Predrag Čudić: rođen sam 1943. 4. avgusta u Risanskoj br. 4, u Berzi rada, u nastojničkom stanu, nedaleko od Palate pravde koja je u mom književnom životu takođe bila bitna adresa i simbol, kako pravde tako i nepravde. Moj otac je govorio da sam projektovan u Zagrebu, a realizovan u Beogradu. Zvali su me Berzino dete. Inače, za mlade generacije: Berza rada za vreme rata slala je gastarbajtere u Nemačku, isto kao i godinama potom, samo pod malo drugačijim okolnostima. Dakle, to nije nikakav Brozov i Brantov patent. Započeo sam gimnaziju „Stevan Sremac“ u Senti, odmah pored rodne kuće Stevana Sremca, a završio istu pod imenom, iznenada blagopočivšeg na državnim poslovima, Moše Pijade. Diplomirao sam Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom u suton šezdesetosmaških, lipanjskih gibanja. Lutao trbuhom za kruhom od nemila do nedraga, od honorarca na dečjem radio programu do ambasadora. Najveći deo beskrajnog radnog veka proveo u Biblioteci grada Beograda, video svojim očima desetine hiljada nepotrebnih knjiga. Nažalost, nisam kao kolega bibliotekar, slabovidi Borhes, stvorio maestralnu sublimaciju svega viđenog. Naprotiv, dodao sam tom beskrajnom broju petnaestak knjiga poezije, proze, poezije za decu. Preživeo u dva maha sudar sa Pravdom zbog verbalnog delikta. Još uvek, na sreću, živim u blizini Palate, ali na pristojnoj distanci. Živim i čekam verujući u njenu pravednu sporost, jer kažu da rukopisi ne gore. Ali, ko zna, ovo je Savamala, a ja se još, ponekad, osećam kao Berzino dete.
