Pročitano u tvojim očima

05.10.08

O čemu govorimo kad govorimo o stvaranju knjiga?

- Koja mi je uloga, pitate. Pa i nije neka, mogu da kažem. Jeste epizodna, ali mi do glavne nikad nije bilo ni stalo. Više volim epizodne, pojavim se odjednom, mimo zadatog scenarija, i nestanem. Uloga mi je da smetam.
Kome, čemu?
- Pa onima koji vole jasne situacije, a moji poslovi im kvare kontrolu, izmiču im tle pod nogama dok se nadmeno uspinju nad situaciju, ručice koje nadmoćno drže otimaju im se, dobro sređena mašina u koju su nas ubacili, postepeno nam oduzimajući dušu, strast, pamet, počinje da otkazuje poslušnost. Otvaram rupe kroz koje u sistem može da provali nesputani život, a sa njim ideje, istinske emocije, invencije. Smetam gluposti, i uvek prisutnom zlu, i svakakvoj ravnodušnosti. Uz mene to čine i drugi, a bilo ih je i pre nas, i moraće da ih bude posle nas. Ukratko, objavljujemo knjige. Bez njih bi zavladala pustinja. Bez njih bismo se i sami pretvorili u mašinu; bili bismo lišeni najboljeg u nama.
I ja sam jesam knjiga. Kad razmislite, i vi ste. Zato moramo da se pišemo, moramo da se čitamo. Svako od nas to radi na svoj način, onako kako živi. Živeti, to je vrhunska ljubavna pustolovina, podjednako intelektualna i maštarska. Bez knjiga život ne bi imao pulsa ni začina. Ne treba da pristanemo na manje, a to će vam ubedljivije od mene reći svaka knjiga koju sam kao urednik izabrao i objavio.
O papiru koji reciklira duh.
- Mislite na biblioteke, jer one su skladište imaginacije, iskustava, poziva na nove ideje i saznanja, energetski izvori, poput ambara su u koje zgrćemo zalihe neophodne za zimu duha čiji je nadolazak, koliko god mi to ne želeli, uočljiv po mnogim znacima, rekla je Margerit Jursenar.
Knjiga je za mene najpre fizička stvar. Papir pod prstima, i njegova čudesna vlakna, ponekad i krugovi od kapljica koje bi kanule s ruke mešača papirne mase, dok se papir još pravio na stari bačvarski način. Povez. Na njemu možete ponekad videti i otisak prsta štampara. Sve je deo pustolovine čitanja. Čak i dimenzije. A onda miris! Verujem da svaka knjiga ima svoj miris. Biblioteka može biti poput aromatske simfonije.
Zašto su papirne knjige, ipak, još nezamenjive, a i biće dovek?
- Nude nam veću bezbedost i trajnost teksta.
Promene u komunikacijskom vidokrugu sve su ubrzanije. Istovremeno, dok se zbog medija priroda informacije menja, stabilnost koju smatramo inherentnom tekstu biva sve manja. Bilo je i ranije neverodostojnih informacija, ali nikad koliko danas. Putujući po internetu, informacija se najčešće izobličava i postaje lažna. Takva se, potom, pretežno objavljuje u novinama. Zaboravlja jezik događaja i prenosi se samo kao priča o tome što se dogodilo. U nju se, naprosto, ne možemo više pouzdavati kao u primarni izvor. Ako informacija nikad u istoriji nije ni bila stabilna, danas je, sa elektronskim medijem, ipak najnestabilnija. Umesto sa postojanim dokumentima, prinuđeni smo da se skeptično nosimo sa višestruko i lako promenljivim tekstovima, pokušavajući da dospemo do verodostojne verzije. U tom smislu, „staromodna“ papirna knjiga ima očiglednu prednost, jer štiti postojanost koju očekujemo od teksta.
Vatreni i isključivi pobornici elektronske mreže reći će zauzvrat da sve papirne knjige mogu biti digitalizovane i prenete na internet. To je, međutim, utopijski poduhvat, koji ima i lošu stranu da onda neosnovano zanemarujemo biblioteke.
Elektronski poduhvati dolaze i prolaze. Stalno se pomaljaju novi i čije korišćenje iziskuje nove uslove. Otuda je njihovo zastarevanje veoma brzo. Recimo, memorijski diskovi. Pa, programi. Suviše je rizično, u pogledu očuvanja knjiga, verovati dokraja tehnologiji koja se brzo razvija i menja svoje parametre, degradirajući unutrašnju kompatibilnost. Nismo li jednom verovali da su mikrofilmovi rešenje, a danas je većina njih u smeću. Ko onda sme da jamči da slično neće biti sa digitalnim tekstovima i slikama? Takozvani bitovi u kojima je ono do čega nam je stalo zapamćeno, nažalost nisu večiti. Biblioteke, međutim, traju vekovima.
Kao čitalac, izneću na kraju i najneoboriviji argument u prilog štampanoj knjizi. Zasad ničeg nema zgodnijeg od nje za čitanje, ničeg lagodnijeg i efikasnijeg, kao što nema još ničeg trajnijeg od štamparskog mastila na papiru, kvalitetnom recikliranom papiru i u kvalitetnom povezu. Zove nas, a ne sputava. Da, i ja sam za biblioteke koje ćemo snabdevati štampanim knjigama, čitati ih, savetovati se s njima, voleti ih kao nešto neophodno životu. To ne znači da sam protiv interneta i elektronskog izdavaštva. Naprotiv. Lično mi je od izuzetne koristi. Neka postoji i raste! Ali, ne govorimo da može da zameni knjige o kojima sam brinuo u ulozi urednika, niti naše biblioteke u kojima nam je prošlost dragoceni izvor za opstanak u neizvesnim budućim danima.
(Urednik u Službenom glasniku, Jovica Aćin, pripovedači esejista, autor je niza knjiga, među kojima su najnovije „Šetnja po krovu“ i „Goli pripovedač“)

