Znamenje anđela

03.01.14

„Konstantin” punio pozorišne sale, dobio je i dve Sterijine nagrade koje su od strane zavidljivaca i pisaca parapolitičkih pamfleta brže-bolje proglašene nevažnim i „rubnim”

U godini koja je za nama obeleženo je 17 vekova od Milanskog edikta, a o njegovom donosiocu caru Konstantinu Velikom naš poznati pisac iz Niša Dejan Stojiljković napisao je istorijski roman „Znamenje anđela”. Knjigu je uoči 58. međunarodnog beogradskog sajma knjiga objavila „Laguna”.
U okviru obeležavanja ovog značajnog jubileja krajem februara u Nišu je premijerno izvedena i Stojiljkovićeva istorijska drama „Konstantin, znamenje anđela”, u režiji Juga Radivojevića. O romanu, kao i o predstavi, koja je nazvana najskupljom u istoriji pozorišta, a zbog koje je pisac Zoran Ćirić, član Upravnog odbora pozorišta, podneo ostavku, razgovaramo sa Dejanom Stojiljkovićem...

Vaš roman „Znamenje anđela” prikazuje paralelno mladog Konstantina kao ratnika, i ostarelog Konstantina koji svodi životne račune. U oba slučaja vera se osvaja kao posebna bitka, za veru se valja boriti, sveci su ratnici na konjima?
Dovoljno je videti genijalnu sliku Uroša Predića na kojoj je Sveti Georgije prikazan poput nekog starogrčkog heroja ili, ako baš hoćete, kao savremeni superheroj i da shvatite da je vera ne samo stvar ubeđenja i žrtvovanja nego i stvar borbe. Svaki verujući čovek je u ratu sa samim sobom, sa svojim manama i strahovima, ne sa drugima, kako često zna nakaradno da se tumače religijski spisi. Aždaja koju ubija Sveti Georgije personifikuje pre svega ono zlo i pokvareno u nama. I u toj borbi postoje žrtve, zato Konstantin u romanu kaže: „Svi krvare... I ljudi i bogovi”.

Milanski edikt spominje se na kraju romana, a čitava priča opisuje dug put do njega?
To je akt koji je promenio tok istorije, veliko dostignuće jednog vremena. Ma koliko ga danas osporavali raznorazni demagozi i neznalice, to je bio iskorak koji je promenio lice tadašnjeg sveta i trebalo je preći kroz vatru, krv i čelik da bi se svetu obznanilo jedno takvo delo koje ustoličuje mir i toleranciju. Zbog toga je Konstantin u stvari „Veliki”.

Kao antipod plemenitom heroju Konstantinu postavili ste plebejca Galerija Govedara. Tako ste razdvojili one vladare koji su sebe smatrali bogovima i one koji Bogu teže?
Konstantin je počeo kao neko ko teži vlasti, moći, bogolikosti... Ali se vremenom preobrazio. Kao da su zaboravljene ekonomske reforme kojima je spasio milione života, zatim drugi edikti, među kojima je i onaj o ukidanju gladijatorskih borbi. On je čak bio i prvi rimski imperator koji ozbiljno razmatrao ukidanje ropstva. S druge strane, Galerije mi je dobro poslužio kao negativac koga ne treba mnogo objašnjavati. On je po karakteru bio kombinacija Hitlera i Musolinija, a njegov progon hrišćana je po surovosti i razmerama bio ravan genocidu.

I ovoga puta ste pišući istorijski roman dosta istraživali, pronašli ste podatke da su mladi car Konstantin i general iz Kapadokije Georgije i tribun Dimitrije (potonji Sveti Georgije i Sveti Dimitrije), čak služili u istoj legiji. Ovi podaci otisnuli su vas u slobodu imaginacije?
Ta činjenica je jednostavno bila veoma izazovna u smislu književne nadogradnje. Tako su u mom romanu Konstantin i Dimitrije bliski prijatelji, a Georgije, kao stariji, neka je vrsta idola i mentora. Čak sam „udesio” da Konstantin bude prisutan kada Georgije izvede svoje prvo čudo u Apolonovom hramu u Nikomediji. Jednostavno, to je bilo jače od mene, iako sam znao da je istorijski neutemeljeno.

