Politike neprijateljstva

01.09.21

Lipar

Delima savremenih svetskih kritičara (post)modernog sveta, fašizma, (de)humanizacije, (post)kolonijalizma i (post)komunizma, koja su deo edicije Vreme trešanja izdavačkog odseka Fakulteta za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum, pridružio se 2019. godine, u prevodu Slavice Miletić, esejistički spis Ašila Mbembea, jednog od najznačajnijih savremenih kritičara (post)kolonijalizma. Po rečima autora, reč je o ogledu (20) naslovljenom kao Politike neprijateljstva. Proistekao je iz razgovora sa brojnim kolegama koji, kao i on, preispituju suštinu, prirodu, granice i moguće načine postojanja čoveka i funkcionisanja demokratskih društava u doba (post)kolonijalizma, (post)kapitalizma, globalizma i tehnokratije. U okviru ovog ogleda koji je podeljen na uvodni deo, četiri tematske celine (Izlazak iz demokratije, Društvo neprijateljstva, Fanonova apoteka, Omamljujuće podne), zaključak i zasebni odeljak pod nazivom Nekropolitike, Mbembe raščlanjava savremeno demokratsko društvo na njegove osnovne crte – kolonijalizam, (crni) rasizam, nasilje, društva neprijateljstva, rat i nekropolitiku – sa ciljem da „doprinese jednoj kritici našeg vremena – vremena novog naseljavanja i planetarizacije sveta pod okriljem militarizma i kapitala i [...] vremena izlaska iz demokratije (ili njenog izvrtanja)“ (23).
Posmatrajući razvoj istorije modernog, liberalno uređenog sveta u kome je sve viši zid i izraženija netrpeljivost između ja i ne-ja, ja i drugi, odnosno, mi i oni, Mbembe navodi da je politički poredak današnjice koji se izdaje za demokratski jednak organizaciji za smrt zato što (je) omogućava(o) i neguje (je negovao) brojne preobražaje politika neprijateljstava na planetarnom nivu. Politike modernih demokratija označene kao politike neprijateljstva, okrenute su ka proizvodnji neprijateljstva, straha i granica prema svemu što nisam ja. To vodi ka podizanju fizičkih, kulturnih, istorijskih i društvenih granica prema ne-ja, prema drugom/drugačijem, odnosno, svemu što svojim postojanjem ugrožava učvršćenu istorijsku i mitološku predstavu na kojoj se zasniva tzv. zapadnjačko demokratsko društvo. U takvom svetu bez povezanosti i iz odnosa bez prisustva volje rađa se manija koja zahteva ne samo uništenje fizičkih veza, već i brisanje tragova i znakova postojanja onog drugog koji je u doba velikih migracija s početka 21. veka pred vratima zemlje, života i istorije zapadnog dela sveta. Neprijateljska, pa i istrebljivačka koncepcija je u osnovi tzv. zapadnjačkog demokratskog društva i omogućava da „rat i rasa postanu sakrament modernog doba“ (16), odnosno, da rat postane „farmakon društva“ (14) koji oslobađanjem svoje rušilačke snage vodi ka izlasku iz demokratskog društva. Mbembe smatra da je savremeni rat, vođen kako na mikro-, tako i na makroplanu, još jedno obličje svih ratova prohujalih kroz istoriju modernog doba – kolonijalnih, antikolonijalnih, rasnih, osvajačkih ratova, ratova protiv terora, tržišnih ratova itd. koji za cilj imaju uništenje onog drugog.
U zasebnom delu na kraju knjige, pod nazivom Nekropolitike, koji se može smatrati dodatkom promišljanju o politikama neprijateljstava, Mbembe se pozabavio politikom kao formom ratovanja, pitanjem suvereniteta i statusom života, smrti i ljudskog tela u toj igri. Oslonivši se na promišljanja brojnih kritičara fašizma, nacizma i kolonijalizma, radove filozofa i političkih analitičara, a uzimajući za primer organizovane sisteme istrebljenja drugog poput plantaža u Americi, nacističkih logora, a u današnje vreme palestinske enklave, Mbembe istražuje delovanje nekromoći u vreme ranoi kasnomodernih kolonijalnih okupacija i savremenih ratova iz čega proističe teza da je politika jednaka radu smrti i da služi potčinjavanju života moćima smrti. Kroz takav sistematični plan sprovođenja smrti, stvaraju se svetovi postojanja koje „nastanjuju populacije označene kao živi mrtvaci” (230) koji ne prepoznaju zamagljenu granicu između otpora i samoubistva, mučeništva i slobode.
