Zlatni dasi i druge pesme

06.08.09 Koraci

Prva pesma Dušana Srezojevića objavljena je 1908. uSrpskom književnom glasniku. Do prvog pristojnog izdanja pesme ovog pesnika su morale da čekaju ceo vek. Srezojević je 1912. u Kragujevcu objavio zbirku Zlatni dasi sadvadeset i dve pesme, sa nekoliko praznih strana u sredini, što nije bio nikav izuzetak u štampi toga vremena.Dragutin Ognjanović objavljuje u Kragujevcu (1975) sabrane Srezojevićeve pesme (svega trideset), ali ih deli u tematske cikluse, izdavajajući ljubavne pesme od proleterskih, vizionarskih i slično. Ovakvo čitanje lirike, a toću pokušati da pokažem na primeru Srezojevićevih pesama, pogubno je. Čitalac ulazi u svet jednog dela sa razrađenim sistemom pojmova i pokušava da pesme prilagoditom sistemu.
Novo, kritičko izdanje Zlatnih daha predstavlja nekorak napred, već valjan temeljac za svako buduće proučavanje Srezojevićevog dela. Osim zbirke Zlatni dasi, udodatku se nalaze pesme koje Srezojević u nju nije uvrstio. Takođe su date i starije verzije nekih pesama. Precizno je data bibliografija pesama Dušana Srezojevića,kao i literatura o njemu. Pogovor Milivoja Nenina detaljno prolazi kroz recepciju Srezojevićevog dela, ukazujena vrline i mane koji su pojedini autori nalazili Srezojeviću, ali, na mestima gde za to ima potreba, mišljenjatih autora argumentovano pobija ili ukazuje na njihovemanjkavosti. Generalni sud o Srezojevićevom delu je izostao. Može se pretpostaviti da je Nenin želeo da dapouzdan vodič kroz proučavanje Srezojevićevog dela. Svako veće uplitanje sopstvenih stavova bilo bi razlog novim polemikama i na kraju dovelo do toga da ova knjiga nebude adekvatan priručnik.
Srezojevićev opus je namanji u našoj književnosti.Od njega bi bio manji jedino opus Mladena Leskovca, akose zanemari njegov prevodilački i teorijski rad. Srezojević, međutim, ceo stoji iza svojih trideset pesama. Odnjega nije sačuvano ništa, ni grob, pa čak ni fotografija. Sa jedne strane, on se može nazvati ukletim pesnikom.Rođen 1886, 1912. objavljuje prvu zbirku koja je sačekana nemilosrdnije i od Disove. Zbog jednog ljubavnog skandala1914. završava u duševnoj bolnici. Umire 1916. nepoznat, nepriznat, do groba ga ispraća samo prijatelj iz bolnice, Petar Kočić.
Sa druge strane – Srezojević je rođen pod srećnom zvezdom. Kao najbolji student književnosti, miljenik Bogdana Popovića, Srezojević je jedini pesnik zastupljen uAntologiji novije srpske lirike, a da pre toga nije imaoobjavljenu zbirku. To što je na taj način ušao tamo gde jeDis nije, i gde je Kostić tako loše prošao, Srezojevićaje činilo zagonetnim likom. Savremenici su njegovoprisustvo u Antologiji oštro kritikovali. Možda je toi doprinelo negativnoj recepciji Zlatnih daha. Srezojević je, međutim, uvek imao i branilaca. To se možeopravdati i time što stoji na početku naše proleterskepoezije.
Prisustvo Srezojevića u antologijama srpske poezijeprdstavlja jedno od svedočanstava tog uspeha. Desetak njegovih pesama, dakle trećina opusa, našlo je svoje mesto unekoj od antologija. Nenin detaljno navodi koje su Srezojevićeve pesme pojedini kritičari izdvajali. Na osnovutoga jasno se ističu dve pesme – Poslednji samrtnik iBezimena pesma.
Počeću s tradicionalnom tematskom podelom Srezojevićeve poezije, koju osim Ognjanovića ističe i Pavlović,a sam Nenin se prećutno saglašava. Jedna od boljih Srezojevićevih pesmama, Nostalgija, počinje sumornom slikom besmislenog i mučnog života ljudi i malom gradu, azavršava kolektivnom epifanijom. Pesma je tajanstvena,precizna, snažna. Svakako jedna od boljih vizionarskihpesama. Ali, da li je to vizionarska pesma? AleksandarPejović ju je svrstao među ljubavne. Ognjanović je stavljameđu proleterske. Nenin to naziva problematičnim, alise sam posebno ne izjašnjava. Nostalgija se nalazi preProleterove pesme.Možda Srezojević ima i slabijih pesama, ali svojom dužinom i brojem trivijalnih stihovaova ostavlja najnepovoljniji utisak. Međutim, u njoj postoje stihovi koji neobično podsećaju na one iz Nostalgije:
I kad na mutnom novembarskom svodu,
Ko magijom ukaza se sunce
I budeći iz mrtvih snova vodu
Purpurnom kišom zapraši vrhunce:
Zastremiše sve glave u visinu,
Sa očima mutnog, grozničavog sjaja,
Zagnjureni u bezdanu dubinu
Purpurnih polja pruženih bez kraja.

