U tri kod Kandinskog

30.06.14

Neke teorije već su obznanile smrt postmodernizma, a Vi ste u jednom intervjuu rekli da je on nakratko zbunio čitaoce, jer se učinilo da piscima nije ni važno da budu shvaćeni. Ali možemo li išta reći o karakteristikama savremenog književnog stvaralaštva, koje dolazi posle postmodernizma?
Jako mi je teško da sagledam celokupno savremeno književno stvaralaštvo, i još plus da ga definišem. Mogućnosti za grešku pri takvom nekom pokušaju su vrlo velike, iz nekoliko razloga. Pre svega, to što sam pisac, ne čini me stručnim, teoretskim poznavaocem književnosti. Ja sam običan čitalac, kao i bilo ko drugi. Iz čega proizilazi druga mogućnost za grešku, jer savremena književnost za mene je ono što ja čitam. I zato, samo na osnovu svog čitalačkog iskustva i svog čitalačkog ukusa, ja mogu sa zadovoljstvom da konstatujem da je savremena književnost postala pre svega mnogo komunikativnija i mnogo otvorenija prema ljudskoj emociji, i to ovoj savremenoj i urbanoj emociji, sa svime što ona u sebi sadrži. Moderna književnost je često užurbana, zadihana, na rubu stresa i nervnog sloma, kakav je i život. Obiluje promišljanjem nekih pojedinaca koji su, čini mi se, više nego ikad nevidljivi na trotoarima raznih velegrada. Savremena književnost se bavi nekim naizgled malim ljudskim pričama koje su očuvale svoju autentičnost u sveopštoj uniformnosti sveta.
Pitanje odnosa poezije i proze bih Vam postavio u identitetskom ključu: da li ste se ikada našli pred nedoumicom da li ste pesnikinja koja se bavi i prozom, ili ste prozaistkinja koja piše i poeziju? Ili je takva vrsta identitetske zapitanosti zapravo bespredmetna?
Uvek sam se u životu mnogo više bavila onim što nisam ili što ne mogu, nego onim što jesam. Pa tako, meni je moje postojanje u priči i poeziji uvek bilo nešto sasvim normalno, mada me je poezija ponekad napuštala, pa se vraćala, ali sve su te faze za mene prirodne i nisam se njima mnogo bavila. Jasno mi je da sam i jedno i drugo, jasno mi je takođe da u mojim pričama ima dosta poetskog, kao i to da moje pesme često u sebi sadrže priču. Međutim, mnogo više sam se bavila time zašto, dođavola, nisam romanopisac, zašto sam do sada napisala samo jedan mali roman, i zašto ne pišem više nego što pišem. Ja sam se svojim književnim identitetom bavila uglavnom kad sam razmišljala o svojim limitima. Kroz moju glavu neprestano prolazi nekakav tekst, on bukvalno teče stalno, čini mi se i kad spavam, ali paralelno sa time postoji nešto u meni što se stalno opire tome da sedne i sve to zapiše. Zašto je to tako, nikad nisam uspela da shvatim. Ja pišem samo onda kad sam naterana nekim rokom, obećanjem, ugovorom, ili kad količina tog nagomilanog unutrašnjeg teksta postane neizdržljivo velika pa ventil mora malo da se otpusti. Ponekad pomišljam da mi je važnije da sve to držim u sebi, sve te priče, sve te likove, sva ta razmišljanja, nego da ih sa bilo kim podelim. Jer onog momenta kad odu od mene, na neki način me više ne zanimaju, gube svoju tajnu, gube svoju čistoću. Tako da je odgovor na Vaše pitanje zapravo ovaj: da, ja sam se mnogo puta pitala jesam li uopšte pisac kad tako nerado delim svoje misli sa drugima, ili sam samo osoba bujne mašte, koja ponekad nešto od toga i zapiše?
Već je primećeno da su između Vaše poslednje dve zbirke pesama “Bunar teških reči” (2011) i “Sličice iz života kapelmajstora” (1991) prošle dve decenije. Šta se u tom razdoblju događalo sa pesničkim aspektom Vaše kreativne prakse i kakav je osećaj bio vratiti se toj književnoj vrsti posle toliko godina?
Odmah ću Vam reći – osećaj je bio divan! Poezija u meni uvek čini da se osećam mladom, čak i kad pišem o starosti, i kad pišem o smrti, pesnikinja u meni je uvek devojka, ma kako to smešno zvučalo nekome sa strane. Mislim da to ima veze sa nekim našim prvim jakim književnim iskustvima. Moji prvi čitalački zanosi bili su vezani za poeziju, i sve što se dešavalo u periodu mladosti bilo je neraskidivo vezano sa poezijom, i mojoj i tuđom. Proza je došla kasnije, oko tridesete, kao moj pokušaj da malo spustim loptu i da zauzdam sopstvenu emotivnost. Dvadeset godina mi je to relativno uspešno polazilo za rukom, ali tu oko pedesete je došao neki novi pubertet kad je sva kontrola pala u vodu, a pesnikinja se opet pojavila, življa nego ikad. Poezija je moj dah mladosti koji mi sada pomaže da razumem, da savladam i da prebolim sopstveno starenje i propadanje. Kad bismo ih zamislili kao ljude, proza bi bila moj nemilosrdni psihoanalitičar, a poezija nežna mama koja me uvek sačeka sa toplim mlekom i mekanim ćebetom.
Meša Selimović je svoj roman nazvao „Derviš i smrt“ na žustar nagovor prijatelja. Imenu vaše pripovetke, a kasnije i cele zbirke, “kumovao” je Mihajlo Pantić. Šta mislite o kreativnoj interferenciji drugog autora/kritičara/čitaoca tokom nastanka književnog dela, bilo savetima, bilo direktnom intervencijom, bilo povratnom informacijom?
Ljudi koje volimo, čije nam je mišljenje važno, sa kojima se na neki način preklapamo ili dobro razumemo, uvek mogu da nas inspirišu ili da nekad i nesvesno utiču na naše delo. Bilo je još takvih slučajeva. Recimo, u drugo izdanje “Baltimora” sam ubacila, kao moto knjige, pesmu grupe Counting Crows “Raining in Baltimore”, što je zapravo bila ideja Teofila Pančića, koji je smatrao da je ovaj roman nekako nezamisliv i nepotpun bez ove pesme. Jer i u mom Baltimoru stalno pada kiša, kao i u toj pesmi. Teofil je čak mislio da sam roman napisala inspirisana tom pesmom, a ja sam mu priznala da nikad ranije za nju nisam ni čula. Ali sad se i meni čini da je ova knjiga bez te pesme nekako nepotpuna. To su te spone koje počnu kao obična prijateljska rečenica, a završe se trajnim pečatom. Da bi se to desilo, ponavljam, potrebno je obostrano poverenje i uvažavanje i neka vrsta duhovnog preklapanja.
Kritika je primetila u vašoj poslednjoj zbirci priča „U tri kod Kandinskog“, ali i u prethodnim knjigama, kao jedan od motiva i tu potrebu za pokretom, lutanjem, putovanjem. Koliko je Vama lično, a i Vašim junacima, bitan taj momenat izmeštanja iz ustaljene okoline i prostora?
Neki pisci su sređeni i smireni ljudi, pa su im takvi i junaci, zna im se mesto boravka, zna im se poreklo, zna im se geografski koren. Ovi moji, na nesreću, nisu takvi. Oni stalno ili sebe traže na nekom drugom mestu ili od nečega beže ili lutaju naprosto zato što ne mogu da se smire na jednom mestu i nadaju se da će neko njih da pronađe ako odu bilo gde. Moji junaci često izlaze na neke velike vode, na mora, jezera, reke, i čini mi se da je ta voda jedan od njihovih retkih načina da se izmeste iz grada, da pobegnu od liftova i semafora. Inače su najčešće zarobljeni ulicama, zgradama, dvorištima, muzejima, barovima... Ja sam, inače, mnogo i često putovala, i zaista se izmeštala iz svoje, kako kažete, ustaljene sredine. Putovanja su mi uglavnom donosila samo osećanje velike usamljenosti, ma kakva bila. A ta usamljenost, sred gomile nepoznatih ljudi i nepoznatih ulica, istinski je inspirativna. Jer onda sve varke bliskosti gube obrise i postajete neko drugi, možete postati bilo ko i bilo šta. Pretpostavljam da u tome moji junaci donekle liče na mene: ja sam svoj život uvek doživljavala kao putovanje nekog klatna, koje stalno ide od kuće do neke neizmerne daljine, i vraća se i opet ide, i u kojoj god tački da se nalazite, pomalo bacate pogled na onu drugu stranu, a zapravo se ne zaustavljate nikada.
Dosledno i temeljno se bavite temama emocija, međuljudskih odnosa, fenomenima svakodnevice. Da li mislite da pojmovi kao što su ljubav, strast, čežnja, bliskost znače isto što i pre dvadeset, pedeset, sto godina, ili im današnjica daje drugačije značenje?
Govoreći o svojim knjigama, Milan Kundera je jednom kazao da bi sve njegove knjige mogle da nose jedan od njegovih naslova – “Smešne ljubavi”. Definišući ove ljubavi, Kundera je izjavio: “One odražavaju malobrojne teme koje me okupiraju, definišu i, nažalost, ograničavaju. Izvan ovih tema nemam šta da kažem niti o čemu da pišem.” Ako je Kundera mogao da načini jedno ovakvo priznanje, ne znam što ja ne bih mogla? Mene zaista svet, izvan vrlo privatnih okvira, ne zanima mnogo. Što, nažalost, ne znači da ga ne osećam, taj ostatak sveta. Osećam ga svakodnevno, iako bih volela da mogu da se isključim u mnogo većoj meri. Što se tiče drugog dela Vašeg pitanja, dovoljno je da pročitate recimo knjigu Čehovljevih priča pa da shvatite koliko i na koje sve načine smo se promenili. To nije bilo tako davno, kad je Čehov pisao, rođen je tačno sto godina pre moje generacije. Za tih sto godina, mnoge su se stvari promenile, mnoge emancipacije su se dogodile, neke su se iluzije nepovratno porušile, a neke druge se rodile. Iznad svega, merila vrednosti su se promenila, ne nužno u humanom i plemenitom pravcu. Nekad volim da verujem da je ljubav od vajkada ista i da je ništa ne može promeniti, ali duboko u sebi znam da to nije tako. Za početak, mi danas nemamo ni približno toliko strpljenja za realizaciju svojih strasti koliko je postojalo u Čehovljevo vreme, recimo. Naše ljubavi se danas bore za svoje mesto i za svoj prostor jer su dobile strašnu, nemilosrdnu konkurenciju u brzom načinu života, u tehnologijama, u novorođenoj strasti za uspehom, za savršenstvom. Čitave životne filozofije uče modernog čoveka kako da bude samodovoljan i samoodrživ, u svakom smislu, materijalno i emotivno. Ljudi se, naravno, još uvek druže, zaljubljuju, prepliću na sve moguće načine, ali uz sve jasniju svest da druga opcija, opcija samoće, takođe postoji i da je ona isto tako ispravna i regularna. U takvom svetu ljubav takođe postoji, ali nije to nužno ljubav do kraja života. Danas nekome možete dati sve i za jednu noć, a potom se vratiti u svoj usamljenički svet. Ne znam koliko bi Čehov ovako nešto uopšte priznao za bliskost, a mi danas znamo da takve bliskosti takođe postoje. Jedno je sigurno, svet se neprestano menja, pa samim tim i razumevanje ljubavi i bliskosti.
U Vašoj pesmi Slovo o samoći jedan stih glasi “O ljubavi znam sve što može znati usamljenik.” Reklo bi se da u ovom tzv. tehnološkom dobu, postoji neka specifična otuđenosti i usamljenost, koja ranije nije postojala u ovom obliku i intenzitetu. Ako je tako, da li ti fenomeni nose neki specifičniji izazov, u smislu tematsko-motivske građe?
Postoji, recimo, ona moja, naizgled preslobodna pesma “Jebaća mašina” koju volim da čitam na književnim večerima. Ona govori upravo tome, o vibrirajućim napravama, fotografijama i telefonima, kojima bezuspešno pokušavamo da nadomestimo želju za zagrljajem. U tom smislu, tako koncipirane pesme ili priče, zaista jesu izazov, jer one imaju nameru da svog čitaoca provedu prvo kroz zapanjenost, pa možda i kroz neko zgražavanje i da ga nežno spuste na drugu stranu, gde će razumeti da ta priča ili ta pesma nisu ni o čemu “bezobraznom” več o nečemu što nam je svima dobro poznato i prepoznatljivo. Znate, mi živimo u svetu u kome je pornografija potpuno dostupna, više nije ni toliko uzbudljiva i malo toga je skandalozno ili tabu. Ako je nešto izazov u svemu tome, onda je istinski izazov zatalasati čitaočevu dušu, jer ona ima sva prava da bude pomalo već i otupela na sve senzacije koje svakodnevno prima sa hiljadu strana. Jednom rečju, lako je nekad bilo rasplakati devojku u bioskopu ili uz knjigu, Danas je to ipak malo teže...
Što zbog dugogodišnje spisateljske karijere, što zbog brojnih značajnih nagrada, veoma ste prisutni u javnom životu i medijima, a stiče se utisak da to počinje sve manje da Vam prija. Da li i koliko je danas književniku potrebna ta javna, medijska persona?
Strašna je ta činjenica, ali izgleda da pisac zaista više nema taj luksuz da bude povučeni osobenjak, ako želi da bude čitan pisac. Mora da daje intervjue, da se slika, da tumači samog sebe, da bude šarmantan, po mogućnosti lep i zgodan, da ima lepu kuću koja dobro ispada na fotografijama, da poseduje vaspitane kućne ljubimce koji takođe vole da se slikaju, te da povremeno izlazi iz svog književnog sveta i širi svoje domene tako što će recimo kuvati na televiziji, ili ući u neku političku stranku, ili obelodanjivati u tabloidima svoj ljubavni život, ili preporučivati modne trendove. U svakom slučaju, nije dovoljno da bude samo pisac i svakako nije dopustivo da očekuje da živi anonimno i povučeno. Takav pisac bi vrlo brzo bio kažnjen potpunim zaboravom. Ako ništa drugo osim pisanja ne ume da radi, mora makar da pravi skandale. Bilo šta, samo da bude primećen i da se o njemu piše. Pristojan, tih čovek isto je što i nevidljiv čovek. A nevidljiv čovek će slabo da se prodaje. Došli smo dakle do te tačke, kad je najbitnije kako i koliko se prodajemo. Nekad su se na trgovima prodavali robovi, ili su se prodavala tela u izvesnim ulicama i ispod crvenog fenjera. Biti medijska persona i javna ličnost je otprilike to, taj crveni fenjer, koji je sada više-manje nad svima nama.

