Moji ispravni pogledi na sve

01.06.05

Lešek Kolakovski objavio je dvanaestu knjigu na našem jeziku, posvećenu potrebi mere između skepticizma i utopizma, sumnje i vere. Poslovično neskloni razumu i srazmeri, možemo se upitati kako je moguće da korifej savremenog skepticizma, postane kod nas najprevođeniji savremeni filozof – obično ljudi više vole ono što učvršćuje njihove zablude nego ono što ih raskrinkava.

Svakom društvu su podjednako potrebni novotari i starinari, vernici i jeretici. Kolakovski neće ni pokušati da iskuje teorijske alatke za merenje ovih suprotstavljenih energija, uz pomoć kojih bi se one mogle dodavati i oduzimati kao kvantitativni vektori, što bi dovelo neke „opšte teoriju razvoja” uz pomoć koje se mogu snevati proročanstva. To je najkraći opis opasne pogreške scijentističkog konstruktivizma, od koje boluje moderna nauka i teorija. Jedna od temeljnih ideja „nekonsekventnog skepticizma” Lešeka Kolakovskog, može se i ovako formulisati: Od rešenja klasičnog epistemološkog problema koji se sastoji u prostom pitanju da li je istina moguća, zavisi i tipologija (ne)slobode. Izgleda da postoje neslobode sazdane na sumnji, kao i one koje se zasnivaju na veri.

Antipamet totalitarizma

Ironičan naslov knjige cilja na opasno uverenje koje nastaje u srcu totalitarnih teorija i ideja. Neke teorije do beskonačnosti potvrđuju vlastite pretpostavke objašnjavanjem novih pojava i problema. Prema Kolakovskom, korifeji nove levice upali su upravo u to „vrzino kolo”. Upotrebom jedne teorijske formule, dokazuju kako vlastiti pogledi na sve(t) mogu biti samo ispravni i nikako drugačiji. Nasuprot utopističkom sveznanju, Kolakovski neće reći da baš ništa ne zna, nego skromnije pretpostavlja da čovek nešto malo može i da zna – recimo, može biti upoznat sa pravilima logičkog mišljenja i načinima ogrešenja. Moguće je saznati šta je to circulus vitiosus i u tu svrhu Kolakovski prilaže na kraju knjige i „naopak” rečnik osnovnih pojmova:
„ Začarani krug: pogledati circulus vitiosus.
Circulus vitiosus : pogledati začarani krug ”

Duhovita demonstracija paradoksa nije prazna kozerija, nego način formiranja nekonsekventnog skeptičkog argumenta. Logička pravila mogu postati relativna, pa i apsurdna. Baš zato što poznajemo i drugu stranu racionalnog, možemo se zapitati o vrednosti argumenta, kao i o potrebi (ne)neprihvatanja pravila u određenom kontekstu. Antipamet totalitarizma odbacuje i jedno i drugo. Prvo, odbija da se suoči sa logikom, a kada je, po pravilu prekasno prihvati, u tome pretera. Totalitarna svest nesposobna je da uoči srazmeru i granicu. U vrzinom kolu nalazimo se svi, ali tu postoje bitne razlike. Jedni to priznaju i saznanje o manjkavosti vlastitih saznajih moći uključuju u argument, dok drugi to neće ili ne mogu da vide, crpeći moć iz praznog osećanja sveznanja.

Utopijski nacrti vrve od (samo)protivrečnih stavova i ideja. Važni iskazi različitih tatalitarnih ideologija imaju jednu zajedničku osobinu. Ne postoji razuman način da se oni dokažu ili ospore (za nerazuman način njihovog osporavanja pobrinula se istorija). Lekovi izmišljeni u glavama utopista obično su znatno štetniji od bolesti koje je trebalo lečiti – kategorija razboritiosti, primerenog izbora sredstava u odnosu na ciljeve, sasvim je strana totalitarnom duhu. Logika totalitarizma vodi prihvatanju jedne vrednosti kao apsolutne i njenog ostvarivanja bez obzira na sve, čime i najplemenitije namere vode pravo u pakao.

Kolakovski uočava da je i na Zapadu postojao isti obrazac antipameti. Revolucionarna promena zasniva se više na principu nagrade za naše političke poglede (naučna zvanja, privilegije i vlast), a stare akademske vrednosti, „kao što su znanje i sposobnost logičkog razmišljanja”, postaju nešto vredno prezira i ukidanja. U svakom slučaju, trud oko logike nije nešto vrednosno neutralno, niti pozicicija skeptika može biti neangažovana. Ali, kako angažovati nešto što počiva na sumnji?