(NOSTALGIJA)


Čujmo taj divni Glas koji poziva!
Mi ćemo stići! – Naše hrabre čete
Pred horizontom koji se raskriva,
Zastaće o č a r a n e, i zanete.

(PROLETEROVA PESMA)

Srezojevićeva ljubavna poezija jednodušno je negativno ocenjena. Sve zamerke koje su uputili prethodni čitaoci – stoje. Čini mi se, međutim, da su se oni hvataliza ono što je loše, ne samo u Srezojevićevoj ljubavnojlirici, već ono što je loše u ljubavnoj lirici uopšte.Kod Srezojevića, istina, ima dosta takvih mesta. Međutim ne može se prihvatiti Pavlovićeva tvrdnja da je„Srezojević napisao pesme bez ličnijih tonova, i te sepesme u definitivnoj oceni ovoga pesnika mogu zanemariti.“ Srezojević zaista nema uspelih ljubavnih pesama.Pesma Sanjarija, koju Vladimir Čerina smatra jedinomSrezojevićevom pesmom „uspešnom do kraja“, naprosto jeslaba i nebitna. Treba imati u vidu da je Čerina tražioformalno savršenstvo u pesmama. Srezojević se celogživota tražio kao pesnik. Samo nekoliko njegovih pesamamogu se tretirati kao zrele, dakle uspele. Upravo zahvaljujući toj nezrelosti uspeo je da, po uzoru na prethodnike, napiše formalno uspelu pesmu kakva je Sanjarija.Lične utiske, međutim, još nije znao da uobliči pa mu tepesme izgledaju manjkavo. Recimo, u pesmi Čari pojedinosti, Srezojević veoma zrelim stihovima ispisuje prvedve strofe – rakićevski. Međutim, u završnom distihujavlja se autentični Srezojevićev doživljaj: „nežno meuzbudi// Tvoj osmeh taman plašljivih slifida,/ Na licukoje pali plamen stida.“ Nedovoljno za uspelu pesmu, alidovoljno za autentičan ljubavni doživljaj. Lepa je ipesma o nautaživosti želje, Cveće ljubavi: „Oh! zaludžvaćem ovo slatko cveće,/ Kad se za svakim pupoljkom, utami/ Tvog grla, uvek jedan drugi kreće./ Koji, još slađi,uzdah mi izmami!“ Najličnija i najbolja Srezojevićevaljubavna pesma je U prolazu. I u njoj je mnogo poznatog itrivijalnog . Osim toga, pesma je loše uobličena. Prvetri strofe govore o razvoju jedne slučajne ljubavi dovremena kada je među njima „bedem predrasuda“. Oni su sesa tim pomirili i odlučuju da se rastanu. Upravo u ovomtrenutku, Srezojević postaje veliki pesnik, kakav će biti i u svojim najboljim pesmama:

Pa ipak... ja bih tako silno hteo
Da, milujući tvoje meke kose,
Sa nežnim ushićenjem pričam ceo
San o životu, sav od sjajne rose.
I, kroz poljupce česte kao kiša,
Sad slušam kako veje, kao mana,
Srebrna pesma, sve bleđa i tiša,
Tvog glasa, kao onog snežnog dana...

