O Mikelanđelu govoreći

NIN
09.06.2006.

Značenje mosta

Posle osam godina Radoslav Petković, dobitnik NIN-ove nagrade za roman Sudbina i komentari, ovih dana objavio je svoju novu knjigu. Reč je o ogledu O Mikelanđelu govoreći, provokativnoj raspravi u kojoj se Petković bavi odnosom ideologije i umetnosti, istorije i stvarnosti, politike i kulture, izmišljenog i stvarnog u tradiciji. Iz knjige Radoslava Petkovića, čiji su izdavač “Stubovi kulture”, za čitaoce NIN-a izdvojili smo deo u kome se govori o jednom primeru Andrićevog odnosa prema istoriji i o “danku u krvi”.

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer su opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakome jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu u kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničemu što je tajno ili zlo.

Ničemu što je tajno? Verovatno, most je prevelik za tajne; ali kako stojimo sa zlom? Da li je to baš tako sigurno?

Andrić, jer njega smo naravno citirali, koji je dobro poznavao istoriju i sve njene mračne i svetle strane, morao je biti svestan upitnosti ove konstatacije. A ona je citirana bezbroj puta. Nimalo slučajno: predstavlja tipičan literarni iskaz drag pedagozima i onima koji vole pedagoški pristup literaturi i istoriji. Ili novinarima sa literarnim ambicijama – najnesrećnija novinarska vrsta koja najčešće proizvodi drugorazredno novinarstvo i trivijalnu literaturu – koji treba da opišu neki most. Uostalom, ovaj iskaz i potiče iz jednog Andrićevog novinskog članka pisanog za Politiku 1933. godine.

Čak i površan pregled istorije mostogradnje jasno nam kazuje da iza njenog razvoja stoje pomalo drukčiji motivi, a ne samo uzvišeni. Prvi svoj veliki razvoj mostogradnja doživljava sa Rimljanima; potom sa Turcima. Prvi izveštaji o gradnji mostova, makar i privremenih, kao onaj koji nam daje Herodot, odnose se na vojne poduhvate. On detaljno opisuje kako Kserksova vojska gradi mostove – neke od belog lana, neke od konoplje a neke povezujući brodove – da bi na svom ratnom pohodu dospela do Grčke. Kada oluja uništi mostove Kserks naredi da se Helespontu udari tri stotine batina i da se more okuje u lance uz uvredljive reči:

O podmukla vodo, gospodar te evo kažnjava što si ga uvredila iako ti on nije ništa skrivio. Kralj Kserkse će ipak preći preko tebe, htela ti to ili ne htela. Tebi, prljava i gorka vodo, neće, za kaznu, niko više prinositi žrtve.1

Teško da je ovo izraz ljudske želje “da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka”.

Lepo rečeno; i bilo bi dobro, bilo bi najbolje da je tako; ljudska istorija bi imala drukčiji ton a njeni pokretački motivi – a samim tim i mnogi ishodi – bili bi mnogo plemenitiji. Ali, mostovi nastaju kao deo razvoja vojne tehnologije – kao i toliko toga drugog, poput razvoja avionske industrije (Prvi svetski rat) ili kompjutera (trka u svemiru kao deo hladnoratovskog nadmetanja), kao i medicine – otkriće penicilina je samo najpoznatiji primer.

Izgradnja mosta predstavlja tehnološki izuzetno složen projekat i nadasve skup. Čak i danas, i čak u liberalnim kapitalističkim ekonomijama, iza gradnje velikih mostova najčešće stoji država; sam po sebi, most je teško isplativ projekt – kada bi se to pokušalo, cena mostarine bi bila previsoka – i on se, ekonomski, isplaćuje tek posredno, kao deo širih razvojnih projekata.

Pre više stoleća ili čak milenijuma, stvari su stajale i gore. Obim ekonomske razmene bio je mali; trgovina nikako nije mogla da opravda gradnju mostova i karavani su, sasvim lepo, mogli sa jedne na drugu stranu reka da se prebacuju skelama. Postojao je samo jedan slučaj kad su države videle jasne razloge za izgradnju mostova: onda kada je veliki broj ljudi trebalo što brže prebaciti preko reke; dakle, rat. I nije nimalo slučajno da mostogradnju razvijaju veliki osvajači – Rimljani i Turci.

