Srce na kapiji

16.02.19 Blic

Ako danas postoji evropska zemlja koja je davala i daje LJUDSKU umetnost, umetnost usredsređenu na same ljude, na konkretna ljudska bića, ali i na njihove međusobne odnose, na tesne, nekad neobuzdano nežne, nekad čudovišno grube spone koje ih sabijaju jedne uz druge - onda je to svakako Irska.
Šta vam je prva asocijacija kad čujete da je neki film irski, da je neka knjiga od irskog pisca? Pa, najverovatnije to da će se u grotlu radnje - koja je radnja samo utoliko što to ljudski životi u njoj RADE, što se ličnosti i njihove egzistencije prepliću i raspliću u najčešće nemilosrdnim, neizdrživo bolnim i razorno iskrenim zagrljajima i klinčevima koji se, posle nekoliko čašica, pretvaraju u filogenetske okršaje, gde svi akteri gube i samopoštovanje i kredibilitet, gde se neštedimice pljušti po jedva zaraslim ranama, gde sin zgazi oca, sestra brata, dete majku, a ujak ujnu - da će se, dakle, u tom vihoru fabule naći do kraja razgolićeni pojedinci, okrutno išibani vetrom istine, mirnodopski ranjenici koji padaju kao sred pokolja na bojnom polju.
Donal Rajan (1976), pravnik po formaciji, u romanu „Srce na kapiji” (čiji sam naslov „The Spinning Heart” izvorno bio preveo kao „Vrtisrce” jer reč je o srcu koje stoji na jednoj kapiji i okreće se na vetru, kao oni petlići-vetrokazi po krovovima), uzdiže prepoznatljivi irski duh sabornosti na jedan prividno viši ili, možda, prividno plići nivo. Ovde nije jedna porodica, to jest proširena familija u žiži, već je u fokusu njegovog mudrog, živog oka cela jedna irska varošica - i to u vremenu u kojem se usud, kako je to s Ircima neretko bivalo, sa individualnog i porodičnog uzdiže na lokalni, pa i nacionalni nivo - našla za jednom imaginarnom trpezom, sa koje svako štrpa poslednje zalogaje, kako ko ume i kako ko stigne. A ipak, u toj katastrofičnoj oskudici koja, bez ratnih pustošenja, ali gotovo ništa manje krvavo, razara jednu i inače ranjivu sredinu - Rajan osluškuje kolektivni, saborni vapaj, taj lelek za izgubljenim nevinostima, propalim dobričinama, povređenim otpadnicima koji tonu u alkohol i očaj, ali i beskrupuloznim lučonošama koji u jedan i inače nespokojan i zebnjom ispunjen milje prvo unose jarki sjaj nade, da bi potom pogasili sva svetla, povukli se rukovođeni bezosećajnošću i pustim interesom i ostavili čitavu varošicu iz koje su potekli u totalnom mraku.
Kritika je zapazila da „nema romana koji tako i toliko govori o savremenoj Irskoj kao što je to slučaj sa ‘Srcem na kapiji’”, te da „ovo štivo hvata jezik i duh ruralne Irske i s neobičnom pronicljivošću artikuliše reči i misli jedne generacije”. U pravu su bili ocenjivači ovog Rajanovog dela kad su primetili da se „pred nama odvija jedinstvena, dobro ukomponovana priča, sazdana od svojevrsnog hora pojedinačnih glasova, među kojima se svaki upinje da iskaže svoju sopstvenu istinu”.
Rajan je blagovremeno upoznao sav čemer zatvorenih vrata i strašno beznađe koje obuzima mladog autora dok na ta, ledena i namrštena vrata bezuspešno kuca. Interesantan je podatak da su prva dva njegova romana, „Srce na kapiji” i „Ono u decembru” (The Thing About December), odbijeni ukupno 47 (slovima: četrdeset sedam) puta pre nego što će konačno ugledati svetlost dana. Istrajnost je, ipak, urodila plodom: „Srce na kapiji” ušlo je 2013. u širi izbor za nagradu „Men buker”, da bi iste godine bilo ovenčano prestižnim priznanjem lista „Gardijan” za prvu objavljenu knjigu.