04.02.07

Prvi put za jedanaest godina žiri „Vitalove“ književne nagrade za najbolju knjigu izdatu na srpskom govornom području, „Zlatni suncokret“ ravnopravno je dodelio dvojici autora: Jovici Aćinu za zbirku pripovedaka i Marku Vidojkoviću za roman. Dvojicu autora, generacijski i stilski različitih, povezuje „duboka i mnogoznačna uronjenost u horizont našeg savremenog života“.

Jovici Aćinu (1946) pripada mesto jednog od naših najznačajnijih pripovedača i esejista. Objavio je osam knjiga pripovedaka i isto toliko knjiga eseja. Nagrađivan je i prevođen, a „Zlatni suncokret“je dobio za naslov „Pročitano u tvojim očima“, u prošlogodišnjem izdanju „Stubova kulture“.

„Vitalov“ žiri je vašu pripovedačku zbirku video kao „sliku modernog čoveka, koji izranja kao suvišnost između vertikalnih silueta grada“. Koliko se naša urbana stvarnost poklapa sa vašom - literarnom, da li vam je svakodnevica inspirativna, pitali smo Jovicu Aćina?
- Pripovedanje je čovekovo iskonsko svojstvo, kaže naš sagovornik. Ono nam je nužno, jer održava život u dinamičnom stanju. Daje životu, uzima od života. Verujem u vaskrsenje samo zato što znam da je priča stalno uskrsnuće života u nama. Ako nam postojanje oboli, i ne znamo šta ćemo sa sobom na ovom svetu, pripovedanje ga leči. Sa njim život je manje bljutav. Ko čita moje priče, koje su i za smejanje i za plakanje, shvatiće da je meni svaki trenutak inspirativan, i svaka situacija, zapravo svaki čovek.

Živim u gradu, i grad ulazi u moje priče. Ali, u njima ima i sela, šuma, planina, mora. Sve zabiti u svetu prizvane su u moje pripovedanje, u koje ulazim kao u okean koji nema druge obale. Tako detektujem koliko smo sami, koliko sa drugima, koliko volimo i koliko smo voljeni. Ponekad pomišljam da nema ničeg čarobnijeg i istinitijeg od dobre priče.