Vratimo se ponovo Andriću. U njegovom najpoznatijem romanu, Na Drini ćuprija, u kojem je Višegradski most centralni motiv kojim pisac povezuje priče iz različitih vremena, svakako je jedna od najčuvenijih epizoda ona o “danku u krvi”. Dakle, priča o tome kako su Turci odvodili hrišćansku decu koja će postati muslimani i službenici Otomanskog carstva. Tako je, po Andrićevom romanu, odveden i dečak koji će postati jedan od najvećih vezira Otomanske imperije, zahvaljujući kojem će višegradski most biti i podignut – Mehmed - paša Sokolović. Polazeći od tog bolnog iskustva koje je Mehmed-paša doživeo kao dečak, Andrić gradi čitavu psihološku motivaciju koja će nagnati Velikog vezira, u nekim trenucima apsolutno najmoćniju ličnost Otomanske imperije, da naredi gradnju višegradskog mosta.

Sa literarnog stanovišta, ovo je izvrsna priča; sa istoriografskog, potpuno je netačna i predstavlja dobar primer za pouku kako istoriju ne treba učiti iz romana, čak i kada su ih pisali dobri poznavaoci istorije. Naime, Mehmed paša Sokolović nikada nije doživeo to bolno iskustvo od kojeg Andrić polazi, jer on nije odveden iz svog sela kao mali dečak. On je u islam prešao znatno kasnije, kao mladić, i to pošto je jedno vreme boravio kao iskušenik u manastiru Morača. Zanimljivo je da je ovaj podatak bio poznat ili je mogao biti poznat Andriću kada je pisao Na Drini ćupriju, jer je već duže vreme bio poznat srpskim istoričarima.2

Ne možemo se ovde baviti ni motivima zbog kojih je Andrić izmenio životni istorijat Mehmed-paše, niti motivima zbog kojih je budući Mehmed - paša prešao u islam – o tome jednostavno nemamo dovoljno tragova ni podataka. Ali znamo da se prelaz preko Drine kod Višegrada nalazio na od ranije važnom saobraćajnom pravcu, karavanskom putu i, što je važnije, na komunikaciji kojom se kretala vojska da bi došla do tada krajnjih severozapadnih granica Otomanskog carstva. Izgradnja višegradskog mosta je tako bila i opravdana i potrebna iz strategijskih razloga; da li je kod Mehmed-paše, kao i kod nekih modernih ministara, postojala želja da spoje državne interese i istovremeno učine nešto za rodni kraj, drugo je pitanje. Ali takođe treba biti svestan da je Mehmed-paša, državnik izuzetno širokih vidika, i inače bio sklon velikim graditeljskim poduhvatima koji je trebalo da služe jačanju i širenju Carstva. Svakako da je njegova najambicioznija zamisao – koja se graniči sa smelim snom – bila izgradnja kanala koji bi povezivali Don, Volgu, Crveno more i Mediteran, da bi se ojačao strategijski položaj muslimanskih država.

Istoriografski govoreći, i sam “danak u krvi” predstavlja složen problem. Interpretacija istorije, naročito ona koja vlada u XIX stoleću, napravila je od njega primer najgoreg “turskog zuluma” i simbol nesrećnog položaja hrišćanske “raje” u Otomanskom carstvu. Razumljivo je da moderni čovek, sa svojim sistemom vrednosti i senzibilitetom, to i ne može videti drukčije. Nesumnjivo je da su i mnogi među onima kojima su oduzeta deca to takođe videli kao tragediju.

“Danak u krvi” ili devshirme, “sakupljanje”, jeste uistinu bio posebna vrsta danka kojem su bila podvrgnuti hrišćanska seoska deca Balkana i, ređe, Anadolije. Danak je obuhvatao decu između osam i šesnaest godina koja su odvođena u glavni grad Carstva. Uprkos različitim nazivima koji su se za ovaj grad koristili, a koriste se i sada, on se, zvanično, zvao Konstantinopolis, onako kako je prozvan na samom svom osnivanju, 11. maja 330. godine, a zadržao je to ime i nakon osvajanja 29. – opet! – maja 1453. godine. Promena imena turkizacijom u Istanbul uslediće tek 1923. godine pod nacionalističkom vladom Kemala Mustafe Ataturka.

