01.01.00
Politika
8.05.1999.
Pozorištarije
Bombe i sv. Avgustin
Onoga dana kada smo osvanuli bez struje i vode, na Akademskom platou od vrednog izdavača filozofske literature Branislava Gojkovića ("Plato") dobio sam prvu knjigu izdatu za vreme rata "Bog nam nije ništa dužan" poljskog mislioca Lešeka Kolakovskog (72).
Dok je stranice ove dragocene knjige još osvteljavalo sunce, a pre nego što je zavladao "grafitni" mrak, uspeo sam da pročitam veći deo studije. I podsetio sam se tužne činjenice da za, po rimskom pravu nepostojeću, kolektivnu krivicu ipak dobijamo kolektivnu kaznu, zahvaljujući crkvenom ocu iz IV veka - sv. Avgustinu.U vekovnoj teološkoj raspravi sv. Avgustin iz Hipa u današnjem Alžiru pristalicama predestinacije dao je čvrst argument da ljudsko biće ne raspolaže slobodnom voljom. Čovek je po prirodi zao, a dobar postaje samo božjom milošću. Ko će biti darovan tom milošću zavisi samo od Boga, i to bez ikakvog reda.Reformacija je bazirala svoj dosledni puritanizam na toj avgustinovskoj tradiciji i odvela jedan moćni tok hrišćanske vere u dosledni antropološki pesimizam. Iz toga proističe i angloamerički moralizam sadašnjih inspiratora NATO-a iz Bele kuće i Dauning strita. Oni sebe, svojim vaspitanjem i tradicijom, smatraju nekom vrstom malih bogova vlasnim da ceo jedan narod lišavaju Božje milosti i proglašavaju krivim za sve što se dešava na Balkanu. Čak i sa stanovišta njihovog pogleda na svet postoji problem ko je baš njih odredio da proglašavaju kolektivno krivim ceo jedan narod (krivica je uvek individualna) i da u to ime ubijaju toliko nevinih ljudskih bića. Stvoren je jedan tragični theatrum mundi u kom nema izlaza, osim u bošovskom paklu.
Kolakovski Paskala, kome u stvari posvećuje svoju studiju "Bog nam ništa nije dužan", proglašava predstavnikom "tužne jeresi", upravo kao sledbenika sv. Avgustina. Paskalovo briljantno pero, ubojita lapidarnost njegovih "Misli" ubija i danas. Ubija bez obzira na etičku i versku pripadnost, na životnu biografiju, na puteve od sela do sela, kao ono Surbaranovo nevino jagnje pred klanje na koricama ove poseldnje knjige iz edicije "Na tragu". Te nevine žrtve "tužne jeresi" i ne znaju da je pre hiljadu i po godina živeo jedan crvenokosi Afrikanac, po ocu Berber, po majci hrišćanin, sin buduće sv. Monike, niti za Paskala koji je lepo pisao, a opasno mislio.
Katkada je opasno i misliti, koliko i ne misliti.
01.01.00
Vreme
23.10.1999.
Intervju: Lešek Kolakovski
Bratstvo pod prinudom
"Pojam demokratski socijalizam kontradiktoran je kao pojam pržena grudva snega"
Kada istoričari budu bacili pogled unazad na dvadeseti vek, vek koji su krvlju uprljali totalitarni režimi i totalni rat, malo poznato ime Lešeka Kolakovskog zaslužit će malo više od fusnote. On nije bio veliki general, državnik ili revolucionarni vođa, već akademski filozof, "otpušteni" član Komunističke partije, koji je prvi osporio marksističku dogmu, a zatim i pomogao pri rušenju imperije. Ako iko može autoritativno da govori o političkim lekcijama ovog veka, to je Kolakovski. On je živeo u središtu oluje - njegova zemlja, Poljska, patila je od toga verovatno kao i sve ostale evropske komunističke zemlje - i dočekao je da vidi dokaze svojih tvrdnji. Mada je primarno religijski filozof specijalizovan za XVII vek, njegov magnum opus je studija Glavni tokovi marksizma, trilogija objavljena 1978, pošto je potražio utočište na zapadu. Iako je manje poznata od knjige Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji Karla Popera, jednog dana bi mogla biti shvaćena kao značajnije delo. Ne samo da je napisana sa ogromnim znanjem, već glatko kombinuje istoriju, teorijske analize i oštar jezik. Njegovo najnovije delo je mala knjiga eseja, pomalo u Montenjevom stilu, nazvana Freedom, Fame, Lying and Betrayal, i predstavlja seriju razgovora sa poljske televizije. Kolakovski je veoma cenjen u akademskim krugovima, a zaslužuje da bude poznatiji i izvan njih. Kada sam rekao da cće njegov biograf to ispraviti, izgledao je šokiran.