13.09.13

Belgrade Edt Culture bl
Jelena LENGOLD - pesnikinja, pripovedačica, romansijerka. Aktivna promoterka u borbi za opstanak naše kulture. Jedna je od retkih i meni omiljenih književnica koja pisanom i usmenom reči utiče da naše društvo postane kulturnije mesto za život. Često se družimo se sa njom u mnogobrojnim radionicama, književnim večerima i promocijama. Svojim pričama poručuje da je život lep, ali i stalna unutrašnja borba da bi to ostao, da ljubav čuvamo i uživamo u njoj dok traje. Desetak godina je radila kao novinar i urednik u redakciji kulture Radio Beograda. Potom je radila kao projekt - koordinator Nansenskolen Humanističke akademije iz Lilehamera u Norveškoj, na predmetu konflikt menadžment. Proza i poezija Jelene Lengold prevedeni su na engleski, italijanski, danski, francuski, bugarski, rumunski, ukrajinski i češki jezik. Živi u Beogradu.

Dobitnica ste mnogobrojnih domaćih književnih nagrada, kao i Evropske nagrade za književnost. Vaša proza i poezija prevedene su na desetak evropskih jezika. Jedan ste od najtiražnijih pisaca svoje izdavačke kuće Arhipelag. Šta je po Vama merilo uspeha jednog pisca u Srbiji danas?

Iz svog današnjeg iskustva mogu pozdano da kažem: merilo uspeha je kad moraš da odgovoriš na toliko intervjua da se već pomalo sam sebi gadiš, i kad počneš da osećaš stid što opet vidiš sebe u novinama, i što znaš da te i svi drugi vide i misle verovatno o ne, opet ova... Jer to je otprilike ono što se meni dešava poslednje dve-tri godine. S jedne strane, duboko u sebi sam sigurna da bi pisac morao da bude povučen u svoj svet, pomalo misterija za sve oko sebe, da bi morao da komunicira sa svetom isključivo preko svog dela. S druge strane, sve nas uverava da pisac, ako iole želi da bude čitan, mora da bude medijska ličnost u dobrom, ali i vulgarnom smislu te reči. I sad - kako pomiriti ove dve krajnosti? Kako ostati svoj kad si već toliko toga ispričao, i što treba i što ne treba, kako zadržati dostojanstvo u svemu tome? To su neka pitanja na koja ja još uvek nemam pravi odgovor. Imam utisak da sam sada u nekoj fazi zvanoj - između. Između onog vremena kad su mi knjige prolazile relativno nezapaženo, i nekog budućeg vremena kad više neću želeti baš ništa da kažem izvan onoga što budem napisala u knjigama. Ja se iskreno nadam tom vremenu. Jer, uspeh je zavodljiv, hteli vi to ili ne, on vas odvodi na stazu samoljublja i zamozaborava, a taj oblik sujete je jedan od retkih grehova koje bih zaista želela da izbegnem. Čovek mora da zadrži skromnost, da bi uspeo da zadrži meru.

Desetak godina ste radili kao novinar i urednik u redakciji kulture Radio Beograda. Na književnoj sceni ste više od tri decenije. Šta za Vas znači pojam umetnosti i kulture? Koliko književnost daje svoj doprinos ?

