Senka je odrobijao tri godine u zatvoru. Bio je dovoljno krupan i izgledao je dovoljno kao tip ?bolje-ti-je-da-se-ne-zajebavaš-sa-mnom? da mu je najveći problem bio kako da ubije vreme. Zato je održavao kondiciju, učio se trikovima sa novčićima, i razmišljao dosta o tome koliko voli svoju ženu.
Najbolja stvar ? po Senkinom mišljenju, možda jedina dobra stvar ? tokom boravka u zatvoru, bio je osećaj olakšanja. Osećaj da se zaglibio najdublje što je mogao i da je dodirnuo dno. Više se nije bojao da će ga duga ruka zakona stići ? već ga je uhvatila. Više se nije bojao šta će sutrašnjica doneti ? već ju je doživeo juče.
Nije bilo važno, odlučio je Senka, da li si učinio ono za šta su te osudili, ili ne. Prema njegovom iskustvu, svi koje je upoznao u zatvoru zbog nečega su bili ozlojeđeni: uvek je postojalo nešto što su vlasti pogrešno shvatile, nešto za šta tvrde da si učinio, iako nisi ? ili nisi učinio baš onako kako kažu da jesi. Ono što je bilo važno jeste da su te uhvatili.
Primetio je to tokom prvih nekoliko dana, kada mu je sve, od žargona do loše hrane, bilo novina. Uprkos očajanju i sveprožimajućem užasu zatočeništva, osećao je olakšanje.
Senka se trudio da ne priča previše. Negde sredinom druge godine robije pomenuo je ovu svoju teoriju Lakiju Lajsmitu, robijašu sa kojim je delio ćeliju.
Laki, prevarant iz Minesote, iscerio se osmehom punim ožiljaka. ?Aha?, rekao je on. ?To je tačno. Još je bolje kada si osuđen na smrt. Tada se setiš svih viceva o tipovima koji su izuvali čizme dok bi im stavljali omču oko vrata, jer su im prijatelji uvek govorili da će umreti u čizmama.?
?Da li je to vic?? upita Senka.
?Nego kako. Obešenjački humor. Najbolja vrsta.?
?Kada su poslednji put obesili nekog u ovoj državi?? upita Senka.
?Otkud ja to znam?? Lajsmit je svoju narandžasto-plavu kosu uglavnom brijao. Mogle su mu se videti konture lobanje. ?Ali, ipak, da ti kažem nešto. Ova zemlja je otišla do đavola kada su prestali da vešaju narod. Nema više prašine sa vešala. Nema više dogovora pod vešalima.?
Senka slegnu ramenima. Nije video ništa romantično u smrtnoj kazni.
Ukoliko niste dobili smrtnu kaznu, zaključio je, onda je zatvor, u najboljem slučaju, samo privremeno odlaganje života, iz dva razloga. Kao prvo, život se ušunja nazad u zatvor. Uvek ima mesta gde se može još dublje potonuti. Život ide dalje. I kao drugo, ukoliko izdržite unutra, jednog dana će morati da vas puste napolje.
U početku je izlazak delovao isuviše daleko da bi se Senka usredsredio na to. Onda je postao udaljeni tračak nade, i on je naučio da sebi govori ?i to će proći?, kad god bi se odigravala zatvorska sranja, kao što se uvek odigravaju. Jednog dana magična vrata će se otvoriti i on će proći kroz njih. Stoga je precrtavao dane na svom kalendaru Ptica pevačica Severne Amerike, jedinom kalendaru koji su prodavali u zatvorskoj prodavnici, i sunce bi zalazilo, a on to nije video, i sunce bi izlazilo, a on to nije video. Vežbao je trikove sa novčićima iz knjige koju je pronašao u bespućima zatvorske biblioteke; i radio je vežbe; i napravio je u glavi spisak stvari koje će da uradi kada izađe iz zatvora.
Senkina lista je postajala sve kraća i kraća. Posle dve godine sveo ju je na samo tri stavke.
Prvo, ima da se okupa. Pravo, dugo, ozbiljno brčkanje, u kadi sa mehurićima. Možda ce pročitati novine, možda ne. Nekim danima mislio je da hoće, nekim da neće.
