Čovek koji je živeo u snovima

01.01.00

Reč
Decembar 1998.
Protejska svest motiva
Radoslav Petković: Čovek koji je živeo u snovima, Stubovi kulture, Beograd 1998.
.
U DRASTIČNOM OKRUŽENJU i pitanja su drastična. Ovih dana mi je jedan prijatelj, s depresivnim izrazom na licu, postavio poznato pitanje o smislu književnosti, tj. utiče li knjiga na život oko nas. Kasnije, setivši se blic-susreta koji se sav pretopio u blic-pitanje, prizvano mi je u sećanje moje prvo čitanje Čarobnog brega. Dobro pamtim da sam imao osećaj da, pažljivo prateći temperaturalne avanture H. Kastorpa, upravo inaugurišem nešto što bi se slobodno moglo nazvati organskim čitanjem. Tačnije, dobio sam temperaturu i blago se razboleo. Ništa čudno za zimsko doba, osim što sam vremenom saznao od bar još pet ljudi da su u različitim godišnjim dobima temperaturalno proživeli/inaugurisali organsko čitanje istog romana. Šesti je bio sa atipičnim simptomom zapaljenja slepog creva. Ova zagonetna i istinita anegdota tek je jedna moja automatska reakcija sa zadrškom na postavljeno pitanje. Mnogo intrigantnije deluje činjenica da smo nas dvojica, zapravo, delimično improvizovali jednu scenu iz nove Petkovićeve zbirke. Delimično, jer je moja žurba sprečila iskušavanje zapisanosti naših sudbina.
Za razliku od svoje prve zbirke priča Izveštaj o kugi, za koju je 1990. godine dobio "Andrićevu nagradu", i gde je umetnički postupak uglavnom izgrađen na tragu D. Kiša, ali i M. Pavića, u svojoj drugoj zbirci Petković teži ka ostvarivanju drugačijeg prosedea. Iako ostaje vezan za neke istorijske repere, on istoriju više tretira sa sinhronog nego sa dijahronog stanovišta, pri čemu ona više nije "provodnik", već okvir smisla. Nova zbirka, takođe, pokazuje jasan pomak ka strožije ustrojenoj strukturi i smisaonoj homogenosti. Sve priče samo su različiti fiktivni odjeci jedne zapitane svesti nad okamenjenim shvatanjem stvarnosti ali i čovekovom odgovornošću prema jezičkom i delatnom činu.
Osnova strukturne celovitosti nove Petkovićeve zbirke počiva na u naročitoj povezanosti nekoliko ključnih motiva, za čije je pojavljivanje karakterističan oblik varijantnosti. Motivi se predstavljaju kao složene, kompleksne pojave, koje ne samo da imaju različite vidove svog "objavljivanja", već se teško može govoriti o bilo kakvoj dovršenosti istih. "Mnogolikost" jednog motiva ne teži bogatstvu oblika, već naglašavanju nemogućnosti bilo kakvog vida dovršivosti ili uvođenja logičkog sistema. U okviru takve poetike postavlja se pitanje da li je to i dalje govor o strukturiranosti, ili tek o njenom prividu.
Stiče se utisak da pričajući priče autor na lagan, nepretenciozan način stvara i motive, koji na nekakav podsvestan način crtaju njegovu opsesiju. Otuda raznovrsnost u "strukturi" jednog motiva, jer podsvesno/nesvesno ne može biti čvrst temelj za izgradnju "ovostrane" smisaone celovitosti. I pored toga, unutrašnja kohezivnost knjige nije dovedena u pitanje, samo je ostvarena u mogućim vizurama koje se otkrivaju/naslućuju kroz napukline stvarnosti. A Petković na te napukline upućuje ne samo kroz motivsko u priči, već ih suptilno sugeriše i putem pričanja.
Pod pričanjem ovde ne podrazumevam u prvom planu njegovu razvijenu i vešto izbalansiranu rečenicu, već prisustvo pripovedačke svesti o vremenu. Za razliku od Izveštaja o kugi, pripovedačko vreme ovde je funkcionalno "radikalizovano". Ženetove anahronije, tj., vremena narativnog diskursa, uspešno bi se mogli proučiti u dobrom delu priča nove knjige. Odabiranje ovakvog pripovedačkog postupka, međutim, ne predstavlja samo vid menjanja i osvežavanja umetničkog postupka, već je sastavni deo problematizacije stvarnosti. U veoma indikativnoj vezi sa pripovedačkim vremenom stoje i najfrekventnije profesije među likovima u zbirci. U pitanju su arhitektonske profesije ("Smanjivanje" i "Čovek koji je živeo u snovima") koje se prevashodno i isključivo bave trima poznatim prostornim dimenzijama. Pridruživši im i vreme, Petković dovodi u sumnju koordinate ovostranog, tačnije, na ovostranoj logici zasnovane stvarnosti. Na taj način nastaje nekakav asocijativni fluid koji natkriljuje preispitivanje stvarnosti. Ali to preispitivanje niti je dogmatsko, niti je vrsta zalaženja u čistu/običnu fantastiku, već je ono koje tanano i nesigurno naslućuje.