Ona deca koja su procenjena kao najbolja obrazovana su u posebnoj školi da bi potom stupala u državne službe; drugi su slati u anadolijska sela, gde bi učili turski da bi potom radili kao radnici na građevinama u Konstantinopolisu, baštovani u carskim vrtovima ili mornari u ratnoj floti, a od njih su regrutovani i janjičari, elitna jedinica osmanlijske vojske.

Činjenica jeste da su hrišćani u Otomanskoj imperiji bili “građani drugog reda”, ako izraz “građani” uopšte možemo koristiti za bilo kog stanovnika ovog Carstva u kojem je, makar teorijski, Sultan bio jedini izvor svih prava i sve moći. Deca koja bi se našla u Konstantinopolju postajala su “carski”, tj. državni robovi i to su ostajala celog svog života – čak i kada bi, poput Mehmed-paše, postajali Veliki veziri. Nama to zvuči paradoksalno; paradoksalno nam može zvučati i činjenica da su se bosanski muslimani slovenskog porekla bunili zašto i njihova deca nisu obuhvaćena ovim “dankom”, te da im je ovaj zahtev bio uslišen. Uza svu surovost odvajanja dece od roditelja, devshirme je predstavljao i početak puta ka dobrim položajima, nekoj vrsti unosne državne službe. I nije nužno značio prekidanje svih veza sa svojim poreklom, kao što se, uostalom, vidi i na primeru samog Mehmed-paše. Svoga brata je postavio za patrijarha novoosnovane Pećke patrijaršije a rodbina ga je, zabeleženo je, posećivala u Konstantinopolisu; pratio je svoje nećake kada su išli u crkvu.3

Ali, kriterijumi različitih vremena i različitih kultura su različiti. Ako je Otomansko carstvo bilo surovo prema hrišćanskoj deci, ono je, takođe, umelo da bude surovo i prema sopstvenoj čak i kada su – ili pogotovo kada su – spadala u najviše, upravljačke slojeve. Stolećima je obavezni deo stupanja novog sultana na presto bio pokolj sve njegove braće, uključujući i bebe u kolevkama. To je bio način na koji je Carstvo čuvalo svoju stabilnost sprečavajući ratove oko nasleđa, tako dobro poznate svim onim državama koje ovaj izvrsni običaj nisu uvele. Istina, vremenom se odustalo i sultanova braća bi, po stupanju novog sultana na presto, bivala doživotno zatočena u haremima, okružena neplodnim ženama. Zanimljivo je da do ublažavanja ovog običaja, uvedenog u trenucima najvećeg uspona, dolazi u kasnijim periodima Otomanskog carstva, dakle, u periodu njegovog opadanja.

Ovakva briga za sprečavanje gužvi oko prestola nije se ograničavala samo na sultanovu braću. Sultanove sestre, dakle, princeze carske krvi lično nisu ugrožene; naprotiv, predstavljale su ugledne ličnosti kojima nije uvek lako bilo biti muž, jednostavno zato što su one retko zaboravljale svoje poreklo, uvek više od porekla svojih muževa. Ali njihova deca su bila ubijana odmah po rođenju; a ovaj običaj se održava još u prvim decenijama XIX stoleća, katkad i pored protivljenja samog sultana. Humanizacija – ili opadanje, zavisi od tačke gledišta – Otomanskog carstva izgleda da je najsporije reformisala položaj ženskih članova vladarske porodice.

Vremenom se i devshirme prestao primenjivati, a jedan od razloga bio je i otpor upravo onih struktura zbog kojih je postojao, poput janjičara. Oni su sve više postajali zatvorena, nasledna kasta nimalo spremna da prihvata mehanizam koji bi omogućavao stalni dotok pridošlica. Kao i sve elitne vojne jedinice bliske vladarima, od čuvara su postali deo vladajuće strukture; još je u carskom Rimu, povodom pretorijanske garde, Juvenal postavio čuveno pitanje: „Ko će čuvati čuvare”, izrekavši rečenicu koju su, kasnije, obožavatelji Marksa pripisali ovom nemačkom filosofu. Janjičari su bili izuzetno bitan politički faktor u Carstvu – kada se janjičar namršti, Sultan se trese, zapisala je jedna engleska posetiteljka Konstantinopolja – i, kako su pokazali ratovi u XVIII stoleću, vojno sve bezvredniji. U okviru reformi kojima je želeo modernizovati ili, čak, evropeizirati Otomansku imperiju Mahmut II će, godine 1826, izvršiti pokolj janjičara u Konstantinopolju i oni će od tada postojati samo kao privlačan literarni motiv.

