Zvučni predeo

26.04.06 NIN

Izgleda da je rasprava o Stanislavu Vinaveru i njegovom delu trajno otvorena u srpskoj književnoj kritici. Nema spora oko toga da je on tvorac vrlo obimnog, razuđenog i raznostranog, još uvek nedovoljno sistematizovanog i na pravi način publikovanog opusa, kao što niko ne poriče da su energija, lucidnost, imaginacija i humor Vinaverov, uključujući i njegovu stalno delujuću spremnost da stalno govori o drugima, da obrazlaže, zastupa, procenjuje i brani stavove svojih danas slavnijih kolega, presudno uticale na oblikovanje duha modernizma u srpskoj književnosti minulog stoleća. Ali kada se o pojedinačnim Vinaverovim ostvarenjima povode reč, tu nastaje prava interpretativna kakofonija, samo donekle razumljiva. Jedni ga vide kao prvorazrednog esejistu i kritičara, drugi kao kongenijalnog prevodioca, treći kao nadahnutog publicistu i polemičara, dočim se o njegovoj poeziji (osim onoj iz "Pantologije") i, posebno, prozi, zna samo u užim krugovima poštovalaca i posvećenika. Zapitajte nekog dobro obaveštenog čitaoca da vam nabroji najčujnije srpske pesnike XX veka. Retko će ko preskočiti Dučića, Disa, Desanku Maksimović, ali se niko, ni među sasvim upućenim stručnim svetom, neće setiti da pomene Vinavera...

Milosav Tešić je, reklo bi se, po liniji dubinskih, melodijskih afiniteta, pregnuo da, koliko se to pojedinačnim čitalačkim činom može, najpre preispita zašto se i kako o pesniku Vinaveru misli to što se u nas misli, a potom i da, novim predočavanjem jedne zanemarene, a, ispostavlja se, suštinske dimenzije Vinaverovog dela, preoceni i unapredi njegov status, da ga vidno pomeri unapred na lestvici ovdašnjih modernih pesničkih vrednosti. Dajući nam jednog tek delimično znanog, do danas rasutog, razvejanog zvučnog Vinavera, što je izgleda bila trajna karakterna osobina pesnika "Evropske noći", Milosav Tešić želi najteže: da promeni ukorenjenu predstavu, formiranu više iz lenjosti nečitanja i odsustva dobre interpretativne volje, nego iz stvarnih razloga. Jeste, Vinaver je sam tome delimično kriv, njegov opus, kako sada stoje stvari, više vredi kao celina nego pojedinačnim ostvarenjima, njegova nesmirenost i radoznalost nije imala vremena da se usredsredi na dovršenje neke obuhvatnije, ne samo minijaturne forme, što je za poeziju možda od presudnog značaja, ali to nije dobar alibi za uporno zaobilaženje onoga koji se sav dao srpskoj književnosti, poglavito poeziji, svojoj koliko i drugoj, bezrezervno i do kraja. Imao je Vinaver sjajnih čitalaca i promotera (Hristić, Pavlović, Zorić, G. Tešić), njegovom radu posvećeni su zbornici i monografije, ali je u antologijama njegov položaj ostao sasvim nerazgovetan (kad je uzimana neka njegova pesma činjeno je to reda radi, zbog "lepog imena"), upravo stoga što niko nije pomnije obratio pažnju na zvučne predele njegove poezije. Milosav Tešić sada, konačno, jeste.

Kako priređivač kaže u instruktivnom, analitičkom pogovoru Vinaverove knjige izabranih stihova "Zvučni predeo", objavljene u biblioteci "Arahna", svakako najznačajnijoj današnjoj kolekciji posvećenoj predstavljanju ključnih ostvarenja srpske pesničke tradicije, Stanislav Vinaver je "naprezao jezik do rasprsnuća, oslobađao mu stvaralačku energiju i dovodio ga u stanje zvukom oživljene i nekako zaobljene zalelujanosti, oblikovao ga kao valovit tok, u slojevito talasanje". Sve to se čitanjem uzorno priređenih Vinaverovih pesama nedvosmisleno potvrđuje. Zvuk je u lirskim oblicima Vinaverovim sasvim pretegao, u tolikoj meri da nam se čini kako je pesma toga pesnika najpre jedno malo muzičko-melodijsko delo, jedna tonalna slagalaca, a tek potom, i to posredno, toliko posredno da je zapravo vrlo uslovno, i sugerisanje određenog smisla, jedna urimovana brzalica. Naslov je, tamo gde ga ima, obično signal iz stvarnosti od kojeg se kreće u nepredvidljivo, zvukom i ritmom stiha sapeto asocijativno jezičko kretanje, koje, neretko, rezultira posebnom, upravo "vinaverovskom" čarolijom, prepletom najrazličitijih intonacija, od one znane iz folklora, pa preko romantizma (L. Kostić), moderne (J. Dučić) do ekspresionizma i istorijske avangarde. Posebno bih istakao pesme “Fuga: Svuda je teško šumilo", “Teška noć trese granama", “Leonardu" i “Robot neotklon".