Pokušaj ovlašne analize naslovnog motiva ove zbirke, označenog kao fantastično-čudno, podrazumeva da nas njegova uslovljenost drugim motivima goni da naše problemsko polazište stalno granamo. Sa naslovnim motivom prvi put se srećemo u drugoj priči, u "Prelazu preko Stiksa". Valerijan, od momenta kada su mu varvari uništili porodicu, počinje da živi u snu. Tačnije, sopstveno spašavanje brodom on percipira kao san, kao mitski san o Haronovoj barci. Odvajajući se od porodice, izneverujući svoju sudbinu, u junaku zamire duša, bez čega život/stvarnost gubi svoju postojanost. S druge strane, u priči koja završava zbirku ("Umesto zaključka") motiv sna se kao varijanta javlja na kratko kod Valtazara i to usled nesposobnosti i zbunjenosti da prepozna značenje uloge koju je imao u Vitlejemu. U pričama koje su smeštene u savremenost, opet, isti motiv je jasno prisutan, ali ne i njegov uzrok. Pripovedač/lik iz priče "Grad, sećanje", proživljava šetnju pustim gradom (u bukvalnom značenju) ne znajući je li po sredi san ili java. Isto ono, dakle, što je i Valtazar na kratko doživeo, više kao osećaj, nakon darivanja bebe tamjanom u Vitlejemu. Ali, dok kod legendarnog proroka znamo da je snu prethodilo čudo, u "modernom" slučaju možemo samo da naslutimo analogiju ali ne i da je konkretno odredimo. Čudo, tako, postaje tekstovno opipljivo tek u svetu bez svesti o fantastičnom, a izraženo kroz jezik svedoči o svom egzistencijalnom prisustvu. Ili je, pak, moderan svet/čovek bez duše, a puste ulice iz sna slika stvarnosti očišćena od privida: "...kada jasno svitanje osvetli jedino ono što uistinu postoji" (95). Možda zato likovi u središnjim pričama nemaju imena: bezimenost je metafora beslovesnosti, čime se, opet, dolazi u dodir sa značenjem i vrednošću jezika, a govor o knjizi se nezaustavljivo grana. Množina, tj. varijantnost istog motiva dopušta različitu konotativnost ne samo usled drugačijeg konteksta svakog od njih, već i zbog intimnog ogledalnog odnosa koji se odvija među njima, a koji je omogućen postmodernom nestabilnošću znaka. Jednostavno, kroz recepciju motivskih varijanti nastaju njihova protejska obličja čija su konačna značenjska uobličavanja nemoguća.
U okvirnim pričama ("Pavle u Rimu", "Umesto zaključka") nema fantastično-čudnog u obliku tekstovne činjenice, ali je ono implicitno prisutno svojim istorijskim situiranjem. Vreme Hristovog rođenja i propovedanje apostola, koje se vršilo isključivo živom rečju, samo po sebi je vreme čuda i vreme vere u čuda. Od takve svesti nerazdvojan je istinit i iskren odnos prema jeziku/govoru, ali i prema samom delanju. U susretu sa prijateljem ja sam izbegao dijalog koji bi, možda, bio pun opštih mesta i zadržaka, tipa "ovaj", "pa", i sl., uz obilnu upotrebu staroslovenskog poluglasa. Izvrdao sam dijalog i, možda, suočavanje sa odgovornošću, čime sam samo odložio konsekvence jedne ili druge vrste. Ali neki likovi u Petkovićevim pričama nisu. Profesorovo upozorenje "da jednom ne biste odgovarali zbog svih praznih reči koje ste izrekli", lebdi nad nekim sudbinama: kao da je stiglo vreme naplate za rizik govora. I življenja.