1 Herodotova Istorija, preveo Milan Arsenić, Matica srpska 1966.

2 Na primer Radoslav M. Grujić, Pravoslavna srpska Crkva, Izdavačka knjižarnica Gece Kona 1921. U pitanju je delo jednog tada vrlo poznatog i uglednog istoričara.

3 Jedna zanimljiva istorija raznih običaja može se naći u Philip Mansel, Constantinople, City of World’s Desire 1453-1924, prema izdanju Penguin Books.

Radoslav Petković

01.06.06

„Ali, koliko smo mi uopšte u stanju da razumemo svet u kojem živimo (...) Jer, ako je tačno da nismo u stanju da razjasnimo dejstvo umetnosti na prosečnog turistu, isto je tako tačno da nismo sasvim u stanju da uopšte razjasnimo dejstvo umetnosti“, napisao je Radoslav Petković u knjizi „O Mikelanđelu govoreći“ („Stubovi kulture“).

Govoreći o ovoj gotovo romaneskno satkanoj knjizi eseja u kojoj se naslovni lik retko pominje, Petković za „Blic“ kaže:
„U knjizi se na razne načine govori o stvarima, a da se, prividno, ne pominju. Kao i u životu. Mikelanđelo je tu posredno prisutniji nego što se to čini. Dosta se govori o jednom drugom vajaru, Berniniju, velikom umetniku baroka koga su savremenici zvali novim Mikelanđelom. Dosta se govori o monumentalnom delu likovne umetnosti koje je Mikelanđelo stvarao. A dosta se govori i o jednoj činjenici koju rado zaobilazimo, da je takvo stvaralaštvo nemoguće bez podrške svetovnih moćnika. To jeste jedna bitna priča u ovoj knjizi. Bez pomoći papa malo bi toga Mikelanđelo mogao da napravi. Tu imamo jedan paradoks: renesansne pape nisu mnogo omiljene ni u katoličkoj istoriografiji, a kamoli u nekatoličkoj. Međutim, oni su mnogo uradili za umetnost. Mnogih umetničkih dela ne bi bilo bez njih. Ako su i bili ovakvi ili onakvi, često neprijatni savremenicima, oni su ipak zadužili potomstvo.“

Pišete i o uzvišenim dostignućima koja su više plod sticaja okolnosti, pritisaka, problematičnih društvenih okolnosti, nego inicijalne uzvišenosti ljudskog duha?
- Knjiga je zapravo tako i nastala. Sticajem okolnosti (zahvaljujući Aleksandru Iliću koji je bio naš ambasador u Pragu), dva puta sam duže boravio u tom gradu. Mnogi ljudi su njime fascinirani, jedna je od najpopularnijih turističkih destinacija u Evropi. Onda se čovek upita odakle baš takav grad na takvom mestu. Moj utisak je da je to zapravo bio splet određenih političkih okolnosti u koje se umešao i češki nacionalizam (koji se budi u XIX veku) vrlo netrpeljiv prema baroku u kome vidi okupatora. Jer barok, u momentu kada je nastajao, jeste bio omiljena umetnost pobednika u ratu, okupatora, koji su svoju okupaciju obeležili i masovnom egzekucijom. Oni su zapravo u toj umetnosti videli i sredstvo svoje propagande, ideološke propagande. Monumentalna umetnost uvek ima jak uticaj, čak i nehotice. Ona izražava ideologiju dominantnih grupa.

Nije li vaša pripovest o Pragu ujedno i priča o odnosu ideologije i umetnosti, znanja i predubeđenja?
- Kada gledamo monumentalnu umetnost, često nesvesni istorijskih okolnosti, donosimo nekakav čisto estetski sud. Međutim u samom trenutku nastanka ona ne može bez mecena, njena realizacija zavisi direktno od moćnika. I tu je, nužno, ideološki momenat vrlo jak i direktan. Danas morate imati podršku bogatih ljudi, u komunističko vreme direktnu podršku vlasti.

