Rokopisi

12.07.08 Danas

Ja sam prva generacija koje je ostarila uz rokenrol. Postoje penzionisani piloti, lekari, advokati, učitelji... Ja sam rokenroler u penziji i nije me toga stid. Neko je morao i to da bude, kaže najslavnije ime srpskog rokenrol žurnalizma, čija se prva, i poslednja knjiga Rokopisi pojavila četrdeset godina posle objavljivanja prvog teksta.Petar Popović jedan je od najboljih, najpoznatijih i napopularnijih poznavalaca rokenrola u staroj, velikoj Jugoslaviji, i njegov promoter u herojskim vremenima kada je bio dostupan samo povlašćenima, entuzijastima i zaluđenicima, vremenima kada je smatran gotovo antidržavnom rabotom. Prijatelj i savetodavac rokera sa ovih prostora, direktno zaslužan za mnoge bogate karijere, mada će uvek reći da se sa tim preteruje...Prvi tekst za pare (citiram ga), objaviće aprila 1967. godine u nedeljniku Gong, ali držim da je zaista počeo koju godinu kasnije, vezujući hiljade mladih ljudi da ponedeljkom provode Veče uz radio. Bio je urednik Džuboksa u njegovim najslavnijim danima, pokrenuo i uređivao časopis Rock, radio u Politici i Unicefu... Na radost mnogih mladih rokera jedno vreme nešto se pitao i u PGP RTS.
Živa enciklopedija rokenrola, svedok i učesnik. Od legendarnog petodnevnog koncerta na ostrvu Vajt 1970. godine do gitarijada u Sanadu, Bajmoku ili Trsteniku...
Osim za ženu i bliske prijatelje, za sve ostale je jednostavno Peca. Tvrdio je, svojevremeno, da Tina Tarner ima krive noge, da je siguran kako nosi kontaktna sočiva, ali da lepšu ženu nije video...Pre svega toga, januara 1966. godine na jednoj od ondašnjih Gitarijada na Sajmištu, "istakao se u akciji" tako što je nogom od stolice pogodio čuvenog gitaristu Dragog Jelića, jer je kao pobegulja napustio topčiderske Beduine i prešao u popularnije Siluete. Iako brđani teško praštaju, kasnije je sa velikim gitaristom i njegovom YU grupom prijateljevao i sarađivao.
Samo koju godinu kasnije, kreiraće deo kultne emisije sedamdesetih Veče uz radio na Radio Beogradu. Urednik Nikola Karaklajić dao mu je šansu, a zauzvrat dobio i do danas neprevaziđenog promotera andergraund kulture i novih muzičkih trendova oličenih u grupama kao što su Cream ili Jethro Tull. Okoštali, državni Radio Beograd dobiće nove mlade slušaoce a P.B. Popović, iako ne ume da izgovori r, armiju obožavalaca i sledbenika koja i danas pamti slike koje je gledala dok je on govorio. I danas oni vide zalazak sunca, negde u Americi, dok ujeda gitara Djuana Almana, vide delirijum posle koncerta Džefa Beka u Filmor Istu, pamte setno lice oca Roda Stjuarta dok ispija pivo u svom pabu i sa prijateljima se vajka kako je njegov sin mogao da bude veliki fudbaler, a mali Rod je samo prvi na nekakvoj muzičkoj top listi... Kao i oni koji su ga slušali, i Popović se seća. Svega.
"Nikola je bio mudar čovek i znao je kako da zaobiđe breše koje su postavljali tadašnji cenzori Radio Beograda. Zato smo odlučili da damo šansu našim grupama koje pevaju na srpskom. Tako sam postao lovac, tražio sam nove grupe, dovodio ih na snimanje u studio 6. Obilazio sam mala mesta, male koncerte. Nikad ne znaš sa kog izvora kreće velika reka. Jer, tada nije bilo lokalnih TV i radio stanica, nisi imao odakle da se upoznaš sa tom scenom. Jednostavno, morao si da odeš i vidiš da li to vredi. Ako sebi mogu da pripišem neku zaslugu, onda ću reći da sam imao sposobnost da prepoznam vrednosti u rokenrol kulturi."Uvek je rokenrol sagledaovao mnogo šire od gitarskog rifa, ma kako on zavodljiv bio. Zato su u emisiji Veče uz radio promovisani i pesnici, pisci, reditelji, dizajneri, radne akcije... Bio je to i dobar alibi za ondašnje dušebrižnike koji su strogo pazili da neko ne pokvari našu omladinu, ali i značajno za našu kulturu uopšte.Četrdeset godina Petar Popović piše u prvom licu. Radio je tako i u vreme kada je to, u novinarstvu, bila neoprostiva jeres , kada se govorilo i pisalo mi a vispreniji prepoznavali ja, kada je kolektivni duh bio imperativ prve vrste. Ta individualnost izraza bila je još jedna mala sloboda koju je izvojevaoza sebe ali i za nas koji ćemo doći kasnije.