Ko, po vašem mišljenju, piše najbolje priče u savremenoj srpskoj književnosti?
- Ne znam, jer ne znam šta je najbolja priča. Postoje samo dobre i loše.
Najbolja priča? To je prilično problematična stvar. I prilično neizvesna. Svaka dobra priča iziskuje drugačiji ključ. U tome je bogatstvo srpske književnosti. Nije samo na jednu vodu. Hiljadu ruža je u njoj.

Najbolje priče pišu zapravo najbolji pisci, koji mogu biti i potpuno anonimni. Ali nije svaki dan neko najbolji pisac. Ukratko, verujem u nekoliko priča. Verujem u nekoliko pisaca, među koje s radošću ubrajam i nekoliko svojih prijatelja. Postoje priče koje volim, i kad koliko sutra budem pravio svoj izbor priča, to će, dabome, biti knjiga priča koje volim, ali koje, istovremeno, nisu priče obavezno slične u postupku. Naprotiv, ono što volim je često veoma raznoliko.

Nešto hranljivo i lekovito
- Čudi me, a to sad ne mogu da ne istaknem, da su kod nas samo jedna fabrika ulja i jedna fabrika lekova, u Banatu, bile spremne da izdvoje izvesnu novčanu svotu za nagradu piscima i pesnicima, pokazujući se tako i odgovornim i dalekovidim, komentariše Jovica Aćin. Mislim na“ Vital“ i „Hemofarm“. Kao da te fabrike, jedine, ukazuju na to da nam je još nešto neophodno, da je još nešto hranljivo i lekovito.

Šta mislite kako će se deliti nacionalne penzije zaslužnim umetnicima u Srbiji?
-Ne bih znao, ali verujem da ćemo ubrzo to saznati. Po meni, svi istinski umetnici su zaslužni, jer bez njih ova zemlja hrli u propast. Zanemarivanje umetnosti i književnosti u svakoj zajednici jeste prvi i nesumnjivi znak da se toj zajednici ne piše dobro. Nebriga je tada gubitak energije. Rastakanje mašte. Ukratko, onemogućavanje stvaranja novih ideja, a bez čega nam nema opstanka. Neprijatelji umetnosti jesu neprijatelji života. Lišeni ikakve savesti, oduzimaju nam imaginaciju, a to je zločin nad zločinom. Ko prestane da sanja i stvara, bolestan je na smrt.

Pošto ne znam ništa o nacionalnim penzijama, mogao bih nešto da kažem o običnim penzijama. U 99% slučajeva, one su mizerne. Taman da penzioneri kupe mišomor. Izgleda da je istina da su penzijski fondovi opljačkani ili veoma osiromašeni. Moj predlog nadležnom ministarstvu i celoj Vladi sastojao bi se u tome da se odmah pokrene postupak sistematskog ubijanja penzionera, a kako stvari vidim, možda je taj projekt već u toku. Recimo, izgladnjivanje je dobar način za rešavanje problema.

Verujem da me rečeni predlog kandiduje kao najpoželjnijeg savetnika vlasti. A oni koji su zaslužili penziju, recimo, od juče, kao ja, predaju se u čeljusti birokratskih zamki i tako im se oduzima čak i šansa da penziju dobiju. Izgleda da se ovde na demokratizaciju gleda kao na sve veću birokratizaciju društvenih ustanova. Ima nečeg trulog u zemlji Srbiji.

Da li ste čitali knjige Marka Vidojkovića?Ako jeste, kako vam se dopadaju?
-Nisam čitao. Tek mi predstoji. Najbolje je da stvari upoznajemo neposredno, a ne iz druge ruke. Ne sumnjam, međutim, da je žiri za nagradu odlučivao iz svog najdubljeg uverenja, o čemu svedoči i njihovo pažljivo sročeno obrazloženje. Ne bih se usudio da kažem da odlično poznajem članove žirija, ali mi je jasno da su to ljudi upućeni u materiju, da njome suvereno vladaju, pa i da njihova odluka nije nimalo proizvoljna. Vagali su, procenjivali, a sad je na nama, kao čitaocima, da u susretu sa samim knjigama više saznamo o smislu odluke koju su doneli. Ali, naposletku, ipak da istaknem da svoje priče neću čitati, ne samo zato što ih znam napamet nego naprosto zato što pišem nove za koje mislim da su još bolje.

