao. Ubeđen sam da bi s nešto sreće uspela jer je instinkt za preživljavanje kod dece dovoljno jak da im pomogne da se prilagode okolnostima. Naravno, pomoglo mi je i to što sam za sobom već imao dug period obuke u preživljavanju. Niko ne zna da li bih preživeo da sam u Aušvic stigao iz normalnog okruženja srednje klase i morao odmah da se suočim sa surovim logorskim uslovima. Opet sam imao sreće što sam postepeno uranjao u pakao. (Dok ovo pišem sasvim sam svestan koliko je neobično što koristim reč „sreća" da opišem takve okolnosti, ali u datim okolnostima bila je to sreća.)
Pretpostavljam da mi je izglede poboljšavalo i to što sam tečno i bez akcenta govorio nemački i poljski i što nisam ličio na Jevrejina. Nemački jezik mi je koristio u nekoliko prilika, kao što su mi bile dobrodošle arijevske crte lica - bar je to ono što mislim. Možda sam neke nacističke oficire podsećao na njihovu sopstvenu decu. To je moglo da utiče i na odluku komandanta logora u Kjelcu da me poštedi pošto sam mu rekao da mogu da radim. Znanje poljskog je takođe često bilo korisno. Sve mi je to nesumnjivo pomoglo da preživim iako je bilo sasvim slučajno.
Povremeno me pitaju jesam li ikada patio od takozvanog „sindroma preživelih", koji navodno pogađa neke ljude koji se samooptužuju što su ostali živi dok toliko drugih, naročito članova njihovih porodica, nije. Sindrom preživelih nagnao je ljude na samoubistvo i ostavio druge s ozbiljnim psihičkim teškoćama. Nikad nisam iskusio ovakvo osećanje. Ne znam zašto, ali ako bih o tome morao da razmišljam, odsustvo ovih simptoma pripisao bih instinktivnom uverenju dece u njihovu besmrtnost i pravo da žive. Možda sam i zato što sam mislio da život dugujem čistoj sreći počeo da gledam na preživljavanje i nepreživljavanje kao na igru na sreću nad kojom nemam kontrole i stoga ne snosim odgovornost za njen ishod. Kako inače objasniti činjenicu što se nisam zarazio difterijom iako sam spavao u istom ležaju s drugom koga je usmrtila ta vrlo zarazna bolest? Mogli bismo se saglasiti, naravno, da je moje oslanjanje na sreću da bih objasnio to što sam preživeo isto tako nekakav odbrambeni mehanizam protiv muka koje izaziva sindrom preživelih. Pa ipak, neosporno je tačno da je sreća umnogome doprinela da preživim.
Takođe sam se povremeno pitao zašto mogu da govorim i pišem vrlo slobodno i uglavnom bez emocija o svojim logorskim iskustvima dok ne mogu da gledam filmove o Holokaustu ili čitam knjige koje se njime bave. To ne znači da je pisanje ovih sećanja bio poduhvat bez osećanja. U nekim trenucima morao bih da se saberem pre no što nastavim opisujući, na primer, ponovni susret s majkom ili ubistvo Uceka i Zarenke. Međutim, priča je uglavnom navirala iz mene i, mada sam se bojao da će se neke od noćnih mora iz Aušvica povratiti kada počnem da se prisećam naoko odavno zaboravljenih epizoda, ovo se nije desilo. S druge strane, kada su moja deca od moje majke zatražila da zapiše neka svoja sećanja na Holokaust, pokušala je ali je posle nekoliko stranica morala da odustane. Kasnije mi je rekla da bi, čim bi počela da piše, počela da plače i ne bi mogla da nastavi. Međutim, o tim događajima mogla je sasvim slobodno da govori. Kako objasniti ove ćudi naše svesti? Naravno, Holokaust ju je lišio najboljih godina života i, dok je srazmerno ugodno živela posle rata, to nije bio normalni srećni život kojim bi živela i kojem se nadala. Čim bi počela da za svoju unučad zapisuje svoja ratna iskustva svakako bi oživljavala potisnuta osećanja o sopstvenom gubitku. Moja prošlost stvarno nije uticala na isti način na moju budućnost.
Iskustvo u logoru je ipak svakako oblikovalo moj kasniji profesionalni život. Za razliku od mnogih kolega s kojima sam studirao pravo, nikad me nije mnogo zanimala tradicionalna pravnička praksa, naime da radim ono što pravnici obično rade: branim ili gonim prestupnike, zastupam klijente u građanskim parnicama, učestvujem u predmetima iz oblasti porodičnog prava ili dajem pravne savete. Umesto toga privlačilo me je međunarodno pravo, a naročito međunarodno pravo ljudskih prava jer sam verovao, isprva prilično naivno, da te pravne oblasti, ako se razviju i ojačaju, mogu poštedeti buduće generacije strašnih ljudskih tragedija kakve je u svetu prouzrokovala nacistička Nemačka.
Vremenom sam takođe počeo da zaključujem kako imam obavezu da svoj profesionalni rad posvetim međunarodnoj zaštiti ljudskih prava. Ovaj osećaj odgovornosti poticao je iz uverenja, s godinama sve jačeg, da oni od nas koji su preživeli Holokaust duguju onima koji su nastradali napor da poboljšaju - svako na svoj način - živote drugih. Za mene je to značilo rad u prilog svetu u kome bi se svuda štitili prava i dostojanstvo ljudskih bića. Ubedio sam sebe takođe da su međunarodna ljudska prava grana prava gde bih, kao pravnik i čovek s iskustvom Holokausta, mogao dati najvažniji doprinos. Konačno, znao sam šta znači biti žrtva kršenja ljudskih prava.