U uvodnom delu pod naslovom Izlazak iz demokratije Mbembe je postavio okvir koji je produbio u narednim poglavljima. On se pita da li je demokratski poredak zaista demokratski i da li je kroz definisane demokratske forme i obrasce uobličeno ponašanje pojedinaca i društava, to jest, da li su smanjene posledice istog. Mbembe zaključuje da je odgovor na sva pitanja negativan i definiše demokratiju kao surovu (33) konstrukciju koja je oduvek podržavala i promovisala političko nasilje čiji se oblik menjao vremenom i u skladu sa okolnostima. Tvrdeći da je zapadno demokratsko uređenje podvojeno, autor se poziva na još uvek aktuelan zakon o nejednakostima i rasnim predrasudama. Blagodeti u kojima (je), Saidovom terminologijom definisano, zapad uživa(o), dolaze od eksploatacije istoka (u Mbembeovom slučaju, Afrike). Autor tvrdi da moderne demokratije imaju dva lica i tela – sunčano i noćno – i da se zapadno, sunčano demokratsko društvo ne može definisati kao takvo bez svog mračnog, noćnog parnjaka koji (je) ima(o) lice kolonijalnog carstva, robovlasničke države, plantaža, radnih logora, a sa usponom industrijalizacije i usavršavanjem oružja, lice radnih i istrebljivačkih logora tokom Drugog svetskog rata. „Nema demokratije bez njenog dvojnika, njene kolonije [...]. Taj dvojnik nije spoljašnji [...]. On nije nužno smešten iza zidova. Demokratija sadrži koloniju u svom jezgru, kao što kolonija sadrži demokratiju, često u obliku maske“ (47), navodi Mbembe. Ovim autor naglašava da su se zapadna društva mogla oblikovati kao demokratska samo u slučaju da su imala tzv. treći prostor u kome bi bili smešteni svi oni nepoželjni od kojih se moglo profitirati. Stoga je, Mbembe naglašava, ispitivanje mitoloških korena zapadnih demokratija izuzetno opasno jer u njihovoj zvaničnoj istoriji nije upisano njihovo noćno lice čiji predstavnici u doba velikih migracija, poput ovih s početka 21. veka, postaju (ne)poželjni članovi zapadnih društava. Život u modernoj demokratiji se, usled straha od (ne)poznatih pridošlica i promena koje bi oni mogli da donesu, svodi na „život od mača” (53) što postaje norma savremenog života. Strah od drugog, stranca, teroriste, ne-ja, strah od kraja mog bića, kraja čoveka i mog sveta zamagljuje granice istine. Ovaj konstruisan i stalno pothranjivan strah iznalazi sve savršenije tehnike ubijanja drugog kako bi se živelo bez stranaca u naizgled idealnom društvu. Borba protiv drugog opravdava se fantazmom o borbi protiv terora koji bi taj drugi izazvao, kao što se ubistvo drugog opravdava pojmom legitimna odbrana. Tako se teror i odbrana od njega/protivteror svode na istu ravan i kidaju svaku vezu „osim one neprijateljske koja opravdava ovo kidanje” (58).
Mbembe navodi da su još od davnina teror, nasilje i ratovi stvarali nova tržišta i pretvorili se u proizvodnju oružja, kostiju i tela bez lica. Usled opijenosti fantazijama o ugroženoj egzistenciji i zato što istina nije više ono što jeste, već ono u šta se veruje (52) moderan čovek je oslobođen osećaja krivice i odgovornosti i nema odgovoran odnos prema smrti. Nekropolitička moć koja je obeležje demokratija obrće pojmove života i smrti, dželata i žrtve, prava i pravde i lišava ih svake simbolike. Mbembe završava prvo poglavlje mišlju da u vremenima u kojima prevladavaju fantazije o podizanju zidova, razdvajanju i istrebljivanju mora doći do okretanja demokratije naglavačke (64).
