01.02.12
Etnoantropološki problemi
Jedna od poruka koju nam svojom novom knjigom šalje Vladimir Ribić, jeste da analiza i objektivno razumevanje društvenih tendencija u savremenom svetu mora biti potkrepljeno iscrpnim sagledavanjem čitavog socio-ekonomskog, odnosno, političkog konteksta u kome društva žive. Ili, kako je pisao Erik Volf a prihvatio Ribić – nemoguće je razumeti savremeni svet bez praćenja rasta svetskog tržišta i kursa kapitalističkog razvoja. Odluke i delovanja političkih magnata i onih sitnijih i manje moćnih političkih jedinica i uređenje, koje su obično primorane da deluju u relativnom skladu sa njihovim odlukama kako bi opstale na sceni, već pet vekova su, kako Ribić objašnjava, rukovođene kapitalističkom ideologijom.
Ova knjiga po svojoj formi više nalikuje istorijskoj nego antropološkoj analizi, s obzirom da nije bazirana na "tipičnom" antropološkom istraživanju nekog društvenog fenomena. Međutim, ona je po svojoj suštini i više nego antropološka, jer pruža opsežan kontekst istorijskih prilika bez kojih je, kako je već navedeno, nemoguće uspešno sagledati bilo koju savremenu političku kulturu. Ribić, pri tom, posebno naglašava neophodnost ovakvog pristupa pri antropološkim (i drugim) razmatranjima jačanja političkih partikularizama, koji su počeli ubrzano da niču krajem 20. veka.Knjiga sadrži informativnu i kritičku sintezu istorije stvaranja modernog kapitalističkog i hegemonističkog poretka u svetu, sažimajući na lepo osmišljen način stavove nekih od najistaknutijih mislilaca na datu temu, a pre svega sociologa Imanuela Volerstina. Ribić, dakle, naraciju usmerava ka promociji jedne teorije koja u domaćoj antropologiji nije do sada isticana – Volerstinove teorije modernog svetskog sistema. Na taj način, autor "staje na stranu" jedne od dve dominantne verzije posmatranja političke realnosti u savremenoj antropologiji; drugi, možda i zastupljeniji pristup je tzv. antropologija globalizacije, čiji je najznačajniji zagovornik Arjun Apadurai.
Teorija svetskog sistema polazi od teze da od početka funkcionalne primene ideologije kapitalizma u politici i ekonomiji postoji određena ciklična kauzalnost u smenama faza kroz koje je ona prolazila, još od kraja 15. veka pa sve do danas. Ribić u svojoj knjizi pokazuje da se ta cikličnost ogleda u smeni interakcionih konstelacija globalnog kapitalizma, imperijalne hegemonije i nacionalizma, koji u stvari predstavljaju trojstvo koje čini kulturni idiom liberalne ideologije. Ili kraće rečeno, da se čitav (moderni svetski) sistem "vrti" oko borbe za imperijalnu prevlast na svetskoj pozornici moći. Ono što je, dakle, specifično u Ribićevoj interpretaciji ove teorije jeste da je on modifikovao osnovnu periodizaciju faza modernog svetskog sistema, tako što je rekonstruisao četiri njena osnovna ciklusa, i na taj način modifikovao Volerstinovu periodizaciju, pa i samu poziciju. Ribićeva periodizacija zasnovana je na tvrdnji da se ciklusi smenjuju tako da nakon perioda multilaterelne imperijalne hegemonije, koju karakteriše državni intervencionizam u privredi, uvek dolazi period unilaterelne imperijalne hegemonije u svetu, koju karakteriše, pak, ekonomska liberalizacija, tj. slabljenje uloge države u privredi (46).
Teorija modernog svetskog sistema je ozbiljan takmac onoj vrsti objašnjenja porekla i prirode razvoja opšte savremene društvene realnosti, koju nudi teorija globalizacije. Jedna od najvažnijih razlika u objašnjenju savremenih procesa na koje se obično misli kada se kaže "globalizacija", leži u tome što se iz globalnosistemske perspektive na globalizaciju ne gleda kao na neku novu etapu svetske istorije, već kao "na jednu fazu u cikličnom razvoju hegemonijske ekspanzije i kontrakcije" (34). Ovakva perspektiva proizilazi iz tog kapaciteta predviđanja koji u sebi nosi teorija modernog svetskog sistema, a koji crpi saznanja iz pokušaja pronalaženja neke vrste zakonitosti po kojima se odigrava moderna istorija. Najznačajnije predviđanje svetsko-sistemske teorije, koje je izneo sam Volerstin, jeste da je "posle pet stotina godina postojanja, svetski kapitalistički sistem prvi put u sistemskoj krizi" i da se "savremeni svetski sistem približava svom kraju i ulazi u doba tranzicije ka nekom novom istorijskom sistemu čije obrise ne znamo..." (215). I dok Volerstin u veoma entuzijastičnom i aktivističkom naboju u takvom prelomnom trenutku vidi jedinstvenu istorijsku situaciju za kreiranje nekog potpuno novog istorijskog sistema, Ribić sa malo manje ushićenja, ali vrlo samopouzdano tvrdi da nam se u stvari bliži početak Petog ciklusa istorije modernog svetskog sistema, koji će karakterisati multilateralna imperijalna hegemonija, dominacija državnog intervencionizma u privredi i jačanje nacionalnog integralizma. Sve one koji su zainteresovani za prirodu i proces Ribićeve argumentacije, savetujem da pročitaju ovu intektualno izazovnu i informativnu knjigu. Naravno, čitanje ove knjige značajno bi bilo interesantnije kada bi mu prethodilo ili pak usledilo čitanja Volerstina. Za početak.
Ivana Gašanović