Postalo mi je sasvim jasno da se iskustvo Holokausta nikada ne može odvojiti od mog profesionalnog rada dok sam se bavio žalbom koju je Komitetu UN za ljudska prava, čiji sam član postao 1995, podneo Rober Forison, Francuz koji je poricao Holokaust. Pošto je bio osuđen u Francuskoj, gde je poricanje Holokausta krivično delo, Forison je osporavao svoju osudu i sam francuski zakon. S obzirom na svoju prošlost odlučio sam da se izuzmem iz odlučivanja o ovom slučaju. Učinio sam to dajući sledeću izjavu: „Kao čovek koji je preživeo koncentracione logore Aušvic i Zaksenhauzen, kome su otac i majčini roditelji, kao i mnogi drugi članovi porodice, ubijeni u nacističkom Holokaustu, nemam drugog izbora do da se izuzmem iz odlučivanja u ovom predmetu".
Pre no što sam izabran u Komitet za ljudska prava bio sam član dva važna međunarodna tela za zaštitu ljudskih prava: Interameričkog suda za ljudska prava i Komisije UN za istinu za El Salvador. U mnogo kom pogledu bile su to za mene najuzbudljivije i najplodnije delatnosti u oblasti ljudskih prava. Izabran sam 1979. za sudiju novostvorenog Interameričkog suda za ljudska prava Organizacije američkih država. Ostao sam dva mandata (što je bio maksimum) u tom Sudu čije sudije, kao i sudije „starog" Evropskog suda za ljudska prava nisu bile stalno zaposlene, i bio njegov predsednik s uobičajenim mandatom od dve godine.[1]
Dok sam radio u Sudu, u najvećem delu Latinske Amerike bili su na vlasti vojni režimi i civilni diktatori koji su bili odgovorni za masovna kršenja ljudskih prava. Iako politička klima nije bila takva da bi jedan sud za ljudska prava mogao da računa na blagonaklonu podršku mnogih vlada u regionu, naš Sud je ipak uspeo da postavi srazmerno čvrste temelje za poštovanje prava zajamčenih Američkom konvencijom o ljudskim pravima u zapadnoj hemisferi. Naše najveće dostignuće za to vreme bila je prva presuda ikada donesena u kojoj je jedna država - Honduras - oglašena odgovornom za primenu politike prinudnog nestajanja ljudi. Vladi Hondurasa naređeno je da plati odštetu porodicama žrtava: štaviše, ona je u potpunosti postupila po presudi.
Autoritet Suda je, međutim, stavljen na tešku probu u vezi sa slučajevima nestanka ljudi u Hondurasu. Naš prvi svedok je, pošto je posvedočio protiv vlade, ubijen na ulici u svom rodnom gradu. Još jedan potencijalni svedok umro je pod sumnjivim okolnostima pre no što je uopšte imao priliku da svedoči. Osetili smo olakšanje kada su ubistva prestala čim je Sud izdao naredbu kojom se vlada Hondurasa proglašava odgovornom za bezbednost naših svedoka, mogućih svedoka i najbliže rodbine nestalih ljudi. Naše očekivanje da će se s ubistvima svedoka nastaviti uprkos naredbe i da će vlada i dalje poricati svaku odgovornost nije se obistinilo.
U uspehe Suda za to vreme mogu se ubrojati važne odluke o slobodi govora, zaštiti ljudskih prava u vanrednom stanju, ispravnom sudskom postupku i sličnim pitanjima. Sve u svemu, zbog svog interesa za jačanje razvoja prava ljudskih prava i odgovarajućih institucija, rad u Interameričkom sudu smatrao sam ispunjenjem snova. Jedna je stvar teoretisati o rešenjima za ova pitanja, ali je sasvim druga postići konkretne rezultate i tako jačati zaštitu ljudskih prava.
Uloga koju je Interamerički sud tada mogao da igra bila je strogo ograničena činjenicom da neki od najozbiljnijih kršitelja ljudskih prava u regionu ili nisu ratifikovali Američku konvenciju ili nisu prihvatili nadležnost Suda; među njima su bili Čile, Argentina, Urugvaj, Paragvaj i razne centralnoameričke zemlje. Stoga ove države nisu mogle da se izvedu pred sudije. Dok smo mogli da saslušamo optužbe protiv vlade Hondurasa, kojoj su se pripisivale oko dve stotine nestanaka, ovakva ovlašćenja nismo imali prema argentinskoj vojnoj hunti koja je, tvrdilo se, bila odgovorna za skoro trideset hiljada nestanaka u toku tzv. „prljavog rata" u Argentini od 1976. do 1983. Činjenica da međunarodni sudovi za ljudska prava, međunarodni krivični sudovi i slična tela imaju nadležnost samo nad onim državama koje su voljne da je prihvate znači da države koje to nisu učinile uživaju u nekažnjivosti koju bi takvi sudovi trebalo da spreče. Ovo je tužno, ali nažalost tačno. Zato je po mom mišljenju toliko važno da sve države postanu ugovornice Rimskog ugovora kojim se uspostavlja Međunarodni krivični sud i zato verujem da SAD treba da ga ratifikuju. Time što ga još nije prihvatila, vlada SAD šalje međunarodnoj zajednici pogrešnu poruku o svojoj odanosti međunarodnoj vladavini prava.
