Nesvesna civilizacija

Da li nam je industrijska revolucija donela blagostanje?
Ako počnemo sa ovako temeljnim pitanjem, to može naterati suvoparni i zamršeni svet ekonomista da stupi u neki kontakt sa stvarnošću, koju su krenuli da objašnjavaju.
Pa, naravno da jeste. Blagostanje i udobnost koju je Zapad iskusio u proteklih 70 godina ne bi bili mogući bez industrijske revolucije.
To je, pak, odgovor na jedno drugo pitanje. Bez tehnologije ranog, modernog i poznog kapitalizma mi sigurno ne bismo mogli da stvorimo i održimo ovu kulturu. To nije ni u kom slučaju bilo samo pitanje tehnologije. To je omogućio sam kapitalizam. Kao i slobodno tržište. I rastuće tržište kapitala koje finansira ulaganja. I trgovina, jer je galopirajuća trgovina bila glavni faktor, na jednoj rastućoj globalnoj lestvici. Bez tehnologije, kapitalizma, slobodnog tržišta, tržišta novca, slobodne trgovine i globalizacije – koncepata koji se još uvek nalaze u centru naših života – mi sigurno ne bismo mogli da finansiramo i održimo naš životni standard.
Sve je to u redu, ali hajde da se vratimo na pitanje – da li je baš industrijska revolucija, sastavljena od ovih faktora, podigla naš životni standard i donela nam nivo široko rasprostranjenog napretka koji pre toga nije bio poznat u istoriji?
Sigurno je da je donela napredak novoj klasi vlasnika i menadžera, ali su oni sve do pre pola veka činili veoma mali procenat stanovništva. U Britaniji, u kasnom 18. i ranom 19. veku većina stanovništva je napustila jednostavnu ili zanatsku egzistenciju da bi se preselila u uzburkani svet fabrika. U najranijim danima industrijske revolucije, deca najsiromašnijih su počinjala da rade u uzrastu od 14 godina. Oni i odrasli su radili po 12 sati dnevno, uključujući i vreme za obroke i odmor. Tradicionalni praznici su pripadali vremenu pre revolucije. Nekoliko decenija kasnije, međutim, u ranom 19. veku, bilo je uobičajeno da deca počinju da rade u uzrastu od 7 ili 8 godina i da rade 14 sati dnevno u nezdravim i opasnim fabrikama. Kompanije su jednostavno ignorisale mnoge tradicionalne praznike. To je bilo pitanje raditi ili biti otpušten. Uprkos sve težem i dužem radu, radnik je bio siromašniji nego što je bio četvrt veka ranije.1
Ovo iskustvo se u mnogo čemu poklapa sa iskustvom mnogih zemalja u razvoju danas. Iskustvo, primera radi, miliona ljudi koji su napustili jednostavne ali sigurne živote na selu da bi živeli u sirotinjskim četvrtima Lagosa, jeste u stvari identično sa onim iskustvom kada je u 19. veku britanski farmer postao radnik.
Da li su ono što ja opisujem sigurno bile privremene okolnosti, nesrećna, neminovna zbrka usled revolucionarne promene? Stav standardnih sila tržišta najbolje se može izraziti gomilom metafora: jaja su morala da se razbijaju dok je ‘nevidljiva’ ruka tržišnog mehanizma stigla da ponovo dovede u ravnotežu socijalnu strukturu u kontekstu novih ekonomskih prilika.
Međutim, ove se prilike zapravo ne bi mogle nazvati privremenima. One su opstajale sve do druge polovine 19. veka i tek onda su počele da se postepeno ublažavaju. Nije bilo nikakvog ozbiljnog širenja napretka među stanovništvom sve do 20. veka. Stvari su se na mnogo načina pogoršale na duže vreme. Na primer, razvoj mehaničkih predionica pamuka stvorio je veliki deo tržišta robova koji bi brali američki pamuk. Ropstvo je postojalo oduvek, i to u skoro svakoj civilizaciji na svetu. Bili su to, ipak, pojedinačni slučajevi, obično rezultat zarobljavanja pojedinaca, Evropljana ili drugih u toku rata ili osudom na sudu. Robovi sa polja trske i pamuka su predstavljali glavnu revoluciju – porobljavanje jedne rase samo iz ekonomskih razloga. Grubo rečeno, životni standard pojedinca je, sveden na ropstvo, opao.