Drugo, ima da se isfrotira, da navuče bade-mantil. Možda papuče. Sviđala mu se ta ideja o papučama. Da puši, do sada bi već pušio lulu, ali ne puši. Uzeće svoju ženu u naručje (?Kuco?, ciknuće ona sa lažnim strahom i pravim ushićenjem, ?šta to radiš??). Odneće je u spavaću sobu i zatvoriće vrata. Naručiće pice, ako ogladne.
Treće, pošto bi on i Lora izašli iz spavaće sobe, možda nekoliko dana kasnije, pritajio bi se i klonio se nevolja do kraja života.
?I onda ćeš biti srećan?? upitao ga je Laki Lajsmit. Tog dana su radili u zatvorskoj radionici, sklapali hranilice za ptice, što je bilo jedva malo zanimljivije od štancovanja registarskih tablica.
?Ne zovi nijednog čoveka srećnim?, reče Senka, ?dok ne bude mrtav.?
?Herodot?, reče Laki. ?Ej, pa ti učiš.?
?Ko ti je taj Herodot, jebote?? upita Ledeni, sklapajući stranice hranilice za ptice, dodajući ih Senki, koji ih je čvrsto zašrafljivao.
?Mrtav Grk?, reče Senka.
?Moja poslednja devojka je bila Grkinja?, rece Ledeni. ?Kakva je sve govna njena porodica jela. Ne bi verovao. Kao neki pirinač umotan u lišće. I slična sranja.?
Ledeni je bio iste veličine i građe kao automat za koka-kolu, sa plavim očima i kosom toliko svetlom, da je bila skoro bela. Prebio je na mrtvo ime nekog tipa koji je učinio fatalnu grešku i počeo da pipka njegovu devojku u baru gde je ona bila striptizeta, a Ledeni izbacivač. Prijatelji tog tipa pozvali su policiju, koja je uhapsila Ledenog i posle provere ispostavilo se da je Ledeni osamnaest meseci ranije napustio program radne obaveze na uslovnoj slobodi.
?Pa, šta je trebalo da uradim?? zapitao je Ledeni, ražalošćeno, kada je Senki ispričao celu svoju tužnu priču. ?Rekao sam mu da je ona moja riba. Da li je trebalo da ga pustim da me tako omalovažava? Je l? to trebalo? Mis?im, ruke su mu bile svuda po njoj.?
Senka je rekao: ?Samo ti njima pokaži?, i na tome se završilo. Jednu stvar je rano naučio, kad si u zatvoru, robijaš svoju kaznu. Ne robijaš tuđe.
Senka je odrobijao tri godine u zatvoru. Bio je dovoljno krupan i izgledao je dovoljno kao tip ‘bolje-ti-je-da-se-ne-zajebavaš-sa-mnom’ da mu je najveći problem bio kako da ubije vreme. Zato je održavao kondiciju, učio sebe trikovima sa novčićima, i razmišljao dosta o tome koliko voli svoju ženu.
Najbolja stvar – po Senkinom mišljenju, možda jedina dobra stvar – tokom boravka u zatvoru, bio je osećaj olakšanja. Osećaj da se zaglibio najdublje što je mogao i da je dodirnuo dno. Više se nije bojao da će ga duga ruka zakona stići – već ga je uhvatila. Više se nije bojao šta će sutrašnjica doneti – već ju je doživeo juče.
Nije bilo važno, odlučio je Senka, da li si učinio ono za šta su te osudili, ili ne. Prema njegovom iskustvu, svi koje je upoznao u zatvoru zbog nečega su bili ozlojeđeni: uvek je postojalo nešto što su vlasti pogrešno shvatile, nešto za šta tvrde da si učinio, iako nisi – ili nisi učinio baš onako kako kažu da jesi. Ono što je bilo važno jeste da su te uhvatili.
Primetio je to tokom prvih nekoliko dana, kada mu je sve, od žargona do loše hrane, bilo novina. Uprkos očajanju i sveprožimajućem užasu zatočeništva, osećao je olakšanje.
Senka se trudio da ne priča previše. Negde sredinom druge godine robije pomenuo je ovu svoju teoriju Lakiju Lajsmitu, robijašu sa kojim je delio ćeliju.