Kad se moj mandat sudije Interameričkog suda za ljudska prava približavao kraju, Generalni sekretar Ujedinjenih nacija uvrstio me je u tročlanu Komisiju UN za istinu u El Salvadoru. Naš je mandat bio da istražimo masovna kršenja ljudskih prava za vreme dvanaestogodišnjeg građanskog rata u toj zemlji, konačno okončanog samo nekoliko meseci ranije. Dotle sam verovao da me je moje iskustvo iz Holokausta do te mere očeličilo da mogu da se suočim s najtežim kršenjima ljudskih prava. U El Salvadoru sam shvatio da nije tako. Videti skelet bebe još uvek u utrobi majke ubijene u masakru u El Mosoteu, u kome je nastradalo oko 500 žena, dece i staraca, bilo je više nego što sam mogao da podnesem a da me teško ne potrese potpuno nečoveštvo izvršilaca ovakvih zlodela.
Po ulasku u hodnik staništa jedne grupe jezuitskih sveštenika u San Salvadoru pokazali su mi portret nadbiskupa Romera s rupom od metka na platnu, blizu njegovog srca. Ovaj hitac, koji mi je izgledao kao simbolička repriza nadbiskupovog ubistva od pre nekoliko godina, ispalio je jedan od salvadorskih vojnika koji je nekoliko minuta kasnije u bašti nastavio sa streljanjem sveštenika i njihove domaćice. „Zločin" pogubljenih sveštenika, saznao sam kasnije, bio je njihova želja da pomognu da se sklopi primirje između vojske i gerilaca, koga se vojska bojala. U El Salvadoru smo bezbroj puta čuli da su „naređenja - naređenja" a kad bismo pitali neke od oficira ili gerilskih zapovednika zašto su izvršili ovo ili ono ubistvo ili su naredili da se ono izvrši, dobijali bismo uvek odgovor da je to bilo an error, greška. Nikada u toku naših istraživanja nisam čuo izraz kajanja ili priznanja krivice; greška da, krivica ne. Kako se zaboga namerno ubistvo nevinog ljudskog bića može otpisati kao obična „greška"?
El Salvador je bio zemlja u kojoj su mnogi živeli u strahu. U takvoj atmosferi žrtve ili njihovi rođaci često nisu smeli da govore o tome šta ih je zadesilo. Svoju patnju ljudi su zadržavali za sebe nadajući se da će pravde biti, ali je stvarno ne očekujući. Za neke je deset i više godina prošlo u ćutanju i nagomilanom besu na prošlost. Konačno je neko - ova Komisija - hteo da ih čuje pa je sama činjenica da se može govoriti o onome što se desilo predstavljala blagotvorno emocionalno olakšanje. Iznenadio sam se kad sam otkrio da mnogi od naših svedoka, uprkos užasnim iskustvima, više žele da ispričaju svoju priču nego da dobiju zadovoljenje.
S ovim u vezi pada mi na pamet jedan od mnogih razgovora. Reč je bila o dvema ženama, jednoj Salvadorki i drugoj koja je bila ili Šveđanka ili Dankinja. Došle su zajedno u Komisiju da ispričaju priču o svojoj deci. Sin jedne od svedokinja i ćerka druge upoznali su se u Evropi i zavoleli. Ovaj je par otputovao u El Salvador, angažovao se u levičarskoj političkoj delatnosti i vojska ga je ubila. Njihove se majke nisu srele dok nisu odlučile da svedoče pred Komisijom za istinu. Rekle su nam da žele da se oduže uspomeni svoje dece time što će zajedno ispričati priču o njima.
U toku našeg rada u El Salvadoru stalno mi se, dok sam ispitivao svedoke, slušao njihove priče i odlazio na gubilišta, sećanje vraćalo na moju prošlost u drugom delu sveta. Patnje koje su toliki ljudi u toj maloj zemlji pretrpeli u toku strašnog građanskog rata zauvek će ostati utisnute u moju dušu. Dok sam bio u El Salvadoru često sam se pitao da li činjenica što ja, sa svojim iskustvom iz Holokausta, istražujem ove zločine ima neki simbolički značaj. Daju li takva delatnost i rad u oblasti ljudskih prava posebno značenje tome što sam doživeo ili me preživljavanje goni da se bavim takvim radom, bio toga svestan ili ne?
Pred kraj devedesetih godina zatekao sam se u Tribunalu za rešavanje pitanja neaktivnih bankarskih računa u Švajcarskoj. Ovaj Tribunal (poznat po engleskoj skraćenici CRT) uspostavljen je da istraži račune vezane za Holokaust i da identifikuje njihove vlasnike ili naslednike vlasnika. Kao potpredsednik nadgledao sam njegov svakodnevni rad i rešavao o podnetim zahtevima. Čitanje zahteva i arhiva banaka vratilo me je u tridesete godine dvadesetog veka, kada su neki bogati evropski Jevreji nejasno sluteći sudbinu koja ih čeka zbog jačanja nacista pokušali da sklone novac u neutralnu Švajcarsku. Mnogi nisu preživeli Holokaust. Time su se okoristile švajcarske banke, koje su ove fondove obrtale više od pola veka ne polažući nikome računa o tome i ne očekujući da će morati da opravdaju ovoliki dobitak.