"Nadam se da neću imati biografa."
"A šta je sa autobiografijom?"
"Nikada. Sve autobiografije su laži, bilo da su samoveličajuće ili samooptužujuće. A drugo, zašto bi neko bio zainteresovan za moj život?"
To je rečeno sa takvom žestinom, da sam morao da zaključim da nije u pitanju lažna skromnost.
Kolakovski je bio akademsko "čudo od deteta". Tokom nacističke okupacije njegova porodica je, kao i ostala poljska inteligencija, deportovana iz Lođa, koji je Rajh anektirao, u primitivno selo na istoku. Tamo je Kolakovski pronašao biblioteku u kući jednog nižeg plemića i počeo da se obrazuje uz povremenu pomoć odraslih.
"Jedna od stvari u mom životu na koje sam ponosan jeste to što nisam izgubio nijednu godinu", kaže. "Položio sam ispite u tajnosti a da nisam išao ni na jedan čas."
Posle rata je studirao u Lođu i Varšavi, gde je doktorirao u godini Staljinove smrti. Kada je došao do mesta redovnog profesora istorije filozofije, počeo je iznutra da ispituje smisao zvaničnog marksizma. Njegove sumnje su se javile još dok je bio student.
"Sećam se da su me poslali u Moskvu na nekoliko meseci. Slušali smo velike genije sovjetskih društvenih nauka, filozofije itd. Ali nije moglo biti greške, to je bila katastrofa. Ti ljudi su bili trogloditi." Osim što je povremeno upućivao kritike, Kolakovski je mogao slobodno da objavljuje sve dok se Gomulka nije ponovo pojavio kao vođa Komunističke partije.
"On me je uskoro nazvao izvorom užasne bolesti koja uništava socijalizam - nazvali su je revizionizam. Iznenada sam postao partijski neprijatelj broj jedan."
Te godine su neki njegovi prijatelji iz Nemačke uhapšeni i osuđeni na duge zatvorske kazne. Saznao je da je Valter Ulbriht, komunistički vođa Demokratske Republike Nemačke, predložio Gomulki da insceniraju međunarodno suđenje zaverenicima protiv komunizma. Gomulka je to odbio, i Kolakovski se izvukao. Ali, dani su mu bili odbrojani. Nadzor nad njim je pojačan, a pripadnici tajne policije počeli su da sede na njegovim predavanjima. Isključen je iz partije 1966, uz talase protesta. Godine 1968. izgubio je posao na univerzitetu zajedno sa još pet profesora, zbog optužbe da kvari omladinu. Pobegao je u Severnu Ameriku, ali je završio na Ol Souls koledžu u Oksfordu, gde i sada živi. Danas kada je marksizam diskreditovan, barem u svojim političkim manifestacijama, Kolakovski misli da glavnu pretnju predstavlja biotehnologija ili genetska manipulacija.
"Ali ne mogu da se izjasnim o tome jer sam veoma slabo upućen."
"Zar vas mentalne manipulacije ne plaše još više?"