"Nije to bilo pitanje stila, niti mladalački hir, da istaknem sebe u prvi plan. Ne, ja sam, govoreći u prvom licu, jednostavno preuzeo odgovornost za ono što sam radio a imao sam spremnost da uradim ono u šta sam verovao. Jer, ne verujem u kolektivnu odgovornost. U petak 18. septembra 1970. godine pokušavao sam nešto da upecam na jezeru Lok Lomond u Škotskoj i slušao muzika sa tranzistora, kada je BBC objavio da je umro Džimi Hendriks. Vest je bila šokantna, ali meni ne i neočekivana. Jer, u poslednjih dvadesetak dana dva puta sam ga video: poslednje festivalske večeri na ostrvu Vajt i prve večeri u klubu Ronija Skota u londonskom Sohou, kada je svirao sa Erik Bardonom i grupom War. Na ostrvu sam bio razočaran, u klubu zbunjem. Oba puta gitarista je delovao odsutno. Bio je, a kao da nije bio. Fizički stvaran, muzički i psihički ko zna gde. U svakom slučaju veoma daleko. Kako sam sad ispričao, tako sam, nekada i napisao. Tu nema onog mi. Ja sam video, ja sam to tako doživeo."
Tako će 1974. godine, ne namećući nikome svoj sud, u prvom licu napisati: "Tina Tarner, onaj crni plamen što je žario s bine u hali Pionir svakako nije najbolja pevačica koju smo slušali u Beogradu. Čini mi se da nema periku, kao što se misli. Smeo bih se zakleti da nosi sočiva. Znam da ima većinu veštačkih zuba. Koliko sam video, grudi joj nisu neke. Noge su joj malčice krive. Ali, verujte, Tina Tarner je jedna od najzgodnijih dama koje sam do danas sreo."
Podsećam ga na te rečenice. Smeje se.
"E, život je dugačak i demantuje te... Sreo sam posle mnoge lepe žene i pametne ljude i to je moje najveće bogatstvo. Dobra je baka i danas ali, Ava Gardner je najlepša žena koju sam video. Ne samo zato što je moj otac išao u bioskop isključivo kada je neki njen film na repretoaru, već što u njoj prepoznaješ nešto od lepote ljudi sa kojima je živela i radila. Kad nju vidiš, vidiš i Hemingveja i Frenka Sinatru..."Zato se, gotovo incidentno, priča o Avi Gardner i naša među koricama Rokopisa prve i, kako kaže, poslednje Popovićeve knjige. Bez pretenzije da ispriča konačne istine o rokenrolu, kroz dvadeset sedam eseja o najznačajnijim predstavnicima ove kulture od Elvisa Prislija i Frenka Sinatre, preko Kleptona i Dilana, do Davorina Popovića i Arsena Dedića, Petar B. Popović ispisuje, dakako, autopoetičnu istoriju globalnog fenomena, potkrepljenu preciznom faktografijom i lucidnim zaključcima učesnika i svedoka. U pojedinim svojim segmentima, preplićući činjenice, doživljeno i domišljeno, Rokopisi dosežu i do postmoderne proze, tako da pažljivom čitaocu, ne bez razloga, na pamet pada i Goran Petrović, koji će, sasvim drugim povodom, napisati: "Tek tada nisam mogao da razaberem šta je od svega bio film, šta istorija a šta puko pripovedanje."
"Preteruješ, po običaju. Ja te pohvale nisam zaslužio", reći će P.B.P. "Ništa u životu, pa ni ovu knjigu nisam radio da bi se nekom dopao. Sam sam izabrao svoj put i sam sam platio cenu, između ostalog i sa tri operacije na srcu. Znaš, nikada nisam vodio računa o efektu koji će moj rad proizvesti. S druge strane, ja sam i prva generacija koja je ostarila uz rokenrol. Postoje penzionisani piloti, lekari, advokati, učitelji... Ja sam rokenroler u penziji i nije me stid. Neko je morao i to da bude."
Ne verujući u njegovu penziju i izjavu da mu je ovo prva i poslednja knjiga, slikar Milan Tucović mu je poklonio praznu svesku na čijoj prvoj strani je uz crtež Davorina Popovića ispisao naslov "Rokopisi 2". Nisam čuo, ali siguran sam da mu je Peca rekao: "Preteruješ".