Upiranje snaga za konstruisanjem neprijatelja u liku drugog, aparthejdom i za podizanjem zida kako bi se sopstvo spasilo od ugrožavajućeg drugog tema je drugog poglavlja Mbembeovog ogleda pod nazivom Društva neprijateljstva. Mbembe se dotiče teme molekularizacije, celularizacije i minijaturizacije nasilja tvrdeći da je nasilje sastavni deo svih pora društva. Na primeru izraelskog projekta kontrole palestinske enklave, kao i projekta kojim su se nekada kontro-lisala kolonizovana društva ili crnačka radna snaga na plantažama, Mbembe progovara o neophodnosti definisanja onog drugog kao neprijatelja kako bi se sopstvo konstruisalo i sopstveni rušilački poriv opravdao. Mi živimo u vremenu kada se „svet i društvo hrane pretećim izjavama o onom drugom” (75) i potreba za neprijateljem je stvarna jer je „neprijatelj obavezni momenat u stvaranju subjekta” (isto). Pri definisanju pojma neprijatelja, Mbembe se oslanja na teoriju Karla Šmita, prema kojoj je „neprijatelj vrhunski antagonizam i telo koje moramo da uništimo jer nam preti“ (77). To telo je u prošlosti imalo lice crnca, Jevreja, muslimana, Arapina, islamiste i dr., a danas, uz porast tehnološkog napretka, neprijatelj je telo bez tela i lica. On je svuda oko nas, on je simulakrum lica koji poziva na nasilje, pa se može reći da živimo u drušvu koje pati od opsesivnog konstruisanja neprijatelja.
Mbembe posvećuje jedno potpoglavlje analizi uloge državnog aparata u konstruisanju neprijatelja i tvrdi da se država hrani strahom pojedinca od neprijatelja jer tako može sebe da konstruiše kao stabilnu. Ona upravlja nasiljem, ratom i životom ljudi. Ona konstruiše neprijatelja na osnovu rasističkih predstava i uvodi ga u svaku poru svog aparata. Rasizam je, Mbembe zapaža, „bolest svake pore modernog društva [...] pretvoren je u kulturu i disanje” (92) i teško ga je iskoreniti. U današnje doba su fantazmi o neprijatelju multiplikovani jer tehnološki napredak omogućava nekontrolisanu proizvodnju nevidiljivog neprijatelja. Mbembe se onda s pravom pita kakva nam je budućnost imajući u vidu da je neprijatelj u prošlosti bio zatvoren na plantažama ili u logorima, dakle udaljen od nas, a sada je među nama. On zaključuje da „logor nije postao samo strukturni deo planetarnog stanja, on je prestao da skandalizuje, zapravo, on je naša budućnost, naše rešenje za »držanje na rastojanju onoga što smeta da bi se ogradilo ili odbacilo ono suvišno – ljudi, organske materije [...]«” (92), sa naznakom da će on vremenom poprimiti drugačiju, suptilniju formu.
Navodeći u uvodnom delu da je cilj njegovog rada da se doprinese kritici modernog doba kroz tri koraka – otvaranje, prelaženje i cirkulaciju – Mbembe se u trećem delu naslovljenom kao Fanonova apoteka bavi odnosom napetosti između principa uništavanja koji je temelj politika neprijateljstva i principom života. Poziva se na rad Franca Fanona i analizu nasilja i procesa lečenja i rađanja želje za životom koji predstavljaju stub njegovih razmišljanja o procesu dekolonizacije. Razmišljajući da je nagon za uništenjem nepromenljiv, da svodi čoveka na primitivno i da je uništenje drugog uništenje mene samog, a da se, ipak, demokratije zapadnog sveta još uvek zasnivaju na principima uništiteljskog imperijalizma i kolonijalizma, Mbembe zaključuje da je „neophodno okretanje demokratije protiv nje same vraćanjem u njenu unutrašnjost svega onoga što ona nastoji da izbaci napolje“ (99). Eksteritorijalizacijom nasilja u prošlosti na drugi kontinent poput Afrike, Evropa se nije rešila uništiteljskog nagona, već je, može se reći, usavršila sredstva koja će primeniti na svom tlu. Kolonijalni pokret i zlodela vršena u ime osvajanja novog tla i nove zemlje nastanili su se u Evropi pod nazivom fašizam i nacizam i iznedrili su patnju brojnih naroda, što mora biti obavezni deo kolektivnog sećanja.
