16.01.14
Većina je ovde uvek maltretirala manjinu
Andrija Matić
Vladajuća ideologija je oduvek oblikovala život na našim prostorima. Većina je ovde uvek maltretirala manjinu i ta matrica se neće skoro promeniti. Scena u kojoj predstavnici Narodne omladine (danas zaboravljene organizacije, ali u to vreme izuzetno aktivne, pogotovo u školama) kritikuju stripove, džez i slobodno oblačenje zasnovana je na tekstovima iz Svetlosti. Iznenadili biste se šta sve piše u tadašnjim novinama. Recimo, u brojevima za vreme tršćanske krize navode se imena „izdajnika“ i njihove kućne adrese. Ima i mnogo bizarnijih priča. U jednom članku sam pronašao ispovest neke seljanke iz okoline Kragujevca, koja je partijskoj komisiji detaljno opisala kako je svake noći posećuje pokojni muž. Mnogo puta smo se uverili da u Srbiji najveća bizarnost lako može postati svakodnevna pojava
Povodom više nego odličnog, upečatljivog romana Pomračenje u pet slika, izašlog u Levom krilu prošle godine, koji je ušao i u uži krug za Ninovu nagradu, pisac Andrija Matić govori o svome delu koje je po mnogo čemu presedan u našoj savremenoj književnoj produkciji. Teško je izdvojiti sve kvalitete ovog provokativnog, razarajućeg romana. Jedno je sigurno, Andrija Matić jezički virtuozno se prošetao kroz nedavnu istoriju Kragujevca i verno oslikao sav bestijarijum likova kroz tragičnu sudbinu jedne porodice čiji su članovi u suštini samo želeli da žive kao ljudi. Koliko je to teško na ovim prostorima, uzbudljivo i potresno svedoči ovaj roman.
Andrija Matić (1978) rođen je u Kragujevcu. Objavio je romane Šaht i Nestanak Zdenka Kuprešanina, zbirku priča Muzej savremene umetnosti i studiju T. S. Eliot: pesnik, kritičar, dramski pisac. Živi u Kuvajtu.
*Po Džojsovom Uliksu, kažu u šali, mogao bi se rekonstruisati Dablin, njegove ulice, ako bi kojim slučajem nestali u kataklizmi. Svom rodnom gradu Kragujevcu ovim romanom, rekao bih, podigli ste svojevrstan spomenik, odali lepu, dirljivu poštu. Ne mogu se setiti sličnih slučajeva kod nas. Realističnost, dokumentarnost je kvalitet Vaše knjige i ona ne opterećuje čitaoca. Saznajemo mnoge zanimljive činjenice o kulturi, ličnostima, životu nekadašnjeg Kragujevca. Kakva je bila Vaša namera u tome i koliko ste zadovoljni izvedbom?
I pre nego što sam postao pisac, smatrao sam da istorija Kragujevca ima ogroman književni potencijal. U devetnaestom veku Kragujevac je bio prestonica, za vreme Drugog svetskog rata u njemu se desio najveći zločin na ovim prostorima, ali je i posle rata bilo interesantnih ljudi i događaja koji nisu poznati široj javnosti, a koji su takođe obeležili ovaj grad. Međutim, u ovom romanu mi nije bila namera da verno rekonstruišem kragujevačku istoriju, već pre svega da je iskoristim kao podlogu za umetničku nadgradnju. Da li sam u tome uspeo proceniće čitaoci.
*Kada smo već kod Džojsa a Vi ste i studirali anglistiku, postoji u romanu tzv. epifaniziranje u percepciji glavnih likova, Milana, Miloša, Vedrana i Jovane, u tri generacije jedne porodice, što je jedan od dokaza njihove duhovne veze s obzirom da se međusobno nisu poznavali. Radi se o osećaju sveopšteg sklada, o slutnji, predosećanju koje im se javlja u presudnim, prelomnim trenucima života i koje nadilazi empirijsku stvarnost. Njihovi životi obeleženi su ekstremnim neskladom i lomovima koji ih uništavaju dok se ova trenutna harmonija čini kao nekakav kontrapunkt. Pate od istih tegoba, u sličnim situacijama, stomačnih i disajnih. Čini se da ste pobornik nevidljive duhovne povezanosti koja je uslovljena psihom, karakterom. Odakle ste crpeli inspiraciju za ovaj kontrast i kontinuitet, iz života i/ili literature? Nije li zato porodica Lazović-Božović umetnička u suštini, ne samo zbog zanimanja koja su izabrali?