Epistemološke i društvene utopije

Epistemološke utopije odlikuje manija traganja za apsolutnom izvesnošću, krajnjim izvorom saznanja ili fundamentom nauka. Rene Dekart je prvi postavio utopijsko pitanje: Da li je savršena sigurnost u saznanju apsolutno moguća? Nasuprot epistemološko-utopijskim strategijama koje izviru iz tako postavljenog pitanja, Kolakovski postavlja drugačiji opšti stav: „Filozofija se ne bavi Istinom, niti će filozofija ikada otkriti bilo kakve opšteprihvaćene istine”. Da li to znači da filozofi nisu ništa doprinele razvoju nauke? Naprotiv, postavši svojinom nauke, otkrića pojedinih filozofa gube filozofski smisao i postaju deo mrtvog inventara znanja.

Zadatak filozofije Kolakovski postavlja daleko od epistemološke utopije. Uloga filozofije ne zasniva se na iznošenju istine, već na negovanju duha istine. Ona nikako ne sme prestati sa osporavanjem onoga što izgleda očigledno i definitivno, treba uvek sumnjati u „postojanje druge strane onoga što se smatra očiglednim”. Zaključak o ulozi filozofije samo na trenutak izgleda nepovoljan: „Filozofi ne otkrivaju istinu”. Ali i filozofi koji u nju veruju kopajući za Urgrund- om, postaju neophodan element naše kulture: oni osmišljavaju naš ljudski svet, čine ga moralnim i vrednim. Sem kopača, kulturi trebaju i skeptici-iscelitelji. Izoštravajući logičke sposobnosti, oni čiste naš um od pred-rasuda koje su stvorili kopači. U filozofiji zato nije moguće izbeći rizik kontradiktornosti. Nalazimo se istovremeno u društvu opreznih zaštitnika i smelih avanturista.

Is c eliteljski skepticizam ne sme postati do kraja konsekventan, baš kao što dobar lek ne sme ostati nerazblažen. Određena pitanja koja se nalaze iza horizonta sumnje i opovrgljivosti, ostaju ključna za opstanak čovečanstva, predstavljajući opšti konstitutivni momenat „traganja za smislom”. Brige oko razlikovanja dobra i zla, istine od laži, bivstva od ništavila, nužnog od slučajnog, predstavljaju najveću „filozofsku nevolju”. Pretrasajući ta suštinska pitanja, moramo se služiti sredstvima razuma (skeptičkom logikom), da bi na kraju pristali na detronizaciju samog razuma.

Potrebne su nam i neizlečivo protivrečne društvene utopije, ali više u regulativnom (moralnom) nego u konstituvnom smislu, piše Kolakovski. Pobeda utopijskih fantazija dovodi do totalitarnog košmara, dok bi vladavina skepticizma dovela do beznadežne stagnacije i katastrofalnog haosa. Ili, kako ističe Risto Tubić u studioznom pogovoru, oni koji znaju šta su Istina i Sreća, najviše su doprineli tome da naša civilizacija izgleda kao brod ludaka. Da bi se živelo i preživelo, neophodno je osmisliti koegzistenciju skeptičkog i utopijskog mentaliteta, a umesto znanja otpočeti sasvim sokratovski , od (ne)znanja.

Sa bilo koje strane da krenemo sloboda košta, ali uništavanje slobode košta još i više. Nekonsekventni skepticizam zato dosledno brani ljudsku slobodu. Pod izgovorom da je sloboda omogućila korupciju, laž i zlo, utopisti vode još većem zlu, odbacivanju slobode pod obrazloženjem da je nestalna i korumptna. Sa utopističke „visine” (društvena utopija) ili „dubine” (epistemološka utopija) moguće je do mile volje osporovati liberalnu ideju slobode. Pogotovo kada sloboda sve više vodi dramatičnoj nesigurnosti koja dovodi u pitanju i samu slobodu. Ukoliko bi od tih pitanja „nekonsekventni skepticizam” pilatovski oprao ruke, prepustivši ih utopistima – postao bi „konsekventni skepticizam” i time pojeo samog sebe. Možda se zato ta nekonsekventnost u drugom ključu može razumeti znatno drugačije, kao odgovornost i angažovanost. I tu leži najveća neprilika slobode. Uvek kada sa odgovornošću teško izlazimo na kraj, čeka nas sigurna luka totalitarizma. A toj sigurnosti i pored dvanaest prevedenih knjiga Lešeka Kolakovskog, izgleda da teško odolevamo.

Srđan Damnjanović