Mbembeov spis je, poput spisa F. Fanona čije primere navodi u trećem poglavlju eseja, krik da je vreme da se i logori i robovlasničke plantaže priznaju kao zločini protiv čovečnosti i da „čovečanstvo u svoje sećanje ugradi sećanje celog sveta” (112), a ne samo jednog dela koje raspolaže većom moći. Svojim spisom se zalaže za radikalnu dekolonizaciju koja je moguća samo ako subjekt ne pristane da bude objektivizovan, ukoliko ume da kaže „ne“ (129) i ume da se bori sa slikom stvorenom o njemu. Poput Franca Fanona koji svojim radom i paletom likova čije priče je beležio u delima a Mbembe ih preneo u ovaj ogled, Mbembe naglašava da je zadatak našeg doba da se odgovori na pitanja iz kojih pobuda su vršeni masakri, silovanja, ubijanja, spaljivanja, izrabljivanja i mučenja. Gde nastaju mržnja i bes upereni ne prema ljudima, jer crnci na plantažama ili u kolonijama za robovlasnike ili kolonizatore to nisu bili, već prema telima? Ukoliko je taj drugi sveden na nivo tela ili objekta, zašto se onda kolonizator/robovlasnik/današnje ja, plaši tog drugog? Zašto se belac i dalje boji crnca? Zašto se ne preuzme odgovornost za počinjeno? Zašto Evropa i dalje neguje mit o crncu koji se ostvaruje u susretu crnog i belog? Zašto se i dalje ćuti?
Zašto crnac nije deo istorije novog sveta kada je direktno učestvovao u stvaranju istog, pita se Mbembe u četvrtom poglavlju knjige pod nazivom Omamljujuće podne. Time što mu nije priznat status aktivnog učesnika, subjekta u momentu stvaranja istorije savremenog sveta i što njegova istorija nije uvrštena u istoriju sveta i čovečanstva navodi se na zaključak da je „humanizam dospeo u ćorsokak“ (154). Mbembe uvodi dve postkolonijalne kritike – afrocentrizam i afrofuturizam. Diskutujući o afrocentričnoj perspektivi prema kojoj pojam humanizma treba da bude (pre)ispitan, Mbembe progovara i o pokretu afrofuturizma čije je polazište da se humanistički postulat mora odbaciti jer je pojam čoveka zloupotrebljen u ime instrumentalizacije crnaca. Četvrti deo eseja je, poput prethodna tri poglavlja, snažna kritika savremenog društvenog uređenja i sveta u kome se život kreće ka nultoj tački, tačnije, oscilira između života i smrti. To je svet u kome se stapaju kapitalizam i animizam, svet u kome rasizmu nije potrebna biologija kako bi se legitimisao i svet u kome i beli čovek, član demokratskog društva kao takav nestaje.
Omamljujuće podne je kritika savremene kulture i njenih reprezentacija. Mbembe se zalaže za osnivanje antimuzeja kao mesta na kome bi oni prezreni našli utočište i koje bi svojom skandaloznom pri-rodom iritirao stvarnost. Izlaganje sudbine prezrenih iznedrilo bi govor o ljudskosti, ranjivosti, svetskom bolu i ljudskom telu, i mogli bismo, smatra Mbembe, da se sretnemo lice u lice, u govoru i u jeziku, te bismo tako otkrili jedan novi svet (172). Humanistički svet poistovećen je sa zatvorom, te jedini izlaz može biti samo ceo univerzum koji u sebi obnavlja veze čoveka i drugih živih sila.
Teme kojih se Mbembe dotakao u okviru svog eseja rastaču se pod naletom autorovih razmišljanja o složenoj stvarnosti modernog čoveka koja se u doba prevladavanja ratne tehnike nalazi na rubu samoponištenja. Iza argumentovane kritike takozvanih zapadnih demokratskih uređenja koja proizvode sve ono što se ne može obuhvatiti pojmom „demokratija“, nailazi se na autorov imperativ da se mora izaći iz stanja učaurenosti, da se mora dozvoliti umu da misli i da spozna istinu, da se sećanju i govoru, naročito onih potlačenih, mora vratiti njihova puna vrednost kako bismo dosegli stanje označeno kao univerzalno čovečanstvo koje će izbeći zamke segregacije i koje će u svoju istoriju i u svoje sećanje utkati sećanje celog sveta. Kroz zaustavljanje besomučne upotrebe oružja u svrhu uništenja mase onih označenih kao drugi, kao i kroz putovanje, kretanje, osluškivanje, zapitkivanje i sopstveni preobražaj čovek će moći opet da se označi kao čovek.
Nataša P. Rakić