Radeći s grupom komercijalnih arbitara iz Izraela, Švajcarske, SAD, Ujedinjenog Kraljevstva i Belgije i uz podršku dvadesetak mladih pravnika pokušavali smo da utvrdimo slažu li se podaci o preminulim vlasnicima koje su nam davali pojedini poverioci s onima iz arhiva švajcarskih banaka. Nije to bio lak zadatak. Često smo raspolagali samo imenom vlasnika računa, a u najboljem slučaju njegovim rodnim mestom ili zanimanjem. Nije mi uvek bilo lako da me bes zbog ponašanja nekih banaka ne spreči da valjano uradim posao. Na primer, neki bankarski dosijei nisu sadržali ništa sem imena vlasnika računa, iznosa koji je ostao na računu i zabeleške da su svi drugi podaci odstranjeni. Ne samo da banke nisu isplaćivale kamate već su često potpuno praznile račune odbijajući bankarske troškove dugo pošto su morali da znaju da su depozitari nestali u Holokaustu. Povrh toga, neke su banke preživelima koji su tražili obaveštenja o računima svojih rođaka odgovarale da takvih računa nema u filijalama koje su preživeli naznačili, znajući pri tom sasvim dobro da odgovarajući račun postoji u drugoj filijali.
U našem uredu u Cirihu uvek bi zavladala velika radost kad bismo uspeli da račun neke žrtve Holokausta povežemo s nekim njegovim naslednikom, ali je bilo i trenutaka tuge kada bismo saznavali da je naslednik umro pre nego što smo mogli da utvrdimo njegovo pravo. Mnogi naslednici nisu nikad pronađeni. Ne mogu da zaboravim slučaj računa na koji su polagali pravo jedna žena i jedan muškarac od sedamdesetak godina; živeli su u različitim zemljama i oboje tvrdili da su jedini naslednici vlasnika računa. Pregledavši dosije jedan od naših mladih pravnika došao je kod mene. Saopštio mi je da izgleda da su oba poverioca deca istih roditelja i da oba veruju da je drugi nastradao u Holokaustu. Proučio sam slučaj i složio se s njim. Podigli smo ceo ured na noge i zavladala je velika radost: ne samo da smo pronašli naslednike računa već ćemo i moći da povežemo brata i sestru! Zbog poodmaklih godina poverilaca odlučili smo da im dobre vesti saopštimo vrlo oprezno i da prvo stupimo u vezu s bratom. Ugledavši lice mladog pravnika pošto je obavio telefonski razgovor, mogao sam da pogodim šta se desilo: brat je umro tri meseca ranije ne saznavši nikad da mu je sestra živa.
Kao predsednik Odbora savesti Memorijalnog saveta SAD za Holokaust u Vašingtonu dužnost mi je bila da povežem iskustvo Holokausta sa savremenom stvarnošću time što ću skretati pažnju na nove genocide i zločine protiv čovečnosti. Sredinom devedesetih naše su optimističke procene da je svet video kraj ovakvih zločina opovrgli događaji u Ruandi i na Balkanu. Pre no što smo dobili priliku da javno nastupimo i da privolimo međunarodnu zajednicu da deluje, umrle su stotine hiljada ljudi. Oni od nas koji su preživeli Holokaust znali su ovu priču. Iako smo uporno radili na tome da međunarodna zajednica preduzme neke mere, one su stizale suviše kasno, ako bi uopšte stizale, što je samo dokazivalo da smo još uvek daleko od dana kada će parola „nikad više!" stvarno početi da znači ono što treba da znači.
Tokom godina tekući događaji su u meni izazivali slike iz logorskog iskustva. Za vreme sukoba na Balkanu devedesetih godina, televizijske stanice imale su na primer običaj da emituju prizore kolona iznurenih izbeglica kako beže iz ratnih zona. Gledajući ove scene prepoznavao bih sebe u zaplašenim dečjim licima. Ove su mi slike vraćale sećanje na nadolazeće nemačke tenkove na sporednim putevima u Poljskoj, na kojima su stajale male grupe prestravljenih izbeglica. Slušajući jedinog preživelog iz masakra u El Mosoteu u mislima sam se vraćao na likvidaciju geta u Kjelcu i na pucnjavu i krike koji su odjekivali dok su ubijali bolesne i nejake. U El Salvadoru, u dvorištu staništa gde su pogubljeni jezuitski sveštenici, nekoliko žbunova ruža zasađenih u njihov spomen ometa pogled na daleku osmatračnicu koju sam želeo da vidim. Dok sam pokušavao da sagledam ono što je bilo iza žbunova u mojim su se mislima oni pretvarali u lepo poljsko cveće koje sam godinu dana ranije video u poseti Aušvicu. Ovo cveće prekrivalo je nekada jalovo logorsko tle kao da je htelo da prikrije užasne zločine tamo počinjene, kao što je izgledalo da ruže u tom salvadorskom dvorištu hoće da sakriju ubistva nevinih sveštenika. Nekoliko godina ranije sam u San Hoseu u Kostariki imao slično iskustvo prisustvujući svedočenju pred Interameričkim sudom za ljudska prava o mučenju i ubistvima u Hondurasu u vezi s nestajanjem ljudi. Slušajući svedoke zatekao sam sebe kako se sećam surovog Špigelovog premlaćivanja u baraci u Aušvicu, pogubljenja mladih Poljaka uhvaćenih u pljački tokom likvidacije geta u Kjelcu, kao i batinanja i kasnijeg vešanja zatvorenika koji su pokušali da pobegnu iz radnog logora u Henrikuvu.