Epifanije su veoma bitne za razumevanje glavnih likova u svih pet delova. To je dar koji ih povezuje, premda oni toga nisu svesni. Njihove epifanije su i duboko ironične, jer oni ne razumeju šta im se dešava i nisu sposobni da posle takvog iskustva donesu nekakav zaključak koji bi im možda pomogao da se izbore sa svim patnjama, porazima, poniženjima... Za razliku od Džojsovog Stivena Dedalusa u Portretu umetnika u mladosti, koji nakon epifanije na plaži odbacuje sve što je do tada smatrao vrednim i odlučuje da sledi svoj umetnički instinkt, moji junaci osećaju da im se dešava nešto važno, da se nalaze blizu saznanja koje može da im promeni život, ali ne idu dalje od toga. Fizičke tegobe ih takođe povezuju. Napadi gušenja kod Miloša, Vedrana i Jovane evociraju sve ono kroz šta je Milan Lazović prošao u baraci pre nego što je streljan sa svojim učenicima i kolegama. Ali gušenje može biti i metafora teskobe koju glavni likovi, kao neprilagođeni i odbačeni ljudi, osećaju u svojim okruženjima, teskobe koju, na koncu, oseća svako ko se suprotstavi logici većine.
*Realistično i skoro prisno dočarana je atmosfera u okupiranom Kragujevcu, odnos ljudi sa Nemcima, ljotićevcima, scena otpora Nade Naumović, nemačka tehnologija smrti, stanje i jeziv razvoj situacije u baraci ljudi koji do poslednjeg trenutka ne prihvataju činjenicu da će im se desiti ono najstrašnije jer je to i nepojmljivo. Njihove ličnosti se menjaju, oni kolabiraju, svako govori iz svog ugla. Način rada državne bezbednosti SFRJ lepo je dočaran. Sve je to veoma uspešno i zanimljivo naslikano za našu savremenu književnost. Koliko i kako Vam je korišćenje istorijskih dokumenata, čiji spisak ste i naveli na kraju knjige, pomoglo da budete sigurni u pripovedanju?
Bez tih istorijskih dokumenata nikada ne bih mogao da dočaram periode o kojima sam pisao. Kada je reč o događajima iz oktobra 1941, naročito mi je koristila knjiga Svetislava Maksimovića Oni su nas ubijali (objavljena posthumno). Maksimović je bio gimnazijski profesor i pesnik koji je uhapšen u raciji 20. oktobra i trebalo je da bude streljan, ali su ga Nemci ipak pustili narednog dana, kada su izračunali da su ubili „dovoljan“ broj ljudi. Pošto je dan i noć proveo u baraci sa uhapšenim građanima, njegovo svedočanstvo je neprocenjivo. Takođe bih istakao Ime i broj, knjigu istoričara Staniše Brkića u kojoj je sabrao svoja istraživanja o događajima pre, tokom i posle streljanja. Za period posle Drugog svetskog rata uglavnom sam koristio članke iz Politike i Svetlosti, nedeljnika koji je decenijama bio zaštitni znak Kragujevca. U Svetlosti sam, na primer, pronašao dosta zanimljivih podataka o radu tadašnje Udbe, od kojih je samo mali deo završio u romanu. Enterijer mentalne ustanove u Malim Pčelicama iz 1993. godine takođe je zasnovan na reportažama iz tadašnje Svetlosti, kao i još mnogo drugih opisa. Ali, kako sam već rekao, istorijska dokumenta poslužila su mi da opišem kontekst za priče o mahom izmišljenim ljudima. Izuzev Marisava Petrovića, Nade Naumović, Svetislava Maksimovića i još nekih ljudi, koji su mi iz više razloga trebali kao istorijske ličnosti, ostali likovi su izmišljeni, uključujući đake i profesore Prve kragujevačke gimnazije.
