ROB
Na Marsu raste jedan cvet. Crven je,
robustan i pogodan za naše tlo. Zove se
hemantus. To znači „krvavi cvet“.
1
GNJURAC
Prvo što bi trebalo da znate o meni jeste da sam pravi sin svoga oca. I kada dođoše po njega, učinih što je od mene tražio. Nisam plakao. Ni kada je Zajednica javno prenosila njegovo hapšenje. Ni kada ga Zlatni izvedoše pred sud. Ni kada ga Sivi obesiše. Mati me zbog toga čak beše ošamarila. Od moga brata Kierana očekivalo se da ostane jak. On je stariji, ja mlađi. Od mene se očekivalo da zaplačem. Umesto toga, Kieran je cmizdrio poput curice kada je Mala Eona zadenula hemantus u očevu levu radničku cokulu i onda otrčala nazad do svoga oca. Moja sestra Leana tiho je leleknula pokraj mene. A ja sam samo gledao, misleći se kako je šteta što je umro plešući ali bez svojih plesnih cipela.
Na Marsu nije jaka gravitacija. Pa morate da povučete noge kako bi se vrat slomio. To prepuštaju porodici da uradi.
Osećam sopstveni smrad unutar sauna-odela. Napravljeno je od nekakve nanoplastike i u njemu je vrelo, kao što mu i samo ime kaže. Pokriva me od glave do pete. Ništa ne prodire unutra. Ništa ne izlazi napolje. A pogotovo ne toplota. Najgore je što ne možeš da obrišeš znoj iz očiju. Dozlaboga peče kada od glave krene da se sliva do stopala. Da i ne spominjem koliko bazdi kad pišaš. Što se stalno dešava. Moraš da popiješ mnogo vode kroz cevčicu. Prepostavljam da mogu da nas opreme i kateterom. Mi smo se ipak opredelili za smrad.
Bušioci iz moga klana prenose mi neke glasine preko slušalice u uvetu dok upravljam svrdloHvatom. Sâm sam u ovom dubokom tunelu na mašini napravljenoj poput divovske metalne kandže koja može da hvata i kopa zemlju. Upravljam njenim razornim prstima iz sedišta povrh svrdla, tamo gde bi se nalazio lakat. Tamo držim prste u upravljačkim rukavicama koje pomeraju mnogobrojne bušilice nalik pipcima na nekih devedesetak metara ispod mene. Da biste bili gnjurac, kažu da vam prsti moraju biti brzi poput vatrenih jezičaka. Moji se miču i brže.
I pored glasova u ušima, u ovom sam dubokom tunelu sâm. Život mi se pretvorio u podrhtavanje, zbog kojeg čujem odjek sopstvenog daha, i u vrućinčinu toliko tešku i omamljujuću da se osećam kao da me je neko umotao u debeo jorgan natopljen vrelom pišaćkom.
Novi potok znoja izbija mi iz skerletne znojnice navučene na čelo i klizi mi u oči žareći ih dok se ne zacrvene poput moje kose boje rđe. Na početku sam pokušavao da podignem ruku kako bih obrisao znoj, ali samo bih zaludno grebao po prozorčetu sauna-odela. Još uvek mi dođe da to uradim. Čak i nakon tri godine, žarenje i peckanje znoja je živi užas.
Zidovi tunela oko moga sedišta obasjani su sumpornožutim odsjajem čitavog niza svetiljki. Opseg osvetljenja smanjuje se kad podignem pogled ka tananom uspravnom otvoru koji sam danas prokopao. Iznad mene, dragoceni helijum 3 svetluca poput tečnog srebra, ali ja gledam u senke, tražim zmije jamičarke koje se migolje kroz tamu tražeći toplinu bušilice. Umeju da nam se probiju i u odela, progrizu spoljni oklop, pa pokušaju da se ugnezde na najtoplijem mestu koje mogu da pronađu, što je obično stomak, kako bi mogle da izlegu jaja. I mene je jedna ugrizla. Još sanjam tu beštiju ? crnu, nalik gustom potočiću nafte. Ponekad umeju da budu široke poput ljudske butine i dugačke kao tri čoveka, mada se mi najviše plašimo njihovih beba. One ne znaju umereno da raspodele otrov. Kao i moji, i njihovi su preci došli sa Zemlje, da bi ih zatim Mars i ovi duboki tuneli izmenili.