I ovoga puta pribegli ste fantastičnim motivima, anđeli su ti koji daju predznake, ukazuju na put koji treba preći u veri koja se gradi „kamen po kamen, kao palata”. Kako ste došli na ideju da nosilac ključne simbolike bude mistični znak dva ukrštena krilata prstena?
Taj znak se pojavljuje kao vinjeta i u mom prethodnom romanu „Duge noći i crne zastave”. Dok sam istraživao apokrifna predanja o anđelima naišao sam na podatak o redu Prestola, koji nosi božji tron. Tako mi je sinula ideja da je Konstantin u stvari neko ko treba da ponese tron božji ovde, na zemlji, i otud ta veza. Prsten, to jest krug ima veliku simboliku u hrišćanstvu. Recimo, da li ste se ikad zapitali zašto na venčanjima mladenci razmenjuju burme, to jest prstenje? To je simbol večnosti. A ideja o večnom životu je suština ne samo hrišćanstva nego i mnogih drugih religija.

Mač koji Konstantin predaje sinovcu Dalmaciju da ga ostavi negde ispod Niša povezuje vaša dva romana?
To je isti onaj mač za kojim tragaju nacisti u „Konstantinovom raskršću”. Tako je „Znamenje anđela” neka vrsta prednastavka tog romana. Išao sam i korak dalje, pa sam scenu viđenja Krsta iz romana adaptirao za strip, kao prolog drugom delu grafičkog romana „Konstantinovo raskršće: nasleđe predaka”, crtački posao je fenomenalno odradio naš strip-velemajstor Aleksa Gajić.

Vaša istorijska drama „Konstantin”, kao delo odvojeno od ovog romana, bila je u središtu obeležavanja jubileja Milanskog edikta. Sada, kada je prošlo malo vremena, kako vidite ovaj događaj, pozitivne i negativne komentare vezane za njega?
Nažalost, sve je ostalo u senci afere nastale tako što je lakovernom lokalnom novinaru neimenovani član Upravnog odbora dostavio zamašćenu fotokopiju tvrdeći da se radi o autentičnom dokumentu. To je istovremeno bila i lekcija kako je lako medijski manipulisati ovim ionako već sluđenim narodom.
Čitavom tom „lovu na veštice” priključio se i pisac čiji je komad odbijen u pozorištu zbog sukoba interesa, pa je on, onako kolegijalno, rešio da mi malo zabije nož u leđa. Čak je i tvrdio da ja uopšte nisam napisao i predao tekst, iako su probe već uveliko bile u toku. Kako su glumci probali bez teksta, to samo on zna. Na kraju smo dobili fabrikovanu priču o najskupljoj predstavi u istoriji srpskog pozorišta, a istina je da je ona koštala manje nego mnoge druge rađene pre nje. Na primer, ni danas se ne zna koliko je koštala predstava povodom jubileja Čegarske bitke, koja je odigrana jedan jedini put.
Lansirana je teza da ovaj narod ne potkradaju kriminalci i tajkuni, nego glumci, scenografi i pisci. A „Konstantin” je u međuvremenu punio pozorišne sale, tražila se karta više, dobio je i dve Sterijine nagrade koje su od strane zavidljivaca i pisaca parapolitičkih pamfleta brže-bolje proglašene nevažnim i „rubnim”. Valjda, po njima, scenografija i kostimografija su prilično nevažne stvari u pozorišnoj predstavi.
Sam jubilej je imao i projekte daleko skuplje od „Konstantina”, ali se o njihovom finansijskom aspektu ćutalo, a ono što je svakako najspornije jeste činjenica da se ništa nije uradilo povodom arheološkog nalazišta „Medijana”. Tamo je i danas još uvek njiva, doduše, dobro izorana. Ono što smatram kao najveću ličnu dobit jeste činjenica da sam se „upecao” na pozorište, spoznao njegovu magiju. Tako da sam u međuvremenu napisao još tri komada, doduše, sve tri komedije, a planiram i dramu o Gavrilu Principu, tačnije njegovom boravku u Beogradu na obuci kod Crnorukaca.

Marina Vulićević

21.11.13

Metropolis, emitovanje 21. Novembar 2013.