*Lajtmotiv romana je i nemački pesnik ljubavi i smrti Novalis za koga su vezani članovi ove porodice svako na svoj način i to se ovde čita epifanijski, ironično (prvo poglavlje romana se i zove Večna noć) i tragično. Dok čeka smrt zarobljen od vojske naroda kojem pripada ovaj pesnik, Milan Lazović, neuspeli pokretač časopisa koji je trebalo da bude u znaku Novalisa, iskušava beskrajni optimizam i zanos ovog mislioca i shvata da mu on ne može pomoći. S jedne strane možemo reći da nema ništa od kulture kada se čovek pretvori u zver za klanje, ali i to da kultura ostaje to što jeste uvek, bez obzira na granice i zlo. Za Jovanu, Novalis je jedini pravi pesnik, a njegov stih bol pun divljine metafora je njenog života kojom se teši. To bismo mogli reći i za celu porodicu koja strada u iskrenoj želji da slobodno voli? Da li je Novalis i Vaš pesnik u nečemu ili je samo bio dobar kao još jedan kontrapunkt u knjizi?
Novalis nije moj omiljeni pesnik, ali jeste uticao na neke moje ideje o književnosti i umetnosti uopšte. Taj paradoksalni spoj čežnje za smrću i nepokolebljivog idealizma, koji sam pronašao u njegovoj poeziji, karakteriše odnos prema životu svih glavnih junaka u romanu. Oni proživljavaju stravičnu patnju i u tome ne pronalaze nikakav smisao, pa ipak nastavljaju da žive, da se bore, premda su svesni da u toj borbi nikada neće pobediti. Sintagma „večna noć“ iz Novalisovih stihova najbolje definiše ono što se dešava u prvom delu romana. U njoj se sabiraju atmosfera iz barake, zlo koje nagoni nemačke vojnike da ubijaju nevine ljude, mračna strana Milana Lazovića koju on otkriva tek u baraci, kada više ništa ne može da promeni, kao i mnoge druge ideje koje će čitaoci, uveren sam, lako uočiti.
*Vladajuća, državna ideologija i njene promene na našim prostorima posebno su naglašene u knjizi i to, naravno, tamo gde je to vidljivo u čistom obliku, u školi i kod mladih. Ideologija formira pogled na svet jednog društva i često je izvor nerazumevanja, diskriminacije, nasilja, zla. Govor đaka skojevca u okupiranom Kragujevcu opasan je kao i komunistički agitprop u SFRJ 1954. u kome se učenici zalažu za suzbijanje stripa, džeza ili slobodnijeg oblačenja, u šta jedva mogu da poverujem da se dešavalo, dok mi je nacionalističko ludilo devedesetih, koje je zacementirano dvehiljaditih, sasvim realno. Ima li izlaska iz tih začaranih krugova mržnje u kojima nas elite drže već vekovima ili dosledno knjizi ne osećate da se to može desiti u skorijoj budućnosti?
Vladajuća ideologija je oduvek oblikovala život na našim prostorima. Većina je ovde uvek maltretirala manjinu i ta matrica se neće skoro promeniti. Scena u kojoj predstavnici Narodne omladine (danas zaboravljene organizacije, ali u to vreme izuzetno aktivne, pogotovo u školama) kritikuju stripove, džez i slobodno oblačenje zasnovana je na tekstovima iz Svetlosti. Iznenadili biste se šta sve piše u tadašnjim novinama. Recimo, u brojevima za vreme tršćanske krize navode se imena „izdajnika“ i njihove kućne adrese. Ima i mnogo bizarnijih priča. U jednom članku sam pronašao ispovest neke seljanke iz okoline Kragujevca, koja je partijskoj komisiji detaljno opisala kako je svake noći posećuje pokojni muž. Mnogo puta smo se uverili da u Srbiji najveća bizarnost lako može postati svakodnevna pojava. Tako je bilo i pedesetih godina. Što se tiče vašeg pitanja, svako ko je pročitao moj roman Šaht zna da nisam optimista, ne zato što sam takav po prirodi, već što ne vidim nijedan znak da se ovde u skorijoj budućnosti može uspostaviti normalna država.