Prilično je jezivo u tim dubokim tunelima. I samotno. Osim zujanja bušilice, čujem i glasove drugova; svi su stariji od mene. Ali ne mogu ih videti iznad sebe u tom mraku. Oni buše visoko gore, blizu otvora tunela koji sam prokopao, spuštaju se kukama i užadima na kojima vise duž zidova tunela ne bi li doprli do malenih žila helijuma 3. Buše metarskim bušilicama koje melju preostale stene. Njihov posao ipak zahteva izuzetnu izveštenost i nogu i ruku, mada sam ja taj koji donosi zaradu u našoj ekipi. Ja sam gnjurac. To ne može biti svako, a ja sam, bar koliko ljudi pamte, najmlađi dosad.
U rudarskom sam poslu već tri godine. Počinje se s trinaest. Čim si dovoljno star da jebeš, dovoljno si star i po stenama da grebeš. Bar tako veli stric Narol. Doduše, ja sam se oženio tek pre šest meseci, pa ne znam zašto je to rekao.
Eona mi promiče mislima dok gledam u upravljački ekran i provlačim prste svrdloHvata oko nove žile. Eona. Ponekad je teško misliti o njoj a da se ne setim kako smo je zvali kao deca.
Mala Eona, sićušna devojčica skrivena pod crvenom grivom. Crvena poput stena oko mene, ne prava crvena, već poput rđe. Crvena poput našeg doma, poput Marsa. Eona takođe ima šesnaest godina. I možda jeste poput mene iz klana crvenih kopača, klana pesama, igara i zemlje, ali moguće je da je stvorena od vazduha, od neba koje spaja zvezde u sazvežđa. Doduše, nije da sam ja ikada video zvezde. Nijedan Crveni iz rudarskih kolonija nikada nije video zvezde.
Mala Eona. Hteli su da je udaju kada je napunila četrnaest, poput svih devojčica iz naših klanova. Međutim, ona se strpela i sačekala mene da napunim šesnaest, što je muško vreme za ženidbu, da joj stavim burmu oko prsta. Rekla mi je da je znala da ćemo se venčati još otkad smo bili deca. Ja nisam.
„Ček! Ček! Ček!“, viče stric Narol preko naših komunikacijskih veza. „Darou, momče, čekaj!“ Prsti mi se smesta zaustavljaju. Visoko je iznad mene s ostalima i prati moje napredovanje na svom ekranu.
„Šta te muči?“, pitam ga ozlojeđeno. Ne volim da me prekidaju.
„Šta te muči, veli onaj mali gnjurac“, smeje se stari Barlou.
„Džep s gasom, eto šta“, breca se Narol. On je glavnoGovornik naše ekipe s više od dvesto članova. „Čekaj! Zovem pretraživače da provere pojedinosti pre nego što svi zbog tebe odletimo pravo u pakao.“
„Ma, to ti je samo neki džepčić“, kažem im. „Više mu dođe kao gasna bubuljica. Zaobići ću je.“
„Godinu dana je bušilac i već misli da sve zna! Pišmanko mali!“, stari Barlou dodaje trezveno. „Zar si zaboravio reči našeg zlatnog vođe? Strpljenje i poslušnost, mladiću. Strpljenje čini glavni deo hrabrosti. A poslušnost glavni deo čovečanstva. Slušaj starije.“
Prevrćem očima na taj njegov epigram. Da stariji umeju da urade ono što ja umem, možda bi od slušanja i bilo neke vajde. Ali oni su vam usporeni i u glavi i u rukama. Ponekad mi se čini da žele da i ja budem isti kao oni, pogotovo moj stric.