Ljudi žive u svojim mikro-svetovima. I svaki od tih svetova je različit. Ti su svetovi toliko različiti da se nekad zapanjimo shvativši da tu, pored nas, živi neki kosmos koji je u toj meri drugačiji da prosto ne možemo da shvatimo da smo rasli u istom gradu, u istoj generaciji, pod istim nebom... Moj mikro-svet, otkad znam za sebe, bio je ispunjen knjigama. Moj deda je neprestano čitao, moja majka je neprestano čitala, naša je kuća uvek bila ispunjena knjigama i muzikom. Moja majka je bila profesorka književnosti, a onda je, iz čiste ljubavi prema umetnosti, kad sam ja bila devojčica, upisala i Istoriju umetnosti, i sećam se da sam kao dete prelistavala njene udžbenike i velike lepe knjige sa slikama starih majstora. Jednom, pred Novu Godinu, preturala sam po ormanima da nađem gde su sakrili moj Novogodišnji poklon, i sećam se da sam naletela na neku knjigu na kojoj je, na naslovnoj srani, bio bradati dedica. Bila sam presrećna, jer sam mislila da je to Deda Mraz i da je to knjiga koju ću dobiti na poklon. Kasnije će se ispostaviti da je to zapravo bio još jedan majčin udženik, i da je na naslovnoj strani bio autoportert Leonarda Da Vinčija. Pričam ovo da bih vam zapravo rekla da ja veoma malo poznajem svet koji je izvan tog sveta. Svesna sam da to nije realnost, ali, s druge strane, šta je zapravo realnost? Zar nije realnost ono što živimo, ono što osećamo, ono što će nas, ako treba, na kraju i ubiti? Moja realnost je to, umetnost kao jedini mogući način postojanja. Svet izvan toga za mene skoro da i ne postoji, a kako vreme odmiče, postojaće sve manje.


U tri kod Kandinskog je Vaša najnovija knjiga priča. Većina govori o običnim i svakodnevnim životnim temama poput otuđenosti, neuzvraćenoj ljubavi, bolu, preispitivanjma, promašajima, mimoilaženjima, moralu i snovima. U njima ostavljate čitaocu da završi sudbinu svojih junaka, otvarajući mnoga pitanja, bez konkretnih odgovora. Zašto ljubav na kraju nestane?

Ovo je teško i ozbiljno pitanje. Graniči se sa onim pitanjem: ima li života posle smrti? Da li se, kad umremo, pretvaramo u cvet, u drvo, u travu, u neku vrstu energije ili se samo dezintegrišemo u prah? Ja to ne znam, niko to ne zna. Isto je i sa ljubavlju. Tolike teorije, tolike knjige, toliki filmovi, milioni sati provedeni na psihoanalizi, i ništa nam nije dalo adekvatan odgovor. Da li je sve samo banalna igra hormona? Ili je u pitanju neko božansko, nadzemaljsko čudo? Da li smo još uvek falični i nedovršeni kao bića pa ne umemo da spoznamo svrhu ljubavi? Da li smo grubi i nespretni sa tom krhkom biljkom? Da li je ljubav odista krhka? Ko bi to znao? Ja ne znam. Bojažljivo i nesigurno možda mogu da kažem da mi se čini da ljubav zapravo nikad ne nestaje, već se transformiše u neka druga naša osećanja, u iskustvo, u mir ili nemir, u gorčinu, u bolest, u spokoj, u želju za novom ljubavlju, u prijateljstvo, u mržnju, u ko zna šta sve...

Profesionalni ste pisac. U svetu tržišne ekonomije, koliko je moguće živeti danas samo od pisanja?

To je prilično teško, skoro nemoguće. Ako želite da živite od pisanja, to zahteva zaista veliki angažman. Pre svega morali biste da budete izuzetno tražen i uspešan pisac, da imate stalne nastupe, da pišete razne kolumne koje vam samo oduzimaju energiju, da vam se knjige odlično prodaju u nekoliko zemalja, da povremeno dobijate velike novčane nagrade, i da se sve to dešava neprestano, u razmacima dovoljno pravilnim da na tome možete da bazirate svoju egzistenciju. A sve to pobrojano graniči se sa naučnom fantastikom. U svakom slučaju, ja ne bih mogla da kažem da živim od pisanja, prihodi od pisanja su samo moj džeparac. Dok sam radila, živela sam od svoje plate, a sada me, na moje veliko zadovoljstvo, izdržava muž. To nije naročito bezbedna pozicija, ali ja u bezbednost kao pojam i inače ne verujem. Tako da jednostavno živim od dana do dana i nadam se najboljem. Ne prizivam teška vremena i ubedila sam sebe da je moja karma takva da nikad neću baš totalno ostati bez para.

Koje savremenike najviše cenite i zbog čega?

Ovo je jedno od onih trik-pitanja na koja bih nekad verovatno odgovorila nabrajajući omiljene pisce, reditelje, slikare, naučnike... Ali onda shvatite da je svaka takva lista nepotpuna, subjektivna, pogrešna, ponekad čak i pretenciozna ili lažna. I zato takve popise svojih ličnih velikana više neću praviti. Svako od nas ima svoje ljude koji mu dobro naležu na dušu i koji nas inspirišu, nadahnjuju, oplemenjuju. Ja sam o svojim ljubavima iz sveta umetnosti govorila već toliko puta da bi mi bilo mučno da sve to ponavljam još jednom. Mogu vam na kraju kazati samo još ovo: savremenik koga neobično cenim je onaj tihi i smireni čovek koji živi sa mnom u istoj kući i uspešno, već decenijama, trpi moja raspoloženja, moje slabosti, nedoslednosti i strahove. Na njegovom mestu, ja bih odavno zbrisala, a on se i dalje drži kao da je sasvim zadovoljan razvojem situacije. Najmanje čime mogu da mu uzvratim za to, to je da ga cenim. I da mu na tome budem zahvalna, jer drugog takvog, teško da bih našla.

Priče u knjizi U tri kod Kandinskog uzbudljivo i zanosno pripovedaju o svakodnevici, ljubavi i strasti, pri čemu je ljubav i prosvetljujuća sila života i sila zbog koje se pati i strada.Govoreći o ljubavi, intimi i razumevanju, o trenucima u kojima se čovekov život odjednom nađe pred neočekivanim uvidima i otkrićima, o sredovečnom iskustvu života i odrastanju, o potrebi za drugim i o izazovima emotivnog života, nove priče Jelene Lengold otkrivaju slojeve svakodnevice sačinjene od uzbudljivih iskušenja i nesvakidašnjih događaja i preokreta.

26.07.13

Politika, 27.07.2013.

NTERVJU: JELENA LENGOLD, književnica
Nagoveštaj sreće je perfidna kazna

Ljubav nam prvo podari razlog za život, učini da ga reprodukujemo, a zatim nam kaže jasno da nas više ne želi

Novu zbirku priča Jelene Lengold „U tri kod Kandinskog” objavio je beogradski „Arhipelag”. To su pripovesti „o ljubavi kao prosvetljujućoj sili života i sili zbog koje se pati i strada”. Jelena Lengold pripoveda i o starenju, o neočekivanim preokretima koji omogućavaju lepa i strašna otkrića o životu, o snovima kao uvidima u više nivoe postojanja, o razočaranjima... Za knjigu „Vašarski mađioničar” Jelena Lengold dobila je Evropsku nagradu za književnost, a za ovo delo prava su prodata u Velikoj Britaniji, Italiji, Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Albaniji, Bugarskoj i Makedoniji.

Ova zbirka priča dočarava sve one naizgled obične i svakodnevne životne situacije, koje kada se nagomilaju stvaraju neobjašnjiv teret, ali uz dostojan ironični podsmeh. Nema zavaravanja?
O, veoma grešite! Naravno da ima zavaravanja, svaka knjiga je veliko zavaravanje! Knjiga je neuporedivo zanimljivija od većine života. I ljudi u knjigama su produhovljeniji, smisleniji, odvažniji, jače su njihove životne drame. Život je uglavnom mlak i jednoličan, a knjige, na svu sreću, to nisu. Knjige su koncentrisan život, sabijen u mali gust prostor. Kad bi stvarni život bio takav, ne bismo to podneli, iako ponekad mislimo da baš to želimo.

Toliko ste iskreni u ovom pripovednom žanru da se već i pričom poigravate, igrate se i samom idejom iskrenosti?
Meni je nedavno jedna dobra drugarica kazala da je moja iskrenost neka vrsta agresije. Pri tom nije mislila na neugodne stvari koje govorim drugim ljudima, jer to izbegavam, već na moje glasno razmišljanje o sebi samoj. Ljudi ponekad žele da im kažete simpatične, lake laži ili da naprosto nešto prećutite. Dešavalo mi se da izgubim ljude koje volim zbog toga što sam bila previše intenzivna, u svakom smislu. Ja ne umem drugačije, zaista, želela bih da umem, ali ne umem.

„Ljudi koji su skloni da kažu da su izuzetno osetljivi, ljudi koji menjaju stanice na radiju, ljudi koji ne pamte svoje snove, ljudi kojima se čini da su nevidljivi kada stave naočare za sunce... Svi ti koji nikako da se odlepe s mojih prstiju pa da krenemo čisti svako na svoju stranu”. Ovaj odlomak hladni je otpor „posedovanju najneophodnijih stvari”, a u stvari vrući vapaj za jednostavnom suštinom samog života?
Pa tako mi se učinilo u poslednje vreme: ako čovek stekne makar i malo mudrosti koja dolazi s godinama, onda treba da počne da se oslobađa svih nepotrebnih tereta. Sva posedovanja vas koče i ometaju. Dovoljno je što starimo, ne moramo još to da činimo i zatrpani nerecikliranom prošlošću, da se ekološki izrazim. Lakše je stariti čisto, bez glomaznih kofera, šetajući slobodno nekim nenaseljenim stazama.

