U kafeu izgubljene mladosti

20.07.15 Polja

Koliko metafizičkog potencijala nosi u sebi naizgled svakodnevni život u gradu, ispunjen diskretnom potragom za identitetima, za sopstvenom i tuđom prošlošću? Koji su to trenuci u kojima se fikcija i biografija prepliću do nerazlučivosti i postoje li urbani toposi koji „emituju značenja“ iz nataloženih događaja koji su se u njima odigrali? Veći deo proze Patrika Modijana bavi se upravo ovim pitanjima. Kada prošlost počne da nestaje iz pamćenja, dešava se njena re-kreacija, njeno „dopisivanje“ tumačenjem dokumenata i istorijske građe, pomognuto širenjem postojećeg, preostalog sećanja u procesu neprekidne obrade u sadašnjosti, gde se vrši naknadno povezivanje detalja u celovite priče. Kada prođu kroz ove „filtere“, sećanja gube verodostojnost i postaju fikcija. Sudeći po obrazloženju Nobelovog komiteta, upravo je „umetnost sećanja koja oživljava izgubljene ljudske sudbine i teškoće života pod nacističkom okupacijom (Francuske)“, donela Patriku Modijanu Nobelovu nagradu za književnost 2014. godine. U ovom obrazloženju Modijano je nazvan i „Prustom našeg vremena“ što je opšte mesto u tumačenju dela ovog savremenog pisca, „nulta tačka“ od koje može poći i priča o njegovim kratkim romanima U kafeu izgubljene mladosti i Dora Bruder.1
* * *
Kao i u većini Modijanovih knjiga, radnja romana U kafeu izgubljene mladosti odigrava se u Parizu, u vremenu koje nije eksplicitno definisano, te se može utvrditi sasvim posredno i okvirno. Drugi svetski rat se pominje kao činjenica od koje je prošlo možda i više decenija, a informatička revolucija koja je od početka devedesetih postepeno počela da prožima sve aspekte života na zapadnoj hemisferi, još uvek nije na vidiku. Tako autor stvara utisak „univerzalnog“ vremena, onog najdužeg perioda 20. veka kome je teško „ući u trag“ jer u njemu izostaju u većoj meri distinktivna obeležja. To je ono doba koje se može omeđiti od kraja pedesetih do kraja osamdesetih godina prethodnog stoleća. Možda jedini trag epohe nalazimo u postepenoj promeni brojnih gradskih lokacija, gde stare kafee i zanatske radnje zamenjuju luksuzne prodavnice, a u čemu se prepoznaje proces komercijalizacije, kao i kretanje ka potrošačkom društvu koje je karakteristično za gotovo čitavu drugu polovinu 20. veka.
Negde u tom vremenu „izgubljeni“ su događaji koje autor saopštava kroz četiri različita glasa, a koji se obraćaju čitaocu u prvom licu jednine, i kroz čije vizure se činjenice u vezi sa događajima dopunjuju i objašnjavaju. Pa čak i takvo, fluidno vreme, javlja se samo kao refleksija pojedinih pripovedačkih glasova koji se iz nekog drugog trenutka, odnosno iz sadašnjosti teksta prisećaju prošlih događaja. Tehnika njihovog pripovedanja ponekad je i skokovita, a hronološka nelinearnost javlja se kao posledica brojnih „asocijacija-okidača“ koje prenose priču u neko drugo vreme.
Centralne teme romana su lutanje i potraga za identitetom i ostvaruju se u najvećoj meri kroz sudbinu glavne junakinje, mlade Žaklin Delank, zvane Luki. Bekstva od sebe same i sopstvenog života karakterišu junakinju od detinjstva do samog kraja romana, pa ona konstituiše identitet uvek iznova, kroz napuštanje života koji je do tada vodila. Kako izgleda ta „istorija bežanja“? Žaklin Delank u ranim tinejdžerskim godinama besciljno luta Parizom, praveći kratkotrajna „bežanja“ od kuće u periodu dok joj je majka na poslu, radeći u trećoj smeni. Bekstva se nastavljaju i kasnije, raskidanjem odnosa sa društvom, odnosno grupom ljudi sa kojom se sastajala u kafeu Kanter, a zatim i odlaskom iz nefunkcionalnog braka. Nakon napuštanja muža, ona se zbližava sa novim društvom, koje se okuplja u jednom drugom kafeu, pod nazivom Konde, gde se i odvija najveći deo romana. Istovremeno upoznaje mladića koji joj postaje ljubavnik. Kada ova veza „pripreti“ novom stabilnošću, Luki odabira smrt i samoubistvo kao konačno, ultimativno bekstvo.