„Već sam unutar kopa“, kažem im. „Ako mislite da se tu nalazi neki gasni džep, mogu da siđem dole i lično proverim. Lakše je. Da se ne zamajavamo.“
Oni se radije drže predostrožnosti. Kao da su od predostrožnosti ikada imali neke vajde. Nismo pobrali lovorike već sto godina.
„Hoćeš da Eona ostane udovica?“, smeje se Barlou dok mu glas pucketa na vezi. „Dobro, ako tako hoćeš. Prava je to lepojka. Samo ti probuši taj džep, a nju ostavi meni. Možda jesam mator i debeo, ali svrdlo mi i dalje dobro buši.“
Čuje se horski grohot dve stotine bušilaca iznad mene. Zglavci na prstima mi blede od jačine stiska na komandama.
„Slušaj strica Narola, Darou. Bolje sačekaj dok ne proverimo“, dodaje moj brat Kieran. Tri godine je stariji od mene. Zbog toga misli da je neki mudrac, da se bolje razume. A jedino u šta se razume jeste oprez. „Imamo vremena.“
„Vremena? Ma to bi moglo da potraje satima!“, brecam se. Svi su se okomili na mene. I svi oni greše tako tupavi, i ne shvataju da su nam lovorike nadohvat ruke. I još sumnjaju u mene. „Ponašaš se kao kukavica, Narole.“
Tišina s druge strane veze.
Nazvati čoveka kukavicom nije dobar način da ga privoliš na saradnju. Nije trebalo to da mu kažem.
„Ja mislim da bi trebalo sam to da proveriš“, kaže kreštavo moj brat od strica Loran, Narolov sin. „Ne učiniš li tako, Game će se opet praviti Zlatnima, osvojiće lovorike, po koji... stoti put?“
Lovorike. Dvadeset četiri klana u podzemnoj rudarskoj koloniji Likos, a lovorike jednom u tri meseca. Osvajanje lovorike donosi više hrane nego što biste mogli da pojedete. Više pušila za pušenje. Jorgana uvezenih sa Zemlje. One ćilibarne žestine i to Zajednicinog kvaliteta. Lovorike vam donose pobedu. Klan Gama pobeđuje od pamtiveka. A nama manje uspešnim klanovima preostaju uobičajena sledovanja, taman toliko da preživimo. Eona kaže da su lovorike poput šargarepe kojom nam Zajednica maše ispred nosa, uvek tik izvan domašaja. Taman toliko da budemo svesni koliko smo mali i koliko smo nemoćni da bilo šta s tim uradimo. Trebalo bi da budemo pioniri koji krče nove puteve. Eona nas zove robovima. A meni se čini da se naprosto ne trudimo dovoljno. Zbog tih starijih nikada ozbiljno ne riskiramo.
„Lorane, dosta s tim lovorikama. Oslobodite li gas, oprostićemo se sa svim krvavim lovorikama za vek vekova, momče“, urla stric Narol.
Zapliće jezikom. Bukvalno mogu da mu namirišem piće u dahu čak i preko komunikatora. Hoće da pozove pretraživače kako bi zaštitio sopstvenu guzicu. Ili je možda uplašen. Taj se rodio usran od straha. Čega li se to plaši? Naših gospodara Zlatnih? Njihovih mezimaca Sivih? Ko bi to znao? Samo mali broj njih. Ali koga je briga? Još manje njih. Štaviše, samo je jednom čoveku bilo stalo do mog strica, a i taj je umro kad mu je moj stric povukao noge.
Moj je stric slabog karaktera. Oprezan je i neumeren u piću, bleda senka moga oca. Trepće otegnuto i s mukom, kao da mu je svaki put teško da otvori oči kako bi se suočio sa svetom. Nemam poverenja u njega tu dole u rudnicima, a ni bilo gde drugde, kad smo već kod toga. Međutim, majka bi mi rekla da ga slušam: podsetila bi me da moram da poštujem starije. Mada sam oženjen, mada sam gnjurac u svome klanu, rekla bi mi da moji „plikčići još nisu dovoljno debeli da bismo ih nazvali žuljevima“. Poslušaću ih, mada me to izluđuje isto koliko i ovaj znoj što me pecka po licu.