*Pomračenje u pet slika je izuzetan roman u našoj literaturi zbog nekoliko stvari. Jedna od njih je i promena jezika i ritma pripovedanja u zavisnosti od vremena o kome se piše, čime se postiže autentična atmosfera i duh vremena o kome je reč. Jezik mržnje devedesetih je, recimo, fenomenalno sačuvan. To me podsetilo na u ponečemu srodan roman Pad Kolumbije Saše Ilića, gde je jezik i jedan od glavnih junaka, koji se menja s obzirom na to ko, kada i kako govori, ili da ne govorimo o raskošnoj demonstraciji ove vrste u Džojsovom Uliksu. To je Vašu knjigu učinilo dinamičnom, iznenađujućom, nepredvidljivom i bacilo u slatko iskušenje i čitaoca i pisca. Kako ste Vi doživeli promenu registara pripovedanja?
Tim promenama registra posvetio sam posebnu pažnju. U romanu se mogu naći govor predratnog Kragujevca (za koji sam uglavnom koristio tekstove iz Odjeka Šumadije, novina koje su izlazile u Kragujevcu do famoznog 8. aprila 1941), jezik komunističke propagande pedesetih godina, nacionalistička retorika devedesetih, savremena cyber terminologija... Sasvim je prirodno da kada opisujete više istorijskih epoha koristite njima svojstven jezik. Nadam se da će taj postupak pomoći čitaocima da dožive svih pet razdoblja u romanu.
*Jedna od dominantnijih tema Vaše knjige je i život, nekada i danas, konstantno diskriminisane gej populacije kod nas. To je nešto što knjigu bitno izdvaja, čini vrednom, posebno sasvim normalno predstavljanje problema gej ljudi u već navedenim ideološkim i ratnim situacijama. To je sledeće prijatno iznenađenje za čitaoca naviklog na šablon. Kažu da se dobar pisac vidi u ljubavnim scenama jer je tu najlakše pasti u kliše i banalno. One su kod Vas izuzetno uspele, bilo da su strejt ili gej, kao i cela društvena problematika neprihvatanja ovih ljudi onakvima kakvi oni jesu. Šta mislite da li će se njihov položaj poboljšati kroz održavanje Parade ponosa? Hoćemo li jednom kao društvo uspeti da im pokažemo da ih cenimo i prihvatamo?
Meni je neverovatno da u Srbiji gej populacija, jedna mala, miroljubiva grupa, živi u konstantnom strahu od javnog linča i poniženja svake vrste, da je progonjena, maltene, poput Jevreja u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, a da u srpskoj književnosti skoro niko ne piše o tome. Mogu da razumem da u zaostaloj, patrijarhalnoj sredini većina teroriše manjinu – to je oduvek bio dominantan model na Balkanu – ali ne mogu da shvatim da srpskim piscima položaj tih ljudi nije barem zanimljiva tema, ako već ne saosećaju sa njima. Ima, naravno, i drugih „proskribovanih“ tema u našoj književnosti. Zločini srpske strane u ratovima devedesetih (Vojske Jugoslavije ili neke paravojne formacije, svejedno) i ludilo Srpske pravoslavne crkve pominju se kod svega nekoliko pisaca. S druge strane, ovde postoji ogromna književno-kritička mašinerija koja svaki pokušaj da se ove teme umetnički obrade naziva „politikom“, posle čega su takvi pisci žigosani, a njihove knjige prezrene ili ignorisane. Sve to jasno govori koliko je srpska književnost, najvećim delom, kukavička i malograđanska. Ne verujem da će se u Srbiji uskoro popraviti položaj gej ljudi. Kad god pokušaju da organizuju neki protest, naći će se dovoljan broj idiota i latentnih homoseksualaca među desničarima, koji će sve učiniti da to spreče. Osim toga, zbog teške ekonomske situacije, naši ljudi nemaju novca da putuju u inostranstvo, pa nemaju priliku da vide da je u mnogim zemljama odnos prema homoseksualcima postao pitanje opšte kulture; da je govoriti: „Homoseksualnost je bolest“ isto kao urinirati na ulici ili reći da je Den Braun napisao Braću Karamazove.