Bez namere da moralizuje, u priči "Smanjivanje" autor na oneobičen način slika palu ljudsku prirodu. U jednom momentu, u jednom neiskrenom i sve izraženijem simulakrumu braka, ona je počela da se smanjuje (a na kraju joj se i on, arhitekta, pridružio). Saobrazno svojoj portabl-svesti, smanjivanje je "spontan" odjek prethodne priče "Objava", u kojoj jedan par otkriva svog portabl-boga, kako sedi na komodi. U ovom čudu od smanjivanja, koje kao da je nekakva metaforična slika gogoljevske muve, odigrava se jedna paradoksalna ironija: lekari dopuštaju mogućnost čuda (čitaj: ozdravljenja). Profesor bi rekao: "Ko traži znak da bi počeo da traži, neće ga dobiti. (...) Znak vidi samo onaj koji traži" (str. 126). Treba li, otuda, i Valtazarevo "slepilo" shvatiti kao ironiju traganja?
I apostol Pavle i Profesor, likovi iz različitih priča i vremena, imaju jednu bitnu zajedničku odliku: insistiraju na govoru bez ograde, na jezičkom ili delatnom izrazu bez alibija. U priči "Hrist nad Zemunom" zanimljiv je, pre svega, upravo odnos koji devojka, stoperka, ima prema jeziku i činu. Pripovedač je začuđen jer je stoperka koju je upravo primio, izgovorila: "Do Zemuna". Stvarno, kao da je s Marsa pala. Takva izjava jeste čudnovato naivna, međutim u kontekstu njenih reči i postupaka u priči ona predstavlja afirmaciju sklada koji treba da postoji između misli, jezika i delanja. No, u vreme bezimenosti/bezličnosti takvo apsolutno saglasje je, najblaže rečeno, čudnovato. Ovde se javlja jedna vrsta izvorno dobrog, bratskog odnosa među ljudima koje propoveda izvorna hrišćanska misao. Drugim rečima, pristajanjem na vezu/kontakt sa ljudima, niko nema pravo da je bilo čime uslovljava. Kao da u najdubljoj iskrenosti i dobronamernosti leži onaj smisao koji će ukloniti privide i senke, a "oblicima" vratiti punoću i imena.
Nova Petkovićeva zbirka se svojom motivskom varijantnošću i nepostojanim značenjima predstavila kao vešto osvarena knjiga smele konstrukcije. Njena zavodljivost je u nesvodivom protejskom prožimanju osnovnih smisaonih dimenzija knjige, koja Pavlovo i Profesorovo nametanje odgovora "sa da ili ne" na umetnički dosetljiv način izbegava. Neka prizvuk paradoksa, kao figure koja je primer začudnosti, završi ovaj prikaz: bez antologijske priče, Petković je uspeo da napravi istinski vrednu zbirku priča.
Đorđe Despić

01.01.00

Večernje novosti
09. 01.1999.
"SUNCOKRET" PETKOVIĆU
VITALOVU nagradu "Zlatni suncokret", za knjigu 1998. godine dobio je Radoslav Petkovic za zbirku pripovedaka "Covek koji je ziveo u snovima", u izdanju "Stubova kulture".

Odluku je jednoglasno doneo ziri u sastavu: Radovan Vuckovic, Jovan Delic i Novica Petkovic, predsednik. Nagrada, koju cini plaketa "Zlatni suncokret", novcani iznos (5.000 maraka u dinarskoj protivvrednosti) bice dodeljena 28. januara u Vrbasu. Predsednik Vitalove fondacije za knjizevnost, Stojan Draskovic, rekao je da ce "Vital" nagradjenu knjigu stampati u novom izdanju.

(Z. M.)

01.01.00

Vreme
26.12.1998.
Književnost: Čovek koji je živeo u snovima
Praznina Boga
Petković sebi postavlja pitanja vredna odgovaranja i neodgovorljivosti, dostojna da budu izgubljena i poništena. On je pronašao pravi pripovedački izazov i veliku temu
Dubinu treba ponovo steći, makar da bi se opet imalo šta gubiti. Svet sveden na površinu, svakodnevicu, omamu trenutaka koji prolaze iako ostaje stalno isti životni čas... Sve je to iskustvo pozne jeseni veka na izmaku, njegova paradoksalna mitologija. Kada se pogled koji više ne vređaju oštri, izlomljeni profili modernizma, ali ne zadovoljavaju ni blaži, uvijeni citati postmoderne, ponovo podigne, ima li u svetu još štogod vredno gledanja? I može li onaj ko se osvrće i gleda unazad da se obrati istoriji, a da to ne bude komentar tog obraćanja?