Radmila Lotina

31.01.07

POSLE "Andrićeve" nagrade i brojnih osporavanja nagrađene pripovetke, čiji je provokativan naslov "Dnevnik o vagini", kasnije se transformisao u "Dnevnik izgnane duše", prošle godine izazvao veliku polemiku u javnosti, Jovica Aćin postao je "problematičan" pisac. I kao takav, u utorak je, ipak, dobio uglednu "Vitalovu" nagradu za novu knjigu priča "Pročitano u tvojim očima", u izdanju "Stubova kulture".

- "Vitalova" nagrada podseća me da sam detinjstvo proveo na poljima suncokreta i kukuruza. Iskreno, nisam verovao da će se iko odvažiti da nagradi priče tako popularnom nagradom - kaže Aćin. - Nagraditi priče? To se kod nas, ipak, retko čini. Još sam tom odlukom začuđen i zadivljen.
Zašto?
- Kada kažemo književnost, danas najpre pomislimo na roman i poeziju. Bez poezije, čak i kad je ne čitamo ne možemo ni u životu, ni u umetnosti. Roman je kadar da sve obuhvati i pokrije, poput ljubavi. Priče su u zapećku, a one su upravo te koje svojom munjevitom maštom često podmazuju našu svakodnevicu. Teše nas i pale. Otkrivaju svetlost koja budi. One su reči koje stalno huje oko nas. Život je nezamisliv bez priča. Još sam uzbuđen susretom ulja i priče, te dve prirodne energije. To je alhemija, a ona poručuje, ne dižite ruke od svog života. Neka teče dalje. A ja ću nastaviti da priče čitam iz vaših očiju.

A, u čijim očima ste čitali nagrađene priče?
- U mojim poveravanjima čitaocu kažem da postoji izvesna ženska osoba. Osoba koja više nije ovde, koju sam samo letimice video. Neka žena u čijim očima ja čitam. Ta žena može da bude svaka devojka koju poznajem. Ali i ona koju ne poznajem. Iz moga sna. Dakle, i ova devojka, možda je iz mog sna.Nasuprot toj romantici, u knjizi opisujete neobične životne situacije, u kojima moralna pravila kao da prestaju da važe...

- U mojim pričama ima prekoračenja svakodnevnih granica i moralnih normi. Jer, život je stalno u prekoračenju. Oduvek su me zanimale ekstremne situacije u kojima izgleda da je ljubav potpuno onemogućena, a ona se iznenada pojavljuje kao spas. Baš u tim situacijama pokušavao sam da je nađem, jer čovek se nikad ne lišava ljubavi. Nekad je to ljubav muškarca i žene, ponekad se ona dogodi između dva muškarca ili dve žene, ili dva muškarca i jedne žene... Takve ekstremne priče pročitao sam u očima ljudi koje svakodnevno srećem. Zato one dišu životom.

U svemu tome prepoznajete i veliku grotesku?
- Vi to kažete meni, a ja to kažem i vama i svojim čitaocima. Ali mi smo rođeni u ovom vremenu i živimo u ovom vremenu. Ne možemo da biramo vreme u kojem ćemo da živimo. Naravno da ne možemo da se ne nasmejemo mnogim stvarima. Taj zagasiti humor postoji u mojim pričama.
Jedan od predizbornih slogana koji je pozivao Srbiju na glasanje bio je da život ne može da čeka. Kako vi kao pisac gledate na vreme koje živimo i koje čekamo?- I kad nam je teško, moramo da znamo da je to život. I kad patimo od teške bolesti, i kada izgubimo svaki smisao, i kad smo lišeni svega, i onda živimo. Nikada ne smemo da dozvolimo da čekanje uzme naš život. Političari vole da kažu čeka nas Evropa, čeka nas svet, čekaju nas bolja vremena. To su gluposti. I zato, kao da smo u stalnom nesporazumu sa onim što nam se događa.