„Neka vam bude“, mrmljam.
Skupljam pesnicu svrdla i čekam, dok stric obustavlja radove iz svog sigurnog sobička gore u dubokom tunelu. Sve će to potrajati satima. Sračunavam vreme u sebi. Osam sati do kraja. Da bismo pobedili Game, moram da održim normu od 156,5 kila na sat. Biće potrebna najmanje dva i po sata da pretraživači dođu ovamo i odrade svoje. Što znači da ću morati da iskopam 227,6 kila na sat nakon toga. Što je nemoguće. Ali ako nastavim s radom i zaobiđem dosadne pretrage, lovorike su naše.
Pitam se da li stric Narol i Barlou uopšte znaju koliko smo blizu. Verovatno znaju. Verovatno znaju, ali misle da ništa nije vredno tog rizika. Verovatno misle da će nam nekim božanskim uplivom izgledi biti uništeni. Gama već ima lovorike u ruci. Tako je to, i tako će uvek biti. Mi Lambde i dalje bi trebalo da životarimo na ono male hrane i skromnih potrepština. Bez uspona, nema ni pada. Ništa nije vredno riskantne promene poretka. Otac mi je to doznao viseći na omči.
Ništa nije dovoljno vredno da bismo rizikovali živote. Uz prsa osećam burmu napravljenu od kose i svile, koja mi visi na traci oko vrata, pa se setim Eone i njenih rebara.
Ovog ću joj meseca ispod kože videti još više tih njenih tanušnih rebara. Pa će onda iza mojih leđa moljakati Gama porodice za ostatke hrane. A ja ću se praviti da to ne vidim. I opet ćemo biti gladni. I ovako previše jedem, jer imam šesnaest godina i još uvek rastem, a Eona me laže i kaže da nema apetita. Neke se žene prodaju za hranu ili dragocenosti Limenima (to jest Sivima), vojnim odredima Zajednice u našoj maloj rudarskoj koloniji. Ali ona ne bi prodavala svoje telo kako bi me prehranila. Ne bi, zar ne? Mada, kada bolje razmislim... Ja bih učinio sve da nju nahranim.
Bacam pogled preko ruba bušilice. Duboki bezdan nazire se na dnu rupe koju sam iskopao. Ništa sem istopljene stene i zujanja svrdla. Ali i pre nego što uspevam da nazrem šta je šta, izvlačim se ispod pojasa sa skenerom u ruci i skačem stotinu metara dole do prstiju bušilice. Odbacujem se između uspravnih zidova rudarskog okna i dugačkog podrhtavajućeg tela bušilice kako bih usporio pad. Pazim da se ne približim gnezdu jamičarke u trenutku kada isturam ruku ne bih li se uhvatio za menjač iznad prstiju bušilice. Deset se svrdla presijava od ugrejanosti. Vazduh treperi i leluja ispred mene. Osećam vrelinu i na licu, osećam kako me peče po očima, kako mi bridi po stomaku i jajima. Ta svrdla mogu da vam otope kosti ako niste pažljivi. A ja vam baš i nisam pažljiv. Ali zato jesam okretan.
Držeći se rukama, spuštam stopala između prstiju bušilice kako bih mogao da postavim skener dovoljno blizu gasnog džepa, pa da očitam podatke. Vrućina je nepodnošljiva. Bolje da nisam ovo radio. Neki glasovi urliču na mene preko komunikatora. Zamalo da okrznem jedno od svrdla dok se konačno spuštam dovoljno blizu gasnog džepa. Skener mi podrhtava u rukama dok obavlja očitavanja. Unutar odela sve mi ključa, i osećam nešto slatkasto i oporo, poput zagorelog sirupa. Za gnjurca je to miris smrti.