*Izraziću jednu svoju sumnju. Uzbudljiva je i odlično funkcioniše u knjizi ali ipak, koliko je uverljiva tajna veza Miloša i Katarine, bivšeg robijaša s ženom svog budućeg egzekutora, nekadašnjeg šefa Udbe a sada gradonačelnika? Pored njihove iskrene želje da nađu pravu osobu koju će voleti, da se smire, strasnu i osvetoljubivu motivaciju, čini se da je ta veza osuđena na propast jer se u kasnijoj fazi u najvećoj meri svela na seks, što nam govori više o manipulaciji voljenom osobom nego o dugoročnoj stabilnoj vezi koja je cilj. Neozbiljna igra vatrom u preozbiljnom okruženju?
U toj vezi oboje prvi put zaista osećaju ljubav. Miloševe ranije veze bile su sputane njegovim homoseksualnim iskustvom i strahom da će neko otkriti njegovu zatvorsku prošlost. Katarina se udala za siledžiju, sadistu, kome je služila kao lutka za iživljavanje, pa u vezi sa Milošem otkriva ono što nije mogla u braku. U njihovim neobičnim seksualnim avanturama, Katarina, kao neostvarena glumica, ponovo razvija svoj talenat, dok Miloš, pored toga što se tako sveti čoveku koji ga je poslao na robiju, pronalazi dugo traženi mir. Ali pošto svaka veza kad-tad postane monotona i pošto jedan partner često teži da dominira nad drugim, i njih dvoje prolaze kroz slična iskušenja. Oni su previše zaneseni, opijeni tim novim osećanjem, da bi razmišljali o dugoročnom cilju. To možda jeste neozbiljno i rizično, ali mislim da je uverljivo.
*Vaša knjiga rezimira zlo istorije na ovim prostorima, posebno s obzirom na diskriminisane grupe, nevidljive i neprilagođene, kako se i zovu dva poglavlja romana. Romi, intelektualci, levičari, drugačije seksualno, verski ili nacionalno orjentisani, kao i svako ko želi da živi život bez nepotrebne stege ideologije, obavezno strada. Tragična ironija je da na početku 1941. ljotićevci ubijaju Kragujevčane, a u devedesetim se vraćaju na velika vrata na talasu nacionalizma. Istorija nije učiteljica, nego ubica? To ste živopisno dočarali kroz likove i nasilje devedesetih i kasnije. Otpor koji pruža Vedran Božović je, kao i otpor njegovog oca za koga on ne zna, osuđen da propadne u našoj sredini. Možete li nam nešto više reći o pripadnicima te mlađe generacije koji su koliko-toliko normalni? Vedran sa svojim bendom Wasteland u nekim stvarima podseća na autora knjige ili grešim? Da li je mračan, težak muzički ukus koji ima, posledica stanja u kome je, lokalnog beznađa, dakle, a ne globalni fenomen, i kako uporediti pripadnike te generacije, rođene oko 75.-78. s ranijim? Kod najmlađih, Jovaninih učenika, prikazujete već čisto nasilje, čiji smo danas svakodnevno svedoci.