Kako danas i ovde vidite taj odnos ideologije i umetnosti?
- Sigurno da postoji ideološka mreža. Razume se, teže je analizirati trenutak u kome si, od koga nemaš otklon. No, još uvek smo duboko politizovano društvo. To nije slučajno. Mi rešavamo ovih dana, rekao bih, elementarne stvari, kako će se zvati država u kojoj živimo, gde su granice... Himna i zastava su na nivou simbola strahovito jaki pokazatelji. A sve zajedno i te kako se prenosi na svakodnevne životne uslove pojedinca.

Niste li zapravo pisali o tome da je ideologija često ne samo determinata umetnosti, već i jača od stvarnosti?
- To je svuda prisutno, s tim što pojam ideologije uzimamo u najširem smislu. Ideološki pritisak imate i u razvijenom (potrošačkom) društvu; to je potrošačka ideologija koja, osim što vas pritiska da stalno kupujete nove stvari, na razne načine veoma utiče na živote ljudi. Kompleksna priča, ali nezaobilazan životni kontekst.

I tradiciju dovodite u pitanje?
- Tradicija je zapravo uvek jedna interpretacija tradicije, kao što mislim da je istorija zapravo interpretacija istorije. Neki teoretičari su to direktno i definisali. Da li se naše viđenje određenih perioda u istoriji menja zato što smo došli do novih saznanja ili se menja zato što određeni trenutak postavlja neka druga pitanja koja mi onda posmatramo u toj prošlosti. Slično je i sa tradicijom. To je to „izumevanje“ tradicije. Činjenica je da su mnoge stvari koje mi jednog trenutka smatramo vrlo drevnim zapravo novijeg karaktera. Škotski kilt se tu koristi kao klasičan primer jer je u ovom obliku nastao početkom XIX veka. I šajkača je nastala relativno kasno, nije ni ona od pre pet vekova, a mi je doživljavamo kao stari tradicionalni simbol.