Ova i slična sećanja često su me pratila u bavljenju ljudskim pravima. Naterala su me da razmišljam o tome šta to ljudskim bićima dopušta da vrše takve svirepe i surove zločine, ili ih na to nagoni. Užasno me tišti to što pojedinci odgovorni za ovakva dela uglavnom nisu sadisti već obični ljudi koji uveče odlaze kući svojim porodicama i peru ruke pre večere, kao da su celog dana obavljali posao kao i svaki drugi. Ako mi kao ljudi tako lako možemo da s ruku spiramo krv drugih, kakva je onda nada da će buduće generacije biti pošteđene ponovnih masovnih ubistava? Je li Holokaust bio samo vežba za sledeći niz genocida nad drugim ljudskim grupama? Naravno, ova pitanja me duboko uznemiravaju, naročito kada slušam o novim zverstvima u nekom delu sveta.
Ova razmišljanja su me lako mogla učiniti cinikom ili navesti da napustim rad na ljudskim pravima. Ali nisu. Jer, iako ne smatram da sam preživeo Holokaust samo zato da bih život posvetio zaštiti ljudskih prava, ipak verujem da mi je kao preživelom dužnost da pokušam učiniti sve šta mogu da od iste ili gore sudbine spasem druge, ma gde oni bili. Užasni zločini i zverstva koji i dalje posle Holokausta pogađaju mnoge delove sveta nisu nimalo oslabili moju odanost ljudskim pravima; štaviše, pojačali su mi uverenje u potrebu da sve upornije radim na obrazovanju o ljudskim pravima na svim stepenima i da gradim međunarodne i nacionalne pravne i političke okvire koji će vladama stalno otežavati da krše ljudska prava.
Bilo bi pogrešno reći da posle Holokausta nije postignut znatan napredak u zaštiti ljudskih prava. Veliki korpus zakona o ljudskim pravima koji danas postoji, kao i mnoge ustanove uspostavljene da ga podržavaju, svakako su sprečili masovna kršenja ljudskih prava u mnogim delovima sveta, ili bar smanjili njihove razmere. Setimo se, na primer, kraja aparthejda u Južnoj Africi i uspostavljanja demokratskih režima u Južnoj Americi i drugde. Propast Sovjetskog Saveza s njegovim gulazima može se bar delimično pripisati širokim međunarodnim naporima da nestane taj tlačiteljski režim. A ko bi tek sedamdesetih ili osamdesetih godina i u snu pomislio da će Istočna Evropa sada biti deo jednog demokratskog kontinenta? Bez sumnje mnogo još ostaje da se učini, ali činjenica da je postignut neki napredak, ma koliko spor, govori mi da bi gubljenje vere u napore da se poboljša stanje ljudskih prava u svetu samo povećalo patnje sve većeg broja ljudskih bića i ostavilo ih bez izgleda za bolju budućnost.
Sklon sam da verujem da bi se, da su međunarodni mehanizmi za zaštitu ljudskih prava i odgovarajuće norme postojali tridesetih godina dvadesetog veka, spasli mnogi životi izgubljeni u Holokaustu. Ogroman broj ugovora, deklaracija i institucija za zaštitu ljudskih prava u sistemu Ujedinjenih nacija i u regionalnim okvirima stvorili su međunarodnu klimu u kojoj se od vlada očekuje da štite ljudska prava i sve više im se smanjuje mogućnost da brane politiku koja dovodi do ozbiljnih kršenja. Sa svoje strane, ovi zakoni i ustanove doprineli su porastu broja međunarodnih nevladinih organizacija koje međunarodnu zajednicu odmah podsećaju na ozbiljna kršenja ljudskih prava. Neke demokratske vlade takođe su razradile nacionalne političke programe i praksu kojima unapređuju ljudska prava na međunarodnom planu. U prilog ovim naporima išla je i savremena revolucija sredstava komuniciranja koja omogućava da se vesti o kršenjima ljudskih prava i zanemarenim prirodnim katastrofama smesta prošire svetom. Stremljenje čovečanstva ka ljudskim pravima i ljudskom dostojanstvu okoristilo se političkim i tehničkim razvojem koji nesavesne vlade postepeno lišava elemenata legitimnosti i podrške, nužnih da dugo opstanu kršeći ljudska prava. To što se može pokazati da je ova ili ona vlada imuna na ovakav razvoj ne dokazuje ništa više no da je on spor; podjednako je tačno, međutim, da se broj takvih vlada smanjuje, ako ni zbog čega drugog a ono zato što one u današnjem svetu plaćaju veliku političku i ekonomsku cenu zbog postupanja neprihvatljivog za širu međunarodnu zajednicu.
Nijedna međunarodna norma, mehanizam ili politika u vezi s ljudskim pravima koje sam pomenuo nisu postojali tridesetih godina dvadesetog veka. Međunarodno pravo tog vremena dozvoljavalo je vladama skoro nesputanu slobodu da ugnjetavaju sopstvene građane. Nemešanje u unutrašnje stvari države bilo je tada pravilo. Njime su se od međunarodnog pritiska ne samo štitile vlade - prekršioci, već se drugim vladama davao izgovor za nečinjenje. Tada je bilo malo međunarodnih nevladinih organizacija, a svetski mediji nisu bili pripravni da žigošu kršenja ljudskih prava niti zainteresovani za to. Danas je mnogo lakše pokrenuti međunarodnu zajednicu na akciju. Ovo ne znači da će do takve akcije uvek doći ali potvrđuje da sada imamo bolja sredstva kojima se možemo suprotstaviti masovnim kršenjima ljudskih prava. Zadatak koji predstoji jeste jačanje tih sredstava a ne očajavanje, i nalog da nikada ne prihvatimo da je čovečanstvo nesposobno da stvori svet u kome će naši unuci i njihovi potomci moći da žive u miru i da uživaju u ljudskim pravima koja su bila uskraćena tolikim pripadnicima moje generacije.