Milan Nikodijević

09.07.08 Popboks

Bilo je potrebno više od četiri decenije novinarskog iskustva za prvu knjigu Petra Popovića. Iskusni debitant mahom se vrlo dobro snalazi u ulozi pisca, tvoreći delo koje je već sada neizostavna bibliografska jedinica naše rok publicistike.

U eri u kojoj je relativnost došla na mesto apsoluta, sve je teže orijentisati se vrednosno. Srećom, među šest i po milijardi stanovnika ove planete i dalje postoje jedinke za koje je smisleno provesti život u apsolutnoj posvećenosti nekom fenomenu. Idući putem ličnog primera, oni svojim pregalaštvom skreću pažnju na Vrednosti kojima služe. Jedan od takvih Fanatika sigurno je Petar Popović (1949), neumorni apologeta rok muzike u nas.

Može se reći da su Rokopisi lična karta njegove impozantne novinarske karijere, čiji je dobar deo proveo na mestu urednika dva najtiražnija rok časopisa svih vremena na ovim prostorima, Džuboksa i Rocka. Iako ovako definisana knjiga može zvučati suvoparno, ona je sve samo ne dosadno štivo: u pitanju je važan dokument koji neposrednošću i ličnom notom uspeva da se digne do snage iskaza jedne generacije iz jednog vremena i jedne zemlje.
Popovićev rukopis je uglavnom nepretenciozan i pitak, bez suvišnih bildovanja podataka i erudicije koja je sama sebi cilj. Manirom iskusnog vuka, autor se pismom fokusira na organsku dimenziju popularne kulture i njen uticaj na emotivno-psihički aparat konzumenta. Od živih opisa atmosfere s čuvenog festivala na ostrvu Wight do simbolike karaktera Jimija Hendrixa, Popovićevoj pisanoj reči uspeva da se vine i do visina poezije u prozi.
U isto vreme hroničar, svedok i ljubitelj pop muzike, autor tumači harizmu stvaralaca koje jedino povezuje bavljenje muzikom u prethodnom veku. Među koricama Rokopisa nalaze se uzbudljive storije kako o etabliranim velikanima poput Johna Lennona, Erica Claptona, Dylana i Franka Sinatre, tako i o autorovim favoritima poput Scotta Walkera, Lenne Lovich i članova grupe Slade, koje su ujedno i nenametljive preporuke mlađim naraštajima za kopanje po boljoj prošlosti.
Zahvaljujući daru sklapanja poznanstava, Popović nam izbliza prikazuje muzičke stvaraoce kao obične ljude u svakodnevnim situacijama, pri tome im ne oduzimajući ni delić slave. Druženje s Claptonom i beogradske šetnje s Tinom Turner postaju i privilegija čitaoca.
Tajna dopadljivosti ove knjige krije se i u umeću autora da spoji lično s kolektivnim, akademsko s kolokvijalnim, salonsko s uličnim, lokalno s kosmopolitskim. Stalnim prepletima privatnog i javnog, Rokopisi su i intimistička ispovest par ekselans.
Paradoksalno, iako je knjiga lavovskim delom muzička, lična nota uzbudljive epizode sa Avom Gardner je, čini se, najuspelija. S druge strane, kada Popović piše apstraktno, čitalačko uzbuđenje izostaje, kao što je to slučaj s ambicioznim sučeljavanjem predstavnika dva nepomirljiva sveta, Brucea Springsteena i čuvenog teroriste Carlosa, koje je većim delom nategnuto.
Ako zanemarimo i (pre)visoku cenu, prigovori ovoj knjizi su ipak minimalni. Popović fenomenu rok muzike pristupa totalno, posvećujući prostor i naizgled sporednim junacima rok mitologije: novinarima, radijskim voditeljima, fotografima, organizatorima festivala i grupi-devojkama, koji svojim dragocenim uvidima bacaju svetlo i na prostor iza scene, dodajući svoje parčiće mozaika u celokupnu priču.
Uzbudljivom sadržaju treba pridodati i spektakularnu opremu knjige, za koju je zaslužan Steva Mandić. To su aduti koji Rokopisima obezbeđuju mesto na polici tik do odlične knjige Dejana D. Markovića Nije sve to bio samo rokenrol.

