Ubica L. M.

04.12.14 Vreme

Ako nikada ranije niste čuli za Lasla Martona (rođ. 1959), znajte da delim vaše ne baš dično ignorantstvo. A radi se o vrlo afirmisanom mađarskom prozaiku srednje generacije, kojeg sada premijerno možemo da čitamo na srpskom zahvaljujući Marku Čudiću.
Ovo je važno, to jest, nije slučajno da spominjem prevodioca već u drugoj rečenici teksta: mladi Čudić, iako još relativno nevelikog opusa, već stiče laskav status pouzdanog vodiča kroz bespuća književnosti severnih suseda (dovoljno je setiti se da je prvi kod nas preveo jedan Krasnahorkaijev roman); to će reći da će svaki iole obavešten čitalac obratiti pažnju na knjigu koju je preveo M. Č., taman da mu je njen pisac potpuna nepoznanica.

Elem, ko je L. M.? Hm, koji L. M., onaj iz naslova ili onaj koji je napisao tog koji je u naslovu? Ili je to jedan te isti? Ne, to nikada nije jedan te isti, pa taman pisac i govorio "o sebi". Što Laslo Marton kanda i čini, ali to opet ne znači da je naslovni L. M. – on... Naprotiv, taj istoinicijalski dvonožac biće je kakvo ne biste voleli da sretnete (ni Marton nije voleo), mada takva bića ipak srećete: recimo, u vojsci. Pa bila ona Jugoslovenska narodna armija ili armada Narodne republike Mađarske. Komplikovano? Naravno da izgleda komplikovano, Marton je ipak neka vrsta postmoderniste, ali zapravo je sve "pod konac", baš kao u vojsci. I baš zato, hajde da, po uzoru na ljupki desetarski dril, krenemo ispočetka.
Ubica L. M. neobično je, žanrovski neuhvatljivo prozno ostvarenje: roman nije, a nije ni zbirka priča, u iole uobičajenom značenju. Knjiga od dvestotinak strana sastoji se od tri prozne celine (naslovna, Uzbudljive ruševine i Osrednji zubar) koje sasvim normalno funkcionišu kao zasebne celine, ali ih na nekom sublimnom nivou ipak sve povezuje i zaokružuje u celinu. Zato o njenoj žanrovskoj naravi ipak najbolje svedoči podnaslovna definicija, dakle ona koju je dao sam autor: "pripovesti iz jednog romana".
Eto nas opet na početku. O čemu se radi u tom romanu (koji to nije)? Autor i sam o tome eksplicitno zdvaja na nekolikim mestima, ali ovoliko je jasno: to su priče o nasilju nad ljudskom prirodom, i o potčinjavanju, to jest potčinjenosti, kao najčešćoj strategiji preživljavanja. Možda zvuči "dramatično", ali uopšte nije, jer malo je "tragedije" u ovih dvestotinak stranica, ako izuzmemo činjenicu da je sve to zajedno jedna velika čovekova tragedija... Naslovna priča reminiscencija je na davne dane služenja vojnog roka u komunističkoj, sovjetizovanoj Mađarskoj. Ako ste služili JNA kadar, to vam je sve to isto, samo još gore i brutalnije. Hiperprodukcija besmisla, ritualizovana okrutnost, plebejski galgenhumor, čizma u lice koja povremeno prestaje da bude metafora. A iznad svega: ogromno, preogromno traćenje vašeg životnog vremena. Stilski je to negde "najkonvencionalniji" deo knjige, takoreći suvi, brutalni realizam, mada i on začinjen metaliterarim ispadima koji će u trećoj priči doživeti apoteozu. Okej, može se sve to zajedno čitati i kao priča "o totalitarizmu", ali mnogo je to, mnogo složenije od nekakve smešno okasnele "disidentštine". Martonu je "narodna vojska" jedne propale okupirane tvorevine samo zgodan teatar okrutnosti u koji baca svoje "ljudiće" (kako je govorio Muharem Pervić; otkud li mi sad on?) da se koprcaju.
Druga priča, daleko najkraća, kao da je nekakav pomalo onirični intermeco: "tipična" mađarska porodica u osvit tranzicije putuje na more u susednu zemlju u kojoj besni građanski rat. Nema "stvarnih" toponima, ali lako prepoznajemo Hrvatsku i širi kontekst umiruće SFRJ. Njihov sin je malkice bizarno opsednut ruševinama drevnih tvrđava; u povratku kući, porodica lakomisleno kreće u unutrašnjost zemlje, baš tamo "gde se puca", u potragu za ruševinama iz predratnog turističkog bedekera. I šta onda bude, otmu ih i zakolju Jedni ili Drugi? Sve vuče na to, ali autor odluči – i to nam saopšti – da im se neće dogoditi ništa strašno, i da će se srećno vratiti kući; što opet ne znači da sve to neće otvoriti neke pukotine u njima, u koje bi onda moglo da se naseli ko zna šta...
Osrednji zubar na stotinak strana ševrda kroz tragikomične ljudske sudbine, ponačešće junaka sapetih i neostvarenih u nečemu za šta su voleli misliti da je agens njihove ljudske realizacije, onemogućene sponama porodičnih, klasnih, psiholoških, seksualnih i raznih drugih stega, a sve u Mađarskoj – mada bi, sa folklornim različicama, moglo biti i bilo gde drugde, a ovde naročito – od vremena socijalizma pa do danas. Marton počne da nam izlaže jednu ljudsku sudbinu, i taman kad pomislimo da je ovo "priča o njoj", on pređe na drugu, pa na treću, pa se malo vrati gde je bio, pa krene negde sasvim drugde... Idealno za nečitljivi galimatijas, osim što uopšte nije; štaviše, što se razobručenije poigrava tzv. horizontom čitaočevog očekivanja, to je bolji.
Pa dobro, ali ko je na kraju taj ubica L. M., i je li stvarno nekoga ubio? Bolje vam je da ne znate, a da je ubio – ubio je. Nije to njemu ništa. Kao ni Laslu Martonu da te provoza kroz ovih dvestotinak strana tako da se, još ošamućen, pitaš: šta ovo bi? Ali pouzdano znaš da hoćeš još.

teofil pančić