Vedran je izmišljena ličnost, kao i najveći broj likova u romanu, ali se može reći da je njegovo shvatanje života blisko mom iz ranih devedesetih godina. Muzika koju on sluša jeste muzika koja se tada slušala u mom društvu. Svi ti bendovi bili su popularni u tadašnjim underground krugovima ne samo kod nas, već pre svega u Americi i Zapadnoj Evropi. Za Vedrana to je muzika pobune i jedan od načina da izrazi svoju različitost. Ne mogu tačno da kažem u čemu se generacija rođena kasnih sedamdesetih razlikuje od ranijih, ali mogu da povučem paralelu sa današnjim mladim ljudima. Dobro se sećam da je početkom devedesetih ogromna većina mojih vršnjaka slušala narodnjake, da su se mladići ložili na Arkana i Kneleta, da su devojke maštale o tome da postanu manekenke ili da se udaju za nekog kontroverznog biznismena, a da se vrlo mali broj tome suprotstavljao. Današnja mlada generacija ne razlikuje se mnogo od one iz devedesetih. Možda je čak i gora. Suprotno uvreženom mišljenju da je omladina uvek progresivna, mislim da većina mladih predstavlja najprimitivniji deo srpskog društva, i to me plaši, jer će neki od njih sutra doći na vlast, pa se lako može desiti da dobijemo novog Miloševića ili Šešelja i da ponovo krenemo u neku sumanutu ratnu avanturu.
Dragoljub Stanković
30.01.14 e-novine.com
Na strani poniženih i uvređenih
Pomračenje u pet slika, Andrija Matić
U romanu „Pomračenje u pet slika“ prikazan je sunovrat jednog grada, njegovih stanovnika, a ako to shvatimo alegorijski, onda i čitavog naroda koji je od činova herojstva stigao do krajnjeg kukavičluka. Ambiciozno postavljen, veoma dobro izveden i, što je veoma bitno, strahovito čitljiv roman predstavlja model po kojem se o važnim temama iz jasnog ideološkog ugla može pisati dobra književnost
Možda se činilo da pisanje velikih istorijskih romana pripada devetnaestom veku, ali u ovdašnjoj književnosti ne važe teorijska pravila koja se odnose na takozvane velike jezike. Istovremeno, ne može se reći da je Pomračenje u pet slika Andrije Matića klasičan istorijski roman, posebno ne onakav kakav su pisali Tolstoj, Šolohov, Tomas Man ili Andrić. Lako je primetiti da mu nedostaje teleologija koja je bila karakteristična za velike narative, odnosno pisanje koje se zasniva na ideji da istorija ima neku svrhu, da se ka nečemu kreće. Epifanijski odnos prema ljudskom postojanju koje se uklapa u nekakve velike mreže značenja, u božanski plan, kako bi to rekao sveti Avgustin, davno je napuštena kategorija u svetu i Matić to kao obrazovan pisac zna, ali u ovdašnjim književnostima koje su svoje nacionalno-romantičarsko buđenje doživljavale početkom devedesetih godina dvadesetog veka, stvari stoje jadno drugačije. Nisam siguran da su ispričane sve priče s kojima smo se zajebavali (zaista ne znam koji drugi izraz da iskoristim, a da podrazumeva i nasilje i dosadu) i kojima su nas zajebavali. Alegorije srpstva i čekićstva (kako to naziva Čudić) još pretrajavaju, ali su, nadam se, nakon Matićevog romana makar za nijansu uzdrmane i nesigurnije u sebe.
Novi roman Andrije Matića, kao i druga izdanja Levog krila, možete nabaviti pouzećem ili ličnoRadi se, naime, o tome da je u romanu Pomračenje u pet slika prikazana nizbrdica jednog grada, njegovih stanovnika, a ako to shvatimo alegorijski, onda i čitavog naroda koji je od činova herojstva stigao do krajnjeg kukavičluka, odnosno od tradicije koju su činili Rastko Petrović, Marko Ristić, Koča Popović, Davičo, Vinaver i drugi, obični ljudi poput profesora i đaka Prve muške gimnazije iz Kragujevca, stigao do P-70 i Bajićeve Ravne Gore. Apoteoza osrednjosti, ako se to tako može nazvati, zajedno sa odvratnom potrebom za preživljavanjem koja karakteriše sitne duše ne treba da se smatra nekakvom istorijskom usmerenošću. Jasno je da ovde ne zagovaram neku vrstu samoubilačkog odnosa prema životu koji neće ceniti potrebu njegovog nastavljanja, ali u situaciji u kojoj se nalaze likovi u prvom delu Matićevog romana, svaki kompromis sa životom je gnusan i kukavički, te je počast koja se iskazuje žrtvama tim veća.