02.06.10

U tri slučaja koja su se ticala SAD dva puta sam glasao protiv SAD, a treći put je odluka bila u korist SAD. Nisam trpeo nikakav pritisak, kaže autor knjige „Dete sreće” koja će danas biti pro-movisana u Beogradu
Danas će u Skupštini Grada Beograda biti svečano promovisana knjiga „Dete sreće – Sećanja de-čaka koji je preživeo Aušvic” Tomasa Burgentala, sudije Međunarodnog suda pravde i jednog od vodećih autora i aktivista u borbi za zaštitu ljudskih prava.
U ovoj izvanredno pisanoj, potresnoj, opominjućoj i otrežnjujućoj knjizi, koju je objavio Beograd-ski centar za ljudska prava, njen autor je izneo sećanja na holokaust.
„Odrastao sam u logorima, nisam znao za drugi život, a jedini cilj mi je – iz sata u sat, iz dana u dan – bio da ostanem živ”, napisao je Burgental koji je imao četiri godine kada su nacisti počeli progon Jevreja, sedam godina kada je s porodicom i drugima ograđen u jevrejskom getu, deset godina kada je poslat u zloglasni koncentracioni logor Aušvic, a jedanaest godina kada je iz njega oslobođen.
Predgovor za domaće izdanje Burgentalove knjige napisao je profesor dr Vojin Dimitrijević, predsednik Beogradskog centra za ljudska prava, čijim je posredovanjem „Politika” i došla u prili-ku da objavi ovaj intervju.
Poštovani čitalac će lako uočiti da je tekst nastao razmenom pitanja i odgovora elektronskom po-štom.
Je li holokaust bio samo vežba za sladeći niz genocida nad drugim ljudskim grupama? Ovo pitanje postavljate u svojoj knjizi, ali na njega ne dajete odgovor. Kako bi taj odgovor mo-gao da glasi?
Nažalost, genocidi nisu prestali posle holokausta. Ali verujem da danas imamo mnogo sredstava da sprečimo genocide ili da im bar smanjimo broj. Nijedno od tih sredstava nije savršeno ali je od pomoći: institucije UN za zaštitu ljudskih prava, sudovi, televizija, Internet, javno mnjenje. Danas je državama mnogo teže da se izvuku posle genocida nego što je to nekad bilo, a politička i/ili ekonomska cena koju moraju platiti često je veoma visoka.
Koliko je današnji svet udaljen od parole „nikad više!”, kada je reč o genocidu i masovnim zločinima?
Vraćam se na odgovor na prethodno pitanje. Pored toga svet ima kratko pamćenje i sporo uči.
Rimskim ugovorom je uspostavljen Međunarodni krivični sud. Zašto SAD ne ratifikuju taj ugovor?
Postoje neke opravdane ustavne prepreke ratifikaciji. Međutim, glavna prepreka je opsesivni isto-rijski strah da se država ne podvrgne „stranoj” nadležnosti. Ja sam ipak sasvim optimističan i ve-rujem da će SAD konačno izvršiti ratifikaciju, ali će za to trebati mnogo godina. Uporno sam se borio za nju i još nisam izgubio nadu.
Odgovorni za zločine, kako kažete, uglavnom nisu sadisti, već obični ljudi koji uveče odlaze kući svojim porodicama i peru ruke pre večere. Kako objašnjavate tu činjenicu?
Karijerizam, strah, ekstremni nacionalizam, politički oportunizam. Uz to je propagandna mašina političkih vođa sposobna da uveri ljude da potencijalne žrtve nisu ljudska bića, da su kriminalci itd. zbog čega ih je lakše zlostavljati.
Često se čuje tvrdnja da je Međunarodni sud pravde podložan snažnim vanpravnim, pre svega, političkim pritiscima. Koliko su takve tvrdnje istinite?
Često me to pitaju. Nisam siguran da je to tačno i nisam svestan takvih pritisaka prema bilo kom mom kolegi – svakako ne na mene. Na primer, sudio sam u tri slučaja koja su se ticala SAD i dva puta sam glasao protiv SAD, a treći put je odluka bila u korist SAD. Nisam trpeo nikakav priti-sak.
U Komitetu UN za ljudska prava izuzeli ste se iz odlučivanja o slučaju Forison i u knjizi ob-jasnili razloge za taj potez. Da li se može znati razlog zbog koga ste se izuzeli iz glasanja i u slučaju tužbe BiH protiv Srbije i Crne Gore za genocid pred Međunarodnim sudom prav-de?
Moji su razlozi bili vezani za to što sam bio član Saveta memorijala holokausta SAD u Vašingto-nu i što smo tamo usvojili nekoliko izjava u vezi sa sukobom na Balkanu. U tome sam lično uče-stvovao. Smatrao sam da pod takvim uslovima ne bi bilo ispravno da učestvujem u rešavanju o suštini stvari.
U knjizi navodite da ne možete da gledate filmove o holokaustu ili da čitate knjige koje se njime bave. Da li vam to pomaže u obavljanju sudske funkcije i uopšte u nizu akcija za za-štitu ljudskih prava koje vodite širom sveta?
Ne, razlozi su mnogo ličnije prirode. Ovi filmovi i TV emisije vraćaju sećanja koja sam pokušao da potisnem i koja imaju ozbiljne emocionalne posledice po mene. Ono što ne razumem je zašto mi nije bilo teško da napišem knjigu i govorim o sopstvenim logoraškim iskustvima. Kada sam počeo da pišem knjigu bojao sam se da će to da me vrati u noćne more koje sam imao u logorima, ali se to nije desilo.