Tatjana Nježić

30.07.06 Danas

Nekoliko meseci pre smrti, proslavljeni arhitekta, profesor, ali i pesnik Ranko Radović, izjavio je u jednoj emisiji Televizije Novi Sad (parafraziramo) da mu je žao što neće živeti još sto ili dvesto godina samo zbog toga što će budućnost biti renesansna. Razume se da je uvaženi profesor Radović mislio na multidisciplinarnost, svestranost i ono slatko svaštarstvo koje treći milenijum apriori podrazumeva. Učinilo mi se tada da je metamorfoza enciklopedije u vikipediju dokaz takve tvrdnje. Dok se u enciklopediji moglo doći do objašnjenja jednog pojma, vikipedija ide bezbroj koraka dalje i svaku sledeću reč linkovski podvlači nudeći čitaocu-posetiocu mogućnost da već nakon subjekta uroni u predikat, a potom i u sve dodatke.
Ta virtuelna igranka bez prestanka - puna naučenjačkog virtuelnog lutanja i eklektičkog sakupljanja znanja u beskrajnom prostoru - mogla bi biti metafora stalnog usavršavanja i rada na sebi koji se takođe podrazumeva. Ali kakve sve to ima veze sa knjigom "O Mikelanđelu govoreći" Radoslava Petkovića, jednog od najvažnijih savremenih pripovedača i esejista?
Pa, ovom se čitaocu prvi put učinilo da jedan pisac svoju knjigu eseja (ili ipak jedan jedini esej o svemu i svačemu) nenamerno ispisuje upravo kao svoje parče vikipedije. Jer, kako drugačije objasniti to što Petković počinje sa Mikelanđelom, da bi odmah potom kliknuo na reč-link koji uz Mikelanđelovo ime ide. I mada taj pojam samo na prvi pogled nema velike veze sa upitom koji smo pred sebe postavili, ispada da esejiziranje Radoslava Petkovića na temu papa ipak ima više nego čvrstu link vezu sa Mikelanđelom. "U knjizi se na razne načine govori o stvarima, a da se, prividno, ne pominju. Kao i u životu", izjavio je na jednom mestu Radoslav Petković. Ta izjava potkrepila je moju skromnu tezu o vikipedijskom esejiziranju. Iako vam privatna enciklopedija na prvi pogled nudi sve o pojmu Mikelanđelo, Petkovićevo svestrano obrazovanje i velika erudicija srazmerna je potrebi surfera da uđe u svaki novi virtuelni rukavac koji mu pomen velikog imena nudi. Zbog toga u bogatoj knjizi nalazimo mnogo toga o Pragu i Berniniju, Martinu Luteru i Šekspiru, pa onda o Janu Husu, tradiciji i tako dalje u vikipedijski beskraj.
Verovali ili ne, tu je čak i Volt Dizni. Jedan od najčuvenijih proučavalaca Šekspirovih dela Jan Kot napisao je na jednom mestu da mi danas čitamo Šekspira kroz iskustvo čitanja T. S. Eliota. "To je", veli Petković, "opasna i metodološki gotovo neispravna tvrdnja". Ispada da na jedno delo ne utiču samo dela koja su stvorena pre njega, nego i ona koja će biti napisana kasnije. Međutim, da li smo u stanju da čitamo Šekspira potpuno zaboravivši na Eliota? "Onaj ko je sa dvadesetak godina gledao "Odiseju u svemiru" može li izbeći da se slušajući "Na lepom plavom Dunavu" ne seti svemirskog broda koji se približava svemirskoj stanici? Jedan engleski teoretičar filma se žalio da mu je Dizni zauvek upropastio slušanje Stravinskog. Posle jednog Diznijevog crtanog filma nikada više nije mogao čuti Stravinskog, a da mu se pred očima ne pojave neki slonovi koji veselo igraju".
Zanimljivo i provokativno pitanje jeste i ono koje se tiče (uvek za raspravu zanimljivog) Andrića. Naime, Radoslav Petković u knjizi "O Mikelanđelu govoreći" ne dovodi u pitanje vrednosti Andrićevog dela "Na Drini ćuprija". Međutim, on poteže jedan stari literarni problem koji govori o neslaganju fikcije i krute istoriografije. Dakle, Ivo Andrić svog junaka Mehmed-pašu Sokolovića prikazuje kao žrtvu "danka u krvi" i piše da je Sokolović silom odveden kao mnoga hrišćanska deca koja će postati muslimani i službenici Otomanskog carstva. "Sa literarnog stanovišta, ovo je izvrsna priča", beleži Petković. "Ali sa istoriografskog, potpuno je netačna i predstavlja dobar primer za pouku kako istoriju ne treba učiti iz romana, čak i kada su ih pisali dobri poznavaoci istorije." Podupirući svoju tezu knjigom čuvenog istoričara Radoslava M. Grujića koji je 1921. godine štampao kod Gece Kona delo "Pravoslavna srpska Crkva", Petković nam u eseju napominje da Mehmed paša Sokolović nikada nije doživeo ovo bolno iskustvo, jer iz svog sela nije odveden kao mali dečak, nego znatno kasnije. "On je u islam prešao kao mladić i to pošto je jedno vreme boravio kao iskušenik u manastiru Morača". Ovaj podatak je mogao biti poznat Andriću, ali bez obzira na sve nakon ovih pasusa Radoslava Petkovića, postavlja se pitanje ne leži li upravo u tom doziđivanju i dopisivanju surovog života lepota literature koja, za razliku od krute istorije, ima krila i ume da rađa nove živote.
No, najzanimljivije je ipak to kako toliko tematsko šarenilo svog dela pisac uspeva da umetne u čvrstu formu i svoju privatnu vikipediju na neki način ipak smesti između korica knjige iako ne postoji virtuelni kraj sveta. U tome mu pomaže upravo T. S. Eliot. Pošto je na početku citirao njegove stihove koji kažu da "U sobi žene klize gore dole / O Mikelanđelu govore", Radoslav Petković nastavlja svojim putem, surfujući i stalno otvarajući nove pikantne teme, da bi se na kraju odjednom zapitao "da li žene zapravo uopšte o Mikelanđelu govore".
Tako je to s linkovima koji vas naprosto teraju da idete sve dalje i dalje u potrazi za informacijama, stalno napred, u samu "renesansu", kako reče profesor Radović. Sreća je što Internet eksplorer sadrži komandu "back" koja će vam biti od koristi dok čitate esej "O Mikelanđelu govoreći". Puno je tu finih mesta na koja bismo se mogli vratiti.

Mića Vujičić