Dezorijentisani

01.11.14 Polja

Glavni junaci ovog složenog romana su: Adam, izbeglica iz Libana, profesor istorije u Parizu, spiritus movens i organizator ponovnog susreta izbeglih prijatelja, drugi je šarena družina iz mladosti i, najzad, treći je – građanski rat.
Kroz lik Adama, Amin Maluf u ovom romanu priča jednu naizgled jednostavnu, nostalgičnu i uzbudljivu priču o pripremanju, posle tri decenije, ponovnog susreta stare družine prijatelja iz mladosti koju je surovi ratni vihor razbio, a njene članove razvejao širom planete. Smrt jednog od njih bila je okidač da se društvo iz mladosti iznova okupi. Adam, glavni junak, kaže: „Posle Muradove smrti, dobio sam želju da pripovedam o svojim prijateljima, o svojoj mladosti, o onome što je sadašnje vreme učinilo od nas.“ Pisanje ove priče je neka vrsta traganja za ličnom istorijom, kopanje po ostacima prošlosti, sopstvene i svojih prijatelja. Ona je ujedno i traganje za samim sobom i izgubljenim nadama, neka vrsta pisane dubinske i bolne samoanalize.
Njih desetak nerazdvojnih prijatelja intenzivno se družilo početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka, po svoj prilici u Libanu (namerno se izbegava pominjanje imena zemlje). Prijatelji su tada studirali razne humanističke, ali i tehničke fakultete i bili su različitih veroispovesti i nacija. Sjedinjavala ih je nada i vera u bolji svet, oslobođen od predrasuda, fanatizma i primitivizma. Njima, pripadnicima ovog kružoka ili neke vrste duhovnog bratstva, bilo je potpuno svejedno ko je koje religijske, klasne, političke ili nacionalne pripadnosti. Njihova studentska okolina to nacionalno i verski mešovito društvo posprdno je nazivala Vizantincima, a oni, članovi tog društva, to su ime s ponosom prihvatili i rado ga nosili. „Vizantinci“ su cenili individualnost, verovali su u razum, slobodu mišljenja i u dostojanstvo ličnosti, a prezirali su svako fanatično jednoumlje i svrstavanje u stado, nacionalno ili ideološko. Verovali su da njihove ideje, njihovi napori i zalaganja mogu promeniti svet i učiniti od njega bolje i lepše mesto za dostojanstven život. „Bili smo nagoveštaj budućnosti“, kaže glavni junak romana.
Rat se tiho i neumitno prikradao, a onda je, najednom, poput bombe eksplodirao, razrušio čvrsto povezanu malu grupu prijatelja i naterao ih u izgnanstvo. Od surovog bratoubilačkog rata u njihovom svetu ništa nije ostalo čitavo. „Nijedna kuća, nijedno sećanje nisu ostali neoštećeni. Sve se pokvarilo – prijateljstvo, ljubav, odanost, srodnost, vera, kao i vernost. Takođe i smrt. Baš tako, danas mi se i sama smrt čini ukaljana, izopačena“, beleži Adam u svoj notes. Za svet to je bio još jedan mali, lokalni oružani sukob, ali za njih, za njihovu malu družinu, to bila kataklizma, potop, nepopravljiva propast.
Rat je bez sumnje veliko zlo, nesreća i teško iskušenje za svakoga, ali ne reaguju na njega svi ljudi na isti način. Slikajući različite sudbine pripadnika jedne mladalačke grupe prijatelja zahvaćene ratom, Maluf pokazuje koliko je tačna teza Gordona Olporta da „ista vatra stvrdnjava jaja i topi gvožđe“. Naime, neki u ratu, poput Murada, da bi spasili svoju kuću, koja je simbol posebnog statusa, porodične tradicije, moći i ugleda, prave sramne kompromise i prodaju dušu đavolu; drugi, očajni poput Alberta, ne vide izlaz i misle da je spas u samoubistvu; treći, kao Ramzi, izlaz nalaze u manastiru (gde postaje brat Bazil); četvrti, peti, šesti i sedmi odbijaju da uzmu učešća u krvavom piru i odlaze u egzil, u Francusku, u Brazil, u Ameriku, u Jordan, kako bi sačuvali čiste ruke i spasili dušu. Niko od njih nije mogao da spreči ratnu katastrofu, svi su oni nemoćne žrtve nemilosrdnog sukoba koji im je iz korena izmenio i zagadio život, uzdrmao uverenja, razbio nade i poremetio planove. Ono što su, međutim, mogli jeste da u toj nesreći pokušaju da sačuvaju neke svoje suštinske vrednosti i odanost određenim moralnim principima, makar po cenu žrtvovanja nekih drugih važnih vrednosti.
Prvi je otišao u Brazil Naim, pripadnik stare jevrejske zajednice, zatim je poginuo Bilal, Arapin, pisac i ratnik, pa posle Adam, glavni lik romana, odlazi u Francusku, gde postaje profesor univerziteta, a iza njega je, na neobičan način, izbegao u SAD Albert, Jevrejin, zanesenjak i gej, i tako redom. Naravno, bilo je i onih koji nisu pomišljali da napuste zemlju. Murad, Adamov najbolji prijatelj, naslednik stare velike kuće, čvrsto je vezan za otadžbinu, koju ni pod kakvim uslovima ne želi da napusti. Sa njim ostaje i Tanja, njegova nekadašnja devojka, a sada žena. Ostaje i Semiramida, „Lepa Semi“, hrišćanka (po ocu) i muslimanka (po majci), Adamova ljubav iz mladosti, a sada gazdarica hotela i jedan od važnih likova romana.