Kako ste uspeli da tokom pisanja kontrolišete ne samo svoje emocije, nego i izraziti smisao za humor koji tu i tamo provejava kroz vašu knjigu?
Što se tiče emocija, vraćam se na odgovor na prethodno pitanje. Što se tiče smisla za humor, mora da sam ga nasledio od oca koji je čak i u logorima pronalazio prilike kada mu je humor davao sna-ge da se nosi s teškoćama.
Svog nastavnika u Getingenu, starog nacistu, upozorili ste 1948/1949. da ne može da haran-gira protiv savezničkog bombardovanja Hamburga tokom Drugog svetskog rata, a da ćuti o bombardovanju Londona i o nacističkim koncentracionim logorima. Da li je moguće pravič-no suditi o zločinima bilo gde, pa i u bivšoj Jugoslaviji u poslednjoj deceniji prošlog veka, bez uvida u genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu, pa i u zloči-ne nad Srbima posle 1991. u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji?
Ako govorim samo o sebi, ne bih imao nikakvih teškoća budući svestan te prošlosti. Mislim da je-dan sudija mora sebe da natera da ne bude pod uticajem istorijskih razmatranja. Bilo bi inače te-ško svakom, sem sasvim (istorijski) neobrazovanom, sudiji da učestvuje u presuđivanju takvih slu-čajeva.
U reči zahvalnosti, na samom kraju knjige, navodite argument izdavača u SAD i Velikoj Britaniji da „knjige o holokaustu ne prolaze”. Šta vidite kao uzrok te nezainteresovanosti?
U SAD i Velikoj Britaniji objavljeno je mnogo knjiga o holokaustu. To ima za posledicu da mno-gi izdavači misle da se takve knjige neće prodavati. Najčešće su ova mišljenja zasnovana na čistim komercijalnim pretpostavkama. Čak su i jevrejske izdavačke kuće zbog toga odbijale da mi obja-ve knjigu. Drago mi je što nisu bili u pravu.
I na drugim stranama sveta radovi o genocidu i holokaustu često nisu dobrodošli. U kojoj meri je to diktirano političkim, verskim i sličnim interesima?
Verujem da je o tome reč. U mom slučaju bilo je veoma lako objaviti moju knjigu ovde u Evropi pa čak i u Japanu. Jedina veća evropska zemlja gde nije postojalo interesovanje za objavljivanje je Italija, za razliku od Nemačke, Francuske, Španije, Holandije, Poljske, Švedske itd.
Revolucija sredstava komuniciranja omogućila je da se vesti o zločinima i kršenjima ljudskih prava odmah prošire svetom. Da li su ta ista sredstva, na drugoj strani, razvila mehanizme manipulacije i skrivanja istine o zločinima i različitim vrstama kršenja ljudskih prava?
Mislim da to u mnogome zavisi od toga o kojim je medijima reč. U nekim zemljama ovo bi bilo tačno, a u nekim ne. Drugi je činilac u tome što je pažnja medija kratka, oni gube interesovanje ako ni zbog čega drugog ono što znaju da je i publika izgubila interesovanje. Ovo je stvarna trage-dija i utiče na našu sposobnost da sprečavamo ovakve zločine.
Slobodan Kljakić

10.06.10

Na pitanje iz našeg naslova, na osnovu iskustva proživljenog u svom ranom detinjstvu (od četvrte do dvanaeste godine), odgovorio je Tomas Burgental, sudija Međunarodnog suda pravde Ujedinjenih nacija, u knjizi Dete sreće, koja se ovih dana pojavila na srpskom jeziku, u izdanju Beogradskog centra za ljudska prava, u prevodu Vojina Dimitrijevića i Jelene Radojković. Kao što je cela knjiga jezgrovita i jasna, takav je i Burgentalov odgovor: mali Tomi, ili Tomek, kako su ga zvali kao dete, jednostavno je imao sreće u nesreći. Ta sreća, koja ga je pratila u užasnim nevoljama koje je pretrpeo u vreme holokausta, nije bilo kakva sreća. Reč je o sreći da se preživi pakao holokausta.
Tomas Burgental imao je sreće da se rodi u mestu Lubočna, u Čehoslovačkoj, 11. maja 1934. godine, u koje su se njegovi roditelji, nemački Jevreji, otac Mundek iz Berlina i majka Gerda iz Getingena, koju je od milja zvao Muti, nastanili 1933. godine, odmah nakon što je Hitler došao na vlast u Nemačkoj. Fašistička stranka koja je tada zavladala u Slovačkoj oduzela im je hotel u kojem su stanovali i ostavila ih bez doma, a po okupaciji Čehoslovačke i bez domovine, pa su teškom mukom prebegli u Poljsku, stigavši najpre u Katovice, stecište nemačkih Jevreja u izbeglištvu. U Katovicama je neka proročica rekla Tomijevoj majci da je njen sin »dete sreće« i da će proći »bez ožiljaka« u teškim danima koji su ih čekali.