Gde su se u tom nesporazumu našli naši intelektualci?
- Intelektualci nisu nedodirljivi i nepogrešivi. Ali, nisu svi srpski intelektualci odgovorni za mnoge greške. Naravno, vlast uvek bira one intelektualce koji ne vide. Jer, najbolje mogu da im posluže.

I najlakše ih zadovolje. Upravničkim, direktorskim, ambasadorskim mestima...
- Ponekad mi izgleda da se istorija odigrava u valovima. Oni koji su se talasali za dobrobit svih nas, verujem da su to radili tada iz dubine duše. To što su se promenili samo je znak njihovog poraza. Izgubili su svoju nadu u uspeh borbe za sve i onda je proradila neka vrsta sitnoljublja i srebroljublja u njima. Kad se nađete u podnožju talasa, ono što su nekada bili vaši ideali, odjednom se pretvori u energiju jednog prizemnog egoizma.

Šta oseća umetnik kada se suoči sa takvom vrstom energije?
- Umetnik je razočaran našim postojanjem. Našim životom. Znam da bi trebalo da se pridružimo svetu, ali ne smemo da patimo što smo malo u zaostatku. Sirotinja je. Ali, ne moramo zbog toga da prodajemo svoju zemlju, da prodajemo svoju budućnost, da prihvatimo da budemo deponija sveta. Taj ko to radi laže da brine o svima nama.

SRPSKI PISAC

- UMETNIK, pripovedač, pesnik održava nivo imaginacije jedne zajednice, ali i doprinosi utvrđivanju identiteta jednog naroda. Ja sam srpski pisac. Pišem na srpskom jeziku. Ali, ako srpski jezik bude nastavio da propada, izgubićemo identitet koji je neophodan da se pridružimo ostalima, da ostanemo ono što jesmo i da sa tim posebnostima budemo deo sveta. Srpska književnost kao takva, više je nego neophodna za opstanak, ali i za izlazak.

ISKONSKA ČAST

- UOPŠTE nisam morao da budem nagrađen. Znam nekoliko protivkandidata koji zaslužuju tu nagradu, i to punom snagom. Lično ću ih počastiti, mada novac Bože moj i nije veliki, koliko bi trebalo, za takvu nagradu koja dolazi od iskonske namirnice.

SEBE NE ČITAM

- NIKO ne veruje da ja zaista ne čitam svoje priče. Pisac je lišen tog zadovoljstva da bude puki čitalac svojih knjiga. Da uživa u tom osećaju, jer, pisac u svojim pričama više od običnog čitaoca prepoznaje sebe.

Dragana MATOVIĆ

RAVNOPRAVNO AĆIMU I VIDOJKOVIĆU
JEDNOGLASNOM odlukom žirija, Vitalova nagrada "Zlatni suncokret" za knjigu godine 2006. ravnopravno je dodeljena dvema knjigama i autorima: Jovici Aćinu za priče "Pročitano u tvojim očima", u izdanju Stubova kulture, i Marku Vidojkoviću za roman "Sve crvenkape su iste", (B92).
Vest je u utorak saopštena u prostorijama Društva književnika Vojvodine u Novom Sadu u prisustvu Rajka Čavorovića, direktora "Vitala" fabrike koja sa većinskim vlasnikom, Kompanijom "Invej" iz Beograda jedanaesti put dodeljuje ovo značajno književno priznanje. Dobitnici će ravnopravno podeliti novčani iznos u dinarskoj protivvrednosti od 5.000 evra, a predviđeno je i ponovljeno izdanje nagrađenih knjiga u tiražu od 1.000 primeraka.
Ovo je, inače, drugi put u istoriji "Vitalove" nagrade da se jedna od najznačajnijih književnih nagrada dodeljuje dvojici autora. Žiri smatra, kako je u utorak obrazložio, da iako ovim čini izuzetak, skreće nužnu pažnju na dragocen napor, koji bez obzira na udaljenost pripovedačkih optika, koje se nalaze na suprotnim polovima - od realističke naracije do fantastike i groteske, koji rehabilituje upečatljiv i strastven razgovor književnosti sa svojim vremenom i prostorom".
- Nagrađene knjige - saopštio je žiri - iako različite po svojim poetičkim svojstvima, po svom jeziku i narativnom pristupu, izdvajaju se po dubokoj i mnogoznačnoj uronjenosti u horizont našeg savremenog života.
Ovogodišnjim laureatima priznanje će svečano biti uručeno u drugoj polovini februara u Beogradu.