Kao da ovi svetovi kažu: Jeste besmisleno, jeste teško, ali ima trenutaka koji sve opravdavaju. Naslovna priča govori upravo o jednoj pojavi nadstvarnog, o glasniku iz sveta umetnosti, dok „Četvrti razlog” kaže da neke spoznaje ima smisla čekati. Priče mogu da budu udica, lakmus papir za ljude, sredstvo zavođenja, nagoveštaj više svesti?
Skoro da ne bih imala ništa da dodam, mogu samo da se složim sa svim što ste rekli. Ostaje nam da se tešimo da zaista postoje trenuci koji sve opravdavaju, mada se ja nikad neću pomiriti sa time zašto su to samo trenuci. Sve mi se nešto čini da je to najperfidnija kazna kojom je čovek kažnjen, taj nagoveštaj sreće koji povremeno dobije. A zatim slede dugački periodi praznine i patnje, koja je valjda ta viša svest. Tada sebi i svetu objašnjavamo zašto sve mora da bude baš tako kako jeste.

Zašto je baš ova naslovna priča posvećena Mihajlu Pantiću?
Taj naslov je nastao potpuno slučajno, u šetnji po jednom danskom muzeju sa Mihajlom Pantićem. Da se ne bismo pogubili po nepreglednim hodnicima, ja sam mu rekla da ćemo se naći u tri kod Kandinskog, a Mihajlo je uzviknuo: „U tri kod Kandinskog? Ala bi to bio dobar naslov za priču!” Zbog toga je ova naslovna priča posvećena upravo njemu, jer je on kao rođeni pisac prepoznao dobar naslov u običnoj rečenici.

U kom smislu su snovi važan motiv zbirke, koliko vam snovi inače znače?
Sa svakom novom knjigom sebi uvek kažem da neću više stavljati u priče nikakve snove. A izgleda da u ovoj knjizi ima snova više nego i u jednoj do sada. Čini mi se da od snova ne mogu da pobegnem, jer sam uverena da su oni podjednako stvaran deo našeg života, kao i java. Samo su enigmatični, govore jezikom simbola, i kao takvi su za književnost neverovatno izazovni.

Ljubav je i u ovoj vašoj zbirci čekanje, bol, kazna, obmana, promašaj. Da, ljubav nestaje, kao što kaže jedan od naslova...
Sve nestaje, pa nestaje i ljubav. Shvatila sam polako, ali neopozivo, da su ti nestanci ljubavi zapravo naša priprema za smrt, za nestanak naše prve i najveće ljubavi, ljubavi prema samom sebi. Sa svakim bolnim rastankom ili tihim odumiranjem ljubavi, mi se pomalo rastanemo od sebe, pomalo odumremo, pomalo smanjimo taj grozni strah, jer nam se sve manje živi kad nestaju naše najjače životne motivacije. Ljubav nam prvo podari razlog za život, učini da reprodukujemo život, a zatim nam kaže jasno i razložno da nas više ne želi. I zato ljubav ipak nije obmana. Ona je više kao neki naš guru, odlučan, surov i neumoljiv.

Marina Vulićević


Večernje novosti, 28. jul 2013.

Jelena Lengold: Ljubavi nikad dovoljno

Dragan Bogutović

Spisateljica govori o knjizi priča „U tri kod Kandinskog“, književnoj i piščevoj stvarnosti, preljubi. Pisac treba pažljivo da osluškuje junaka, poštuje njegove životne izbore i ne nameće mu svoje odluke - kaže autorka

Jedna od junakinja knjige priča „U tri kod Kandinskog“ Jelene Lengold, u izdanju „Arhipelaga“, kaže: „Ljubav se ne zaboravlja, nju samo možete ostaviti za sobom, svesno, namerno, ne znajući da ste tamo, na tom mestu, ostavili i veliki komad sebe. I što se više udaljavate od tog mesta, to vam više nedostaje ono parče sebe koje ste napustili. Kad-tad moraćete da se vratite po to“.
Kroz 18 priča autorka na svoj, prepoznatljiv način pripoveda o ljubavi, intimi, svakodnevici, iskustvu sredovečnog života, neobičnim događajima... Ova pesnikinja, pripovedač i romansijer čitaocima se najpre predstavila ispisivanjem stihova, a punu afirmaciju stekla je zbirkama priča „Pokisli lavovi“, „Lift“, „Vašarski mađioničar“, „Pretesteriši me“. Za „Mađioničara“ dobila je Evropsku nagradu za književnost, „Žensko pero“, nagradu „Biljana Jovanović“.

* Čitaocima ove knjige nudite razna lica ljubavi, od nagoveštaja, neostvarenih i bivših veza preko žešće erotike do istinske patnje. I u vazduhu visi ono večito pitanje: kako održati emotivnu vezu?
- Ha, pa otkud ja to znam? To ćemo morati da pitamo neku Dragu Savetu. Ono što ja znam, to je činjenica da je ljubav strašno komplikovana i fragilna pojava. I da je nikad nema dovoljno.

Neki kažu da je ljubav u suštini uvek ista, da se samo menjaju kostimi i okolnosti, a drugi da živimo u nekom čudnom ubrzanom vremenu u kojem se osećanja sve više potiskuju?
- Svašta ti neki kažu, ne bih ja njima baš sve verovala. Uvek je bilo ljudi koji potiskuju sve u sebi i ljudi koji idu kroz život otvoreno i ranjivo. Ubrzanje sa time nema direktne veze, jer možete voleti jako i sa ubrzanjem. I obratno, možete sve da prebacite na ler, pa opet da vam se čini kako vam izmiču intenziteti. Ne verujem da je ljubav uvek ista. Ona vam je kao otisak prsta, ili kao pahulja - ne postoje dva ista primerka na svetu.

USPEO TRIK

* Kako objašnjavate veliki uspeh „Vašarskog mađioničara“, koji se i sve više prevodi?
- To bismo morali da pitamo mađioničara lično, ja to ne znam. Ali, mađioničari nikad ne odaju svoje trikove, pa tako slutim da ni u ovom slučaju ne bismo saznali šta se to desilo i kako mu je taj trik uspeo. Ja sam, eto, mislila da je to mađioničar vašarskog kapaciteta, a ispostavilo se da je belosvetski. Nikad se ne zna sa takvim likovima, izmislite ih, napišete ih, a oni posle rade od vas šta im padne na pamet!

* U priči „Vila preljubnika“ otvarate onu stalnu dilemu: da li se bračni izlet može tumačiti samo moralnom kategorijom. Ili kako jedan vaš junak kaže: da li čovek treba da oseća krivicu kada postupa po sopstvenoj istini, odnosno želji?
- Na ovu priču me je direktno inspirisao jedan esej našeg filozofa Zlatka Pakovića. On tu razmišlja o odnosu melanholije i želje i kaže jednu tužnu istinu, da melanholija nije želja koja još nije našla svoj objekat, već naprotiv, to je stanje u kome je subjekat već udovoljio svojoj želji. U posedovanju objekta, kaže Paković, želja neminovno iščezava. Paradoksalno, ali razorno istinito. Krenula sam od tih redova, a priča je posle otišla dalje u svom pravcu. Moj junak, kao i pomenuti filozof, smatraju da je istina zakon želje, pa ako je tako - onda tu za krivicu nema prostora!

* Deo svoje književne radionice otkrili ste u priči „Hladnoća“. Kažete: „Godine pisanja naučile su me da književni junak ima svoj život i svoju volju“. Na koji način?
- To je nešto što većina pisaca može da razume: nekad možda i imate u glavi srukturu priče ili romana, ali junak se, vremenom, kako pišete, toj strukturi opire i počinje da gradi sam svoj put, nezavisno od volje autora. Što više junak istinski oživljava, to su veće šanse da vam se otrgne i da vas istovremeno vodi. Vaše je samo da pažljivo osluškujete junaka i da poštujete njegove životne izbore. Da mu ne namećete svoje odluke.

* „Književna stvarnost i piščeva stvarnost nikad ne mogu biti jedno isto“, čitamo u istoj priči. Ipak, čitaocima se čini da neke od ovih priča imaju autentičnu pozadinu?
- Najveće bogatstvo svakog čoveka jeste sposobnost da živimo u mnogo koncentričnih krugova, na puno nivoa svesti i podsvesti, šansa da proživimo snagom svojih misli mnogo više života nego što nam je to objektivno dostupno. U tom smislu, sve što pisac napiše, autentično je. Ali bi bila velika greška da se knjige tretiraju kao autobiografsko štivo, ma kako one autentično zvučale. Jer takvo čitanje bi bilo pojednostavljivanje, i knjige i pisca. Ali i književnosti kao pojma.

DOM DVA PISCA

* Kako je u porodičnom domu dva pisca? Možda vam je lakše što vam je suprug iz sasvim drugog „književnog faha“.
- Verovatno da je to dobro, ne možemo nikako da dođemo u situaciju da se takmičimo. A opet, postoji razumevanje za sva nenormalna ponašanja kojima su pisci skloni, počev od neuhvatljivih termina za ručkove i večere, neobjašnjivih promena raspoloženja, opsednutosti sedenjem za kompjuterom, zanemarivanja kućnih obaveza, zanemarivanja svega što nije pisanje. Nikad se nismo jedno na drugo ljutili zbog ovih stvari, one su podrazumevajuće.