Marko Nikolić

19.06.08 Vreme

Prokleta mogućnost izbora, kada je reč o rokenrolu, ne postoji ni kao privid: u pitanju je osobeni znak koji se ne da izbrisati nikakvom plastičnom operacijom niti lobotomijom, mentalni sklop koji – kao roditelje ili otadžbinu – nepitani dobijamo odmah po rođenju, i koji, ispod uvredljivo nakaradnih i apsurdnih uniformi u kojima provodimo život, nosimo sa sobom. Do kraja. O tome su svakako ponešto znali i članovi grupe Slejd, u pustom holu hotela "Jugoslavija" (jeftina simbolika ponekad ne zna za meru), posle polupopunjenog zrenjaninskog i polupraznog beogradskog koncerta, na kraju decenije čiji su početak posmatrali sa vrhova top-lista. Onaj što ih je tom prilikom intervjuisao znao je, već tada, mnogo više. Tridesetak godina kasnije, podario nam je knjigu Rokopisi (izdavač: Zepter Book World) u kojoj je, možda i nehotično, uz jednu svoju ispričao i mnoge naše životne priče. Provukao ih je kroz tridesetak tekstova o značajnim, premda ponekad skrajnutim protagonistima svetske rok scene iz njenog zlatnog doba. I mada su samo dva teksta neposredno posvećena ovdašnjim herojima, i u svima ostalima se ispotiha ispisuje povest jugoslovenskog roka: od Silueta, preko Bregovića i Štulića, sve do onoga jutra kada smo se probudili i shvatili da više nema ni Jugoslavije ni rokenrola.

Tako smo, posle Ilustrovane ex-YU rock enciklopedije Petra Janjatovića i NS-rokopedije Bogomira Mijatovića, dobili treću kapitalnu knjigu ovdašnje rok publicistike. I dok prva dvojica autora dokumentovano pokazuju koliki nam je i kakav bio rokenrol, Popović odgovara na pitanje zašto je bio, a onda i zašto ga ima sve manje, ne samo kod nas. Pri tome je autor Rokopisa jedan od retkih kojima pripada pravo da na to pitanje pokušaju da daju odgovor. Zašto baš on – nije potrebno objašnjavati onima koji pamte (a ima ih, lično poznajem bar nekoliko njih) tridesetak godina star portret Džimija Hendriksa iz neprevaziđenog Džuboksa i priču o YU grupi objavljenu u istom glasilu posvećenih, ili prikaz albuma Indeksa Modra rijeka, štampan u tada uglednom dnevnom listu, kao jedna od prvih najava istinskog prodora rok kulture u ljubomorno čuvani zabran mainstreama, subverzije na čijim će temeljima samo tri-četiri godine kasnije početi da se rađa Novi talas. Onima koji ne pamte – zato što imaju premalo ili previše godina – možda i treba reći da je Petar Popović, upravo kada je reč o uvođenju rokenrola u zvaničnu kulturu, onih godina kada je to bilo najvažnije obavio ogroman posao. Biografske reference darovitog i odvažnog medijskog pregaoca pri tom otkrivaju tek deo priče; onaj drugi, značajniji, čitalac će uspeti da nazre između redova knjige samozatajnog Popovića – ne samo učesnika i svedoka već i duhovnog i fizičkog pokretača mnogih ključnih događaja i pojava u ne tako zanemarljivoj povesti rok kulture u ovom delu sveta.