Amin Maluf vrlo vešto, poput najboljih majstora pripovedanja, gradi jednu složenu, polifonu, napetu i uzbudljivu priču, satkanu od niza pripovesti o različitim ljudskim sudbinama koje se sustižu, prepliću, ukrštaju i razilaze. Sve ove dramatične pripovedne niti čvrsto su povezane i umrežene u onu okvirnu glavnu priču o mladalačkoj družini koja se sastaje posle više decenija razdvojenosti njenih članova. Njegov roman otuda ostavlja utisak savršeno izatkanog, raskošno lepog persijskog ćilima, sa opčinjavajućim šarama i mnoštvom ornamenata.
Pored sveznajućeg naratora, čija priča stvara iluziju objektivnosti, nepristrasnosti, roman je sazdan od niza subjektivnih zapisa, od Adamovih beležaka, dnevničkih i memoarskih, kao i od obimne prepiske Adama sa prijateljima iz mladosti, što bi trebalo da romanu pruži dokumentarnu uverljivost. Na taj način isti događaji i osobe mogu se sagledati iz različitih subjektivnih uglova koji se ukrštaju međusobno, ali i obuhvatiti onim „objektivnim“ pogledom anonimnog sveznajućeg pripovedača.
S obzirom na to da je roman sazdan od raznolikih priča, esejističkih pasaža, filozofskih meditacija, politikoloških i socioloških rasprava i psiholoških analiza, on je žanrovski neuhvatljiv, heterogen, hibridan. U njemu se, kao potka koja se proteže kroz ceo roman, nalazi ljubavna priča Adama i „lepe Semi“ (njegova neostvarena ljubav iz mladosti), zatim, tu je upečatljiva, tragikomična, apsurdna priča o Albertu kome otmičari prete ubistvom upravo u trenutku kada se on čvrsto odlučio na samoubistvo, pa priča o preobražaju prebogatog inženjera Remzija u asketskog kaluđera Bazila, tu je i priča Adamovom tragičnom gubitku roditelja u detinjstvu i mnoge druge. Ali između ili unutar ovih priča nalazi se vešto upleten niz esejističkih veoma lucidnih refleksija o sukobu Arapa i Jevreja, o nerazumevanju Arapa i Zapada, o sudbini arapskog sveta, kao i oštroumnih i žestokih dijaloga o ratu, o značenju patriotizma, izdaji, problemu identiteta, verskog i nacionalnog.
U središtu svih ovih rasprava nalazi se tema identiteta, koja povezuje i mnoge druge probleme i predstavlja izvor nerazumevanja i sukoba među konfesijama, narodima, kulturama, socijalnim slojevima, ali i među pojedincima. Uostalom sam naziv romana – Dezorijentisani, dovoljno jasno i slikovito ukazuje da je jedno od najvažnijih pitanja junaka ovog romana upravo pitanje samoodređenja, koje se javlja u nizu posebnih pitanja: Ko sam ja? Kome pripadam? Šta mi valja činiti?
U ovom delu svetu, gde se oružano sukobljavaju Arapi i Jevreji, razlike u kolektivnom, nacionalnom i verskom identitetu nisu izvor bogatstva, nego mržnje i netrpeljivosti. Kada je društvo verski ili nacionalno podeljeno, tada su u posebno teškom položaju oni pojedinci iz mešovitog braka, prezrivo nazvani „polutani“, „mešanci“, koji imaju dvojni isključivi identitet. Ovaj isključivi identitet, koji je izvor fanatizma, ksenofobije, netrpeljivosti i mržnje, Maluf naziva „plemenskim“ i ubilačkim identitetom. Takvo shvatanje identiteta „svodi identitet na jednu jedinu pripadnost, navodi ljude na pristrasno, sektaško, netolerantno, zapovedničko, a ponekad i samoubilačko ponašanje, i pretvara ih suviše često u ubice, ili u pristalice ubica. Njihova vizija sveta je iskrivljena i izvitoperena.3
Kod onih koji pripadaju dvema nacijama ili konfesijama često dolazi do unutrašnje zbrke i zbunjenosti, odnosno do konfuzije identiteta. Kome, kojoj od dve zaraćene grupe, dve kulture ili religije se prikloniti? Koji su „moji“, a koji su „njihovi“? Za koga, odnosno protiv koga da se opredele? Linija podele koja deli društvo na dva zavađena, nepomirljiva dela neminovno prodire u psihu i zaseca ličnost, polovi je i razapinje. Podeljeni, dvostruki identitet imaju i izbeglice, npr. Arapi ili Turci koji su došli da žive u Francuskoj ili Nemačkoj. Njima se često dešava da ih sredina u koju došli ne prihvata kao svog, a opet, da ih njihova zajednica po poreklu odbacuje zato što su usvojili „tuđi“ jezik, način mišljenja, religiju i ideologiju. Za Francuze je njihov novi sugrađanin ipak Arapin, a za Arape, on ne samo da nije pravi Arapin, već je često, budući da je i Francuz – „izdajnik“. Oni se često pitaju koja je moja kuća, moja domovina, moja kultura?4 Došljaci teško mogu da odgovore na zajedljivo i tendenciozno pitanje: Kada kažeš „mi“ na koga misliš? Na to pitanje Adam u romanu odgovara: „Da budem iskren, ni sam više nisam znao šta podrazumevam u svojoj izjavi pod ’oni’ i ’mi’. Za mene, ta dva rivalska sveta u isti mah su ’oni’ i ’mi’.“
Pitanje izbeglištva i identiteta otvara i bolna pitanja: Ko je izdao svoju zemlju a ko joj je ostao veran; ko je izdajnik a ko patriota? Da li su izdajnici oni koji su otišli, napustili otadžbinu potonulu u krvavi rat i sačuvali čiste ruke ili oni koji su ostali da raspiruju slepu mržnju, da ubijaju ili da budu ubijeni, napustivši svoje ideale i pogazivši vlastite moralne norme? Adam na jednom mestu kaže: „Nisam ja nikud otišao, zemlja je otišla.“ Izgnanstvo nije dobro, pravo i univerzalno prihvatljivo rešenje, ono je tragičan izlaz iz nerešive dileme i samo najmanje loša alternativa. Otadžbina treba da zasluži ljubav, ne mogu se voleti i slušati njene sulude i korumpirane vođe koje iz vlastitih interesa vode u samoubilačko nasilje i koje preziru ljudski život.