Da li je, međutim, sve to dovoljno za odrešitost koju Milosav Tešić gotovo refrenski iskazuje u svom pogovoru, određujući najviši stepen vrednosti Vinaverovom eufoničnom pesničkom zamišljaju. (Tu je, mislim, i srećno mesto saglasja Vinaverove opsednutosti muzikom koja se prirodno pretopila u poeziju, a Milosav Tešić, pesnik takođe istančanog sluha, sve je to prepoznao i na to se odazvao.) Niko posle knjige "Zvučni predeo", ako drži do sebe i pazi šta govori, neće moći da se zadovolji stereotipom da je Vinaver poglavito humorno-parodijski pesnik, jer to naprosto nije tačno. Ali, da li će moći zajedno sa Milosavom Tešićem da ponovi kako je "Vinaver jedan od vrhunskih pesnika dvadesetog veka", da je njegova poezija "vrednosno samerljiva pevanju najistaknutijih srpskih pesnika" istog doba, i da u tom vremenskom periodu predstavlja "jedan od najblagorodnijih pesničkih napora". Odgovor bi mogao biti odlučno – možda. Moguće, ali ne i sasvim izvesno. Da bismo, naime, nekoga proglasili vrhunskim pesnikom trebalo bi imati više od jednog kriterijuma, a u Vinaverovom slučaju kriterijum zvučnosti je predominantan. Vrhunska poezija je, ipak, sklad zvučanja i značenja, ma kakvih i ma kako sugerisanih, datih ili nagoveštenih, a taj je sklad Vinaver, opsednut muzikom, u izvesnoj meri prenebregao. I niko mu to nije zamerio, ali ga je zbog toga malo ko čitao.

Mihajlo Pantić

24.09.05 Danas

Stanislav Vinaver: Zvučni predeo
Priredio Milosav Tešić
Čigoja, 2005.

Samo su reči vezane po svom neizbežnom zakonu, ali je uvek otvorena mogućnost da se ne samo blisko nego i daleko prisustvo jezika primeti, osvetli i eventualno da blagoslov", kaže Vinaver u Uvodu u Čuvare sveta.
Milosav Tešić, u eseju "Šumna misao Stanislava Vinavera", koji je i pogovor ovoj knjizi, ističe da se, "rasklapajući i sklapajući Vinaverove pesničke zglobove i čvorove da bi napravio eventualno zadovoljavajući izbor iz njegovog stvaralaštva, morao nositi sa raskovitlanom i hirovitom strujom uskipele i užarene jezičke materije i njenih višesmislenih raznosmernih isijavanja i ukrštaja".
Upravo ta "užarena jezička materija" i jeste ono što se čitaocu ovih stihova nameće kao prvi i najsnažniji njihov doživljaj. Vinaver je uspeo da duboko u jeziku pronađe dubine novog mora i novog neba čežnje, "slepu, kobnu oštricu sečiva", "tajne koje su se zvukom slile", "mermer preliven krvlju od korala", potvrđujući da je jezik ogledalo u kome obitavaju svi svetovi, pa i ovaj naš i u kome samo istinski pesnici mogu da na svetlost izvuku predele po svemu nalik našima, ali dublje, blistavije i - večite. Poetske svetove, dakle. Iako Vinaver slovi kao pesnik humorne i satirične intonacije, ironije i parodije, zbirka Zvučni predeo potvrdiće da svako ko ima dar za smeh ima i dar za očaj, koji jeste drugo lice humora. A da samo oni koji imaju dar i za jedno i za drugo, mogu biti istinski pesnici.
Neven Anđelić: Bosna I Hercegovina - između Tita i rata
Sa engleskog preveo Ranko Mastilović
Samizdat B92, 2005.