Petar Popović je odličan pisac; drugačiji ne bi ni uspeo da sačini ovakvu knjigu – neodoljivo uspešan spoj autobiografskog, romanesknog i poetskog. Keruakovski opredeljen za putovanje u kome nema konačnog odredišta, Popović ispisuje bedeker svoje i naše prošlosti, uzimajući za saputnike neke od najpoznatijih ličnosti epohe. Među njima ima onih koji su uspeli da ostvare čuveni zavet Pita Tauzenda i smrću prevare starost (poput Hendriksa ili Lenona, na primer), no još je više onih koji su odlučili da ipak ostare pre no što umru. Ali dostojanstveno. Tom dostojanstvu nemali doprinos daje autor Rokopisa: momak koji je otputovao na ostrvo Vajt da bi limenkom u čelo blagovremeno ukazao Krisu Kristofersonu na neke od osnovnih principa profesionalizma, tek koju godinu kasnije postaće – i zadugo ostati – muzički kritičar kog će odlikovati pre svega dobronamernost i blagonaklonost. Kada se bogovi umore i počnu nekako neprijatno da liče na obične ljude, kao Bob Dilan u jednoj bečkoj noći, taj kritičar je jednostavno tužan: rušenje idola ostavlja drugima, kojih je ionako oduvek bilo dovoljno. Mitovi u današnje vreme imaju uvredljivo kratak rok trajanja: lako se stvaraju i još lakše ruše – jedino ih je teško sačuvati, a autor ove knjige sebi dodeljuje upravo taj herojski zadatak. Pri tom, pored istinske posvećenosti, on raspolaže i drugim vrlinama nepokolebljivog čuvara vatre. On pamti mnogo i dugo, a njegova obaveštenost iznenađujuće često je utemeljena na saznanjima iz prve ruke. Takva saznanja duguje ponajviše svojoj sposobnosti da "otvara" sagovornike, čak i one najtvrđe, poput pokislog Martija Balina, depresivnog kapetana većeg broja potonulih svemirskih lađa, ili umornog i ogorčenog Jana Andersona. Posebno su zanimljivi njegovi susreti sa junacima iz senke, kao što su prvi fotograf Bitlsa – čovek po imenu Dezo Hofman, organizator Vudstoka Majkl Lang, ili neodoljiva Keti Bauman, dobri duh ove knjige. U tim susretima ispisana je svojevrsna paralelna istorija rokenrola, puna neobičnih otkrića i novih pogleda na mnogo puta ispričane priče. Popović, povrh svega, precizno uočava pojave i nepogrešivo im određuje smisao unutar znatno šireg vremenskog konteksta: otud dragoceno ukazivanje na činjenicu da je nepravedno zaboravljena Lena Lovič po mnogo čemu preteča P.Dž.Harvi i Bjork, kao i nekih drugih samosvesnih ženskih likova s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. Zbog takvih i sličnih uvida (videti tekst o Hendriksu, na primer) knjiga Rokopisi je, pored ostalog, i kulturološka studija, jedinstvena u ovom žanru pre svega po toplini i emotivnosti autorovog pristupa i stila. Manje dobronameran kritičar mogao bi da zaključi da ta toplina i emotivnost neretko prelaze u patetiku. Zapažanje je tačno, uz važnu napomenu da u definisanju osnovnih odlika Popovićevog stila patetika prestaje da bude pežorativan termin. Nju su, zapravo, kompromitovali loši umetnici: da nismo, gonjeni sumanutom inercijom epohe digitalizovanog racionalizma, toliko bežali od patetike, svet bi danas verovatno bio bolje mesto za život, a mi u njemu bolji ljudi.

Kao što bismo bili bolji da smo uspeli da sačuvamo rokenrol. Rokenrol koji je – ubedljivo nas podseća Petar Popović u jednoj od najdragocenijih dimenzija ove knjige – nešto mnogo veće od izlizanog kvintnog kruga. Rokenrol je bajka, kao u priči o izgubljenom albumu Bitlsa; duh zajedništva i fantom slobode – rođen u Vudstoku a sahranjen možda već na ostrvu Vajt; život na ivici i život "do daske", što potvrđuju i primeri ne tako ortodoksnih rokera poput Ave Gardner ili Frenka Sinatre. Rokenrol je, međutim – o tome neopozivo svedoče svi junaci Rokopisa – pre svega ogromno polje imaginacije i kreacije, način poimanja i doživljavanja sveta, duhovni prostor u kome muzika možda i jeste osnovni, ali nije uvek i najvažniji element. Zato se razmišljanje o muzici ponekad pretvara u iskustvo potpunije i uzvišenije od bilo kog konkretnog zvučnog doživljaja. Rokopisi Petra Popovića nude upravo tu vrstu iskustva – opojnog kao polutama u kojoj prvi put u životu slušate Yesterday, setnog kao treperenje sveća u suton devetog decembra hiljadu devetsto osamdesete. I fatalnog kao Keti Bauman.

Zoran Paunović