Amin Maluf ima puno empatije za ove raspolućene, tragične ličnosti pošto je i on sam osoba sa zamršenim i paradoksalnim identitetom. Naime, on je Arapin i Francuz, hrišćanin (i to melkit: grko-katolik), koji je odgajan u arapskoj, muslimanskoj kulturi, ali je intelektualno sazrevao usvajajući zapadnu kulturu.
Poseban problem u ovom delu sveta je razvoj negativnog identiteta kod onih koji su u ratovima poraženi i poniženi. Negativni identitet, po ?riksonu, označava doživljaj svojih suštinskih karakteristika ličnosti kao rđavih ili bezvrednih, a sebe samog kao opasnog, zlog, nemoralnog ili nižerazrednog stvorenja. U savremenom islamsko-arapskom svetu (od Pakistana, preko Sirije do Alžira), kako dobro zapaža Dominik Mojsi, na sceni je „kultura poniženja“. Za ovu kulturu osobeno je kod ljudi osećanje neuspeha, poraza i nepoverenja da mogu sopstvenim snagama da se ponovo uzdignu, kao i osećanje da ih Zapad gleda podozrivo i s visine. U arapskom svetu prevladava danas osećanje da ih Zapad prezire, da se podsmeva njihovim svetinjama i izvrgava ruglu njihovu religiju i kulturu.6 Ovo osećanje savršeno dobro razume i književno sugestivno artikuliše Maluf. Njegov junak, Ramirez, bez obzira što je uspešan poslovni čovek, oseća da je u očima Zapada omražen i prezren kao varvarin, te da i on nosi na čelu nevidljivi pečat srama samo zato što je rođen kao Arapin. „Oni koji govore mojim jezikom, oni koji ispovedaju moju veru, svuda su omalovažavani, i često prezreni. Pripadam, od rođenja, jednoj pobeđenoj civilizaciji, i ako ne želim da se odreknem sebe, osuđen sam da živim s tom mrljom na čelu.“ Ovaj izopačeni oblik identiteta, negativni identitet formira se u društvu koje počiva na dominaciji, na tlačenju i isključivanju manjinskih, stigmatizovanih grupa od strane moćne većine. Na taj način, „oni koji su tlačeni, isključeni i izrabljivani nesvesno veruju u lošu sliku koju predstavljaju, a koju su o njima napravili oni dominantni”.7 Sudbina arapskih imigranata na Zapadu je u najvećoj meri u rukama te većine. „Carstvo je puno Atila koji sanjaju da postanu rimski građani i koji će se na kraju pretvoriti u varvarske osvajače. Raširiš mi ruke, i spreman sam da umrem za tebe. Zatvoriš mi vrata pred nosom, i poželim da uništim tvoja vrata i tvoju kuću“, sjajno tumači Maluf psihologiju odbačenih.
Priča o lokalnoj družini poletnih, mladih ljudi, međutim, u ovom romanu dobija mnogo širi značaj. To je ujedno priča o čitavom jednom svetu i o jednoj epohi, ali i priča o „najsrećnijem dobu“, o mladosti, o mladima, o njihovim vrednostima, idealima, osećanju da mogu da menjaju svet i plemenitim zanosima, koji se brutalno ruše i nestaju u nepovrat. Priča o životima tzv. malih, običnih, sa gledišta istorije anonimnih ljudi, pokušava da im, uprkos brodolomu, dâ smisao i spase ih od zaborava. Možda taj njihov život, sa snovima i razočaranjima i ne vredi mnogo, ali to je najdragocenije što oni imaju. I još nešto, često ove male, lične životne priče o nepoznatim pojedincima, bolje, jasnije i snažnije osvetljavaju suštinu neke istorijske epohe nego velike priče o velikim istorijskim ljudima.
Ova Malufova knjiga još jednom pokazuje neke od prednosti književnog pogleda na probleme krize i konfuzije identiteta, dehumanizacije i stigmatizacije društveno marginalnih grupa, na tragiku nasilnog rešavanja društvenih sukoba, na opasnosti hipertrofije kolektivnog identiteta i mnoge druge probleme koji su istovremeno i u žiži društvenih i humanističkih nauka. Sve ove probleme nauka analizira hladno, objektivno, apstraktno, bezlično i beskrvno, dok književnost o njima govori sa puno strasti, konkretno, sočno, iz ličnog, duboko subjektivnog ugla. Roman Dezorijentisani, baš kao i svaka prava književnost, jeste priča koja opisuje, tumači, katkad ulepšava, ali u svakom slučaju naknadno osmišljava ljudske sudbine, daje značenje i oplemenjuje život i smrt pojedinca.