Na onom mestu na kojem su nekada bili patos, dubina i događaj postojanja, na tom mestu su u savremenoj prozi ostali poetika i komentari. Takvo otpuštanje od nekada bitnog može da se prati u prozi Radoslava Petkovića čiji roman Sudbina i komentari (1993) jeste najnagrađenije delo sa početka devedesetih. Uspeh obavezuje na najbolje, trebalo je izdržati punih pet godina do objavljivanja nove prozne knjige, zbirke priča Čovek koji je živeo u snovima (Stubovi kulture, 1998). Vreme provedeno u pisanju paražanrovskog Ogleda o mački (1995), prevodima sa engleskog i popunjavanju uporne, ispravne i ne baš mnogo zanimljive ili nadahnute kolumne u dnevnim novinama, poslužilo je Petkoviću da sebi postavi pitanje koje pre toga nije pogađalo njegove junake. To pitanje je starije od svega i govori o čovekovoj potrebi da se razume sa nebom, a rađa se u velikoj usamljenosti kada sa neba ne dopiru reči i znaci.
ILUZIJA ZLATNOG DOBA: Pažljiv čitalac i strpljiv pratilac Petkovićevih proznih traganja uvideće kako se u delu ovoga pisca jedan veliki krug, čija je osnovna tema istorijska praznina, zatvorio Sudbinom i komentarima. Taj krug obuhvata dve decenije otkako su dva mlada čoveka, od kojih će jedan postati poznati pisac a drugi je ovaj kritičar, obilazila periferijske domove kulture i raspravljala o kratkom romanu i dvigradskoj istoriji. Put u Dvigrad (1979), odlična prva Petkovićeva knjiga, nedavno je preštampan u tišini koja ne ide u prilog novoj generaciji srpskih kritičara. Ovaj roman je sa lepom ironijom razlagao mitografiju jednog malog mesta i njegove tobožnje istorije, iluziju zlatnog doba i spomenika na nekadašnju veličinu, sa finim podsmehom gradio lik istoričara, istraživača ili pisca, junaka i suočavao nas sa izazovom mladosti, mediteranskog leta i eteričnog ljubavnog zanosa. Kada je senovita površina sveta prizvana u istoriji slikanja i albumu jedne familije, jedne regije, jedne povesti, u Senkama na zidu (1985), tema istorije koja bledi i iščezava još više se otvorila za pitanje odnosa prošlosti i savremenosti. U zbirci priča Izveštaj o kugi (1989, Andrićeva nagrada) taj odnos je proširen na budućnost u rasponu od uhronije do futurizma, uz preplitanje tajne povesti i stripa. A onda se u Sudbini i komentarima lažna istorija slovenskog pohoda na jug izmeštala sa senkama junaka Crnjanskog, pa je oživela prava istorija srpskog pohoda na slobodu koji je devetnaesti vek učinio gordim među vekovima ovog naroda. Znanje pravog Dositeja i lažnog grofa Brankovića, jedno kraj drugog, izdaje Katarine i Čarnojevića, daleke jedna od druge, u Sudbini i komentarima posvedočile su čovekovu nemogućnost da se sa srećom svojom zauvek sretne, da svoje biće prepozna i u zagrljaju voljene žene dočeka ono što se sudbini smrtnika uvek jednako nudi, i nikada ne daje.
ZVEZDOZNANCI: Istorija je, međutim, prazna ne zato što su takvi junaci delali u njoj, već zato što je osujećena za događaj spasenja sveta, za delanje samog Boga i višnje sile u njoj. To je probni kamen pisanja i pisca, pa i njegovog značaja. Tu gde uviđa nužnost Petković, međutim, pripoveda, ali i ćuti. Ako je nešto dobro u njegovoj knjizi, a on za razliku od mnogih ume da priča i pripoveda, onda je to što se ne trudi da bude mudriji od sebe, što ne gnjavi tobože velikim mislima i otužnim parabolama. U knjizi Čovek koji je živeo u snovima umesto toga nakupljene su različite, neujednačene priče, koje nemaju pretenziju da nateraju čitaoca da svede sve svoje račune sa istorijom. Knjiga počinje dvema poznoantičkim pričama: "Pavle u Rimu" i "Prelaz preko Stiksa". Jedna govori o apostolskim vremenima i početku kraja, a druga o padu Rimskog carstva i vezane su Neronovim paljenjem Rima. Knjiga završava odsutnim događajem, nagoveštajem i rođenjem Hrista u poslednjoj priči "Umesto zaključka". Trojica istočnih mudraca, zvezdoznanaca, kojima se događaj najavljuje kroz san i pojavu nove zvezde na nebu, umeju da prorokuju budućnost, jer su svet i život nebo i ljudska očekivanja takva kakva su, ali ne razumeju taj događaj. Njihova mudrost nije bolja od gubavog otpadnika koji umotan u krpe sedi kraj puta kojim se jedan od njih vraća iz Vitlejema. Zanimljivo je da je i u Izveštaju o kugi poslednja priča bila vezana za zvezdu padalicu, ali u naučnofantastičnom okruženju daleke planete Ulro, iako priča počinje motom iz Otkrivenja Jovanovog o zvezdi padalici koja najavljuje apokalipsu.