26.03.20 Vreme

Aktuelne vesti o širenju virusa korona i panike usled koje ljudi prazne rafove supermarketa, isprepletene s poslednjim izveštajima o hiljadama sirijskih izbeglica stešnjenih između turske i grčke granice (i vojski te dve zemlje), izvrsno su precizan mizanscen za osvrt na poslednju knjigu Ašila Mbembea, kamerunskog teoretičara postkolonijalizma. Jer ono o čemu Politike neprijateljstva govore moglo bi se sažeti na sledeće: opsesivni fantazam o zaustavljanju prodiranja preteće drugosti i propratno odumiranje zajedničkog – one vizije sveta u kojoj bi pretnja globalne epidemije ili usud izbeglištva predstavljali teret koji delimo i unutar kojeg svoje strahove ne pretpostavljamo patnji drugih.

Politike neprijateljstva su svojevrstan nastavak Mbembeove studije Nekropolitike u kojoj se suverenost definiše kao moć određivanja ko može da živi, a ko mora da umre. Savremeni suveren ne raspolaže samo pravom da uvede vanredno stanje i suspenduje pravni poredak (potencijalno zauvek, dokle god se ne iskoreni teror), on postaje pravi gospodar života i smrti, gospodar uslova u kojima se može živeti (životom poput našeg, u civilizaciji i liberalnoj demokratiji) i prostora u kojima se nekažnjeno gase životi (u izbegličkim logorima, okupiranim teritorijama ili zonama za napade dronova). Knjiga je, takođe, omaž velikom misliocu "radikalne dekolonizacije" (teritorija i umova) Francu Fanonu, u čijoj je senci – kako Mbembe sa zahvalnošću priznaje – nastala ova studija o savremenim procesima kolonijalizacije, rasijalizacije neprijatelja i totalizacije rata, što, istovremeno, znači da neprijatelj mora biti eliminisan, ali i neprekidno prisutan, jer bez njegovog pretećeg prisustva obesmišljava se najsnažniji afekat koji drži na okupu savremenu političku zajednicu: strah od toga da nam se identitet nepovratno menja i rastače, te da gubimo čistotu svoje kulture.

Ova uzbudljiva knjiga više nalikuje pedantnoj svesci punoj skica i aforizama, nego zaokruženoj studiji. Daleko od toga da to umanjuje njenu vrednost; naprotiv, otkriva strast s kojom je pisana, a njena neujednačena struktura savršen je odraz haotične i fragmentarne prirode modernog sveta koji opisuje. Ta modernost, po Mbembeu, započinje ustoličenjem liberalne demokratije i njene verne senke, robovlasništva i kolonijalnog nasilja. Taj procep unutar samog projekta demokratske države – mogućnost naporednog opstajanja poretka jednakosti i poretka radikalnog isključenja – obeležio je dalji razvoj "zapada", pri čemu su prve tehnike disciplinovanja i potčinjavanja, u kolonijama i na plantažama, bile samo pokazne vežbe za kasnije sofisticiranije sisteme klasifikacije i kontrole populacije, kao što su koncentracioni logori ili okupirane teritorije. Možda je istina da je imenovanje i distanciranje od Drugog upisano još u prapočetke ljudske političke istorije. Ali je van svake sumnje iskustvo kolonijalnog zaposedanja sveta radikalizovalo strah od drugačijeg – od neprijateljske prirode, životinja i mikroba, osvetoljubivih domorodaca – i utisnulo imperativ za razdvajanjem, za ograđivanjem svih prostora života i tako do krajnjih granica normalizovalo logiku odvajanja nas od njih. A ta logika je danas u srcu nove kolonizacije, globalizacije ratom i kapitalom koja ujedinjuje svet u bojno polje i tržište, ali ga istovremeno preseca sve dubljim provalijama, počivajući na onome što Mbembe naziva poredak bez želje. Reč je o sistematskom kidanju veza usled metastaziranog straha od poništenja i gubitka identiteta, zbog kojeg se podižu zidovi i ograde, grade logori, ali i vode ratovi, kako bi se potvrdile nove mantre: mi jesmo ostrva za sebe. Paradoksalno, koliko god nam ovo ubrzano vreme visokih tehnoloških inovacija i otkrića potvrđivalo da živimo u složeno isprepletenom ekosistemu, gde smo svi deo jednog, gde nema preciznih razlika između životinja i ljudi, između digitalnih informacija i analognih veza, tim su jači narcistički fantazmi i politički narativi o nepomirljivosti kulturnih razlika. Taj san o svetu ljudi bez veza, san o aparthejdu, pogonsko je gorivo moderne politike neprijateljstva, što znači da on nikada ne sme biti dosanjan. A figura stranca lako će poprimati različita obličja, kako to već biva u snu, od Jevrejina do Arapina, izbeglice, ili siromašnih ljudi koji "hrle" na naše granice. Kako u takvim okolnostima razvijati jednu misao i politiku o zajedničkom, kako izgraditi "autentični odnos s Drugim"?