(U PROLAZU)

Motiv neostvarenog sna centralni je motiv Srezojevićavog pesništva. Oko njega su okupljene sve njegovebolje pesme, uključujući i ovu ljubavnu. Shema je jednostavna. Na početku postoji san. San se potom pokaže neostvarivim. Ali, ljubav prema snu ostaje. Srezojevićevput u ludilo bio je logični korak dalje.
Ovaj iskustveni obrazac postoji i u Pesmi koju nikadneću napisati. To je pesma o neizrecivom, o gorčinipesničkog neuspeha. U ovoj pesmi to nije lični neuspehveć neuspeh jednog projekta – pesničkog projekta. PesmaPoslednji samrtnik govori o neuspehu jednog drugog,važnijeg projekta – čovečanstva i života uopšte. Osećanje pesnika iz Pesme koju nikad neću napisati i osećanje prirode da je život bio neuspeh – slični su:

Moje zanavek ugašene grudi
Ogromna crna pritisnuće tuga.
Pod mrazlim dahom ubistvene studi
U vrtlozima očajanja duga.

(PESMA KOJU NIKAD NEĆU NAPISATI)

I dokle tvoje materinske grudi
Pali k’o otrov, bol jedan beskrajan:
Dok crna neman neumorno, budi
Leden užas, svud sa grozom vajan.

(POSLEDNJI SAMRTNIK)

Završna strofa Poslednjeg samrtnika, međutim, podseća na završne strofu pesme U prolazu.

Tvoj sveti uzdah mirisaće ti’o
Na mirišljave prainskonske vlage, –
Setne i suzne, i san neki mio
Koji tištaše tvoje grudi drage

(POSLEDNJI SAMRTNIK)

Da podvučem – pričanje se pretvorilo u uzdah (poštose nema kome šta reći), prvi (snežni) dan ljubavi postajepraiskonski vlažni dan; san o životu postaje neodređen„san neki mio“.
U Srezojevićevoj ljubavnoj lirici nalaze se zamecinajboljih njegovih ostvarenja. Nesavesno ih odbaciti –bilo bi pogrešno.Moguće je da je bio previše pritisnutsavremenom ljubavnom poezijom da bi autentični izrazostvario u njoj – ali to ne znači da tog autentičnog izrazanije ni bilo.
Pesma Unutrašnji dijalog predstavlja još jedan odvrhova Srezojevićevog dela. U ovoj dugačkoj pesmi se preispituje svrha čovekovog postojanja, a sa tim i smisao pesničkog stvaranja. Ključnu ulogu igraju dve poslednje strofe:

Do međe moći. Biće dosta ako,
Kucnuv i ja u uzvišeno zvono
U koje kuca pokolenje svako,
Jedno sa drugim, s verom ili bono,–
Vidim kako se, u magli što rudi.
K’o nezapamćen mastodont prastari,
U ogromnom ležištu svom budi
Univerzalna zagonetka stvari.

Pokušaj da se „kucne u zvono“ predstavlja upisivanjeu čovečanstvo. Nije reč samo o prostom postojanju, to postojanje se mora i opravdati. U pozadini ovih stihova krije se ideja da ostvareno delo predstavlja ostvarenje života. To ostvarenje je istovremeno i učešće u nečemu kolektivnom. Ne samo da se tajna naslućuje tim kucanjem, onase time spasava zaborava. Čovečanstvo koje pokušava dado nje dođe svesno je da je nešto zaboravilo. Kada toganema zaborav je potpun – zaborav zaboravljenog . Tu se zaSrezojevića otkriva svrha svih uzaludnih napora uživotu. Ne u cilju do koga treba da dovedu, već u zlu kojaova budnost pesnika treba da spreči. Možda bi se umestoovog , helderlinovskog tumačenja pesme, mogla ponuditi idrugačija marksistička perspektiva, u skladu sa Srezojevićevim proleterskim pesmama.