* Oprobali ste se u nekoliko žanrova, ali ste do sada ubedljivo najveći uspeh imali sa pričama. Da li se i najbolje osećate kada radite kratke prozne forme?
- Priča mi je donela najviše čitalaca, ali ja se odlično osećam u svim pisanim formama, pa čak i u intervjuu. Dobro se osećam i u pisanju pisma prijatelju. Za mene je pisanje bilo kakvog teksta uvek bilo ulaženje u nepregledni svet beskrajnog kombinovanja misli, osećanja i reči, i sve sam više ubeđena da je broj tih kombinacija verovatno saglasan broju nebeskih tela u kosmosu, dakle, teži beskonačnom.

* Na književnoj sceni ste više od tri decenije. U kojoj meri ste se menjali kao pisac?
- Ako se potrudim da svoje pisanje posmatram objektivno, sa strane, što uopšte nije jednostavno, čini mi se da sam se mnogo više promenila kao pesnik nego kao prozni pisac. Ne vidim neku dramatičnu razliku između svojih današnjih priča i onih iz prve prozne knjige. Jedino što ja sada imam više godina, pa samim tim stvari vidim malo drugačije, ali neki osnovni stil i teme koje me zanimaju, na sreću ili nažalost, ostale su potpuno iste.

* U jednom autorskom tekstu ste napisali kako ste shvatili da ćete „mnogo više živeti u napisanim slovima nego u izgovorenim rečima, mnogo više kroz junake svojih knjiga nego u svom životu“...
- I time sam sebi zapečatila presudu, avaj! Šalu na stranu, to jeste tako, to su ti životi koje smo mogli živeti da je bilo vremena, da je bilo prilike, da možemo da se kloniramo i da dotaknemo sve što smo želeli. Ovako, pročitaš nekoliko stotina knjiga, zaljubiš se dva-tri puta, naučiš dva strana jezika, posetiš dva kontinenta i život je gotov.


Blic, 26.07.2013

Jelena Lengold, jedna od naših najnagrađivanijih spisateljica, potpisala je novu zbirku priča „U tri kod Kandinskog“, u izdanju beogradskog „Arhipelaga“. Specijalno za „Blic“ ona otkriva zašto ne voli da piše romane, šta sprečava umetnike u Srbiji da se ozbiljno pobune i šta će tehnologija učiniti čoveku u budućnosti...

Šta vas je isprovociralo da se nađete „U tri kod Kandinskog“?
- Verovali ili ne, taj naslov je nastao potpuno slučajno, u šetnji po jednom danskom muzeju s Mihajlom Pantićem. Da se ne bismo pogubili po nepreglednim hodnicima, ja sam mu rekla da ćemo se naći u tri kod Kandinskog, a Mihajlo je uzviknuo: „U tri kod Kandinskog? Ala bi to bio dobar naslov za priču!“ Zbog toga je ova naslovna priča posvećena upravo njemu jer je on prepoznao dobar naslov u običnoj rečenici.

Zašto ste odabrali formu priče?
- Forma priče je idealna za moj temperament, koji ima potrebu da u istom danu završi posao koji je tog jutra započet, i za mene kao pisca, koji piše intenzivne, zgusnute rečenice, bez mnogo razvodnjavanja teksta. Roman ne može tako da se piše, roman zahteva malo više lufta, kojem ja nisam sklona.

Da li nagrade pomažu stvaralaštvo ili ometaju kontinuitet pisanja?
- Što se kontinuiteta tiče, njega ništa ne može da mi omete - jer ja kontinuitet nemam, skoro ni u čemu, pa ni u pisanju. Živim prilično stihijski i kako me dan ponese, u svakom smislu, naprosto, takva sam. A naročito pišem kampanjski, nekoliko godina ništa, pa onda slupam knjigu za četiri-pet meseci, kad mi dođe. A nagrade, one su divna stvar! Vrate vam volju za život, vrate vam malo samopouzdanja i velika su motivacija. Meni su nagrade počele da dolaze relativno kasno, u zrelijem dobu, kad više nisam mogla da se uobrazim, već samo da se ohrabrim.

Šta mislite na koji će način književnost preživeti tehnorevoluciju i ubrzanje vremena?
- Ne plašim se tehnoloških promena, bitan je sadržaj, a forma je promenljiva kategorija. I sama bih više volela da na jednom malom uređaju imam sve ove knjige koje mi zatrpavaju zidove i opterećuju životni prostor. Ja sam optimista po pitanju uloge umetnosti u budućnosti: zamišljam nekog modernog čoveka koji će raditi mnogo manje i imati puno vremena za duhovni razvoj i opuštanje, volim da maštam o takvoj budućnosti čovečanstva. Trenutno živimo jedan civilizacijski period u kojem je čovek, zarad emancipacije, malo zapostavio bavljenje dušom, ali sam ubeđena da je to prolazna stvar.

Delo kog pisca u regionalnim okvirima je na vas ostavilo poseban utisak?
- Jedan od meni omiljenih romana našeg podneblja je „Upotreba čoveka“ Aleksandra Tišme, a izuzetno cenim i Vitomila Zupana, maštam o tome da napišem roman koji je jak kao „Igra sa đavolovim repom“. Borislav Pekić je takođe jedna od mojih književnih ljubavi, najviše volim njegov roman „Atlantida“ jer je ludo zabavan i pametan istovremeno.

Ako nastave da nas maltretiraju...
Pored skandaloznog odnosa države prema kulturi, umetnici su organizovali samo jedan jednosatni protest. Zašto je izostala direktna akcija koja bi možda mobilisala društvo na front borbe za elementarna ljudska prava?
- Zato što su umetnici po svojoj prirodi ljudi individualci, nije u njihovom domenu da se organizuju u grupe i da budu agresivni, odlučni, zahtevni. Umetnici često imaju i nekakvu autodestruktivnu crtu i apatiju i melanholiju. Ništa od ovoga baš ne pogoduje nekoj naročito uspešnoj akciji za popravljanje statusa. Ali ako nastave ovako da nas maltretiraju i ponižavaju, ko zna šta može da se probudi u umetnicima Srbije. Možda ćemo izvući iz sebe kapacitete za koje nismo ni znali da ih posedujemo.