Z. T. MIRKOVIĆ

06.02.07 NIN

Pripovedne zbirke Jovice Aćina polako postaju ono što su prethodno bile njegove esejističke knjige – autonomna imaginativna oblast u okviru zanimljivog i relativno neuređenog prostranstva znanog kao savremena srpska književnost. Pročitano u tvojim očima je najnoviji, u izvesnom smislu konceptualno razbarušeni prilog tom izdvojenom opusu koji počiva na istraživanju fikcije kao najsigurnijeg puta do razumevanja stvarnosti u njenom “halucinantnom odbleskivanju”, kako bi kazao sam autor, ciljajući pri tome na prevazilaženje onog “nedokučivog nedostatka” u oveštalom, rutinskom doživljaju svakodnevnoga kao na povlašćeno polje svog interesovanja.

Uokvirene dvama “instruktivnim” tekstovima za čitaoca i o čitaocu (“Došapnuću vam da sam”, “Na spisku za brisanje”), ove “Priče uz sveću”, kako su dvosmisleno-poetično označene u podnaslovu, zapravo predstavljaju tumaranje po graničnoj, “sfumato” zoni racionalnoga i iracionalnoga, odnosno pokušaj naracije da u prvom redu oponaša zakučastu logiku snovnoga i priviđajnoga. Oko je sveća telu, veli onaj žrtvovani prorok iz Nazareta u poznatoj Besedi na gori, dodajući da će telo biti zdravo onda kada je zdravo i samo oko. Svejedno da li izdaleka i uz to iskosa aludira na ova kanonska značenja ili ne, na različite načine simbolički “čitajući iz nečijih očiju” Aćin nam nudi svoje zavodljive “krivotvorine” i pripovedne mistifikacije zarad višestruko posredovane istinitosti u vidu malog kataloga zaumno-vizionarnih situacija u kojima telo igra važnu i protivrečnu ulogu, a zdravlje se ukazuje kao fantazma, u najboljem slučaju kao lelujavi i neizvesni plamičak na kraju puta.

Raspeto između ljubavi i seksa, onako kao što stil ovih priča osciluje između persifliranog sentimentalizma (“Mesec dana pozitivan”, “Dozvolite vremenu da korisno prolazi”) i hotimične lascivnosti ili čak pseudopornografije (“Suza i komentar”, “Crni lovac”), telo, naime, u najnovijoj prozi Jovice Aćina svojim brojnim ulogama postaje gotovo sveprisutni označitelj. Ono što se njegovim protejskim pojavljivanjima označava moguće je, pak, razumeti kao svojevrsni produžetak iste opsesije koja je svoje zavidne tragove već ostavila u Malom erotskom rečniku srpskog jezika (2004), recimo, toj knjizi s nekoliko hotimično zbunjujućih lica i odgovarajućim tretmanom telesno-erotskoga, koje ispod deklarativnog privida sabranosti i sistematičnosti zapravo nudi skoro dijabolični, “de-sadovski” nesvodivi vitalizam.

Poput one junakinje iz najnovije knjige, koja očajnički tendenciozno, tek da sebi pokaže da je u životu, u nekoj vrsti ličnog eksperimenta “otvara telesne ventile” sred “puste zemlje”, obuzete razornom “ljubavlju” između mase i vođe, i autor ovih golicavih priča za dovoljno prijemčive duhove, stoga, možda i provokativnije nego ikad eksperimentiše s nosivošću naših predstava o granicama privatnog i javnog (“Prepisani izveštaj o ljubavi i objašnjenje”, “Prepad”), senčeći intimne pustolovine i neretko bizarna priključenija aktuelnim iskustvima i kolektivno dijaboličnim košmarima.