Radnja se ostvaruje najpre kroz glas anonimnog stalnog posetioca kafea Konde, a priču zatim nastavlja privatni detektiv koga unajmljuje suprug junakinje kako bi je pronašao. U tom poglavlju Modijano umešno uvodi elemente žanrovskog, detektivskog romana, postavljajući potragu za osobom kao refleksiju potrage za identitetom. U trećem poglavlju sama Luki obraća se čitaocu, da bi poslednja dva poglavlja pripovedao njen ljubavnik Rolan. Svi naratori na različite načine pate od krize identiteta koja je pored glavne junakinje najočitija kod Rolana, što se javlja kao element koji ih dodatno povezuje, i što je i jedna od ključnih tematskih tačaka romana. Kada jednom raskrste sa prethodnim periodom u svojim životima, i Rolan i Luki više ne zalaze u delove Pariza u kojima su se ti životi odvijali, ti gradski kvartovi postaju za njih „zabranjene zone“ koje izazivaju niz asocijacija na prethodne događaje, a koje tekst romana nikada do kraja ne otkriva. Tako se prošlost javlja tek kao slutnja, pritajena opasnost koja ugrožava ličnosti na jednom dubljem, gotovo egzistencijalnom nivou. Ponašanje junaka i njihova lutanja često nemaju opipljivo motivacijsko uporište u radnji romana, i čitalac ne saznaje do kraja koji su to konkretni motivi uslovili postupke i delovanje junaka. U takvom miljeu naslućuju se i činjenice koje nisu eksplicitno date, pa tako, na primer, nepostojećeg Lukinog oca, koga ona navodno nikad nije upoznala, možemo „prepoznati“ u liku majčinog prijatelja, vlasnika garaže koji finansijski pomaže Luki nakon smrti njene majke. I upravo suptilnim kreiranjem atmosfere pretpostavki, Modijano uspešno postavlja problem identiteta u egzistencijalističkom ključu, gde je njegovo uporište dublje od površinske, iskustvene ravni, i time simbolički govori o postojanju koje prethodi suštini i koje je traumatizovano kada se ta nametnuta ideja suštine ne ostvari.
Autor nizom detalja dočarava melanholičnu atmosferu grada koji kao da je izgubljen u subjektivnom vremenu njegovih junaka, vremenu svedenom na nekoliko događaja u kojima oni učestvuju, a koji ih suštinski definišu. Modijanov Pariz je Pariz margine, neuspešnih studenata, poluafirmisanih pisaca, opskurnih detektiva, spiritualista, emigranata koji kriju svoje poreklo. Plošnost junaka, njihovih psiholoških profila i međusobnih odnosa je strateška, i upućuje na drugu, identitetsku plošnost. Čitanjem se stiče utisak da se čin književnog uobličavanja glavne junakinje i drugih likova ne odvija do kraja, pa roman kao da odslikava i nedovoljnost, odnosno neuspeh „otiska“ književnih likova u tekstu. Oni lutaju pariskim arondismanima, prepoznajući i sami u njima „bescarinske zone“, mesta „crne materije“ gde vreme, prošlost i sećanje ističu svoje metafizičke potencijale. Na kraju, u nemogućnosti da se ostvari ni u jednoj od uloga koje joj autor romana U kafeu izgubljene mladosti namenjuje, Luki sasvim očekivano napušta i sam život, kao da je u pitanju samo još jedna rola koju treba „skinuti sa sebe“. Na tom mestu prestaje i sam roman, kao fiktivni svet glavne junakinje. Kao što je pokušaj verne rekonstrukcije prošlosti osuđen na to da završi u fikciji, tako je i identitet Žaklin Delank, zvane Luki, fikcija na koju ona nije pristala.
* * *
Potraga za identitetom glavna je tema i kratkog romana Dora Bruder, ali ona se u ovom delu ostvaruje na dijametralno drugačiji način nego u romanu U kafeu izgubljene mladosti. Siže romana je rudimentaran i minimalistički: neimenovani narator, za koga kasnije po diskretnim biografskim detaljima saznajemo da je sam Patrik Modijano, opisuje svoju potragu za detaljima iz života petnaestogodišnje jevrejske devojčice Dore Bruder koja je u decembru 1941. pobegla iz jednog pariskog katoličkog internata u koji ju je otac upisao kako bi prikrio njeno jevrejsko poreklo. Nakon višemesečnog odsustva ona je pronađena, ali uskoro opet beži, ovaj put od kuće, da bi na kraju bila pritvorena, poslata u logor Dransi, a odatle u Aušvic. Njeni roditelji doživljavaju gotovo identičnu sudbinu, otac nešto ranije, pa potom i majka.
Za razliku od romana U kafeu izgubljene mladosti, vreme u knjizi Dora Bruder je „prenormirano“ i „metastazirano“ u dokumentarnosti, ono je neka vrsta opsesije pripovedača i grupisano je u tri celine: prva se odnosi na vreme nacističke okupacije Francuske, i prati Doru Bruder, druga celina obuhvata sredinu šezdesetih godina 20. veka, vreme mladosti naratora, i javlja se kao usputna, ali ključna digresija, dok je treće vreme ono iz kojeg narator priča priču, odnosno 1996. i 1997. godina. U trenutku naracije pripovedač već osam godina pokušava da rekonstruiše sudbinu Dore Bruder, pošto je naizgled slučajno u jednim starim novinama video oglas kojim je otac traži. Ta potraga postaje opsesija iza koje se polako otkrivaju poteškoće pronalaženja sopstvenog identiteta. Za razliku od romana U kafeu izgubljene mladosti, u Dori Bruder problematizacija identiteta ne ostvaruje se u direktnom bekstvu od sopstvenog života, već u utapanju u tuđi, izgubljen i zaboravljen život.