Žarko Trebješanin

01.09.14 Republika

Unedavno objavljenoj knjizi Dezorijentisani (Laguna, 2014, prevod Vesna Cakeljić), Amin Maluf produžava svoja razmišljanja iz Ubilačkih identiteta – ali ih stavlja u okvire fikcionalnog žanra. Labava narativna potka može se sažeti u nekoliko reči: desetak prijatelja iz mladosti, od kojih su neki rasuti po svetu jer su pobegli od građanskog rata, okuplja se ponovo u rodnoj zemlji u nastojanju da pronađe, sada već u poodmaklom zrelom dobu, sponu sa prošlošću i vlastitim mladalačkim idealima – bolje rečeno, sa mladalačkim iluzijama. Simbolika naslova – Dezorijentisani – sugeriše, između ostalog, stramputice ili bespuća na koje su oni dospeli u međuvremenu, od tog svog mladalačkog predratnog doba do trenutka kada se okupljaju, u krnjem sastavu, jer su dvojica u međuvremenu otišla sa ovoga sveta. U romanu, međutim, ništa ili gotovo ništa ne potvrđuje „dezorijentisanost“ ni te dvojice mrtvih, ni desetak preživelih. Naprotiv: svi su oni našli svoje orijentire i stigli tamo gde su odabrali da se zapute, uglavnom svojom voljom a ne igrom slučaja. Svako je, naravno, platio cenu svoje orijentacije; uz to, svačiji put bio je složen pa, donekle bar, i paradoksalan. Utoliko je, čini se, bilo adekvatnijih mogućih naslova – a „ubilački paradoksi“, kao parafraza naslova čuvenog Malufovog eseja objavljenog kod nas u prevodu iste prevoditeljke (Paideia, 2003), nameće se kao jedna od mogućnosti, pre svega zato što Dezorijentisani nude zbir paradoksalnih situacija, sudbina i izbora, tim zanimljivijih što postoje mnogobrojne paralele između Libana i bivše Jugoslavije. Razume se, Maluf je suviše dobar pisac da ne bi svoj roman napravio višeslojnim; osim glavnog narativnog toka koji opisuje događaje, ono što se i ovde može nazvati „zapletom“, postoje dnevnički zapisi glavnog lika, kojima je dat možda i veći prostor nego događajnoj ravni. Ti dnevnički zapisi nude niz filozofskih, istorijskih, socioloških, ideoloških, geopolitičkih i drugih uvida i zaključaka, pa je na čitaocu da se opredeli, prema vlastitim sklonostima i interesovanjima, kojoj će od tih ravni dati prednost. Kod Malufa pleni jezgrovitost, bezmalo aforističarska, kojom iznosi neke kritičke opaske o jedinki u današnjem vremenu; te opaske u sebi nose neobičan spoj objektivnosti i bespoštednosti s jedne strane, a s druge i nekakve blagonaklonosti prema čoveku, nekakvog razumevanja za njegove slabosti. Evo jednog citata koji to ilustruje: „U svakoj epohi, ljudi izražavaju mišljenja i zauzimaju stavove za koje veruju da su proistekli iz njihovog sopstvenog razmišljanja, a oni u stvari dolaze iz ’duha vremena’. To nije u potpunosti neka zla kob – recimo da je to jedan izuzetno snažan vetar kome je teško odupreti se“ (str. 325-6). Ogromna snaga potrebna za individualni otpor većinskom mišljenju iscrpi čoveka, smoždi ga, a dodatni teret predstavlja odustvo nade: „Sa nestankom prošlosti lako se pomirimo, ali od nestanka budućnosti ne možemo da se oporavimo“. Otuda zaključak: „Bolje je varati se u nadi, nego imati pravo u beznađu“. Ipak, beznađe u zemljama čija je skorašnja istorija tako tragična kao što je to libanska – ili naša – postaje opravdano i razumljivo: “U ovom delu sveta, ko god predskazuje nesreću gotovo je siguran da će mu budućnost dati za pravo. Prorekneš da će doći do rata u deset idućih godina, i nećeš biti opovrgnut. Prorekneš da će se ovaj i onaj poubijati, i više je nego verovatno da će to i uraditi“ (str. 332). Jetkost i sarkazam, uz grotesku i tragikomičnost: takva je mešavina osećanja u korenu onoga što bi se moglo nazvati „paradoksom Albertove slobode“ koji je, u nizu paradoksalnih zbivanja, možda najupečatljiviji paradoks ovog romana. Evo o čemu je reč: kada je počeo rat, jedan od likova – Albert – pripadnik hrišćanske zajednice, pacifista, intelektualac, homoseksualac – odlučuje se na samoubistvo. Šalje nekima od starih drugara, onima koji su u egzilu u zapadnim zemljama, tekst vlastite osmrtnice i, na putu do kuće, kada ga već samo minuti dele od samoubilačkog čina, najednom biva kidnapovan u gradskoj četvrti u kojoj stanuje. Otmičari su ljudi iz susedne četvrti čiji je sin odveden, pa im je potreban talac. Kada se o otmici saznalo, Albertovi prijatelji se ne usuđuju da ga oslobode, jer bi u tom slučaju mogao da se ubije: sasvim apsurdno, dakle, on je sigurniji u zarobljeništvu, dok je otet, nego na slobodi, u vlastitoj kući, gde bi izvršio svoj naum. Naravno, dodatna sočnost priče je u tome što se u zarobljeništvu Albert emotivno vezuje za svoje otimače; oni će mu ostati najbliže osobe na svetu, pa ih naziva svojim poočimom i pomajkom. Nema sumnje da je ovaj tip situacija – a slične priče imali smo i u našim „ratnim igrama“ devedesetih – svojstveniji građanskim ratovima nego klasičnim, velikim, svetskim (sličan „talački“ zaplet postoji u izvanrednom gruzijsko-estonijskom filmu Mandarine iz 2013. godine). Za građanske ratove vezuje se i paradoks, da ga tako nazovemo, „slave dezertera“. Jer, jedino su dezerterima, dakle „izdajicama“, znači onima koji su u ratu pobegli što dalje od rodne zemlje, ostali čisti obraz i „čiste ruke“. Glavni junak, Adam, čak odbija vrlo dugo (punih trideset godina) da se vrati iz Francuske u Liban – samo da „ne bi morao da se pozdravlja sa onima koji su ostali, a kojima bi prilikom pozdrava morao da stisne prljave ruke“. Zašto je to specifično za građanske ratove? Pa, tu nikada nema „čistih“ agresora i „čistih“ žrtvi, često je to borba svih protiv svih. Opet paradoksalno, a nama tako blisko da se svako od nas može pozvati na tu zgodnu formulaciju, zvuče i Adamove reči kojima čak poriče svoje dezerterstvo. On kaže: „Nisam ja nikud otišao, zemlja je otišla“; i: „zemlja u kojoj moraš da živiš pognute glave ne zaslužuje da joj išta daš“ (a vlastiti, jedini život – ponajmanje). Oni koji su ostali u zemlji tokom ratnih godina, koji nisu postali izdajice, koji nisu dezertirali, ti „nikada ne kažu ’rat’. Oni kažu ’događanja’. I ne samo da bi izbegli tu reč koja plaši. Pokušajte da postavite nekom pitanje u vezi sa ratom! Pitaće vas, prostodušno: kojim ratom? Zato što je ratova bilo više. Nikad nisu bile iste zaraćene strane, ni isti savezi, ni iste vođe, ni ista bojna polja. Ponekad su bile umešane strane vojske, a ponekad jedino domaće snage; ponekad su se sukobi dešavali između dve zajednice, a ponekad u okrilju jedne iste; ponekad su se ratovi smenjivali, a ponekad su se odvijali istovremeno“ (str. 374). Ovakav naziv – „događanja“, to jest eufemizam za osobeni vojni „event“ – bez sumnje bi moglo da ponese i ono što se u očima naših političara u našoj zemlji „nije dogodilo“, a što je ostavilo i te kako dubok trag u srcu, na koži i u pamćenju običnog sveta na balkanskim prostorima. poratna nastojanja da se životi zakrpe, kao da se zbilja ništa nije u međuvremenu odigravalo i menjalo. Već sama činjenica da postoje žrtve rata, da su, zapravo, svi učesnici na gubitku, da su u tim sukobima izgubljene decenije, što znači čitav radni ili životni vek, kao i činjenica da ništa ne može pre i posle „događanja“ biti isto, već sama ta činjenica čini opisani pokušaj „krpljenja“ apsurdnim i licemernim. To je ista vrsta svesnog, namernog masovnog slepila kao što je ono koje Semiramida, emancipovana Egipćanka, ovako u romanu opisuje: „Bilo je perioda kad sam morala silaziti u sklonište; oko mene su padale granate, i nisam znala hoću li preživeti do sutradan; dok je na deset kilometara odavde sve bilo mirno, a moji prijatelji su se sunčali na plaži. Dva meseca kasnije, sve bi se obrnulo; moji prijatelji su bili u skloništu, a ja sam bila na plaži. Ljudi su se brinuli samo za ono što se dešava u njihovoj neposrednoj blizini, u njihovom selu, u njihovoj četvrti, u njihovoj ulici“ (str. 375). I zato su gorko istinite reči glavnog junaka Adama, dezertera, koji ovako odgovara Muradu, prijatelju i patrioti koji je ostao da „čuva“ zemlju, postavši ministar: „Da, život bi bio lep da se nije dogodio nijedan rat, da još uvek imamo dvadeset godina a ne pedeset, da niko od nas nije umro, da niko od nas nije izdao, da se niko od nas nije iselio Š...], da nismo postali predmet poruge celog sveta i njegova opsesija i njegov bauk i njegov paćenik, da nismo, da nismo, da nismo...“ (str. 173). Paradoks „sakaćenja duše“ rođenjem u zemlji koju ne biramo, u naciji, veri i porodici koje rođenjem ne biramo a koje smo prinuđeni da napustimo – takođe je nešto što je iskusio svaki izbeglica. Ako ne dugujemo ništa zemlji koja nas ne poštuje; ako patimo ne toliko zbog nestanka zemlje naše mladosti koliko zbog nepostojanja one iz naših snova, koja nikada nije mogla da ugleda svetlost dana; ako se pozivamo na izraz „doći na svet“ koji je sinonim za rođenje, izraz koji nas predodređuje za kosmopolitizam, a ne za dolazak u ovu ili onu zemlju; ako je sve to tako, onda nas ništa ne sprečava, kao ni glavnog junaka Adama, da napustimo rodni kraj i naselimo se u jednoj od najvećih svetskih metropola. Međutim, takav postupak odmah je izvrgnut kritici: „jedini koji nam drže slovo o ratu, to su oni koji su živeli daleko od njega“; uostalom, život u anonimnosti velikog grada je „uvreda za pretke“, to je „sakaćenje duše“. Zapravo, reč je o kobi dvojnog identiteta – kosmopolitskog i zavičajnog, koji vazda nagrizaju jedan drugog. Otuda nije čudno kada se takva napaćena, osakaćena duša oseti izdanom: „Naša je sudbina da budemo izdani – izdani od naših