Aleksandar Nikolić

13.06.13

Zbirka priča U tri kod Kandinskog najnovije je predstavljanje javnosti Jelene Lengold. Ovim naslovom obuhvatila je dvadesetak priča, većinom o ljubavi. Ljubav je dominirala i u zbirci Vašarski mađioničar za koju je pre dve godine dobila Evropsku nagradu za književnost, nagradu koja je skrenula pažnju šire javnosti na njene knjige, iako Jelena Lengold već tridesetak godina unazad piše i objavljuje poeziju i prozu, prevođene na desetak jezika. Knjigu U tri kod Kandinskog objavila je izdavačka kuća Arhipelag, kao i zbirke priča Vašarski mađioničar i Pretesteriši me, roman Baltimor, i zbirku poezijeBunar teških reči.
U knjigama Jelene Lengold kritičari vide književnost prekoračenja, književnost koja prevazilazi tabue i govori otvoreno i strasno. Njihova autorka, međutim, tvrdi da njene knjige na sve liče samo ne na nju, zato što je njen život dosadnjikav i ordinaran, u kome je sve tako predvidljivo i kao iz udžbenika o besmislenim životima, kakvih ima na milione, a da se njen "burni" život odvija ponajviše u snovima i u mašti.
"VREME": Na kraju vaše kratke biografije objavljene u zbirci U tri kod Kandinskog piše da ste profesionalni pisac. U vreme (i u sredini) kad delatnost pisca, kao uostalom i drugih autora kulture, nije cenjena, činjenica da se tako predstavljate zvuči optimistički, i znači barem nekoliko stvari – pa i prkos i hrabrost.
JELENA LENGOLD: Nemam utisak da profesija pisca nije cenjena, to jest da je više potcenjena od bilo čega drugog. U našem izmučenom narodu niko nikoga posebno ne stiže da ceni, jer se svi bore za goli život, pa umetnici, u tom smislu, samo dele opštu sudbinu. Postoje oni koji su vam potrebni, kao na primer lekari, i oni koji ne mogu da vam učine nikakvu životnu uslugu, kao na primer pisci, ali to ne znači da ćete pisca zbog toga manje ceniti. Naprotiv, kako se nižu godine i knjige, sve češće mi se dešava da pričam s nekim ljudima koji, zbog toga što su čitali moje priče, imaju varljivi osećaj da me znaju i počinju iz čista mira da mi se ispovedaju. Ja razdvajam odnos države prema umetnicima i odnos ljudi koji umetnost konzumiraju. Ne smemo zbog nemara ovih prvih zaboraviti na ove druge. Ne pišem knjigu za neko ministarstvo kulture, već za nepoznatog čitaoca koji pred spavanje upija te stranice i nalazi u njima nešto svoje i prepoznatljivo.
U eseju naslovljenom Što je moguće više besmrtnih vekova pisali ste o višestrukom životu pisca: pojavnom i unutrašnjem, onom u kom nastaju knjige i u kome žive vaši junaci. Zbog te mogućnosti življenja u više života,profesija pisca se čitaocu ovog vašeg eseja čini primamljivom. To vam je, zar ne, i bio cilj?
Profesija pisca zaista jeste divna, ali na nju ne možete da se odlučite sami od sebe, to je profesija sa kojom čovek mora da se rodi. Nije slučajno da jedino za pisca ne postoji fakultet, a za sve ostale umetnosti postoji. Pisac je obdaren talentom da vidi, čuje i povezuje senzacije mnogo više od nekih drugih ljudi. Pisac hvata nijanse koje ljudima promiču ili za koje misle da nisu važne, ali zatim to isto pročitaju u knjizi i shvate da su to već videli, samo ne u tom svetlu.
Hrabro je javno, svakom ko to poželi da zna, otkriti šta misliš i o čemu sanjaš.Bacate biser – kome i zašto?
Pre svega, zabluda je da na osnovu knjiga znate tačno šta pisac misli. Eventualno znate na kom nivou svesti radi jedan deo njegove ličnosti. A izvan toga, pisac može, ali i ne mora, da liči na svoje knjige. Što se tiče hrabrosti, ja verujem da bi svako trebalo tako da živi, otvoreno, izloženo, pogleda jasno uprtog u druge ljude. Ako to smatrate hrabrošću, onda eto, nek to bude hrabar život. I to nema veze sa time da li ste umetnik ili ne, već je samo stvar neke odluke, da li izlažete svoja ranjiva mesta ostatku čovečanstva ili živite u oklopu. Moguće je takođe biti pisac i istovremeno živeti u oklopu. Kombinacije su beskonačne.
Vaše priče u najnovijoj zbirci postavljaju pitanja. Gde su odgovori?
Ima i odgovora, ili barem pokušaja da se nađu neki odgovori. Mada posao pisca nije da daje odgovore. Njegov posao nije čak ni da postavlja pitanja. Osnovni posao pisca je da posmatra i da hvata nijanse, da motri na ta takozvana ivična stanja, na tačke preseka, na mesta pucanja, ili da sagledava neko trajanje na način koji drugima nije uvek najočigledniji. Ako pisac to sve dobro radi, onda samim tim i postavlja pitanja i daje odgovore. Jer kad čitate dobru knjigu, na neki način, sami dolazite do tih odgovora, otvaraju vam se.
U naslovnoj priči zbirke U tri kod Kandinskog pišete o spoznanju glavnog junaka da je počeo "dan koji nećeš moći nikad da zaboraviš". Kako biste opisali takav dan?
Evo kazaću vam nešto vrlo lično i iskreno. Shvatila sam polako, s godinama, da mi zapravo sve o sebi znamo, o svojoj sudbini, svojoj budućnosti, o ljudima za koje mislimo da su nam enigma, o ishodima nekih naših dilema, sve to mi već unapred znamo. Samo je pitanje koliko smo spremni da slušamo svoje unutrašnje mudro biće. Ja nekad tom biću nisam verovala, mislila sam da me zavarava, ali vremenom sam se uverila da zna šta priča. Dakle, svaki onaj dan u kome vas ne iznenadi neki veliki događaj ili tragedija ili bilo kakav ishod, svaki dan u kome vam se važne stvari dese uz osećanje da imate punu kontrolu nad time – to je takav dan. Napisala sam jednom jednu pesmu Najlepši dan u životu, dan pre nego što se dogodio. I nisam pogrešila, bio je to zaista najlepši dan u mom životu. Između ostalog i zato što sam znala da se upravo dešava, nije mi promakao i iskliznuo niz prste nijedan njegov trenutak.
Rezultat mimoilaženja, koje je u podnaslovu priče Aristotelov trg, jeste gubitak, zato što se dve situacije nisu podudarile. Kakva su vaša iskustva o mimoilaženju?
Manje je važno kakva su moja lična iskustva o mimoilaženju, važnije je zašto tako teško prihvatamo mimoilaženja, i zašto nam se uopšte čini da je mimoilaženje neka kosmička nepravda. Možda je to što nam se katkad priviđa kao neka entropija nasumičnih zbivanja zapravo neki sistem. U stvarnom životu, izvan literature, sklonija sam da verujem u sistem pravilnosti, u obrasce koje ponavljamo, nego u entropiju. Ako postoji neka izreka koja mi se sto puta prikazala kao tačna, onda je to ona da je naš karakter zapravo naša sudbina. Ukoliko imamo karakter koji nas vodi u mimoilaženja, onda će tako i biti, ali za to ne treba kriviti sudbinu i neke više sile.
Priče ove zbirke su uglavnom o ljubavi, o ljubavi muškarca i žene. Vaše kolege ili ne pišu uopšte o toj temi, moguće zato što dele mišljenje da je ljubav sada nebitna ili je postave u neki sporedni plan. Zato vas je, iako može da zazvuči banalno i otrcano, nemoguće ne upitati: zašto pišete baš o ljubavi?

Vrlo jednostavno, zato što ne vidim koja bi tema mogla da bude važnija i kompleksnija od te. Apsolutno odbijam svaku insinuaciju da bi se bavljenje ovom temom moglo poistovetiti sa banalnošću, jer svaki čovek zna da jačih sila u nama nema od ljubavi, straha, želje, krivice... Mene i inače nikad nije previše interesovala celokupna slika sveta, uvek sam se više bavila detaljima. Mogu da odem u veliki nepoznat grad i da sam sasvim zadovoljna ako u njemu pronađem jednu ulicu koja me prihvata kako treba. U tom slučaju, ostatak grada me uopšte ne zanima. Važno je da svaki čovek otkrije šta je njegovo utočište. Nekome je to istorija, nekome posmatranje kosmosa, nekome proučavanje morskih stvorenja, a moje utočište je ljubav. I ja se bavim onim što me zanima. U životu i u knjigama.
Kažu da je na sceni i na filmu najteže reći "volim te" i da je najteže opisati ljubavni susret. Šta vi mislite?
Da, tačno je to. Esencijalne, gotovo mitološke teme uvek u sebi nose opasnost od upadanja u neki kliše. Tim je i teže o njima pisati. Teže je pronaći nešto što još niko pre vas nije rekao i na sasvim novi način. Ali to je i neki izazov. Ako bih pomislila da sam spoznala sve što se o ljubavi može spoznati, mislim da bi tog časa moj život izgubio svaki smisao i motivaciju.
Jedna od nagrada iz vaše biografije je Žensko pero, koja podrazumeva takozvani ženski rukopis. Kako komentarišete stav da već samo postojanje takve odrednice priznaje neravnopravnost polova? Koje je vaše mišljenje o pojmu – ženski rukopis?
Ženski rukopis, ili žensko pismo, jeste jedna kovanica sa kojom se ja nikad nisam ni pomirila ni srodila, a, nažalost, mnogo puta sam morala da odgovaram na pitanje o tome. Meni se stalno čini da taj pojam postoji da bi se sve što pišu žene smestilo u isti koš i na neki način degradiralo. Neko hoće da nas ubedi ovakvim izrazom da samo žene pišu kič literaturu, lošu žanrovsku literaturu ili knjižice za jednokratnu upotrebu. A nije tako, takve knjige pišu i muškarci i žene. Ako biste sada napravili bilo kakvo ozbiljnije istraživanje, sigurna sam da bi procentualno mnogo više muškaraca bilo među autorima lake literature. Jedino po čemu se žene ističu, i to u pozitivnom kontekstu, to je činjenica da žene mnogo više čitaju od muškaraca. Mi još uvek živimo u svetu koji kroje i oblikuju muškarci. Naravno, žene danas nisu ono što su bile pre jednog ili dva veka, ali i dalje naivno pristaju na neka pravila tog muškog sveta, misleći da će se na taj način s njima izjednačiti. Jedna od tih kovanica iz muškog podsmešljivog sveta je i chick lit, papirna romantika, čime nisu samo degradirane ozbiljne književnice, već je na neki način ismejana i sasvim normalna ljudska i ženska potreba za romantičnim sadržajem. To su istinski opasne stvari, takve poruke. Knjige iz ove kategorije mogu biti tanka literatura, ali potreba za romantikom je autentična i važno je razumeti da je ona normalna, zdrava ljudska potreba. Naravno da ja sebe ne smatram predstavnicom chick lita, ali nikada ne bih rekla da je njeno postojanje besmisleno i nepotrebno. Slobodno, bez stida, unesite u svoj život onoliko romantike koliko vam je potrebno, a ko god to ne razume, proglasite ga za zombija i idite dalje!