Koliko je važan upravo taj prvi deo Pomračenja, ta rana faza koja prikazuje dva oktobarska dana 1941. godine u Kragujevcu, dan i noć pre stravičnog zločina i sam dan streljanja u Šumaricama, za čitavu kasniju romanesknu strukturu ne treba posebno naglašavati, posebno što je u njemu Matić uspeo da postavi i pripovedni model koji će razvijati kroz čitav roman. Obično se u ovakvim slučajevima govori o doživljenom govoru (u našoj teoriji uvrežen je pojam preuzet iz nemačke naratologije Erlebte Rede), ali Matić se služi i nečim mnogo složenijim, odnosno mešanjem perspektiva. Više je nego očigledno da je upravo ovakav način pripovedanja ono što Matićev roman uzdiže iznad tipične osrednjosti srbijanske naracije, jer se kroz odnos perspektiva sveznajućeg pripovedača i protagonista dolazi do dramske napetosti koja će poznat istorijski događaj osvetliti sa različitih strana, koja će, konačno, učiniti da saživljavanje sa žrtvama bude potpunije. I da, uprkos činjenici što nam je ono što se događalo tada unapred već poznato iz udžbenika istorije, osetimo strah i uzaludnu nadu da će se neke stvari promeniti.
Ćutnja je jedna od velikih tema Pomračenja, iako ne upada previše u oči. Posebno je to vidljivo u drugom delu u kojem se opisuje homoseksualna (iako je pre reč o homoerotskoj) veza između Miloša i Vladana i to u jednom od najinteresantnijih doba novije istorije ovdašnjih prosotora, sredinom pedesetih, nakon Rezolucije Informbiroa, u doba kada se FNRJ lagano okreće i zapadnim uticajima. Ozbiljnost njihove transgresije oličena je upravo na simboličkom nivou, što je, naravno, za autoritarne i provincijske režime uvek veći prekršaj nego stvarno kršenje zakona. Zavisnost između različitih nivoa kontrole i lična sujeta, koja je u velikoj meri pokretač istorijskih događaja, samo su igrači u jednom polju u kojem je ućutkivanje javnosti suštinski izraz neslobode.
Dalji razvoj pripovedanja, odnosno naredni delovi Pomračenja nastavljaju kroz lajtmotivske sekvence da nižu ono što je Matić veoma vešto mapirao u prva dva dela. Redukujući svoj alegorijski aparat na povest jedne porodice i pletući priču oko njenih trauma, autor je ipak uspeo da nam dočara i propadanje provincijskog grada, potonuće svih vrednosti i, konačno, ponosno se stavio na stranu poniženih i uvređenih. Aktivistički odnos prema literaturi ipak nije uzeo previše maha, što se može odlično videti i u poslednjem delu romana u kojem se pripoveda o Jovani, mladoj profesorki engleskog jezika i lezbejki. Vešto obrćući odnose, Andrija Matić postavlja važna pitanja o načinu na koji funkcioniše moć unutar jednog društva i ne plaši se mogućnosti različitih čitanja, što je dobro.
Pomračenje u pet slika je obimno delo koje nije bez svojih mana. One se povremeno pojavljuju na dramaturškom planu jer se remeti inače odlično uspostavljena ravnoteža između verovatnog, mogućeg i istorijskog. Tako, na primer, nije baš uverljiva slika u kojoj se dva momka od osamnaest godina ljube na proslavi desetogodišnjice Udbe, posebno što su svesni koliki je to prestup, ali nije ni nemoguća. Ako je to bilo potrebno da bi se roman nastavio, odnosno da bi se idejni i tematski elementi uklopili u narativ onda u redu, progutaćemo.
Jako raduje činjenica da je Andrija Matić napredovao kao pisac, da je radio na tekstu, da se temeljno pripremao za ovu knjigu. Ambiciozno postavljen, veoma dobro izveden i, što je veoma bitno, strahovito čitljiv roman predstavlja model po kojem se o važnim temama iz jasnog ideološkog ugla može pisati dobra književnost. Nesumnjivo je da ćemo sledeće knjige ovog pisca čekati sa povećanim zanimanjem.