Nedorečene priče o učenicima i propovednicima novog vremena na početku zbirke Čovek koji je živeo u snu, a priča o mudracima koji ostaju zbunjeni i bez saznanja o smislu sopstvene vizije, na kraju knjige samoga Boga ostavljaju po strani. Niti su se oni koji su, kao trojica istočnih mudraca, zvezdoznanaca, videli i pozdravili Boga u tom događaju iskupili, niti su se apostoli i učenici vere kao ljudi promenili. Tek u saznanju o svojoj ljudskoj nedostojnosti mogu na meru svojih reči i dela da prevedu Božji zavet. Između ove tri priče našlo se potresno "Smanjivanje", u kojoj priči se kroz postupno prilaženje smrti vidi tragično iskustvo razdvajanja. Reklo bi se da je ovde i mera Petkovićeve lične investicije, nekog nedavnog bola, bila najveća.
Između ovih priča, kao tačke ukrštanja i skretanja, stoje dva "Teološka dijaloga u savremenom okruženju", sa kompozicionom ulogom poput Albaharijeve serije "Poetika kratke priče". Bez neke naročite mudrosti i zapretane dubine, oni koliko-toliko omogućavaju da u knjizi opstanu i neke zabeleške i skice, ili nedovršene priče, pomalo infantilne vizije i identifikacije sa Bogom. I sama naslovna priča deluje nedomišljeno. Utisak koji sve ovo izaziva zapravo govori o lakuni, praznini koja je namerno ostavljena, jer to što bi zapravo trebalo reći, to ne zna niko.
LETO U ROVINJU: Zato Petković u nekoliko priča, ne preduzimajući više od onoga što njegove lepo sklopljene rečenice mogu da ponesu, oblikuje slike i prizore u kojima se ono što je tajna vere, događaj poznavanja Boga, skriva koprenom sna. U tom raskolu koji sprečava stvarnu veličinu i nenadmašnost, pripovedanje zbacuje suvišan teret, pa se priče čitaju lako i sa zanimanjem, a antropologizmi, sentenciozne misli o čoveku i njegovom životu uklapaju se u tok pripovedanja. Sporost i zrelost pričanja, to je ponekad sasvim dovoljno. Jednom dugom nizu priča sa biblijskom građom kojim se savremena srpska književnost odlikuje od Dragutina Ilića i Stanislava Vinareva do Pekića i Kiša, Radoslav Petković je ovom knjigom dao svoj pripovedački doprinos. Kao što prazna istorija ostaje za njim, praznina vere ili prazna potraga za njom sada stoje pred njim. Petković sebi postavlja pitanja vredna odgovaranja i neodgovorljivosti, dostojna da budu izgubljena i poništena. On je pronašao pravi pripovedački izazov i veliku temu. To je najbolja strana njegove stvaralačke ličnosti, u ovoj knjizi najavljena otrežnjujućim rečima iz priče "Smanjivanje" gde se umesto pogleda kroz stakleno dno vidi dno života. Njegov kraj čeka na nas, ali ako se za Boga ne zna, tužni ishod postojanja još za života je poznat.
Jednog davnog leta u Rovinju gledao sam ga kako sedi sam i ispija kafu. Pre nekoliko letopisa u Baru, zahvaljujući vremenu letovanja knjige, Vava ustaje sa stolice, u naboranim crnim kupaćim gaćama, gladeći bradu i stiskajući cigarete u ruci, gleda nas, neodlučan da li da krene, a i kuda, na plažu ili u sobu, ka vodi ili hladu, da li igde da ode, još više da li da ostane, dok naše u međuvremenu stečene žene i deca pored bazena izlažu se letu, i stoji sporog, neodlučnog pogleda, u očima zauvek sam, ćuti ili nerazgovetnim, prozuklim glasom kaže nešto, da li više sebi ili nama, i šta uopšte kaže, mrzovoljan, naizgled zabrinut, i kada dolazi i kada odlazi, jednako ozbiljan i osmehnut, i voli ako se onome što hoće da kaže iskreno, od srca nasmeješ, makar samo zato što voliš svoje stare drugove... Sada, kada se retko viđamo, ili se ne viđamo uopšte, na pragu poznije sredovečnosti, kada je čovek sve više sam, pitanje vere i Boga, makar u neverici sna postavljeno, bez obaveze da zadivi u priči, dovoljno je da znam da još ima dobre proze u njemu.
Aleksandar Jerkov