Za Mbembea odgovor leži u kretanju, u pokretljivosti misli i osećaja koji su privrženi mestima i ljudima. Kretanje je sloboda – vrlo nejednako raspodeljena u današnjem čovečanstvu – a sloboda je mogućnost presecanja veze sa slučajnošću rođenja na određenom mestu. "Prihvatiti status prolaznika, to je možda krajnji uslov naše ljudskosti." Kretanje kao večito preobražavanje u dodiru s drugim. Tako se, potvrđuje Mbembe Fanonove misli, postaje čovek u svetu. Potrebna nam je nova etika, etika prolaznika, koja nalaže da sa svakim mestom izgrađujemo istovremeni odnos solidarnosti i distance, iskustvo prisustva i odsustva, ali nikad osećaj ravnodušnosti.

jelena vasiljević

27.07.19 Danas

Od samih njegovih početaka kapitalizam su pokretale tri vrste nagona. Prvi je stalno fabrikovanje rasa, vrsta (u ovom slučaju crnaca); drugi je nastojanje da se sve izračuna i sve pretvori u robu koja se može razmeniti (zakon opšte razmenjivosti); treći je nastojanje da se stekne monopol na proizvodnju života kao takvog.
„Proces civilizacije“, s druge strane, sastojao se u ublažavanju tih nagona i održavanju, s različitim stepenom uspešnosti, izvesnog broja suštinskih načela bez kojih bi „kraj ljudskosti“ postao otvorena mogućnost: subjekt nije predmet; ne može se sve aritmetički izračunati, prodati i kupiti; ne može se sve eksploatisati i zameniti nečim drugim; neke perverzne fantazije moraju biti sublimirane, inače će dovesti do potpunog razaranja društvenog života.

U doba neoliberalizma ta načela padaju jedno za drugim. Više nije izvesno da se ljudska osoba mnogo razlikuje od predmeta, životinje ili mašine. Možda ona u suštini teži da postane objekt. Više nije izvesno da je fabrikovanje vrsta i podvrsta u okviru čovečanstva tabu. Ukidanje tabua i oslobađanje manje-više svih vrsta nagona, a zatim i njihova transformacija u jednako mnogo materijala u procesu beskrajne akumulacije i apstrakcije, postali su ključne osobine našeg doba. Ti događaji i mnogi drugi iste prirode jasno ukazuju na to da je spajanje kapitalizma i animizma na dobrom putu.

Ovo je utoliko istinitije što sirovina ekonomije zapravo više nisu teritorije, prirodna bogatstva i ljudi. Neke teritorije, neka prirodna bogatstva i neki ljudi su još nezaobilazni, ali prirodna sredina ekonomije je sada svet procesa i bioloških i veštačkih organizama. To je astralni univerzum ekrana, fluidnih prelaza, svetlucanja i zračenja. To je i svet ljudskih mozgova i automatskog računanja, rada sa sve manjim, sve minijaturnijim instrumentima.

U tim uslovima, proizvodnja crnaca više se zapravo ne sastoji od fabrikovanja društvenog odnosa potčinjenosti ili tela-sirovine, to jest tela potpuno izloženog volji gospodara iz kog će ovaj pokušati da izvuče maksimalnu dobit. Nekad je crnac bio ljudsko biće afričkog porekla koje se odlikovalo sjajem i bojom svoje kože; danas nije nužno tako. Sada prisustvujemo tendencioznom pooštravanju stanja koje je nekad bilo rezervisano za crnce, ali na obrnut način. To stanje je bilo svođenje ljudske osobe na stvar, na objekt, robu koja se može prodati, kupiti ili posedovati.