Vladimir Arsenić
22.11.13 Danas
Rafali i snoviđenja
Pomračenje u pet slika, Andrija Matić
Naša gradska kultura je nekonzistentna, tradicija fragmentarna, a ruralizacija i banalizacija jake. Mogu se javiti puritanci i akteri filozofije palanke i strašno se iščuđavati kako je neko mogao da seosku idilu nazove „idiotizam seoskog života“, ali Marks je imao svoje razloge... Grad kao ideologija i kao filozofski sistem izgradio je svoju skalu vrednosti, navika, reakcija, svoj modus vivendi. Gradska proza je posebna dimenzija uživanja, kao intertekstualnost.
Beograd, s punim pravom, ima svoju prozu; dosta je da pomenemo samo Pavićeve Zapise na konjskom ćebetu, gde pisac deo svoje bogate imaginacije poklanja mnogim poznatim beogradski ulicama. Sa drugim gradovima je to ređe. Gradovi koji su imali tu karmičku sreću da se, igrom slučaja, tamo rode Bora Stanović ili živi Stevan Sremac, ostaće zanavek zapečaćeni tim knjigama. Teško je opravdati takav balast/amanet.
Kragujevac nije grad potčinjen mitu, poput Niša ili Kruševca, nije grad koji može podržati roman o Konstantinu Velikom ili gde se može guslati o pričešćivanju vojske pred Kosovski boj, ili plesti slične legende, ali jeste grad mnogih početaka, važnih za ovdašnju nacionalnu kulturu.
Roman Pomračenje u pet slika akredituje istoriju ovog grada. Premda ima materijala i u epohi prestonice, i u predratnoj epohi, Andrija Matić započinje priču od opštepoznatog 21. oktobra 1941, kada je streljano više stotina Kragujevčana, potom prelazi preko godina 1953, 1975, 1993, 2010, čime grad, i čitaoca, provodi kroz više raznolikih etapa. Bilo je filmova, i poezije (ne samo Desankine Krvave bajke već i stihova drugih domaćih i stranih autora), i svedočenja preživelih, o 21. oktobru 1941, ali ovde imamo širi uvid u istoriju, gde je 21. oktobar samo jedna od pet celina romana. Iako građu iznosi mimetički, pravolinijski, pokazuje moderan senzibilitet, nema romantičarskog uznošenja niti pak neke jače ideološke pozicije, a građa je izučavana iz mnogih izvora, čiji spisak autor daje na kraju knjige. Kao što se Aleksandar Gatalica zahvalio novinarima ratne Politike za pomoć u pisanju i razumevanju Velikog rata, Andrija Matić se oslonio na novinare Svetlosti, kragujevačkog nedeljnika koji od pre par godina više ne izlazi. Autor dijalozima upotpunjuje i oživljava naraciju. Vrlo je važno istaći da Matić preispituje i odnose koji su granični, psihologiju unutrašnjih sukoba, fokus stavlja na neprilagođene, na drugačije i društveno žigosane. Svaka različitost je opasna po društvo: urušava kolotečinu i unapred pripremljeni scenario.
Priču koju je počeo sa stradanjem profesora kragujevačke gimnazije, nastavio sa robijom njegovog sina i godinama posle izlaska iz zatvora, zaokružuje konfliktom baziranim na queer momentu koji njegova unuka, takođe profesor te iste gimnazije, doživljava sa učenicom. Može se reći da nailazimo na nulti završetak, da nema rešenja niti raspleta, no nama prilježnim čitaocima je sve jasno i celovito...
Ovaj roman će čitati i oni koji prepoznaju određena mesta u romanu, i kojima ona nešto znače, ali i oni koji su „sa strane“. Pred čitaocem se otvara dokument jednog grada, različitih vremena, jedno svedočenje o turobnim vremenima, ali nikako ne i turobna knjiga. Roman je uvek najbolji turistički vodič.
Sofija Živković