Neven Anđelić rođen je u 1963. u Zagrebu. Posle Karlovca i Beograda najduži i najvažniji period života proveo je u Sarajevu. Tamo je diplomirao na Pravnom fakultetu i radio i kao novinar na RTV Sarajevu, gde je postao urednik Omladinskog programa Radio Sarajeva. Rane devedesete godine prošlog veka proveo je kao javni oponent nacionalistima.
Pred samo izbijanje građanskog rata u Jugoslaviji organizovao je velike antiratne demonstracije u Sarajevu. Od 1993. godine živi u Londonu. Postdiplomske studije završio je na Univerzitetu Sussex. Poslednjih godina radi u londonskom birou CNN-a i predaje istoriju i teoriju ljudskih prava na Birbeck College-u londonskog univerziteta.
Bosna i Hercegovina knjiga je o poslednjim godinama komunističke vladavine u Bosni i Hercegovini, koje su prethodile ratu na teritoriji te bivše jugoslovenske republike. Anđelić situaciju na ovim prostorima analizira kao posledicu eksploatisanja mitova, legendi i istorijskih stereotipa od strane nacionalista. U zaključku ovom delu, on kaže: "Nedostatak obrazovanja mnogih ruralnih stanovnika, vrlo tradicionalno porodično nasleđe i strah od nepoznatog - života u demokratskim uslovima uz nacionalizam u susednim republikama- etničku homogenost su produbili i učvrstili". Čitaoci i kritičari ovog dela sa anglosaksonskog govornog područja okarakterisali su Anđelićevu knjigu kao pažljivo napisanu, opreznu i uravnoteženu u svojim analizama i zaključcima.
S. Nouks, I. Mejdžor, A. Grinvud, D. Alen I M. Gudman: Upavljanje projektima
Preveo sa engleskog : Jovan Jovanović
Clio, 2005.
Upravljanje projektima ili kako završiti posao na vreme i u skladu sa budžetom, što je i podnaslov ove knjige, delo je namenjeno čitaocima koji tek započinju svoju karijeru menadžera projekata i koji rade u organizacijama sa već uspostavljenim obrascem vođenja projekata, kao i svima onima koji žele da nauče kako da organizuju projekat i tim, planiraju delovanje, nadgledaju i kontrolišu napredovanje projekta i upravljaju opsegom i rizicima. Takođe, Upravljanje projektima sadrži i poglavlja o životnom ciklusu projekta, koja uključuju definisanje, dizajniranje, izradu i testiranje, primenu i ocene postignutih rezultata, kao i odgovornosti svih koji se u projektu učestvovali (sponzora, menadžera projekta, članova tima, programskog saveta).
Upravljanje projektima sadrži i prikazan metod kritičnog niza upravljanja projektima, za koji se ispostavilo da donosi veće koristi od drugih tehnika, ali se značajno razlikuje od drugih tehnika planiranja i upravljanja i može da predstavlja nov način rada, čak i za neke iskusne menadžere projekta. Pisana jednostavnim stilom i jezikom, sa brojnim napomenama i primerima, ova knjiga omogućava čitaocima da steknu potrebna znanja i samostalno formiraju i ostvare različite vrste projekata.
Karlos Drumond De Andrade: Cvet i mučnina prevela Nina Marinović
KOV, 2005.
Karlos Drumond de Andrade jedan je od najvećih pesnika portugalskog jezika. Od samog početka zvali su ga i "brazilski Pesoa", a od prvih objavljenih stihova nagoveštavao je da će dosegnuti književni zenit i uvrstiti se u sam vrh svetske književnosti. Cvet i mučnina prva je zbirka ovog autora na srpskom jeziku, nastala odabirom pesama iz dvadeset od ukupno četrdeset zbirki pesama koliko je ovaj pesnik objavio za života.
Čak i čitaoci koji ne vole poeziju, posle ove Andradeove zbirke postaće njeni ljubitelji-zatočenici. Andrade u Cvetu i mučnini govori o dečaku koji plače u noći, tužnim madrigalima, učenju ljubavi, pesmama sa sedam lica, nečistoćama beline, elegijama, preispitivanjima. U jesen, možda postoji samo jedan imperativ: čitati Andradea.
U pesmi, "Besmisao ljubavi" on, između ostalog, kaže: "Volim te jer te volim. Ljubav je stanje blaženstva i ljubavlju se ne plaća... volim te jer ne volim sebe dovoljno ili suviše.

Sanja Domazet