Naime, proizvodnja „rasnih subjekata“ izvesno se nastavlja, ali na nove načine. Današnji crnac nije više samo osoba afričkog porekla, osoba obeležena bojom svoje kože („pojavni crnac“). „Suštinski crnac“ je danas niža kategorija čovečanstva, jedna niža vrsta čovečanstva, onaj nepotrebni, gotovo suvišni deo koji kapitalu više nije potreban i čija je sudbina, reklo bi se, zoniranje i proterivanje.

Taj „suštinski crnac“, ta „vrsta čovečanstva“ pojavljuje se na svetskoj sceni upravo onda kad se kapitalizam, više nego ikad ranije, ustanovljuje kao animistička religija, dok nekadašnji čovek od krvi i mesa ustupa mesto novom čoveku-fluksu, digitalnom, infiltriranom sa svih strana svim vrstama sintetičkih organa i veštačkih proteza. „Suštinski crnac“ je Drugi te softverske ljudskosti, novi oblik vrste, tako tipičan za novo doba kapitalizma u kom je samopostvarenje najbolja šansa za kapitulizaciju samog sebe.

Najzad, ako je ubrzani razvoj tehnika za masovnu eksploataciju prirodnih bogatstava učestvovao u starom projektu matematizacije sveta, sam taj projekat je, u krajnjoj liniji, imao samo jedan cilj – upravljanje živim svetom, koje se danas u sve većoj meri obavlja na suštinski digitalan način. U tehnokratskom dobu, ljudsko se sve više pojavljuje u obliku toka, sve apstraktnijih kodova, entiteta koji su sve zamenljiviji. Ideja je da će ubuduće sve moći da se proizvodi, pa i živa bića, da sve može da bude proizvedeno, da je egzistencija kapital kojim se upravlja i da je pojedinac delić aparata – ili pak informacija koja se mora prevesti u kod povezan s drugim kodovima u skladu s neprestano rastućom logikom apstrahovanja.

U svetu megaračuna, pojavljuje se jedan drugi režim razumevanja koji nesumnjivo treba opisati kao antropo-mehanički. Prelazimo, dakle, u novo ljudsko stanje. Čovečanstvo napušta veliku podelu na ljude, životinje i mašine, koja je bila važna karakteristika jezika modernosti i humanizma. Današnji čovek je čvrsto povezan sa svojom životinjom i sa svojom mašinom, sa zajednicom veštačkih mozgova, sa udvostručavanjima i utrostručavanjima koja čine podlogu ekstenzivne digitalizacije njegovog života.

Za razliku od bivših gospodara, današnji nemaju potrebu za robovima. Robovi su postali pretežak teret i gospodari nastoje da ih se reše. Veliki paradoks 21. veka je, dakle, pojava jedne klase robova bez gospodara, klase koja neprestano raste, kao i gospodara bez robova. Naravno, isto tako i ljudskih bića kao i prirodnih bogatstava koja se neprestano ekstrahuju radi uvećavanja profita. Taj obrt je, na kraju krajeva, logičan jer je novi kapitalizam pre svega spektakularan.

Dakle, nekadašnji gospodari će sada nastojati da se otarase svojih robova. Bez robova, misle oni, ne može biti pobuna. Da bi se iskorenili pobunjenički potencijali, dovoljno je osloboditi mimetički potencijal porobljenih, tako da se novi oslobođenici iscrpljuju u želji da postanu gospodari, što nikad neće postati, jer stvari nikad ne mogu stajati drukčije nego što jeste. Ponavljanje istog, uvek i svuda – to je pravilo.

Preostaje nam da se pozabavimo budućnošću rasizma u takvoj konfiguraciji. Istorijski, bar u doseljeničkim kolonijama ili robovlasničkim državama, rasizam je uvek služio kao potpora kapitalu. Nekad je upravo to bila njegova uloga. Klasa i rasa su se uzajamno uspostavljale. Pripadnost datoj klasi uglavnom se zasnivala na rasi, a pripadnost datoj rasi određivala je, s druge strane, mogućnosti društvene mobilnosti i pristup ovom ili onom statusu. Klasna borba je bila neodvojiva od rasne borbe, iako su ta dva oblika antagonizma ponekad pokretale autonomne logike.