Baš na taj »srećan dan« Hitler je upao u Poljsku, pa su Burgentalovi, umesto da otputuju u Englesku, za koju su bili dobili vize, ostali u Poljskoj, u jevrejskom getu u mestu Kjelce, sumornom industrijskom gradu sa dva radna logora. Tu su im se pridružili i Tomijevi deda i baba po majci – takođe izbeglice, ali ne zadugo, jer su po zatvaranju geta 1942. odvedeni u Treblinku i tamo ubijeni. Burgentalovi su ostali u Kjelcu do kraja jula 1944, radeći u radnom logoru, posle čijeg zatvaranja bivaju transportovani u Aušvic. I tu je mali Tomi imao sreće, jer kao nedorastao za rad nije ubijen u samom Kjelcu, a u Aušvicu je izbegao takozvanu selekciju na one koji su odmah odvajani za gasnu komoru i one koji su bili sposobni za rad, pa je, nakon odvajanja od majke, ostao s ocem u istoj logorskoj baraci.
Međutim, pri jednoj od vanrednih selekcija Tomija su ipak odvojili od oca i više se nikada nisu videli. Tek kada je objavio prvo izdanje svoje knjige (2007. godine), Tomas je saznao istinu da mu je otac umro 15. januara 1945. u Buhenvaldu. U Aušvicu je Tomi imao sreće da je bio relativno dobrog zdravlja i da nije obavljao previše teške poslove.
Pred najezdom sovjetskih trupa, u januaru 1945. Nemci su ispraznili Aušvic, a preživele logoraše, po snegu i ledu, poslali na ubistveni višednevni »marš i transport smrti«, koji je mali Tomi izdržao, ali je dobio teške promrzline na stopalima, zbog čega su mu u logorskoj bolnici u Zaksenhauzenu amputirali dva prsta i lečili ga od promrzlina sve dok taj logor nisu oslobodili sovjetski vojnici. Pridruživši se nekim poljskim vojnicima Tomi je dospeo u jevrejsko sirotište u Otvocku, u kojem ga je 1946. godine, kada je već imao 12 godina, zateklo majčino pismo s pozivom da joj se pridruži u njenom rodnom Getingenu. Tu mu je majka našla privatnog učitelja koji ga je za kratko vreme naučio školskom gradivu koje se savladava za šest godina, nakon čega je upisao i završio gimnaziju, a onda, godine 1951, odlučio da ode kod ujaka i ujne u Njujork, gde je i ostao, završio pravni fakultet, oženio se, dobio dva sina i unuke, i ostvario zavidnu profesionalnu karijeru u oblasti međunarodnog prava. Majka je ostala u Evropi, jedno vreme u Nemačkoj, da bi se, nakon svoje treće udaje, s poslednjim mužem preselila u Italiju i tamo dočekala prirodnu smrt.
Tomasovoj sreći, svako na svoj način, doprineli su i prijatelji koje je sticao u vreme preživljavanja holokausta: Ucek i Zarenka, njegovi drugovi u Kjelcu; Mihael i Janek, sapatnici iz Aušvica i »marša smrti«, Odo Nansen iz logorske bolnice u Zaksenhauzenu, Lola, službenica sirotišta u Otvocku, Freda Koen, saputnica iz voza na putu do Getingena, Oto Biderman, njegov prvi učitelj i drugi.
Tomas Burgental se dugo nosio mišlju da napiše ovu knjigu sećanja, ali su ga odvraćale »obrazovne, profesionalne i porodične odgovornosti«, koje su mu ostavljale malo vremena za prebiranje po prošlosti. Kada je, konačno, pristupio poslu, imao je iza sebe pozamašnu istorijsku distancu koja mu je pomogla da knjigu očisti od mnogih viškova, pre svega od viška emocija i viška činjenica. To knjigu čini potpuno zrelom, misaono zaokruženom, stilski odmerenom, uprkos činjenici da je pisana iz ugla dečaka koji beleži svoju tragikomičnu životnu svakodnevicu. Na odluku da napiše ovu knjigu navela ga je želja da svojim potomcima ispriča celu priču o svom sretno-nesretnom detinjstvu, ali i uverenje da se »holokaust ne može u potpunosti razumeti ako se ne pogleda očima onih koji su ga preživeli«.
Govoriti o holokaustu samo u smislu brojki znači »trivijalizovati duboku ljudsku tragediju kakva je holokaust bio«, jer brojke nemaju dušu, dok svaka žrtva može da ispriča priču »vrednu pripovedanja«.
Iskustvo iz detinjstva i lična životna priča imali su nesumnjivog uticaja na profesionalni izbor Tomasa Burgentala. O tome on otvoreno svedoči: »Možda je očigledno što me je prošlost privukla ljudskim pravima i međunarodnom pravu, bio ja toga svestan ili ne. U svakom slučaju, ovo mi je omogućilo da postanem bolji stručnjak za ljudska prava, ako ni zbog čega a ono zato što sam shvatio, ne samo intelektualno nego i emocionalno, šta znači biti žrtva kršenja ljudskih prava. Konačno, mogao sam to da osetim u kostima«. Burgental je dugo gajio nadu da međunarodno pravo ljudskih prava »može poštedeti buduće generacije strašnih ljudskih tragedija kakve je u svetu prouzrokovala nacistička Nemačka«. On je uveren da bi mnogi ljudski životi bili spašeni i mnogi zločini osujećeni da su tridesetih godina prošlog veka postojali međunarodni mehanizmi za zaštitu ljudskih prava i odgovarajuće pravne norme. Međunarodno pravo tog vremena, prema njegovom mišljenju, »dozvoljavalo je vladama skoro nesputanu slobodu da ugnjetavaju sopstvene građane. Nemešanje u unutrašnje stvari bilo je pravilo« – zaključuje Tomas Burgental. Ljubiša Vujošević