01.01.00
Dnevnik
29.08.2001.
KOAUTORSTVO U SFERI EKSPERTIZE FENOMENA
Umetnost oči u oči sa bivstvom
Bela Hamvaš-Katalin Kemenj; SVET SLIKE - SLIKA SVETA, APSTRAKCIJA I NADREALIZAM U MAĐARSKOJ; preveo Sava Babić,Dereta, 2001)
Piše: Draginja Ramadanski
Neobičnim i nadahnutim trudom profesora Babića, srpska književnost je već dugo jedino pravo utočište za opus mađarskog pisca Bele Hamvaša. Tu se, osim impozantne serije Babićevih prevoda, ispisuje i knjiga o Hemvaševoj recepciji, o kojoj povremeno takođe imamo prilike da govorimo.
Kao u svakom dobrom suspensu, negde oko sredine, dolazimo do magnum crimena, do sudbinskog dela, koje je često jedva primetno, zatureno delce. Tako je i raspravi "Revolucija u umetnosti", tako naslovljenoj od strane priređivača 1947. godine, bilo suđeno da bračnom paru Hamvaš-Kemenj podari usud izopštenika, i rečito posvedoči o jednoj ne tako davnoj epohi i njenom dijalogu sa vrednostima.
Neporeciv Hamvašev udeo
U svom srpskom izdanju knjiga je doživela umesto preimenovanje igrivom i obuhvatnom sintagmom "Svet slika - slika sveta." Prevodilac je, naime, za ovu priliku kompletirao mnogoglasni dosije, sa koga je prašina prvi put obrisana 1989. godine, prigodom drugog mađarskog izdanja. Osim glasova moćnih ideoloških oponenata, Imreta Kesija i Đerđa Lukača, i uzvratnih, moćnih Hamvaševih replika, tu je i "Posveta" učitelju-preteči Lajošu Filepu i "Epilog" iz pera Katalin Kemenj nastao 1988. godine, kao i sasvim svež esejistički zapis prevodioca, koji pomera granice vrednovanja jednog književnog slučaja i postavlja niz dodatnih pitanja.
Jedno od njih je koautorstvo, ovaj put u sferi ekspertize fenomena, imenovanog u podnaslovu rasprave kao "Apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj". Bez apriornih predrasuda u pogledu finalnog rezultata takve stvaralačke avanture, koja nam je poznata u licu dvojice ili trojice braće, sestara, prijatelja, rođaka (Pouis, Gonkur, Strugacki, Bronte, Iljf-Petrov, personifikovani trio Kozma Prudkov etc), imamo, dakle, priliku da se susretnemo sa koautorstvom bračnih drugova, za razliku od mnogih sličnih saradništava koja su ostala zapretana, skrivena ili čak falsifikovana (Ajnštajn i Mileva Marić).
Prevodilac i priređivač ovog dosijea je veoma obziran prema konačnom rezultatu takve saradnje, uz zapažanje da nije došlo do pravog amalgamisanja rukopisa, već do sume čiji se segmenti daju atribuirati, što je i učinjeno. Naravno uz neporecivu prednost Hamvaševog udela, koji je blago rečeno zapamtljiviji.
I nehotice smo, dakle, upućeni na sameravanje pokazatelja ingenioznosti, što je nezahvalan posao, pogotovo ako se povezuje sa potencijama muškog i žeskog pisma. Simptomatično je, ipak, da su sva poglavlja koja ilustruju suverenost poslednjeg, iz pera Kamenjeve, sklone da ženu vidi kao ravnopravnog stvaraoca a ne kao neurotičnu kopiju muškarca.
Suština predočenog sukoba, koji je karakterističan za epohu umetničkog modernizma i avangarde, leži u dubinskom nesporazumu između njegovih aktera. Umetnost je neporecivo vezana za fenomen revolucije, kako u njenim zametnim tako i zrelim i posuvraćenim manifestacijama. Revolucija je razorila svakodnevicu i stavila na dnevni red postojanje. Umetnost je, animirana upravo revolucionarnim potresom, izašla iz kolotečine puke deskriptivnosti.
Hamvaš korene tog kopernikanskog obrta, tog radikalnog jaza između celokupne prethodeće umetnosti i umetnosti modernizma veoma pronicljivo dijagnostikuje i osnovna vrednost ove knjige i jeste u toj dijagnozi.
Ideja, koju Hamvaš filozofski kompleksno zagovarao, ne podaje se svođenju na dnevno ideološku pragmu te biva osuđena, u ime te i takve pragme, na žigosanje i linč. Tragedija je u tome što je inspirator tog obračuna bio mađarski filozof Đerđ Lukač.
Šta se zapravo dogodilo?