verovanja, od naših prijatelja, od našeg tela, od života, od istorije“. To je strašan zaključak, zastraš ujući stepen nihilizma i istinske, isusovske patnje. Kakav je doprinos politike tom sakaćenju duše, toj sveopštoj izdaji čija je žrtva pojedinac, kakav je doprinos politike toj neverovatnoj uroti protiv običnog malog čoveka, izdaji koju mu organizuju prijatelji, koju mu organizuju njegova vlastita iskrena verovanja, izdaji koju mu organizuju, konačno, i njegovo telo, i sam njegov život, ali i istorija? Maluf opet kao da u aforizam sažima mogući odgovor na to pitanje o doprinosu politike, a taj odgovor glasi: „^ak i ako se ne baviš politikom, politika se bavi tobom“. Međutim, pisac odmah ukazuje na to da nije reč o banalnoj konstataciji da politika pogađa svakog, pa i one koji se za nju ne zanimaju. Umesto toga, navedenu rečenicu treba shvatiti kao misao da politika upravo i prvenstveno pogađa te koji se njome ne bave, baš zato što se njome ne bave: „Da, baš u velikom stadu apolitičnih, minotauri građanskog rata biraju svakoga dana svoje žrtve! Albertova otmica nije bila plod nekog nesrećnog sticaja okolnosti, to je bila tragikomična ilustracija jednog ustaljenog paradoksa“ (str. 99). Zato Malufove Dezorijentisane treba čitati i kao poziv na aktivno i pošteno političko angažovanje, na sticanje svesti o svemu, na razmišljanje o svemu, na čin suđenja kao čin donošenja sopstvenog, individualnog suda, ali ne nužno i osude; ova je knjiga i poziv na individualizam, na individualni stav umesto kolektivnih identiteta i umesto ponašanja koje je svojstveno članu krda ili horde. Ovaj je roman i poziv na pobunu, na dezerterstvo, na borbu za svoje mesto u društvu, i to uzdignute glave; to je i poziv na kosmopolitizam, na uživanje prava na različitost, pa i prava na samoubistvo ili bekstvo; najzad, to je i poziv na otpis duga pojedinaca prema njihovoj zemlji ako ta zemlja jedinkama ne ukazuje poštovanje i uvažavanje, ako je nazadna, korumpirana, nepravična, bezobzirna, slepa, ako je postala, kao što Maluf na drugom mestu kaže, „fabrika koljača“. Još jedan paradoks u toj brojanici, toj niski paradoksa je i jednaka opravdanost, savršena ravnopravnost korenito različitih tumačenja iste stvari: jedni će „događanja“, taj preko potrebni eufemizam za građanski rat, videti kao „odsudnu reč istorije“, dok će drugi ista ta „događanja“ smatrati „nasiljem i nazadovanjem“; obe strane, naravno, mogu uspešno i argumentovano da brane svoj stav. Time se samo učvršćuje drugi jedan paradoks u kolopletu, onaj koji možda najviše muči glavnog junaka Adama sa tako simboličkim imenom, jer kao istoričar ima ambiciju da sažme iskustvo čitavog čovečanstva: taj paradoks koji mu ne da mira, kojem se u svojim dnevničkim zapisima stalno iznova vraća, jeste paradoks najednom poništena i zamenjena kolektivnim stremljenjima. Taj se paradoks svodi na sledeće pitanje: kako se dogodilo da svojevremene podele na kamijevce, sartrovce, volterovce, prerastu u podele na verske identitete? Kako se sa staze književnofilozofskih orijentira prešlo na drum vojno-političkih orijentira? Svodi li se na takvo skretanje „dezorijentisanost“ istaknuta u naslovu ovog romana? Najzad, je li to izopačenje ideala spolja nametnuto ili je svesno izabrano? Kako se od modernih ideja građanskih prava i sloboda prelazi na „ideale“ koji su izvor krvoprolića? Kako se dogodilo da su religije odjednom poprimile tako veliku važnost? Opet paradoksalno, u takvom okruženju svaka nova generacija kao da se nadmeće u tragedijama sa prethodnom; taj sladostrasni mazohizam, to modernom duhu nerazuljivo rivalstvo u tragičnosti življenja između novih i starijih naraštaja, obeležje je zemalja s nedotupavnim vođstvom, ali i onih koje se nalaze zarobljene u nepromenljivim geopolitičkim koordinatama pojedinih regiona, zbog čega kao da su sudbinski predodređ ene za patnju. U takvim delovima sveta kao da večno ostaju nerešena ključna pitanja ekonomije, nezaposlenosti, industrijske nerazvijenosti. U takvim delovima sveta kao da još odsudnije zvuči Malufova rečenica: „Ako se prihvata slava zbog pobede, mora se prihvatiti krivica zbog poraza“. Za sada, poraz tu trpe pre svega oni „kroz koje prolaze linije etničkih, verskih i drugih lomova“, oni koji zahtevaju složenije identitete i koji su zato marginalizovani. U takvim delovima sveta, potrebni su ne samo složeniji lični identiteti, nego i drukčije nijansirani geografski entiteti, prefinjenije i kompleksnije ideologije. U ime krajnje pojednostavljenih, pa i odurnih ideja, vođeni su ratovi čija je posledica svuda ista: a to je prljav novac. Smrt Murada, jednog od desetorice prijatelja, smrt koja je povod za njihovo okupljanje, nije sprečila Adama da Murada, bivšeg