Najosobeniji izraz Aćinovog pripovednog umeća ipak se, međutim, ne tiče ovog aktuelističko-paraboličnog poriva, već viđenog, uostalom, poslednjih godina kod nas, kao što se ne tiče ni onog okvirnog, vrcavog dijaloga s publikom, uzorno sročenog po nepisanim običajima one beletristike koja propitivanje konvencija i uslova vlastitoga postojanja vidi kao neku vrstu zanatskog i poetičkog prtljaga. Ako valja posebno preporučiti neki aspekat zbirke Pročitano u tvojim očima, onda je to, čini se, upravo smelost u širenju izražajnih i tematskih granica pripovedne fraze, sposobne da obuhvati najoprečnije podsticaje, spajajući lirizam i opscenost, refleksivnost i sablažnjivost, i uspevajući, ponekad i uprkos možda previše očevidnim poentiranjima, da zaista nagovesti onaj fluidni prostor u kojemu se, uz sve što postoji, pomalja i ono što još uopšte ne postoji, a do čega je piscu, po sopstvenome priznanju, naročito stalo.

Pri tome je sasvim svejedno razumemo li to tek kao halucinantne odbleske ili pak kao daleke plamičke jednog drugačijeg, paradoksalnog oblika ozdravljenja, koji postoji negde izvan začaranih međa sadašnjega vidokruga. Manje-više sama sebi postavljajući zamišljena merila i belege, ova književnost svoj smisao najčešće pronalazi baš u njihovom premašivanju i stavljanju van snage, što je, sasvim sigurno, drži podalje od vrhova bestseler-lista, ali joj, zauzvrat, donosi stalnu obnovu inovativne energije pisanja. Valja se nadati da to neće moći da promene ni neke književne nagrade od publiciteta i društvenog prestiža.

Tihomir Brajović

05.12.06 Blic

Autorovo filozofsko polazište je nerazumljivost života: suočen sa (neizvesnom) stvarnošću, a „naoružan“ samo (varljivim) čulima, čovek je tumač „blatnih mrlja“ i znakova kojima nije dorastao („U čemu je problem“, „Mesec dana pozitivan“); iz te perspektive (krajnjeg subjektivizma) posmatrano, postojanje je (besmislena) pričina („O mačevima i rečima“), razmišljanje je uzaludno („Krevet“, „Neizvestan nastavak“), a materija je, groteskno, nedokučiva („Štucanje“). Određujući priču kao „halucinantan odblesak života“ koji, nadilazeći dihotomiju istine i laži, umnožava samu stvarnost („Up Your Ass“), autor je pretvara u poprište borbe za (svežu) poetiku i (izvornog, pravog) čoveka. Posredno izražavajući nezadovoljstvo sobom, ali i jezikom kao jedinim oružjem mišljenja („Došapnuću vam da sam“), on započinje (kafkijanski) „naporan rad razbijanja ledene površine“ svoje duše („Na spisku za brisanje“) i vraća se instinktima koji bi trebalo da preporode (prezasićenog) čoveka, otupelog od jalovog samoposmatranja („Dozvolite vremenu da korisno prolazi“). To je pakleni put zloupotrebe slobode i demonskog iživljavanja koji vodi ka parodiji svakog (filozofskog, emotivnog) istraživanja („Ko ovo jede, jede sebe“): romantična osećanja dobijaju skaredne posledice („Peškiri“, „Suza i komentar“), prirodna strast se izopačava („Prepisani izveštaj o ljubavi i objašnjenje“), a „nebeske kvalifikacije“ doprinose „demonskoj misiji“ raščovečenja i smrti („Kokigami“, „Audicija“).
Aćinovi junaci nisu ličnosti, već ovaploćene ideje i (pomešana) osećanja. Pokušavajući da osmisli krizu (filozofskog, poetičkog) identiteta kao umiranje bez koga nema obnove i vaskrsenja, on je ostao skeptik koji nastavlja da se hrani propašću.

Vesna Trijić