Dugoročni obrazac industrijske revolucije bio je da uspostavi niži finansijski standard življenja i pogoršanje životnih uslova. Rezultat toga bio je čitav vek neometanog društvenog pogoršanja i nereda. U smislu smanjenja očekivanog životnog veka ovo je reprezentovalo mnoge generacije; to je bio dugoročni obrazac, a ne privremeno prilagođavanje. Štaviše, za vreme ovog dugog, neometanog toka, ekonomske sile nisu bile sposobne da uspostave čak ni stabilnu neravnotežu. Tržište je prosto ponavljalo, stalno i mehanički, krug od sporog građenja do procvata praćenog krahom. Tržište nije učilo i ne uči jer, lišeno nesebičnosti, ono nema pamćenje. Ne postoji nešto takvo kao prirodna ravnoteža tržišta.
Pa, ako je industrijska revolucija – sa svim svojim svojstvima tehnologije, kapitalizma, slobodnog tržišta, tržištima novca, slobodnom trgovinom i globalizacijom – donela nestabilnu ali dugoročnu bedu, šta je donelo napredak? Sasvim jednostavno, kako je 19. vek prelazio u 20. sve veći broj građana se javno suprotstavljao uslovima koje je stvorila industrijska revolucija. Oni su sprovodili pravo svog legitimiteta – što je uključivalo zahteve za proširenjem tog kruga moći sve dok u njega nisu bili uključeni svi odrasli, kroz univerzalno pravo glasa, što je postignuto tek nakon Prvog svetskog rata.
Javni zahtevi za promenom pojavljivali su se u mnogo oblika. Ponekad se potreba za reformom izražavala sa vrha, ponekad kao slepi bes na ulici. Taj proces je izrodio sve od marksizma i fašizma do liberalizma, socijalizma i reformskog konzervatizma. Većina reformi koje su dovele do napretka bile su rezultat ne koristoljubovog već nesebičnog delanja – građana koji su se izdigli iznad svog ličnog interesa da bi proširili javno dobro.
Apsolutno nema indikacija da je neravnoteža industrijske revolucije imala sopstveni mehanizam korekcije kojim bi postigla bilo kakvu društvenu ravnotežu – pod čime podrazumevam umereno raspoređen napredak. Građanstvo i demokratija su naterali ekonomski mehanizam da poprimi oblik koji je društveno prihvatljiv i umereno stabilan; taj oblik bih nazvao civilizacijom.
Ne pretpostavljam da se ovo klizanje u očajanje a zatim u napredak dešavalo jedno za drugim u dve ravne linije. Bilo je stalnog mešanja, konfuzije političkih krugova, ratnih i raznih ekonomskih ciklusa. Tek posle Drugog svetskog rata nastupila je neka čudna euforija. Građanstvo se opustilo, verovatno zbog olakšanja posle ludila organizovane, racionalne vojne klanice. Nastupilo je nešto što je izgledalo kao period nezaustavljivog napretka vođenog tržištem.
Novembarski broj McCall"s Magazina iz 1929. je objavio razgovor između romanopisca Sinklera Luisa, kolumniste Voltera Lipmena i Vila Duranta, popularnog istoričara filozofije. Urednik je u svom uvodu ukratko prikazao atmosferu prilikom ovog razgovora:
„Naš napredak je nesumnjivo veoma veliki. Izumi, mašine, pomagala održavaju razvoj tako snažno da, uprkos onima koji veruju da će nas mašine ubrzo prevazići i porobiti, naša proizvodnja i naše slobodno vreme i dalje rastu. Radnik, zanatlija, kao i domaćica u kuhinji danas imaju više slobodnog vremena nego što je prethodna generacija mogla i da sanja.“2
Do trenutka kada je magazin stigao na štandove, poslovni ljudi su se bacali kroz prozore i počela je poslednja depresija. Izgledalo je da smo nakon toga konačno naučili svoju lekciju: da tržište nije naučilo svoju lekciju. Stoga je dužnost pojedinca kao građanina bila da, kroz pažljivu definiciju i primenu javne dobrobiti, obezbedi da prirođena ekonomska neravnoteža ima koristi od propisa civilizacije.