Motiv skitanja je i ovde ključan i bazični, a bekstva Dore Bruder su takođe nemotivisana, i narator ne uspeva da otkrije šta je Doru nagnalo na te korake. Kao i u slučaju Žaklin Delank Luki, bežanje Dore Bruder ima egzistencijalni karakter koji se na kraju pokazuje kao zlokoban i tragičan. Naime, naizgled zaštićena jevrejska devojčica u katoličkom internatu u kojem je mogla preživeti rat, skreće pažnju na sebe nestankom i određuje time svoju krajnju sudbinu u nacističkom logoru smrti. Time svog oca stavlja u nezavidnu poziciju u kojoj on pokušava da je pronađe, zabrinut za njenu sudbinu u okupiranom Parizu, što obuhvata i prijavljivanje njenog nestanka vlastima, pri čemu sam čin prijavljivanja podrazumeva otkrivanje njenog jevrejskog porekla. Prijava nestanka u cilju povratka devojčice biće, paradoksalno, osnov za njen nestanak nekoliko meseci kasnije, ovaj put konačni, u logoru smrti. I zaista, gorka je ironija minuciozna birokratska pažnja i pedantnost pri dokumentovanju prisustva miliona, kako bi se isti ti milioni učinili trajno odsutnim.
Naravno, pojedinačna sudbina u ovom Modijanovom romanu samo je paradigma sudbine miliona u Drugom svetskom ratu, i opsesija glavnom junakinjom javlja se kao pokušaj da se jedan život individualizuje i izdvoji iz tog obezličenog mnoštva žrtava. Ta usredsređenost neodoljivo asocira na onu monstruoznu, ali i višeslojnu, čuvenu izjavu koja navodi da je jedna smrt tragedija, a milion smrti statistika. Kako roman teče, potraga za Dorom Bruder sve više postaje naličje potrage pripovedača za sopstvenim identitetom, pokušaj da se simbolički obnovi odnos sa ocem. Rekonstrukcija života Dore Bruder promeće se tako u zamenu traganja za ocem sa kojim se pripovedač razišao u mladosti, u svađi, nakon čega ga više nikada nije video. U tom smislu značajan je podatak da je otac naratora, kao Jevrejin, bio uhapšen gotovo u isto vreme kad i Dora Bruder, pa se na taj način roman bavi i temom identiteta evropskih Jevreja koji se ostvaruje kroz nametnute krivice i tragedije. Sličnost dve sudbine se tu ne završava jer narator navodi i svoja mladalačka bekstva od kuće, stvarajući konstantnu paralelu između dva vremena.
Kao i roman U kafeu izgubljene mladosti, i Dora Bruder je tekst koji se bavi Parizom, on oživljava jedan u isti mah i prisutan i nestali grad, grad koji je posrednik dva različita vremena i koji određuje sudbine ljudi u tim vremenima. Pripovedač opisuje pariske četvrti vezane za život jevrejske devojčice, promene koje je grad od tada pretrpeo, a ta „poetika mesta“ doživljava i ovde kulminaciju u sivim gradskim kucima, gde se „oglašava“ teskoba, kao da su se tragične sudbine ljudi i na fizičkom nivou projektovale u fasade, ulice, prodavnice i bioskopske sale.
Roman Dora Bruder prožet je dokumentarnošću, transkriptom navodnih pisama pritvorenika, svedočenjima preživelih, opisom fotografija i drugim materijalom. Ponekad se taj materijal odnosi ne samo na glavnu junakinju već i na druge žrtve okupacije i rata uopšte. Naizgled usputno, u roman je interpoliran mini-esej o piscima, istorijskim ličnostima koje su tragično skončale tokom Drugom svetskog rata. Tako se stvara efekat preplitanja fikcije i dokumentarnosti do mere u kojoj počinjemo da sumnjamo da je i sama Dora Bruder istorijska ličnost. Na delu je dakle obrnut postupak od onoga primenjenog u knjizi U kafeu izgubljene mladosti: za razliku od Luki koja se plošnošću podataka i opisa i kroz nedovršenost fikcionalizuje, Dora se dokumentarizuje, od naizgled subjektivne opsesije naratora postaje gotovo istorijski lik i predstavlja se paralelno sa stvarnim ličnostima pisaca stradalih u ratu. Rekonstrukciju jednog života prepoznajemo tako u romanu Dora Bruder kao etički napor vraćanja dostojanstva koje je oduzeto milionima u ponižavajućoj smrti.
* * *
Žaklin Delank Luki, glavna junakinja romana U kafeu izgubljene mladosti svojevoljno odlazi iz života, u nemogućnosti da se nosi sa postojanjem-fikcijom i simulacijom, dok Dora Bruder pokazuje naličje istog problema jer je silom odvedena iz života kako bi postala fikcija jednog drugog vremena koje pokušava da je povrati i oživi kroz tekst. Patrik Modijano u oba romana uspeva da na harizmatičan, uverljiv i stilski besprekoran način ispiše melanholičnu himnu jednom gradu i gotovo univerzalnu ljudsku zebnju pred postojanjem u kojem se svrha i suština sve više pokazuju kao nametnuti ideali. To osećanje odlično je ilustrovano i na koricama izdanja „Akademske knjige“. U pitanju su stilizovane, crno-bele fotografije, a prikazuju gradske fasade iza stakla zamagljenog kišnim kapima i senku usamljene ljudske figure.