Laki, prevarant iz Minesote, iscerio se osmehom punim ožiljaka. “Aha”, rekao je on. “To je tačno. Još je bolje kada si osuđen na smrt. Tada se setiš svih viceva o tipovima koji su izuvali čizme dok bi im stavljali omču oko vrata, jer su im prijatelji uvek govorili da će umreti u čizmama.”
“Da li je to vic?” upita Senka.
“Nego kako. Obešenjački humor. Najbolja vrsta.”
“Kada su poslednji put obesili nekog u ovoj državi?” upita Senka.
“Otkud ja to znam?” Lajsmit je svoju narandžasto-plavu kosu uglavnom brijao. Mogle su mu se videti konture lobanje. “Ali, ipak, da ti kažem nešto. Ova zemlja je otišla do đavola kada su prestali da vešaju narod. Nema više prašine sa vešala. Nema više dogovora pod vešalima.”
Senka slegnu ramenima. Nije video ništa romantično u smrtnoj kazni.
Ukoliko niste dobili smrtnu kaznu, zaključio je, onda je zatvor, u najboljem slučaju, samo privremeno odlaganje života, iz dva razloga. Kao prvo, život se ušunja nazad u zatvor. Uvek ima mesta gde se može još dublje potonuti. Život ide dalje. I kao drugo, ukoliko izdržite unutra, jednog dana će morati da vas puste napolje.
U početku je izlazak delovao isuviše daleko da bi se Senka usredsredio na to. Onda je postao udaljeni tračak nade, i on je naučio da sebi govori “i to će proći”, kad god bi se odigravala zatvorska sranja, kao što se uvek odigravaju. Jednog dana magična vrata će se otvoriti i on će proći kroz njih. Stoga je precrtavao dane na svom kalendaru Ptica pevačica Severne Amerike, jedinom kalendaru koji su prodavali u zatvorskoj prodavnici, i sunce bi zalazilo, a on to nije video, i sunce bi izlazilo, a on to nije video. Vežbao je trikove sa novčićima iz knjige koju je pronašao u bespućima zatvorske biblioteke; i radio je vežbe; i napravio je u glavi spisak stvari koje će da uradi kada izađe iz zatvora.
Senkina lista je postajala sve kraća i kraća. Posle dve godine sveo ju je na samo tri stavke.
Prvo, ima da se okupa. Pravo, dugo, ozbiljno brčkanje, u kadi sa mehurićima. Možda će pročitati novine, možda ne. Nekim danima mislio je da hoće, nekim da neće.
Drugo, ima da se isfrotira, da navuče bade-mantil. Možda papuče. Sviđala mu se ta ideja o papučama. Da puši, do sada bi već pušio lulu, ali ne puši. Uzeće svoju ženu u naručje (“Kuco”, ciknuće ona sa lažnim strahom i pravim ushićenjem, “šta to radiš?”). Odneće je u spavaću sobu i zatvoriće vrata. Naručiće pice, ako ogladne.
Treće, pošto bi on i Lora izašli iz spavaće sobe, možda nekoliko dana kasnije, pritajio bi se i klonio se nevolja do kraja života.
“I onda ćeš biti srećan?” upitao ga je Laki Lajsmit. Tog dana su radili u zatvorskoj radionici, sklapali hranilice za ptice, što je bilo jedva malo zanimljivije od štancovanja registarskih tablica.
“Ne zovi nijednog čoveka srećnim”, reče Senka, “dok ne bude mrtav.”
“Herodot”, reče Laki. “Ej, pa ti učiš.”
“Ko ti je taj Herodot, jebote?” upita Ledeni, sklapajući stranice hranilice za ptice, dodajući ih Senki, koji ih je čvrsto zašrafljivao.
“Mrtav Grk”, reče Senka.
“Moja poslednja devojka je bila Grkinja”, reče Ledeni. “Kakva je sve govna njena porodica jela. Ne bi verovao. Kao neki pirinač umotan u lišće. I slična sranja.”