Evo nas sada, nakon 65 godina, sa finansijskim tržištem koje u poređenju sa onim iz 1929. izgleda odgovorno, sa tržištem berzanskih papira koje se, još jednom, kreće odvojeno od ulaganja u stvarnu proizvodnju, i koje smanjuje realne dohotke velike većine stanovništva. Hronična nezaposlenost nije tako ozbiljna kao ona iz 1929, ali je mnogo viša nego što to tvrde statistike i dovoljno visoka da koči ekonomiju. Konačno, stvarni napredak je pre dve decenije nestao i tek treba da se vrati.
Još više zapanjuje to što mi nastavljamo da se nadamo da ćemo ponovo otkriti napredak kroz mehanizam tržišnih sila. Kao kroz imitaciju 19. veka i 20-ih godina prošlog veka, mi ukidamo sva administrativna ograničenja i čak restrukturišemo vladu i obrazovanje prema potrebama industrije. Ponovo smo zaljubljeni u staru ideologiju koja se u prošlosti nikada nije isplatila.
Ima onih koji će ovo što govorim pogrešno shvatiti kao antitržišnu tiradu. Oni neće biti u pravu. Ja volim tržište. Ja volim trgovinu, tržišta novca, globalne ekonomske obrasce, sve to. To je kao neka igra. Zabavna je za one koji sebi mogu da priušte smisao za humor. Međutim, nisam dovoljno lud da pomešam ove neophodne i važne uske mehanizme sa širokom, solidnom, svesnom silom koja vodi društvo. Istorija tržišta se ponovo piše njegovim delovanjem. Ignorisanje te istorije je ravno povlačenju u duboko nesvesno.
Važna zagonetka koju treba da razrešimo je kako smo došli do toga da zaboravimo sopstvenu istoriju koju sada popustljivo i samoubilački ponovo proživljavamo, verujući da ekonomija može da predvodi društvo – iako u prošlosti nikada nije uspevala u tome.
To je pitanje koje u ovom poglavlju želim da ilustrujem, uz nekoliko pokazatelja kako malo discipline u javnoj politici može da nam pomogne da povratimo osećaj pripadanja civilizaciji, pre nego nekoj imaginarnoj ekonomskoj dijalektici koja nam nameće svoje neizbežne zaključke.
Dozvolite da to pitanje postavim ovako. Ako smo zaista potukli korporativizam u poslednjem svetskom ratu a marksizam pre manje od jedne decenije, zašto se i dalje držimo osnova korporativističke vere u grupni legitimitet i osnova marksističke vere u ekonomski determinizam? Često sam govorio da jedini pravi marksisti danas podučavaju na Ekonomskom fakultetu u Čikagu i upravljaju našim velikim korporacijama. Dodao bih još da su ti ljudi i pravi potomci Benita Musolinija.
Hajde da se vratimo na naše pitanje. Zašto smo nesposobni da se svesno fokusiramo na sopstvenu istoriju? Zašto je najveća i najbolje obrazovana elita u toj istoriji tako istrajna u držanju moći – koju smo mi izvojevali i poverili im je – preko jedne apstraktne, samouništavajuće ideologije?
Jedna od mogućnosti je da smo mi blokirani nekom kombinacijom tehnokratskog upravljanja i tehnokratskog špekulisanja. Tehnokratsko upravljanje, koje se uglavnom stvara u poslovnim školama i odsecima za ekonomiju, predstavlja najlagodniju službu u velikim strukturama upravljanja.
Najočigledniji model u kojem oni mogu da realizuju svoje želje danas jeste transnacionalna ili velika nacionalna korporacija. Njihova obuka i ove strukture imaju veoma malo veze sa kapitalizmom ili rizikom. One predstavljaju reinkarnacije kraljevskih monopola iz 17. veka. Oni su, ako vam se tako više sviđa, savremena verzija merkantilizma. Sve statistike pokazuju da ova velika udružena deoničarska društva, kojima se radije upravlja nego što se one poseduju u bilo kakvom smislu, jesu loši investitori na duge staze i loši investitori u istraživanju i razvoju. Kreativnost zastrašuje administrativni um i tako oni imaju negativan uticaj na inovacije. Pošto ne shvataju dobro apstraktne teorije o zapošljavanju oni su loši i u osmišljavanju posla. ...

24.01.11 Peščanik

Ideja o sveobuhvatnoj ideologiji, ili istorijska teorija „velikog narativa“ koja uključuje politiku, ekonomiju i filozofiju, danas više nisu u modi. Oni koji su se u tome oprobali, poput Džona Greja i Frensisa Fukujame, uglavnom su bili kritikovani zbog onog što su mnogi doživljavali kao preterani hibris. Sam koncept ideologije ili zamišljanja daleko boljeg sveta, čini se potpuno izlišnim u postmodernom mentalitetu. Međutim, centralna teza ove učene i izuzetno čitljive knjige jeste da smo danas pali u podmuklu klopku treće najveće ideologije 20. veka: korporativizma.
