Imala sam rođaka, Rendala, koji je poginuo na Ivo Džimi. Jesam li ti pričala? Poslednji koji je poginuo na tom ostrvu, rekoše. Poginuo je kad su borbe već prestale, a preostali vojnici preneti u bolnice ili u vreće za leševe. Čišćenje poginulih. Tako su je nazvali – „Operacija čišćenja“.
Sećam se da je mama sela za sto u kuhinji kad je primila vest. Stiglo je pismo od Rendalovog oca, mog deda-ujaka Sterlinga, napisano tamnim mastilom, slovima iskošenim i ljutitim kao da su bila svesna značenja reči koje tvore. Bila sam u kuhinji kad ga je majka otvorila i uzeh i ja da ga pročitam. Pisalo je da se pretpostavlja da je Rendal mrtav iako nisu imali tačne podatke o tome gde se nalazi njegovo telo, da se posle predaje Japanaca prijavio kome je već trebalo da se prijavi, da je, u svakom slučaju, nestao.
Nisam ga naročito dobro poznavala, ali sam ga posećivala kad sam bila mala. Živeli su s druge strane zaliva, preko puta Baltimora, kraj Sadlersvila. Sadlersvil i nije bio pravi grad. Samo raskrsnica, pošta i farme okružene kukuruznim poljima. Njihova velika, ciglom zidana kuća, bila je udaljena od puta i nikako se nije uklapala u okolinu, kao da je preneta iz Savane ili Luisvila da bi se izdvojila od ostalih. Stajala je u večitoj senci drvoreda hrastova koji je vodio do nje. Sećam se naše prve posete, kako smo se polako vozili kroz taj tunel od hrastova, po prohladnom, tmurnom danu. Sterling nije bio veseo čovek, žovijalan, kako smo mi tada govorili. Žena mu je odavno umrla, ostavivši ga da se sam stara o detetu kome je mogao da bude deda. Dugo već nije uzvraćao majčine pozive, ali nas je te godine – bilo je to pred rat, ’39. ili ’40. – pozvao da sa njim proslavimo Uskrs. Dopisao je poruku na božićnoj čestitki.
Majka je nosila uvek isti uskršnji šešir i mantil koji je čuvala u najlonu, u ormanu na kraju hodnika, ali je zato svakoj od nas sašila novu uskršnju haljinu i zahtevala da tata obuče čistu košulju i veže kravatu, što je s njegove stane zaista bila žrtva. Rita reče kako se tata ponaša kao da će mu odeća popucati ako bude udahnuo.
Tata je zaustavio auto i svi smo sedeli slušajući zvuk motora. Da se mama pokolebala i predložila da se odmah vratimo, svi bismo se složili. „Pa“, reče ona ispravljajući haljinu. To je bio njen način da malo dobije u vremenu. Mi devojčice ionako se nismo pomerale. Bile smo suviše umorne, duga je vožnja od Pensilvanije. „Probudite me kad stignemo“, reče Rita. Uvek bi izgovorila neku takvu rečenicu. Sklupčala se i prebacila svoje duge noge preko Beti i mene, izazivajući svađu. Beti ju je uhvatila za stopalo i počela da ga uvrće sve dok Rita nije zavrištala: „Za ime Boga!“ Mama je mazala usne novim slojem karmina koji je uvek nosila pod rukavom mantila i nije obraćala pažnju na njih dve. Ja sam gledala kroz prozor. Ne znam šta je tata radio. Niko nije hteo prvi da se pokrene. Beti je sve više uvrtala Ritino stopalo. Rita je vrištala: „Za ime Boga, sklanjaj svoje proklete ruke s mene!“ Mama se okrenula govoreći Riti da prestane da koristi takav rečnik i da se ponaša u skladu sa svojim godinama.
Ovaj poslednji prekor uvredio je Ritu do srži. Brzo se uspravila i naglo otvorila vrata.
Jesam li rekla hrastovi? Možda su bili i orasi. Čini mi se da smo tada, stojeći pored kola, čuli umirujuće lupkanje orahovog granja po limenom krovu. Pucanje balona koji je Rita naduvala oslobodilo nas je da se porodično uputimo ka ulazu gde nas je Rendal već čekao.
Utrljao je u kosu nekakvu sladunjavu mirišljavu vodicu. Toga se sećam. Bilo je to prvo što biste primetili. I on je, kao i ja, bio riđokos i imao je pegice po celom licu. Stajao je tamo, kao progutan vratima, podižući ruku u znak pozdrava. Imao je najnežnije prste koje sam ikada videla kod dečaka, mada je tada bio skoro tinejdžer. Od tada se pitam da li su mu nokti bili nalakirani, jer su bili sjajni, skoro kao mokri.
Seti se da je to bilo dete bez majke, što je zaista strašno, i da je ujka Sterling bio čvrst kao i ime koje je nosio. U svakom slučaju, Rita i Beti nisu mnogo obraćale pažnju na njega. Ušle su za mamom i tatom u kuću da pronađu Sterlinga, a nas dvoje smo iznenada ostali sami. Rendal je slegnuo ramenima kao da sam mu predložila partiju karata i pitao me da li želim da vidim njegovu sobu. Niko, izgleda, nije mario mnogo za nas, pa rekoh – što da ne. Išli smo niz hodnik po čijim je zidovima izbijala vlaga, a koji je on zvao „Galerija karti“. Nazvao ga je po nekom hodniku u Vatikanu o kome je čitao, oslikanom mapama iz doba kad zemlja još nije bila okrugla. Uglavnom, stajao je tu pokazujući mi razne zemlje, ukazujući posebno na krizna žarišta, kako ih je zvao.