"To su užasne stvari. Ali su izlečive, da tako kažem. Ljudi koji su mentalno zatrovani ipak se mogu rešiti tog mentalnog otrova."
Za Kolakovskog je bilo prirodno da sa dobrodošlicom prihvati doktrinu neprijatelja svojih neprijatelja. Najzad, Crvena armija je porazila Hitlera, a komunizam se dokazao u borbi protiv "paklene mašine" nacizma. On je, štaviše, bio protivotrov za versku netoleranciju, antisemitizam i nacionalizam poljske rimokatoličke crkve.
"Tada nisam mnogo znao o Marksu. Marksizam me je osvojio kao ideja koja je davala smisao istoriji. To je bila iluzija, naravno, ali važna iluzija."
Iluzija je bilo i to da marksističko-lenjinističko jevanđelje može da razjasni sve.
"A odgovori su bili veoma jednostavni. Mogli ste ih preneti u bilo koje vreme i onda ste znali sve o istoriji, prošlosti i budućnosti, a da nikada niste zaista učili istoriju."
Kasnije su ga kritikovali da ima veliki uticaj na intelektualno krilo Solidarnosti, nezvaničnog sindikalnog pokreta koji se raširio po Poljskoj iz brodogradilišta u Gdanjsku, označavajući početak kraja sovjetske vladavine. Pošto se lišio utehe u marksizmu, pitao sam se da li se vratio traženju utehe u Bogu i katolicizmu.
"Suviše mi je komplikovano da govorim o tome", rekao je. "Više bih voleo da preskočimo to pitanje."
"Da li vam je pitanje zanimljivo?"
"Zanimljivo je. Veoma zanimljivo. Ali, više bih voleo da ga preskočim."
"Zašto želite da ga preskočite?"
"Zato što bi trebalo da o tome govorim na nekom drugom jeziku, a ne znam ga."
"Da li je suviše teško to objasniti ili je suviše lično?"
"I jedno i drugo."
"Mogu li ljudi da žive bez ideologije?"
"Zavisi na šta mislite. Ako pod ideologijom podrazumevate doktrinu sa sveobuhvatnim pretenzijama ka rešavanju svih svetskih problema, kao što su marksizam, islam ili hrišćanstvo kakvo je bilo, onda kažem da možemo živeti bez njih. Ali ne možemo živeti bez uverenja koja nas vode kroz život, iz kojih možemo zaključiti šta je dobro a šta zlo, šta je pravedno a šta nepravedno."
"A šta je sa političkim uverenjima?"
"Potrebno je da postoje osnovne vrednosti koje delimo. Demokratija je u stvarnosti nemoguća bez velikog broja ljudi koji jednostavno veruju u to da je demokratija bolja od tiranije. To deluje jednostavno, ali je od suštinskog značaja." Dodao je i da bi demokratija mogla da funkcioniše bez religije. Ali religija ima korene u antropologiji, tako da je "neotuđivi deo ljudske sudbine". Ona je kulturni fenomen koji nikada neće nestati uprkos svim tvrdnjama da će se desiti suprotno. Kolakovski je napisao da je pojam demokratski socijalizam kontradiktoran isto kao i pojam pržena grudva snega. Ali, ako je marksizam diskreditovan a komunizam eksplodirao, šta je ostalo od socijalizma - bratstvo među ljudima?
"Šta je socijalizam? Taj termin je tako izlizan da više volim da ga ne koristim. Znali smo šta je on značio pre Prvog svetskog rata. Ali pošto je azijatski sovjetski sistem jednom preuzeo monopol nad tim terminom, sve je postalo nejasno."
"A šta je sa socijalnom demokratijom?"
"Ako bih mogao sa nečim da se identifikujem, to bi bila ekstremna desnica socijaldemokratije. Ali danas je sam taj koncept nejasan. Socijalna demokratija - kao suprotnost političkoj demokratiji - mogla bi da podrazumeva apsurdni koncept jednakosti po svaku cenu, što nije samo apsurdno već je i samoporažavajuće."