Nakon Konstantinovog raskršća koje je do tada gotovo nepoznatog autora, Dejana Stojiljkovića, vinulo u sam vrh popularnosti i romana Duge noći, crne zastave, njegov treći roman, Znamenje andjela se ponovo vraća temi rimskog cara Konstantina.
Ali dok je u prvom romanu Konstantinov mač bio simbolički zamajac pokretanja radnje, a sama ličnost imperatora je ostala izvan priče, u trećem romanu, Znamenje andjela, u prvom planu se našao upravo lik Konstantina.
Proračunat da bude objavljen baš u godini proslave Milanskog edikta, ovaj roman se i žanrovski i kompoziciono razlikuje od prethodnih Stojiljkovićevih dela koja su uglavnom koketirala sa brojnim niskožanrovskim obrascima stripa, filma, video-igrica, horora, epske fantastike itd. Znamenje andjela ima daleko veće ambicije da ovaj put čisto književnim sredstvima obuhvati jedan od najznačajnijih istorijskih preokreta, prelazak evropske civilizacije na hrišćanstvo.
Povinujući se zakonitostima istorijskog i biografskog romana da se prvo prouči materijal da bi se roman utemeljio na činjenicama, Stojiljković je Znamenje andjela zamislio kao panoramski pregled ključnih dogadjaja Konstantinovog života od prvog ratničkog pohoda na Persiju u mladosti, do uspinjanja na imperatorski tron starog Rima. Ono što u ovom romanu izostaje, a u čemu je Stojiljković bio uspešan do sada, to je veština da se gradja, u ovom slučaju čitav niz epizoda iz Konstantinovog života, drži na okupu medjusobno povezana unutrašnjom motivacijom kao i da likovi poseduju ucelovljenost čak iako se ponašaju protivrečno ili ako su provokacije za njihovo delanje fantastičke prirode.
Stojiljković se, i sam izgleda neodlučan, tek u drugoj polovini romana opredeljuje da prenebregne biografski i istoriografski diskurs koji je dominirao na početku i da iz mitova i legendi preuzme razloge za Konstantinov verski preokret. Na taj način on dobija na spektakularnosti i filmičnosti, a gubi sve one moguće slojeve romana analize tanane psihološke motivacije lika.
Stojiljković je vešt pripovedač, on gotovo školski ume da izabere ključnu scenu koja će imati simboličku funkciju, dijalozi njegovih junaka su upotrebljivi i u dramskom kontekstu jer se oslanjaju na poslovičnost, sažetost u izrazu sa namerom da se simbolički potencijal izgovorenog prezentuje kao ključna psihološka ili filozofska odrednica, a opisi su u potpunosti filmični. Svaka od ovih veština je veoma zavodljiva i prijemčiva za čitaoce. Ali tekst u konačnom skoru ima premalo autentičnog koje udahnjuje život, a isuviše prepoznatljivih i likova i scena iz različitih „palp fikšn“ ostvarenja što je zabavno sa pozicije „igrivosti“ teksta, tj. igre prepoznavanja u ovom slučaju ne samo intertekstualnih, već bi se pre moglo reći, intermedijskih asocijacija gde čitalac treba da se seti na koji lik iz stripa ili filma (redje knjige) ga podseća odredjeni lik u knjizi, replika, opis bitke ili predela. Ni u Znamenju andjela se ovaj model nije drastično promenio iako postoji izvestan napor na početku romana za nešto klasičnijim pripovedačkim diskursom.
Kolebajući se tako izmedju mimetičkih i nemimetičkih žanrovskih obrazaca, Dejan Stojiljković i u ovom romanu još uvek poseduje talenat da rečju oživi scene koje bi pre pripadale filmu ili stripu, te pojedini opisi u knjizi i dalje poseduju čar filmičnosti i atraktivnost za čitave naraštaje tinejdžera. Poetički bliži stripu i filmu nego mejnstrim književnosti epohalnih pretenzija, Stojiljković u ovom romanu ne želi da se liši ni jednog od dva ponudjena diskursa. U pokušaju da se ove linije pomire, u Znamenju andjela nema više one povezanosti poglavlja kao u prethodna dva romana gde su više tehnikom filmske i tv montaže no književnim alatom, vešto pravljeni rezovi na najuzbudljivijim mestima. Nema ni one dinamike koja je u njegovim romanima znala da naglasi saspens, zato što je u prethodnim knjigama pisac sam bio gospodar izmišljenih priča i zapleta. Zadata tema se pokazala kao daleko veći izazov.
Tako se dogodilo da se, možda i iz strahopoštovanja pred ozbiljnošću materije, autor povukao i ostavio roman bez čvršćeg vezivnog tkiva koje zahtevaju žanrovski obrasci, pa smo dobili delo koje nije stripovana avantura epske fantastike kao prethodni roman, ali se nije izrodila ni najavljivana epohalna istorijska fikcija (a još manje metafikcija) u godini proslave 1700 godina od Milanskog edikta. Što je na svoj način dobro, jer će time svi biti zadovoljni, i tinejdžeri što su dobili još jedan roman lak i zanimljiv za čitanje, a istoričari što neće biti ni dramatičnih osporavanja ni velikih hvalospeva.

Jasmina Vrbavac