Vladimir Stojnić

23.03.10 Blic

OVO JE KNJIGA jednog od najvažnijih francuskih pisaca druge polovine 20. veka, dobitnika prestižne "Gonkurove nagrade". Roman "U kafeu izgubljene mladosti" čine izukrštane ispovedne priče stalnih posetilaca kafana "Konde" i "Kanter", kojima je jedina zajednička kopča to što ih posećuje centralna ličnost svih ispovesti - tajanstvena Luki, pravim imenom Žaklin Delank. Obe kafane, takođe, imaju magnetno dejstvo da privlače najneobičnije goste, među kojima su najistaknutiji bučni pisci-u-nastajanju, studenti kojima se smučilo studiranje, ljudi bez jasno definisanog zanimanja, ali takvi da ih treba izbegavati u širokom luku, privatni detektivi i drugi umetnici. Luki je vanbračna ćerka zaposlenice u "Mulen Ružu" i vlasnika garaže, privođena zbog mladalačke skitnje, koja slučajno postaje sekretarica, supruga bezličnog Žana Pjera Šuroa, družbenica lepe Žanet poznate pod nadimkom Mrtvačka glava, stalna posetiteljka spiritističkih seansi izvesnog Gija de Vera, ljubavnica lika kog znamo samo pod lažnim imenom Rolan... Njena nemogućnost da se zaustavi na jednom mestu, uz jednu osobu, vodi je ka jedinoj sreći kojoj se na koncu prepušta - bestežinskom stanju, slobodnom letu, skoku s prozora. I put u ništavilo je bolji od dosadnog stajanja u mestu.

ŠTA JE VRLINA OVE KNJIGE: Modiano i u ovoj knjizi ostaje veran svom poetičkom načelu koje glasi: prošlost važnija od budućnosti, jer nam samo ona daje odgovor na pitanje ko smo i kuda idemo.

PRVA REČENICA GLASI: "Od dva ulaza u kafe ona se uvek služila manjim, onim koji su zvali vrata u senci."

POSLEDNJA REČENICA GLASI: "Imala je tek vremena da kaže, kao da samu sebe hrabri: "Gotovo je, prepusti se...""

KADA BI OVA KNJIGA IMALA MIRIS: Mirisala bi na jutro nakon noći provedene u jeftinoj hotelskoj sobi.

PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE: Među drugim knjigama ovog autora, kao što su "Dora Bruder", "Te neznanke", "Mala princeza" ili "Rodoslov".

PREPORUKA ZA ČITANJE: U kafeu u kome ste izgubili mladost.

Autor: Srđan V. Tešin