Kolakovski veruje u progresivni poreski sistem koji je ograničen, u besplatno školovanje i zdravstvene usluge i beneficije za nezaposlene. Odbacuje socijalni darvinizam - da najslabiji propadaju - i prihvata birokratiju kao neizbežnu.
"Socijalna pravda nije besmislena. To, naravno, nije ekonomski koncept. To je moralni koncept. Iz njega ne možete zaključiti koji je najbolji poreski sistem niti stvoriti državu sa socijalnim i zdravstvenim osiguranjem. To je kantovsko verovanje da čovečanstvo nije samo zoološki entitet već i moralni entitet."
To mi je zazvučalo tako poznato da sam ga upitao da li veruje u "treći način".
Njegov odgovor je bio u delfskom stilu. "Takozvani levi ili socijalistički pokret danas je na vlasti u većini evropskih zemalja. Ali cena koju su za to platili je da više nisu socijalisti. Socijalisti veruju da je socijalizam opozicija kapitalizmu. A u stvarnosti ta opozicija ne postoji. Kapitalizam je podrazumevao tržište, tako da je socijalizam značio ukidanje tržišta. A to je značilo stvaranje gulaga. Ne kažem da je Marks nameravao da stvori gulage. Naravno da nije. A ipak su mnogi ljudi, uključujući i anarhiste, predvideli šta će se desiti ako se socijalizam u marksističkom obliku ustanovi kao politički režim. Utopije su vekovima bile bezopasna literarna fantazija. Ali kada se socijalizam pojavio kao nešto više od literarne fantazije, pokazao se kao "najpogubnija ideja koju možete zamisliti - bratstvo pod prinudom". Marks je pozajmio Sen-Simonovu ideju da će vladavina ljudi biti zamenjena raspodelom dobara. Nije mu palo na pamet da ne možete raspodeliti dobra bez ljudi. To je značilo totalnu raspodelu ljudi i tiranski režim."
Pitao sam Kolakovskog kako bi sebe nazvao sada.
"Ne znam i nije me briga. Po nekim kriterijumima mogao bih da budem levičar, po nekim desničar. Kriterijumi su postali tako nejasni da to više nije važno - osim u ekstremnim slučajevima." Kolakovski ne misli da smo stigli do kraja istorije zato što je socijalno tržište tako široko utemeljeno. Niti da bi trebalo da se radujemo benignom i trajnom političkom konsenzusu.
"Mi nikada ne možemo biti zadovoljni. Totalitarizam ima svoje vrline jer obećava sigurnost. Osnovne ljudske potrebe su sloboda i sigurnost, a one se međusobno sukobljavaju. A ne možemo sa sigurnošću tvrditi u kom trenutku sigurnost prevladava. Kako sada izgleda, sve ide glatko. A da li je evropsko jedinstvo sigurno? Mogli bismo pomisliti da jeste. Ali ja nisam sasvim siguran. Dok god nam dobro ide u ekonomskom smislu, dogovor postoji. Ali hajde da zamislimo - mada ja nisam ekspert na tom polju - da Francuska, iz socijalnih razloga i da bi izbegla velike nemire, daleko prekorači granice javnog duga jasno definisane Mastrihtskim ugovorom. I šta se dešava? Kraj eura. A u sadašnjim uslovima kraj eura bi mogao značiti kraj Evropske unije. Ako bude iznenadne ekonomske katastrofe, neka nam je Bog u pomoći."
Drugim rečima, ne postoje jednostavni odgovori na probleme življenja. Osuđeni smo da živimo u neznanju i nesigurnosti, u neskladnom i kontradiktornom svetu. To je ljudska sudbina. Ali ako ne možemo mnogo da popravimo stvari, možemo bar da sprečimo njihovo pogoršavanje. A to je ljudska odgovornost.
(Financial Times) Prevela Olja Petronić