Izbudismo se iz dubina tame.
Glasovi mutni iz neznanog kuta
Pište, zovući nekuda, i mame.
Šum njihov večno našim tragom luta.
Tučni svodovi pogledaju tamno,
Večito nešto čekajući. Bludi
Sluktanje jedno silno, nepojamno.
I sve za Nešto svoj podsticaj nudi.
Grudi se naše nadimaju. Grizu
Nam tamna čela pijavice bora.
Svoje duhove osjećamo blizu
Večitih, nikad netaknutih gora.
Mirni smo kao kipovi i bledi.
U dubinama gde Veliko rudi,
Sve ljudsko u nas mrzne se i ledi.
Sa dahom bogova nismo više ljudi.
Pokret bogova vasiona sluti.
Ali on još ne dolazi. Pun tame,
Naš pogled dubok večne sfere muti,
Pred sobom svuda cepajući skrame.
Dah nam se gasi... A trenuci mile.
(Ne mari: Vreme neka valja vale.)
Oko duhova naših koji čile,
Oreoli se uzvišeni pale.

(BEZIMENA PESMA)

Bezimena pesma stoji kao vrhunac Srezojevićeve poezije. Istorija čovečanstva (ili opšta sudbina) predstavljena je kao život pojedinca, i to čistim slikama, bez direktnog poređenja. Život pojedinca uhvaćen je u stadijumima: „izbudismo se“; „mame (nas)“; „Grizu/ Nam tamna čela pijavice bora“; „dah nam se gasi“. Prvo lice množineukazuje na to da je reč o čovečanstvu ili opštoj sudbiničoveka. Tumačenje i ovde ostaje otvoreno. Ima povoda dase pesma pročita kao proleterska: „Večito nešto čekajući“; „I sve za Nešto svoj podsticaj nudi“. Ovde bi trebalo izbeći intencionalnu zabludu ili smeštanje pesmeu žanrovske okvire. Misaoni sklop je zaokružen i možese stavljati u različite kontekste. Lična sudbina je gramatičkim sredstvima (prvim licem množine) stavljenana nivo opšte. Uopšteno govoreći, u pesmi je reč o razvoju čoveka. On nastaje ni iz čega: „Izbudismo se iz dubine tame“. Svet je nejasan: „Glasovi mutni iz neznanog kuta“. Ono što čoveka mami nije, kako bi se očekivalo, telesno iskustvo. Ta faza je kod Srezojevića zanemarena.Iskustvo koje se uzima u obzir nije čulno, ono odmahpripada nekom višem svetu. Duh čeveka se vremenom približava tom nečulnom: „Svoje duhove osećamo blizu/ Večitih nikad netaknutih gora.“ Gore netaknute na načinna koji je to slučaj sa „zagonetkom stvari“ iz Unutrašnjeg dijaloga. One nisu nešto što pojedinac nije dostigao, već nešto što nikada nije dostigao. O tome svedoči ovo „mi“. Zatim slede sasvim helderlinovski stihovi: „Pokret bogova vasiona sluti/ Ali on još ne dolazi.“ Smrt o kojoj se govori na kraju svedoči o tome da oninisu ni došli. Najzagonetniji je završetak pesme: „Okoduhova naših, koji čile,/ Oreoli se uzvišeni pale“.I po cenu mogućeg učitavanja usudiću se da protumačim kraj, a time i celu pesmu. Oreoli koji se pale nisuoreoli bića koja su došla do suštine. Vizija kojom sesmrću osvetljava i osmišljava život nije ni neobična,ni nova. Čini mi se da se iz Srezojevićeve pesme možeizvući jedan dublji sloj značenja. Te duše, koje su težilenečemu višem, ne dosežući ga, postaju sveci, uzori nakoje se treba ugledati. To je Smisao života. Ne – postićicilj, već samo „kucnuti u zvono“. U njega treba da kucne„pokolenje svako“. Oni koji su kucali pre, na to pozivaju.Oni koji će doći – imaće „nas“ kao uzore, svece. Jednomrečju, za Srezojevića je ispunjen, uzoran, pravi ljudskiživot samo onaj koji je ispunjen čežnjom za nečim višim.Bezimena pesma prati ljudski poraz u tom životu, ali tomporazu daje status uzornog poraza i jedinog mogućeg smisaonog života. Ne osmišljava se život smrću, već obrnuto, u smrti se dobija oreol za takav život. Ukoliko se„mi“ razume kao apsolutno „mi“, kao celokupno čovečanstvo, onda se taj cilj može shvatiti i kao cilj čovečanstva. Ne, dakle, doći do nečega konkretnog i ostvarenog ,već večno težiti onom najdubljem i nedostižnom