Korporativizam, smatra Sol, nastaje usled preteranog klanjanja slobodnom tržištu. Suprotno široko rasprostranjenoj pretpostavci po kojoj nesputani kapitalizam stimuliše demokratiju, on smatra da nama danas upravlja odabrana grupa menadžera i birokrata koji podrivaju demokratiju isključujući običnog građanina iz procesa donošenja odluka koji u potpunosti leži u rukama samoproklamovanih interesnih grupa. Ta odabrana grupa ne ispunjava svoje društvene dužnosti jer, umesto da investiraju u stvari koje su neophodne za zdravu ekonomiju, kao što su, na primer, sveobuhvatan obrazovni sistem i dobro finansiran javni sektor, oni se neprestano umnožavaju stvarajući bezbrojne slojeve raznoraznih „stručnjaka“. Sol ide toliko daleko da ove elite poredi sa elitama koje su postojale pre Francuske revolucije ili propasti Rimskog carstva. U obe te epohe naduvana aristokratija „podigla je bedeme između sebe i stvarnosti, stvorivši tako lažni osećaj dobrostanja unutar tih bedema“. U međuvremenu su zapadne zemlje zabeležile broj nezaposlenih između 30 i 50 miliona, a pomenuta elita na to nema nikakav drugi odgovor do besomučnih redukcija troškova koje se međusobno uslovljavaju.
Sol smatra da korporativizam ne predstavlja novu političku filozofiju u pravom smislu reči. Štaviše, ako ga pratimo kroz istoriju, videćemo da njegovih tragova ima čak u renesansnoj Firenci, kao i da se povremeno javljao i u 20. veku. Prvi koji su mu dali teorijsko obličje bili su Maks Veber i Emil Dirkem 90-ih godina 19. veka. Dirkem je tada rekao: „Vladavina korporacija državi obezbeđuje pokorno građanstvo... čineći je tako slobodnom da vlada na osnovu same "moralnosti"“. Korporativizam je kasnije dostigao vrhunac pod Musolinijem koji ga je definisao kao „efikasnost, profesionalnost i upravljanje na čelu sa ekspertima“. On je smatrao da je njegov zadatak, kao herojskog vođe, da jednostavno smiri masu i drži je pod kontrolom. Tok istorije rezimirao je na sledeći način: „Sloboda je za pećinske ljude, dok civilizacija podrazumeva progresivno smanjenje ličnih sloboda“.
Solova je teza fascinantna jer on podvlači da su zapadne zemlje, ma kako to bilo ironično bilo, uprkos tome što su porazile i komunizam i fašizam – oba proširene forme korporativizma – na kraju dozvolile da ih zavede stav da društvo funkcioniše bolje ako njime upravljaju konkurentne interesne grupe koje operišu unutar slobodnog tržišta. Problem s ovom filozofijom, smatra Sol, jeste to što slobodno tržište stvara „nesvesnu civilizaciju“ koja potiskuje svaki oblik individualnog slobodnog izražavanja ili svest o većem opštem dobru. Na taj način konformizam uništava kreativnu suštinu ekonomije. Kompanije su danas prisiljene da kupuju talente pre nego da ih stvaraju u redovima postojećih zaposlenih. U međuvremenu, redukcije troškova demorališu radnike, a produktivnost opada. Kao što je rekao predsednik Petro-Kanade: „Smanjivanjem nećeš postati najveći“. Sol smatra da je Zapad poslednjih 25 godina proveo radeći na „sporom i mazohističkom samoubistvu“, iako su statistike koje navodi kako bi tu tezu podržao podložne diskusiji.