Sonja Ćirić

14.10.13 e-novine.com

Nakon dobre knjige koju objavi neki autor/ka, očekivanja se podignu. Nažalost, u velikom broju slučajeva se dogodi da su ona neopravdana, bez obzira na silne nagrade, priznanja, kolegijalno i svako drugo, na primer kritičarsko uvažavanje. Ipak, ima slučajeva da je pisac/spisateljica iz knjige u knjigu sve bolji, da se razvija, napreduje, da imate osećaj da je osvojio/la određenu teritoriju na kojoj više ne mora da bude jer je pokazao/la da se tamo odlično snalazi, pri čemu ima hrabrosti da krene u novo i nepoznato
Jelena Lengold, nažalost, spada u prvu grupu autora/ki. Njena nova knjiga pripovedaka U tri kod Kandinskog ne samo da nije dosegla nivo prethodne, zaista odlične zbirke Vašarski mađioničar, nego je umnogome uspela da sve ono što je u prethodnoj bilo na ivici između patetike i izvrsnosti, pa kasnije preteglo na umetnički uspešnu i inspirativnu stranu, u ovoj knjizi pretvori u sopstvenu suprotnost, pa čak i karikaturu. Dok je njen odnos sa prozom Mihajla Pantića u zbirci iz 2009. godine bio ironično postmoderan sa svim varijantama pastiša, lažnih citata i drugih oblika razigrane intertekstualnosti, dotle se u ovogodišnjoj on pomera ka prilično neočekivanom poetičkom približavanju koje je izraženo i u posveti jedne priče. Nije to nužno loše, ali se ispostavlja da je poput svog uzora i ona ostala zarobljena u tematsko-poetičkom ćorsokaku iz kojeg pokušava da izađe na pogrešne načine.
Što je najgore, ili najbolje, i u Kandinskom od osamnaest pripovedaka ima nekoliko zaista izvanrednih, pa je žaljenje zbog neuspeha tim veće. Primerice, zbirku otvaraju dve bez sumnje odlične priče: „So long, Marianne“ i „Mravinjak“. Obe su pisane iz perspektive muškarca-marginalca, gotovo luzera, u srednjim godinama, dakle negde između 40-55. I u jednoj i u drugoj Lengoldova uspeva da uhvati jednu vrstu Weltschmerza koji se savršeno uklapa u priče sa glavnim likovima bivšeg robijaša, odnosno usamljenika-osobenjaka, a u stvari nasilnika-prostaka obučenog u uniformu medicinskog tehničara koji radi u domu staraca i mrzi mrave i zdravu hranu. Njeni protagonisti i naratori shvataju da su sebe doveli u graničnu situaciju i pokušavaju da se iz nje izvuku, ali što se više koprcaju to dublje tonu u sopstvenu bespomoćnost. Nasilnički čin kojem pribegavaju, jedan u prošlosti, a drugi u sadašnjosti samo su ilustracija te nemoći i, rekao bih koristeći neologizam, obezljubavljenosti. Njihov glavni pokretač je strah i to najčešće kombinacija dva naizgled oprečna osećanja nemoći: pred životom i pred smrću.
Ovi strahovi kao da čine ključan motivacijski sklop i kada su ostale i neuporedivo manje uspele pripovetke u pitanju. Naslovna priča, na primer, koja bi trebalo da se graniči sa fantastikom jer pripovedač i narator na neobjašnjiv način dobija poziv na sastanak u muzeju ispred slike Kandinskog, takođe govori o strahu od života i o rezigniranom povlačenju u grad u kojem ga niko nikada nije poznavao. Susretu sa misterioznim sagovornikom prethodi mini esej o usamljenosti i usamljenicima, o prednosti anonimnosti i slične šarade koje moraju pasti u vodu čim se setimo da je priča napisana upravo sa ciljem da sa nekim komunicira, a ne da beži od publike. Isto tako, naredna pripovetka simboličnog naslova „Iskušavanje strpljenja, čitaočevog a i šire“ pretvara se u prilično jalovo esejiziranje na temu pisanja i čitanja koje bi trebalo da bude zanimljivo jer vam ukazuje na tehnike zadržavanja i usmeravanja pažnje i poigravanja sa očekivanjima, ali, nažalost, zaista se pretvara u ono što naslov i govori. Ko ima strpljenja, neka čita.
Naime, niko ne zahteva od pisaca/spisateljica joie de vivre, neznamkakvo uzbuđenje i egzaltaciju, ali mrzovoljna poza koju Jelena Lengold preuzima od Mihajla Pantića i zatim razvija u ženskom ključu, zaista umara. Jer kad hoće i kad je ponese pripovedački duh, ma kakvog on raspoloženja bio, onda zaista ume da napiše vražje gorku priču poput one „Kamenolom“ koja surovom ironijom govori o užasnom položaju žene u ovim našim balkanskim gudurama. Međutim, kao da se stiče utisak da je sramota pisati priče koje nešto znače i koje zaista pripovedaju, nego pisac/spisateljica treba da zauzme pozu koja joj dolikuje, pozu uzvišene rezignacije i da odande dobacuje poput staraca u Muppet Show-u.
Slično se dešava sa dve pripovetke koje su napisane iz perspektive deteta. One ili su previše naivne i zaista skromne u pogledu približavanja jezičkog idioma pubertetlijama, ili su prepatetične jer se na kraju sve rešava ponovnim uspostavljanjem poljuljanog poretka koji jasno govori o rodnim, ali i ekonomskim ulogama koje članovi tročlane porodice u društvu zauzimaju. Interesantno je da je spisateljica na nekoliko mesta iskazala svest o patetici i time se unapred ogradila od takvog tumačenja iskazima tipa: ja sam svesna da je ovo patetično, ali baš me briga. Ova strategija koja bi trebalo da razoruža tumače, u suštini je jeftin trik i običan blef. Ona je uverena da ono što piše nije patetično, ali ako nam se ipak učini, eto pa lepo nam je rekla. Bogami, ne samo da je patetično, nego je u velikoj meri prešlo granice ukusa.
Neke od priča koje se pojavljuju u knjizi objavljene su i ranije, po periodici i po antologijama. One su u tim izborima funkcionisale u određenom tematskom ključu koji je od čitalaca unapred zahtevao okvir za tumačenje. Sada, skupljene u knjizi, neke od njih prosto štrče i nemaju nikakav smisao, što će reći da je čitava zbirka skupljena zbrda-zdola i nije promišljena kao celina, a to nije bio slučaj sa Vašarskim mađioničarem. Čini se da je u pitanju manja stvaralačka kriza jer postoje i u ovoj zbirci očigledni dokazi vrsnog spisateljskog umeća, ali je taj broj veoma mali. Čini mi se da je ova knjiga trebalo da sačeka u ladici, odnosno da se neke priče dokuvaju, kao i da pristignu neke nove i bolje jer zaista je šteta ne održati već postignut nivo pisanja.
Lako je novu zbirku Jelene Lengold uklopiti u izdavačku politiku Arhipelaga koji, posebno kada je reč o srbijanskoj prozi, štampa mainstream izdanja u kojima je moguće uživati bez razmišljanja (sic!), ali već je dovoljno vremena posvećeno shvatanju književnosti kao robe koja bi trebalo da se nađe u aerodromskim čekaonicama, a ne na policama biblioteka i ozbiljnih knjižara. Koga takva književnost zanima neka obrati pažnju i na ovo izdanje, legitimno je, i tako nešto treba da postoji, samo što u Srbiji to podvlači jasan ideološki stav o kojem se u pristojnim kućama ne govori jer odiše plavožutim

Vladimir Arsenić

21.09.13 Pobjeda

Ljubav se ne zaboravlja, nju samo možete ostaviti za sobom, svesno, namerno, znajući da ste tamo, na tom mestu, ostavili i veliki komad sebe.
I što se više udaljavate od tog mesta, to vam više nedostaje ono parče sebe koje ste napustili. Kad–tad, moraćete da se vratite po to.
Jelena Lengold, Manja java