U jednom trenutku istorije slikovnosti, prestaju da budu važni lepi motivi (kada je lepo ono što je prirodno lepo) i umetnost iznalazi drugu jednačinu - lepo je ono što je istinito. Nije se radilo o običnoj smeni škola i pravaca, nego o onome što se danas zove smena umetničkih paradigmi.
Hamvaš tu novu dimenziju umetnosti naziva istinotražiteljstvo. Ona se vezuje upravo za fenomen pojačane korespondencije umetnosti i savremenih vrednosti. Pri tome se podrazumeva i stanje u nauci date epohe. Još je Berđajev pisao o vezi kubizma i nove fizike, koja ukida uzročno-posledične odnose i dinamizuje tačku motrištva.
Tu presudnu savremenost Hamvaš izmešta iz sumraka 19. u svitanje 20. veka, i prati je kroz stvaralaštvo pionirske slikarske tetrade mađarskog modernizma (Ferenci, Gulači, Čontvari, Vajda). NJihovu orijentaciju vezuje za dostojevskijanski univerum probuđenih zloduha, dakle par ekselans socijalnu vrednost. Glavni reagens te situacije je tremendum, čije užasnuto lice je odgonetnuo u autoportretu Ferencija iz 1893. godine, i u potonjim opusima slikara, koji stavljaju i zbacuju sve maske epohe.
Filozofska osnova te neverice može biti i Ničeova postavka da činjenice ne postoje, već samo njihova interpretacija. Tu se dovodi u sumnju ne samo mogućnost prikazivanja nego i postojanja stvarnosti.
I otuda je u kontroverzi Lukač-Hamvaš po svoj prilici reč o tragičnom nesporazumu. Jer je Hamvaš upravo najozbiljnije uvažio zastrašujući diktat oburžoazivanja i komercijalizovanja svih duhovnih vrednosti, i apstraktnoj umetnosti u tom kontekstu dodelio "neviđene" soteriološke, spasiteljske mogućnosti.
Kao reakcija na obezduhovljenu realnost javlja se glad za duhovnošću. Ona odlikuje upravo nišče duho, sa spasonosnim okretanjem oniričkom, infantilnom, arhaičnom, koje vodi do jantre i mandale, do magijske potrage za partnerom u umetničkoj i svekolikoj komunikaciji.
Izvršnik tog istorijskog naloga je lik lude, komedijaša, Arlekina, jurodivog, sektaša, autsajdera tipa kneza Miškina i Aljoše Karamazova, koji kidaju sve veze sa vlašću i okreću se svojoj skandaloznoj gladi za pneumom, za smislom, za duhom.
Ta fiks-ideja istinotražiteljstva i jeste ona revolucija iz naslova, ono posuvraćenje unutarnjeg pogleda, onaj "skandal kao znak duhovnog zahteva", kada slika prestaje da bude prizor, kada nas dotiče i oslovljava kao reč, u stanju (condition) "recipročne nostalgije". Kada nas, po rečima Hamvaša, poziva na poistovećenje sa zajednicom.
Borba za vlast
Slika kao tačka, kao celovitost, kao mandala, kao rezultat katabaze, ronjenja do smisla, kao silazak u pakao sa bojom koja prestaje da bude trenutak opisa stvarnosti, postajući, zauzvrat, likovnost sama.
Hamvaš insistira da se taj zaokret u mađarskoj umetnosti desio najpre u muzici, dvadesetih godina (sa njenom folklorizacijom i vezom sa drevnom baštinom, kod Bartoka i Kodaja), a potom, i najdramatičnije, u slikarstvu, (na liniji izražajnosti Kandinskog, Klea i Sezana) gde traje sve do poznih četrdesetih, kada je proskribovan u ime kratkovidog socijalnog diktata, bez da se uoče dubinske potrebe jedne, borbom za vlast, ranjene zajednice.
Taj blago rečeno nesporazum prisutan je i na našoj, srpskoj umetničkoj sceni u istom periodu, od 20-ih do 40-ih godina, ali je, za raliku od mađarske, kristalisao upravo u književnosti (nadrealistički almanah "Nemoguće", "Putevi", "Svedočanstva"), kao osebujni pesničko-politički koncept, koji nadrasta ograničenja čiste i angažovane umetnosti, tradicionalizma i avangarde, o čemu svedoče markantne individualnosti pokretača, praktičara i potonjih disidenata naše revolucije u umetnosti.
Sve ovo o čemu razgovaramo, najsnažnije se, naravno, ispoljilo u umetnosti Rusije i mladog SSSR-a, koja je, isprovocirana istim tim dostojevskijanskim zlodusima, krenula u potragu za istinom i pravom duhovnošću, napuštajući monumentalni i opsenarski realizam predvižnika. Ogromno konceptualno bogatstvo te i takve ruske umetnosti oči u oči sa bivstvom Hamvašu je, verovatno, bilo dobro poznato.