Još mogu da zamislim te nekako šiljate prste sa vrhovima toliko bledim kao da je predugo bio u kadi. Nastavili smo, prolazeći pored jedne od onih starinskih naprava koje su služile za dozivanje posluge, nekakvog interfona. Rendal je nešto radio oko tajanstvenih, podmazanih ručica, a zatim ozbiljno izgovorio u mikrofon: „Nemam ništa da vam ponudim osim krvi, suza, znoja i napornog rada.“ Čerčil, naravno, mada to tad nisam znala. Jednostavno sam stajala i čekala, gledajući kako Rendal vraća mikrofon na mesto. Ponovo je slegnuo ramenima i otvorio vrata koja su vodila na zadnje stepenište, toliko usko da smo na zavojima morali da idemo postrance.
„Nekada su bili manji“, reče Rendal, a onda, možda zato što mu ništa nisam odgovorila, stade i okrenu se ka meni.
„Ko?“, upitah.
„Ljudi“, reče on.
„Oh!“, izgovorih čekajući. Nikada pre nisam bila sama u mraku sa dečakom njegovih godina.
„Produži“, reče on.
Stigli smo do uskih vrata i izašli na drugo odmorište, a zatim nastavili drugim, dužim hodnikom. Kuća kao da se sastojala od stotine malenih odeljaka, sa majušnim vratima i prolazima, niskim nadstrešnicama i redom stepenica. I sve to sumorno, mada Rendal to, izgleda, nije primećivao. Sve vreme je pričao o robovima iz Luizijane koji su prolazili ovuda podzemnom železnicom, o porodici koja je živela u ovoj kući iza lažnog zida koji još nije uspeo da pronađe. A on o svemu tome ništa nije čitao niti mu je ko pričao, već je jednostavno nekako znao. Rekao mi je da viđa ponekad njihove duhove. Bilo ih je petoro – otac, majka i troje dece. Muške ili ženske, nije znao. Ali pronaći će on njihovo skrovište, reče. Osećao je to.
Ne znam šta me je više zainteresovalo. Da li priča o robovima i tajnim sobama ili priča o duhovima. Ne zaboravi da smo u Merilendu, na istoku. U to doba, ako bi se vozio trajektom do Anapolisa, obojeni su sedeli na desnoj, a belci na levoj strani broda. A ukrcavanje je ličilo na dve reke koje teku naporedo i nikad se ne ulivaju jedna u drugu. U Pensilvaniji crnci su bili crnci. Jedan od najboljih prijatelja tvog dede bio je crnac, doktor Tejt Vilijams, koga su svi zvali Tejt Bili. Meni je to uvek bilo smešno, jer nikad nisam čula da neko koristi nadimak umesto prezimena.
Uglavnom, Rendal je najzad otvorio vrata koja su ličila na još jedna od onih što vode na stepenište, kad, nađosmo se u njegovoj sobi. Bila je to velika, četvrtasta prostorija prepuna knjiga naslaganih po policama i podu. Malo dalje nalazio se niz krovnih prozora sa kojih se pružao pogled na hrastove, ili orahe. Pod prozorima se čula prigušena cika mojih sestara. Prišla sam da vidim, ali smo bili suviše visoko, a i prozori su bili prljavi. Po prljavim staklima bile su ispisane reči. Još ih se sećam: fenomenalan, epistemološki, protivrečiti. „Kakve su ovo reči?“, upitah.
„Reči koje treba da naučim“, reče Rendal. Stajao je iza mene.
„Oh!“, uzdahnuh. Ovo uopšte nije bilo ono što sam očekivala. Kao da sam sa popela na planinu, a zatekla samo vrh obavijen maglom. Rendal toga uopšte nije bio svestan. Počeo je da kopa po gomili knjiga. Posmatrala sam ga neko vreme, a zatim po staklu ispisala U POMOĆ! Upitah Rendala šta to radi, a on mi reče da budem strpljiva. Tražio je jedan određeni odlomak. Hteo je da me nauči umetnosti „dramskog izražavanja“.
Zar nije smešno? Uopšte se ne sećam šta je na kraju pronašao, a još kao da ga čujem kako mi govori da su ljudi nekad bili manji. A da me pitaš šta smo recitovali pre nego što su nas pozvali na večeru, sedeći na prozoru podignutih nogu, sa prašnjavim pogledom na staro drveće i tek pozelenelo lišće koje najavljuje dolazak novog proleća i Uskrsa, rekla bih ti da nemam pojma. Znam da sam sigurno svoje rečenice izgovarala sa onom profesorskom strogošću u glasu koje nikad nisam mogla da se oslobodim, a on sa prirodnom toplinom, kao da svaku reč daruje time što će je izgovoriti naglas. Znam samo da su nam se kolena ponekad dodirivala i da smo ih povlačili, a možda i nismo. Volela bih da imam sliku. Sigurno smo izgledali prelepo pri slaboj svetlosti koja se probijala kroz prozor. Povijenih kolena, oslonjeni o prozorski ram i sa knjigama u ruci, izgledali smo kao neko nezgrapno slovo W.