ministra u vladi, optuži „da je imao svoj udeo u prihodima od raznoraznih švercerskih poslova: od iznuđivanja,od pljačke, od droge, od pranja novca“; Adam donosi zaključak da je novac kojim je Murad kupio jednu banku bio, nesumnjivo, prljav. U svojim dnevničkim zapisima, glavni junak beleži: „Zar se u našem maternjem jeziku za ’nove bogataš e’ ne koristi izraz ’ratni bogataši’? U širem smislu, trebalo bi govoriti i o ’ratnim uglednicima’, i o ’ratnim političarima’, i o ’ratnim slavnim ličnostima’. Ratovi se ne zadovoljavaju time da pobude naše najniže instinkte: oni ih pro-izvode, oni ih oblikuju. Toliki ljudi se preobraze u švercere, pljačkaše, otimače, ubice, koljače, a mogli su biti najbolja bića na svetu da se nisu urušili krivicom svog društva... Pomisao da je jedan od naših bliskih prijatelja do te mere zastranio prosto mi je nepodnošljiva. Ponekad mi kažu, u njegovu odbranu: on nije uradio ništa više nego svi ti ljudi koji su profitirali u ratnim godinama. Možda se i ponašao poput drugih, ali on je bio jedan od nas. Zajedno smo sanjali o jednoj drugač ijoj zemlji, o jednom drugačijem svetu. Njemu ne opraštam ništa. To što je bio moj prijatelj uopšte ne predstavlja, u mojim očima, olakša-vajuću okolnost. To je, naprotiv, otežavajuća okolnost. Nedela tvog prijatelja prljaju te i vređaju; tvoja je dužnost da ih neumoljivo osudiš“ (str. 165). Nezavisno od ratova i ratnog profiterstva, komunizam i antikomunizam, piše Maluf, pokazali su se jednako kobnim u dvadesetom veku svuda na planeti: prvi je izopačio ideju jednakosti, napretka i revolucije, dok je drugi ceo svet doveo u stanje nedostojnog varvarstva. Za sada, nove ideje nema, a samim tim ni vidljivog rešenja; možda je stoga Maluf jednako nemilosrdan i prema autoru upravo citiranog dnevničkog zapisa, dakle prema svome glavnom junaku Adamu, metafori za sveukupno čovečanstvo. Jer, Adam doživljava na samom kraju romana, kada već izgleda da će uspešno okupiti prijatelje, tragičnu automobilsku nesreću. Posle nje ostaje u stanju između života i smrti, u stanju „odgode“, kako glasi završna reč romana Dezorijentisani, zapravo u stanju odloženog izlaska iz krize, u nekakvoj pat-poziciji uslovne kazne, uslovnog neuspeha svoje zamisli da se sretne sa „ponovo pronađenim vremenom“, sa svojim prijateljima iz mladosti, zapravo da sa samim sobom i svojim prethodnim životom. Ta je zamisao, na kraju romana se pokazuje, bila – opet paradoksalno – ostvariva i prijatna jedino za „promašenog samoubicu“ Alberta, kojem su u egzilu njegovi otmičari toliko nedostajali i koji, bez trunke ironije, kaže: „Uželeo sam se svojih otmičara, moram ponovo da ih vidim“. Liban je definitivno, kao i Balkan, područje nebrojenih paradoksa. I tamo su, kao i ovde, u svakom pogledu isplative – jedino uspešno okončane otmice.

Ana A. Jovanović

16.07.14 Vreme

Bilo je neko takvo vreme – mlađi od 35, možda i od 40, ne sećaju ga se – kada je "na ovim prostorima" Liban bio metafora, i to jaka i opasna. Tamo negde pred "godine raspleta", jedan će prgavi hrvatski levičarski pisac potonje tragično-bizarne sudbine napisati negde da je stanje u sve uzdrmanijoj Jugoslaviji zapaljivo jer je (ako se dobro sećam) "Bog daleko, nebo visoko, a Libanon tako blizu", pa su ga onda razni zbog toga napljuvali jer da kakav crni Liban u našoj zbratimljenoj socijalističkoj zajednici etc.
Jer, da, Liban je (kao i njegov glavni grad Bejrut) u to vreme bio metonimija građanskog rata, ili etničko-verskog, pre Liban nego bilo koja druga neuralgična tačka na planeti. Izbledela je odavno ta slika, evo danas i u postranjenoj (i post-ranjenoj) Srbijici imamo nekoliko libanskih restorana, to jest, ako ove mlađe, naročitohipstere, Liban uopšte na nešto asocira, onda je to na humus i šavarmu...
Amin Maluf (Maalouf; rođ. 1949), libanski Arapin hrišćanske vere, odrastao je i formirao se u Bejrutu koji još nije bio metafora krvavog sektaškog raskola, nego prestonica možda (uz Izrael) "najzapadnije", najsekularnije i po mnogo čemu za život najbolje zemlje Srednjeg Istoka, iliti Levanta, kako ga Maluf radije naziva. Sve će to nestati jakože dim u krvi, besu i b(r)uci rata "svih protiv svih" koji neće razoriti samo ljupke ulice i gradove, nego jedan vekovima građen suptilan preplet muslimanskog, hrišćanskog i jevrejskog sveta, i svih bezbrojnih podvarijanti svakoga od njih. A kako to izgleda kada se ta Pandorina kutija jednom otvori – to gledamo do dan-danas, možda manje akutno u Libanu, ali odmah iza ćoška sve još gori, od Sirije do Iraka. I sve je to deo jedne te iste ljepljive smjese upitnika, širom globusa, a i te kako i na Balkanu, onom Balkanu koji će u osvit devedesetih od Libana preuzeti ulogu stanovite morbidne metafore.