Jelena Lengold je pesnik. Tačnije nije samo pesnik, ali je prevashodno pesnik. Ili sam je ja kao pesnika prvo upoznao. Svejedno. I da, naravno da ovde nije reč o rodno nesenzitivnom jeziku ? pošto je Vislava Šimborska tvrdila kako reč pesnik po rodu ni ne može da se menja. Šimborska je jedan od najvećih pesnika današnjice, i u ove stvari svakako je bila dobro upućena. Hm, zašto sam u kontekstu priče o novoj knjizi priča Jelene Lengold uopšte spominjao Vislavu Šimborsku ? možda zbog zajedničkog im osećaja za važnost detalja. Za fragmente razbacane u vremenu čijeg punog smisla često uopšte nismo svesni. Kao i Šimborska, i Jelena Lengold je majstor detalja. Fudbalskim rečnikom kazano ? iako, moguće, Jelena fudbal uopšte ne voli (makar se to iz njene proze ne može zaključiti) ? Lengoldova je virtuoz književnog driblinga na malom prostoru. Od njenih pesničkih knjiga, a objavila ih je šest, lično najviše volim Sličice iz života kapelmajstora (1991), prevashodno zbog sposobnosti da se efemernosti svakodnevice pretoče u istinske pesničke (jezičke) spektakle. Od trenutka kada sam ovu knjigu kupio, ima tome već dvadeset godina, Jelena Lengold spada među one moje omiljene pesnike za koje ne postoje male teme. Preciznije, Jelena Lengold itekako voli velikomale književne i životne teme. Takva joj je i proza koju, tradicionalno već, objavljuje u beogradskoj izdavačkoj kući Arhipelag (ovo je već peta Jelenina knjiga kod istog izdavača).
Kao i u prethodnim zbirkama priča Vašarski mađioničar (2008, 2009, 2012) i Pretesteriši me (izbor, 2009), i u novoj knjizi sjajnog naslova U tri kod Kandinskog centralna tema oko koje Lengoldova gradi živote svojih književnih junaka jeste ljubav. Jelena piše o: tihim, empatičnim, pokadšto melanholičnim, opsesivnim, prevaziđenim, neprežaljenim, slučajnim, neostvarenim, ekstatičnim, dramatičnim, strasnim, uzvišenim, banalnim, sebičnim, telesnim i duhovnim ljubavima...
Da ne bude zabune ? iako centralna tema njene knjige jeste ljubav, tačnije njena prelamanja u svakodnevici, Jelenina proza nikako nije banalna, patetična niti romantizovana. Lica ljubavi uvek su naša lica. Mnogostruka. Pomireni sa sudbinom, pojedini Jelenini junacu otkrivaju nam onu tamniju, melanholičnu, depresivnu stranu ljubavi. Njeno naličje takođe jeste jedno od naših mogućih lica. Jelena piše o ljubavima koje se odvijaju u senci starosti, u senci na prvi pogled nebitnih trenutaka koji zapravo suštinski određuju živote, u senci putovanja, u senci nekih samo naizgled zaboravljenih gradova, jedne slike Vasilija Kandinskog, neuslišenih želja, preljuba, vozova koji nikuda ne stižu, u senci dugih, pomalo dosadnih života... Pišući o ljubavi, Lengoldova piše i o telesnim strastima, uzletima, čežnjama, mimoilaženjima... O ljubavima koje uznose i uzdižu ali i onima koje ljude čine još usamljenijim. Jelena zna da je, uz smrt, ljubav svakako najsloženija književna i životna tema ? sa mnoštvom pukotina, tihih uvala i rukavaca, jednako koliko i zavodljivih brzaka, odnosno nepredvidivo opasnih, mutnih, neistraženih vrtloga i virova. Lica ljubavi su i oni unutrašnji glasovi, koji govore o nama kakvi smo mogli da budemo/postanemo, nama kakvi smo nekad možda bili. Naš karakter oblikovan je našim ljubavima ? ili nedostatkom (nedostajanjem) istih, kakogod. Koristeći se naslovom jedne od njenih priča, Jelena jednostavno piše Život, u najkraćem.
Čitajući Jeleninu knjigu ne jednom setio sam se i one slavne Tolstojeve rečenice, čija bi parafraza, ovom prilikom glasila: Sve srećne ljubavi liče jedna na drugu, sve nesrećne ljubavi nesrećne su svaka na svoj način. S tim što Jelenine priče nikako ne liče jedna na drugu. Pošto forma priče očigledno odgovara njenoj naravi, lako ćemo primetiti da je Jelena Lengold staromodna na najlepši način na koji to pisac danas može da bude ? gde se samo pisanje doživljava i praktikuje kao rad na (u) jeziku. Jelenin stil karakteriše precizna i racionalna upotreba reči. Nema u ovim pričama ničeg suvišnog, nepotrebno kitnjastog niti patetičnog. Svaka Jelenina priča pisana je s umešno izabrane (početne) pozicije. U drugom/drugačijem književnom registru. Da ne znate da ih je pisala jedna ista osoba ? ovu knjigu mogli bi čak doživeti i kao reprezentativan izbor priča o ljubavi. Sve ovo, čini mi se, više je nego dovoljan razlog da vam preporučim ovu, do sada možda najkompaktniju, a zašto ne reći, uz meni vanredno dragog Vašarskog mađioničara, možda ponajbolje napisanom knjigom beogradske pesnikinje, pripovedačice i romansijerke Jelene Lengold.
Nebojša Milenković

02.09.13 Blic

Sioran je, otprilike, rekao da je obdarenost jednog pisca srazmerna njegovoj surovosti: on bi, trebalo da bude sposoban da bez kompromisa suočava svoje junake sa nesrećom, s opštim mestima od kojih im se muti razum. Tako je, na primer, narator „Mravinjaka“, jedne od najboljih priča na srpskom jeziku od početka veka, razdiran strahom od smrti, ali i od nepodnošljivih prizora staračke patnje; nehotično zamenjujući teze, on od besmrtnosti očekuje neprolaznu fizičku ekstazu, pa se frustrirano obrušava na kip božanstva u koje zapravo i ne veruje.
I ostali junaci Lengoldove su u zanosu: oni ništa više ne očekuju od života, sve spoljašnje za njih je zgasnulo, a ostala su samo sećanja koja razrastaju u utešne iluzije ili neki paranoični smisao; Sioran bi (eto njega ponovo) rekao da su ispali iz vremena i da su, očajnički pokušavajući da se u njega vrate, izgradili sopstvenu negativnu večnost u kojoj sada tamnuju. Iako su svi ovi muškarci i žene nekada bar bili voljeni, čak ni u uspomenama za njih više nema ni sreće ni slasti, već samo mučnih utisaka da su im srca jedena i duše vađene, a da su oni sami postali olupine kojima ne preostaje drugo do da se prepuste struji. I dok se prirodna čežnja za besmrtnošću prožima sa očajničkom potrebom individue da se kroz povezivanje sa drugim potvrdi kao ličnost, ljubavno-erotska tematika se preobražava u egzistencijalnu, a nedozrela samosvest (junaka) pokušava da pronikne u tajne univerzuma; u tom neskladu, u toj tragičnoj neadekvatnosti i jeste tajna upečatljivosti ovih priča.

Vesna Trijić

24.08.13

Magazin Elle

Ljubav se ne zaboravlja, nju samo možete ostaviti za sobom, svesno, namerno, znajući da ste tamo, na tom mestu, ostavili i veliki komad sebe. I što se više udaljavate od tog mesta, to vam više nedostaje ono parče sebe koje ste napustili. Kad-tad, moraćete da se vratite po to. (str. 145)

Jelena Lengold – kakva je to uopšte spisateljica? Za početak, nema dva prezimena nego tek jedno jedino, i to isto još od rođenja. Potom, nije televizijska voditeljka, trač-kolumnistkinja u pokušaju, javna lucprda iz kičerskih predstava o „otkačenoj umetnici“, niti bilo šta slično iz uobičajenog egzibicionističkog repertoara. Dalje, ne viđamo je ni kao gošću po estradnim TV brbljaonicama gde bi mogla, drugo moja i sestro slatka, sa drugim dežurnim dvoprezimenjakinjama da raspreda o svemu onome o čemu ili ništa ne zna ili zna sve, ali je to nešto o čemu se može ne znati ništa bez ikakve štete. Pa onda, redom: ne nosi ekstravagantne šešire, ne ispoveda nam se gde i s kim letuje i zimuje niti se drži kao da očekuje da bi to nama trebalo da bude važno, i uopšte, ne spada nikako i ničim u onaj sloj koji se kod nas naziva „poznate ličnosti“ a koji je, kada su u pitanju žene koje pišu, „kodifikovan“ otprilike na gore opisani način. A taj način je takav da su, u poređenju s njima, turbo folk pevačice dame i umetnice od najvišeg personalnog i artističkog integriteta.
Jeleni Lengold, međutim, ništa od toga nije potrebno jer ona je naprosto – Pisac. I to među najboljima koji trenutno postoje u srpskoj književnosti, a književnost je jedna od retkih lepih, dobrih i pametnih stvari po kojima nismo baš pri dnu ovog kontinenta, a ni šire. Nova zbirka priča Jelene Lengold (za one koje zanima istorijat plemenitog „slučaja“ J. L., , neka potraže moje tekstove o njenim prethodnim knjigama proze) na prvo čitanje nameće mi se kao verovatno najbolja njena kolekcija priiča do sada. Ili, hajde da budem oprezniji, u najmanju ruku najkonzistentnija, kvalitativno najuravnoteženija, ako hoćete – najzrelija. Pri čemu ovde „zrelost“ nikako, ali baš nikako nije pristojan eufemizam za izvesno rutinerstvo, smorenost i rezignaciju, nego je baš ono što i treba da bude: moćna i uzbudljiva proza za koju je potrebno ne samo mnooogo književnog dara (to van svake razumne sumnje!) nego i onaj „gorki talog iskustva“, kako kaže Kiš. Naravno, priču o „iskustvu“ ovde ne treba shvatiti na onaj banalizujuće doslovan način: nisu ove pripovetke nikakve ispovesti JL, ma koliko bilo jasno da je u mnoge od njih utkano i manje ili više autobiografskih momenata i iskrica, nego su gotovo sve od ovih osamnaest priča tako „nepapirnate“, tako „žive“, upravo zato što iza njih stoji i jedan emotivni i intelektualni život koji je primio i zadao odgovarajući broj rana, koji je fenomen ljubavi i večitog muško-ženskog (ne)pronalaženja sagledao sa svake dostupne strane, da bi nam na koncu podario „izveštaj“ u kojem se iz stranice u stranicu oblaporno uživa, čak i onda kada i samog čitaoca ili čitateljku ranjavaju Jelenini nesmiljeno lucidni, duhoviti ili pak melanholični uvidi u to koliko smo zapravo beznadežni slučajevi, i koliko živimo i umiremo kao idioti i emotivni invalidi, nesposobni da se sastavimo i sa sopstvenim željama, kamoli da ih ostvarimo – šta god „ostvarenje“ uopšte značilo, i da li je kao takvo moguće.
Knjiga je relativno neopsežna, manje od 150 strana, i nije ni „laka“ na onaj trivijalni način, niti „teška“ po onoj celomudrenoj matrici za opsenjivanje prostote, nego je pisana onako kako se izuzetna proza piše: glavom, srcem i stomakom, u svakom „aspektu“ do krajnjih konsekvenci. Najmanje pet-šest priča apsolutno je antologijske vrednosti, a možda tek jedna ili dve nisu do kraja uspele. Ako je to nekome malo, recite mi šta je mnogo i pokažite mi gde to ima? Okanimo se, dakle, jalovog sprdanja sa lucprdama: čitajte Jelenu Lengold, šteta je gubiti vreme na gluposti, ako već ne morate.

Teofil Pančić