Ledeni je bio iste veličine i građe kao automat za koka-kolu, sa plavim očima i kosom toliko svetlom, da je bila skoro bela. Prebio je na mrtvo ime nekog tipa koji je učinio fatalnu grešku i počeo da pipka njegovu devojku u baru gde je ona bila striptizeta, a Ledeni izbacivač. Prijatelji tog tipa pozvali su policiju, koja je uhapsila Ledenog i posle provere ispostavilo se da je Ledeni osamnaest meseci ranije napustio program radne obaveze na uslovnoj slobodi.
“Pa, šta je trebalo da uradim?” zapitao je Ledeni, ražalošćeno, kada je Senki ispričao celu svoju tužnu priču. “Rekao sam mu da je ona moja riba. Da li je trebalo da ga pustim da me tako omalovažava? Je l’ to trebalo? Mis’im, ruke su mu bile svuda po njoj.”
Senka je rekao: “Samo ti njima pokaži”, i na tome se završilo. Jednu stvar je rano naučio, kad si u zatvoru, robijaš svoju kaznu. Ne robijaš tuđe.
Samo se pritaji. I odrobijaj svoje.
Lajsmit je Senki pozajmio izubijan, meko povezan primerak Herodotovih Istorija nekoliko meseci ranije. “Nije dosadno. Kul je”, rekao je, kada se Senka usprotivio, tvrdeći da ne čita knjige. “Prvo je pročitaj, pa mi onda reci da je kul.”
Senka je napravio grimasu, ali je počeo da čita, i upecao se protiv svoje volje.
“Grci”, reče Ledeni sa gađenjem. “A i nije istina ono što se priča o njima, pride. Probao sam da ga stavim svojoj devojci u dupe, ali samo što mi oči nije iskopala.”
Lajsmit je jednog dana samo preseljen, bez ikakvog upozorenja. Senki je ostavio svoj primerak Herodota. Među stranicama je bio sakriven novčić od pet centi. Novčići su bili zabranjeni: mogli biste naoštriti ivicu o kamen, i nekome raseći lice u tuči. Senka nije želeo oružje; Senka je samo želeo da nečim zabavi ruke.
Senka nije bio sujeveran. Nije verovao ni u šta što nije mogao da vidi. Ipak, mogao je da oseti kako se katastrofa nadvija nad zatvor, tokom tih poslednjih nedelja njegove robije, baš kao što ju je slutio u danima pre pljačke. U stomaku je osećao šupljinu za koju je sebi govorio da je samo strah od povratka u spoljašnji svet. Ali nije mogao da bude siguran. Bio je znatno više paranoičan nego obično, a u zatvoru, obično znači mnogo, a paranoja je veština preživljavanja. Senka je postao još ćutljiviji, još senovitiji, nego pre. Hvatao je sebe kako posmatra govor tela stražara, i drugih zatvorenika, pokušavajući da nađe neki nagoveštaj te loše stvari koja tek treba da se dogodi, a bio je siguran da hoće.
05.06.03 Vreme
Izlog - jun
Još od vremena pre Kolumba, u Ameriku su sa doseljenicima dolazili i njihovi drevni bogovi i heroji – grčki, karipski, skandinavski, irski, slovenski, muslimanski, indijski, egipatski, ali su uvek ostajali uskraćeni za ulogu u životima ljudi koju su uživali u domovini. Krajem XX veka, oni tumaraju Amerikom pod krinkom probisveta, vlasnika pogrebnih preduzeća, profesionalnih prevaranata, kuvara, a nekadašnja kraljica od Sabe, Bilkvis ili Makedo, je prostitutka sa losanđeleskog Sanset Bulevara, kojoj se, dok ona šapuće delove Pesme nad pesmama, izruguju pesmom Džudi Gorman Analog girl in a digital world. Svi oni osećaju da se paradigme menjaju, da je njihovo vreme prošlo i da vreme digitalnih bogova, bogova televizije i čipova dolazi. Sreda, dvadesetvekovna inkarnacija boga Odina, okuplja ih za odsudnu bitku sa novim bogovima. Neobična uloga u svemu tome dodeljena je glavnom junaku romana Senki, kojem se po izlasku iz zatvora slomio život, i koji sada radi za Sredu. Nil Gejmen, autor slavnog Sendmena, napisao je Američke bogove kao modernu alegoriju, epski široku povest o traganju Amerike za samom sobom u jednom vremenu kome smisao sve više izmiče.