Taj će umetaforeni Liban Maluf napustiti ne želeći da sudeluje u jednoj permanentnoj degradaciji, no takve "čiste ruke" nisu jeftine, koštaju svog "posednika" i te kako, emotivno i na razne druge načine. Ali i produbljuju dragoceni uvid u složenost sveta koju nasilno "pojednostavljuju" svi ti apsolutizovani ubilački identiteti – kako se, ne slučajno, zove izvrsna Malufova esejistička knjiga (v. Vreme br. 671).
U međuvremenu, Maluf se proslavio kao pisac francuskog jezika, te je i kod nas mnogo prevođen; slično kao i Orhan Pamuk, u nekim je delima – obično onim najpopularnijim kod tzv. široke publike malo odviše "orijentalistički" za moj ukus, no u drugim je zato jedan od najboljih dijagnostičara traumatične savremenosti. Među ove potonje svakako spada i njegov najnoviji roman Dezorijentisani (prevela Vesna Cakeljić; Laguna, Beograd 2013).
U fokusu ovog romana nešto je što se bez preterivanja može nazvatirasprsnućem sveta. Jer, baš je to predstavljao rat za društvo mladića i devojaka, mladih intelektualaca koji su se družili, odrastali zajedno (sa svim što uz to ide...), "tražili se", pomalo pomodno čegevarisali i levičarili, seksualno eksperimentisali, i šta se već sve radilo tih sedamdesetih, ili bilo kada, uostalom... A onda je došla Apokalipsa, između ostalih i kao startni pucanj za njihov trajni razilazak. Decenije će proći da se neće videti, za neke se neće ni znati pouzdano šta je bilo s njima, drugi će se udaljiti ili teško posvađati. "Hrišćanski ateista" Adam kao nosiva ličnost romana, koju je gotovo neizbežno dešifrovati i kao neku vrstu autorovog alter ega, ostvariće na Zapadu karijeru uglednog istoričara, nikada se ne vraćajući u Liban (ime zemlje i njenog glavnog grada ni jednom se u romanu ne spominje, što je poetički opravdano, i nimalo ne zamagljuje vrlo jasnu vremensko-prostornu lociranost priče). Iznenadni poziv Murada, starog, zapravo bivšeg prijatelja na samrti naglo će ga vratiti u zemlju rođenja: čovek koji je, za razliku od njega, tokom rata ostao u zemlji i prihvatio pravila igre koja je takva da se u njoj naprosto ne može ostati "čist", a što će stvoriti ničim ispunjivu provaliju između njih, poželeće da ga vidi pre smrti, da svedu račune u beskrajno komplikovanoj aritmetici prijateljstva, lojalnosti i izdaje. Umreće Murad, ipak, pre nego što bude moguće da se sretnu, ali će zato iznenadni povratak u zavičaj naterati Adama da stupi u vezu sa drugima iz "starog društva" u pokušaju da ih još jednom okupi na jednom mestu, formalno u počast preminulom prijatelju, suštinski recimo zato da jedni drugima i sami sebi objasne šta je to što im se dogodilo... Skeptični hrišćanin bez vere, izgnani Jevrejin, katolički kaluđer, liberalni homoseksualac, bogati sekularni musliman, fanatizovani islamista – to su neki od nekadašnjih prijatelja u svojim današnjim izdanjima, i to su, dakako, neke od čestih libanskih, levantskih, balkanskih sudbina... A onda, tu je, bogme, i Žena, "lepa Semi", Semiramida, jedna od onih neostvarenih ili izgubljenih "lina koen" iz bivših života; može li se to što je za mladosti "propušteno" nadoknaditi, i koliko je hrabrosti potrebno za to?
Maluf je u Dezorijentisanima sve samo ne dezorijentisan, nego svoju priču vodi majstorski, tako da ovih 462 strane pročitate nadušak, ne samo zato što – ako niste upravo tresnuli s Marsa – ne možete a da u priči o sudbinama Libanaca koji su imali sve razloge da veruju da im je život namenio nešto bolje od gacanja po blatu jednog naposletku ipak beznadežno trivijalnog "etničkog konflikta" (naime, svaki je takav; Malufov rezoner će reći: "Ovde, na Levantu, ne bavimo se verovanjima, nego pripadnostima. Naše veroispovesti su plemena, naša religiozna revnost jeste jedan oblik nacionalizma...") ne prepoznate nešto što vas se duboko i intimno tiče, mada bi za vas svakako bilo bolje da tome nije tako... Pri tome, Maluf, odnosno njegov pripovedač, rezonuje ali ne docira, prosuđuje ali nikome ne presuđuje, nastoji da svaku "istinu" sagleda sa raznih strana, ali i ne "izravnava" po svaku cenu ono što se izravnati ne da. A šta je, ako ne to, odlika suptilne književne kulture i, da prostite, talenta: to da dopusti svojim likovima i kontekstu koji ih određuje (između ostalog i kroz otpor tom istom kontekstu!) da prožive svoje sudbine – ne baš umesto čitaoca, nego tako da se čitalac u njima jasno ogleda, što nije nužno prijatno, ali je uvek oslobađajuće.

Teofil Pančić