Nikola Živanović

27.12.08 Danas

U poznatoj knjizi eseja Osam pesnika, objavljenoj l963. godine, za pesnika Dušana Srezojevića (l886–l9l6) Miodrag Pavlovićkaže: „Srezojevićje pesnik koji je najmanje pisao, o kome se najmanje pisalo i o kome se najmanje zna, barem u ovom trenutku“. Ovaj pesnik, čiji lik nije sačuvan ni na jednoj fotografiji, napisao je tridesetak pesama. Unutarnji dijalog, Bezimena pesma, Poslednji samrtnik, pesme su koje se nalaze u desetinama izbora i antologija srpskog pesništva (Pavlovića, B. Popovića, Tontića, Mišića...). Srezojević„gostuje“ i u Popinom čuvenom zborniku pesničkih snoviđenja Ponoćno sunce. Pominju ga i njegovim delom se bave i značajni istoričari srpske književnosti: Dragiša Vitošević, J. Deretić, P. Palavestra, R. Konstantinović...
Knjigu pesama Dušana Srezojevića Zlatni dasi priredili su prof. srpske i južnoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Milivoj Nenin i asistent na istom predmetu Zorica Hadžić. Knjiga je objavljena u biblioteci Književne nauke, umetnost, kultura, a u kolekciji Nova srpska književnost 18–20. veka. Urednik ove biblioteke je Gojko Tešić. Čitajući kraću studiju M. Nenina, dobijamo osnovne podatke o Srezojeviću kao pesniku, o njegovoj jedinoj objavljenoj zbirci pesama (Kragujevac, l9l2), o njegovom životu, o istoriji recepcije njegovog pesničkog dela do danas. Saznajemo ponešto i o protivurečnim, češće jednostranim, pa i pogrešnim čitanjima Srezojevićeve poezije. Ova Neninova živopisna studija sasvim opravdava reči kojima se objašnjava svrha i smisao kolekcije Nova srpska književnost 18–20. veka. Studija je, zapravo, prilog novom čitanju Srezojevićeve poezije. Njome se „uspostavlja neophodna veza početka nove srpske književnosti sa savremenom literaturom“. Potvrdu ovoj opasci nalazimo na samom početku Neninove studije: „Iz manje poznate pesme D. Srezojevića Senke, pesnik Vojislav Karanovićuzima stih Kao sarkofag sam, bez daha u meni i tako počinje svoju pesmu Lik, posvećenu upravo pesniku koji je ispevao taj stih. Retki su, i možda zato i lepi, takvi trenuci otvorenog ukazivanja na duhovnu srodnost između pesnika“. Družeći se, dakle, sa Srezojevićevim pesmama, a uz hermeneutički okvir pomenute Neninove studije, mi oživljavamo sopstvenu pesničku tradiciju ne dozvoljavajući vrednim a skrajnutim pesničkim glasovima da padnu u tišinu i zaborav.

Dodao bih na kraju da ova vredna knjiga, pored napomene priređivača i Neninove studije, na kraju ima bibliografiju pesama D. Srezojevića, opštu i posebnu literaturu o pesniku i hronološku tablicu.

Branko Pirgić