Proces racionalizacije nužno je pribegavao praksama diskriminacije. Rasa je omogućavala da se društvene razlike prikazuju kao prirodne i da se nepoželjni ljudi zatvaraju u okvire iz kojih su -bilo zakonom, bilo silom – sprečavani da izađu.

Danas se pojavljuju nove varijante rasizma koje više ne moraju da pribegavaju biologiji da bi se legitimizovale. Dovoljno im je, na primer, da podstaknu lov na stance; da proglase nepomirljivost „civilizacija“; da naglase da ne pripadamo istoj ljudskosti; da su kulture nesamerljive; ili da je svaki bog koji nije Bog njihove religije lažni bog, idol koji zaslužuje sarkazam i kog zato možemo profanisati do mile volje.

U uslovima sadašnje krize na Zapadu, ta vrsta rasizma je dopuna nacionalizma u trenutku kad, inače, neoliberalna globalizacija prazni nacionalizam, pa čak i demokratiju od svakog istinskog sadržaja i premešta vrlo daleko stvarne centre odlučivanja. Pored toga, napredovanje genetike i biotehnologija potvrđuju ideju da pojam rase nema nikakav smisao. Paradoksalno, daleko od toga da podstiču ideju sveta bez rasa, genetika i biotehnologije ponovo pokreću, na sasvim neočekivan način, stari projekat klasifikacije i diferencijacije, tako tipičan za prethodne vekove.

U toku je, dakle, složen proces ujedinjavanja sveta u okviru bezgraničnog (mada nejednakog) širenja kapitalizma. Taj proces ide ruku podruku s ponovnim „otkrivanjem“ razlika, s ponovnom balkanizacijom tog istog sveta i njegovom podelom po različitim linijama razdvajaju i disjunktivnih inkluzija. Te linije su u unutrašnjosti društva i država, i istovremeno su vertikalne, u meri u kojoj povlače nove linije podele dominacije na globalnom nivou. Globalizacija aparthejda je, dakle, neposredna budućnost sveta, i to u trenutku kad je svest o konačnosti sistema Zemlja življa nego ikad i kad je preklapanje ljudske vrste s drugim oblicima života očiglednije nego ikad.

Nomadska strategija rata na Kosovu

Na Kosovu, onesposobljavanje srpskih snaga je preuzelo formu infrastrukturnog rata čije su mete bili mostovi, pruge, autoputevi, komunikacione mreže, skladišta nafte, termoelektrane, trafostanice i postrojenja za preradu vode. Kao što se može pretpostaviti, izvršenje takve vojne strategije, naročito u kombinaciji sa uvođenjem sankcija, ima ishodište u uništenju neprijateljskih životnih resursa. Od posebnog značaja je dugoročno razaranje života civila. Primera radi, uništenje pančevačke Petrohemije tokom rata „u okruženje je oslobodilo takve toksine, kao što su vinil hlorid, amonijak, živa, nafta i dioksin, da su trudnice upućivane na klinike za abortuse, a sve žene su savetovane da izbegavaju trudnoću naredne dve godine“ (citirano prema Tomas W. Smith; „TheNew Low of War: Legitimizing Hi-Tech and Infrastructural violence“ Internacional Studdies Quarterly , br. 46, 2002).

Prema tome, ratovi u eri globalizacije imaju za cilj da prinude neprijatelja na predaju zanemarujući neposredne posledice, sporedne efekte i „kolateralnu štetu“ vojnih akcija. U ovom smislu savremeni ratovi više podsećaju na strategije ratovanja nomada nego sedelačkih nacija, odnosno teritorijalnih ratova modernosti po principu „osvoji i potčini“.

Ašil Mbebe

Kamerunski filozof, školovan na pariskoj Sorboni, Ašil Mbembe, poznat je u naučnoj zajednici prvenstveno po proučavanju postkolonijalizma. Sam Mbembe nije svoje filozofske oglede video kao okretanje problematici vlastite „nemetropolske domovine“, već je skloniji da svoj misaoni opus dovede u vezu sa procesima koji se odvijaju u globalnoj međunarodnoj zajednici. Otuda njegovo pozivanje na primere ne samo iz Afrike, nego i Palestine, Kosova i drugih delova sveta.

Fakultet za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum iz Beograda objavio je knjigu Ašila Mbembea“Politike neprijateljstva“ (u prevodu sa francuskog Slavica Miletić). U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.