Ono što iznenađuje, imajući u vidu kompleksnost njegovih tvrdnji i bes sa kojim napada postojeće trendove, jeste da je knjiga naišla na podršku u nekim visokim krugovima. Džon Hauard (John Howard), nekadašnji premijer Australije, kao i Lojd Aksvorti (Lloyd Axworthy), nekadašnji kanadski ministar spoljnih poslova, neki su od onih koji su javno pohvalili knjigu, koja je u njihovim državama bila na listi best-selera. Za britanskog čitaoca još veće iznenađenje moglo bi da bude i to što su, iako je knjiga objavljena prvo u Kanadi, mnoge odlike korporativnog društva koje su u njoj navedene mogle da se identifikuju u planovima britanske vlade 3 godine kasnije. Sol, primera radi, skreće pažnju na to kako elita hvali tehnologiju kao sredstvo postizanja otvorenijeg i efikasnijeg društva, dok zapravo stalno pokušava da kontroliše protok informacija, ali nije u stanju da sagleda stvari van svog uskog stručnog područja. „Znanje se“ – kaže Sol – „danas daleko efikasnije koristi u pravdanju nepravde, nego u njenom sprečavanju“. U tom su kontekstu političari primorani da tvrde da su istorijske pojave poput globalizacije ili tržišta novca van njihove kontrole. Sol citira izjavu Tonija Blera u kojoj on objašnjava kako je globalno tržište „sobom donelo brojna praktična ograničenja – potpuno u suprotnosti sa principima – u domenu makroekonomske politike“.
Posledica toga je da politika postaje plitka i vezana za ličnosti, potpuno nesposobna da reši konkretne probleme nezaposlenosti, društvenog kolapsa i ekonomije. Veoma oštroumno, Sol skreće pažnju na učestalu upotrebu referenduma i ostalih mehanizama koji stvaraju iluziju postojanja direktne demokratije, dok se o pravim, složenim problemima diskutuje iza zatvorenih vrata. Džordž Grant je referendum opisao kao „odlučnost... nauštrb "mislenosti"“.
Solova argumentacija bi po mnogo čemu mogla da zvuči poput jeremijade nekog razočaranog levičara, ali je činjenica da ima dosta zajedničkog sa argumentacijom koju u knjizi Pobuna elita iznosi konzervativni istoričar Kristofer Laš (Christopher Lasch). Obojica primećuju da elite jednako preziru i sebe i masu, budući da preveliku vrednost pridaju individualizmu i konzumerizmu. Na žalost, kao ni Laš, ni Sol ne nudi konkretna rešenja za probleme koje je izazvao korporativizam. U slučaju javnog sektora, on oprezno predlaže vraćanje na klasičnu nacionalizaciju, tvrdeći da privatizacija javnih usluga odvraća važne finansijske resurse od novih oblasti za investicije i razvoj. Na jednom mestu on čak svim silama brani „državu dadilju“, tvreći da „većina onoga što čini – čini dobro“.
Međutim, daleko je snažniji njegov vapaj za radikalnom reformom školskog sistema u kojoj bi veća pažnja bila posvećena potrebi da se mladi uče samospoznaji i nekonformizmu. On nas podseća da Sokratova poruka „spoznaj sebe samog“ leži u centru svakog civilizovanog društva. Tragedija je u tome što su današnji nastavnici i, još gore, današnji univerziteti uvučeni u korporativistički sistem, opsesivno pokušavajući da od obrazovanja prave biznis umesto da mladima prenose dublje filozofske vrednosti. Po ko zna koji put Sol nas podseća da je poznavanje prošlosti od ključne važnosti za samospoznaju. Kao što je Ciceron rekao: „Onaj ko ne poznaje istoriju, osuđen je na to da zauvek ostane dete“.
Sol tvrdi da je ono što korporativizam čini tako zavodljivim jeste činjenica da nudi ono što Jung opisuje kao „nežan i bezbolan način ponovnog povratka u detinjstvo... u raj roditeljske brige“. Na obrazovanje se sve više gleda utilitaristički, umesto da se ono koristi kako bi se dali odgovori na pitanja ko smo i u kakvom bi društvu trebalo da živimo. Sola nije iznenadila razmišljanje britanske vlade da dozvoli četrnaestogodišnjacima da napuste školu kako bi se upisali na neki zanatski kurs.
Solovu sjajnu raspravu, koja je u suštini poziv na povratak zaboravljenim humanističkim vrednostima, treba prvenstveno da pročitaju oni koji osmišljavaju nastavni program. Onda bi se možda i setili da se obrazovanje ne svodi na puko učenje čitanja i pisanja. Na kraju krajeva, nijedna od tih sposobnosti i nema previše smisla ako ih koristimo samo za čitanje rešenja o otkazu.
Danijel Briten, The Observer, London, 14.06.1998.

Danijel Briten   

Prevod sa engleskog Milana Babić