01.01.00
Rec #51
novembar 1998.
Srđan Vujica
Portreti umetnika
PORTRET UMETNIKA dok nije bio umetnik. Ovaj roman bavi se životom Fridriha Leopolda, viteza fon Hardenberga od 1794. do 1797, kada je bio inspektor solana u Vajsenfelsu. Čijim životom!? Ili, možda, ovako: ovaj roman bavi se životom Fridriha Leopolda, viteza fon Hardenberga pre nego što je postao šire poznat kao Novalis. A, tako. . .
Ovakva zamisao Penelopi Ficdžerald, da prikaže život čuvenog pisca pre nego što je uradio išta što ga je učinilo znamenitim, dovodi nas do raznih zanimljivih -- mada ne i novih -- pitanja. Na primer, da li je je zanimanje za rani život budućeg umetnika opravdano njegovim kasnijim delom? Da li nam takav postupak može doneti bilo kakvo bitno saznanje o potonjem umetnikovom radu? Šire rečeno, može li biografizam biti plodotvoran pristup?
.
Portret umetnika kao inspektora solana. Jedan deo ovog romana bavi se pokušajima da mladi Hardenberg bude ubačen u posao koji i njegov otac radi -- državni inspektor solana. Fridrih Leopold lagano napreduje u službi, što je svakako uzbudljivo za svakog predanog službenika, ali teško da može tronuti dušu pesnika (ili nije tako? -- setimo se Volasa Stivensa, Eliota... ); njegovih dela niotkud. Kao uticaj na Novalisov rad, solane su svakako veoma nisko na listi, ali prilično dobro mogu da posluže kao kontrast onome što znamo da će uslediti. Osim toga, iako nam je ishod ove drame poznat, ipak je u pozadini i pitanje da li će nagrizajuća so razoriti tananu pesničku dušu (kao u slučaju četvrtog kralja u Turnijeovom romanu Gašpar, Melhior, Valtasar) ili ne. . . Sing this corrosion to me.
.
Portret umetnika kao neiskusnog ljubavnika. U zimu 1794/95, naš junak, tada dvadesetdvogodišnji F. L. fon Hardenberg, upoznaje Sofiju fon Kin. Njoj je tada četrnaest godina, i sudeći prema svim izvorima, bila je simpatična, ali površna mlada osoba. Ili samo mlada/nezrela? U svakom slučaju, F. L. se zaljubljuje u Sofiju, i uskoro dobija blagoslov njene porodice za veridbu, a, uz nešto više teškoća, i svoje.
Naravno, sada nailazimo na prve tragove Novalisa u liku F. L. fon Hardenberga. Penelopi Ficdžerald, međutim, pazi da ne sklizne u stereotip o nadahnjujućoj ljubavi, i neki od najefektnijih delova romana su oni u kojima se komično smenjuju Hardenbergova/Novalisova ljubavna pisma i dnevničke beleške Sofije fon Kin, koje pokazuju nerazumevanje, dosadu i zanimljivu nesposbnost da zapamti njegovo tačno ime.
.
Portret umetnika kao slepca. Narcistički zaslepljen sopstvenom ljubavlju, Novalis koji narasta u Hardenbergu to ne primećuje. Istovremeno, ne primećuje ni naklonost nešto starije Karoline, jedine osobe koja razume njegovu priču o plavom cvetu, kasnije centralnoj slici njegovog opusa, priču u kojoj Sofija ne vidi ništa.
Dvostruko neshvaćena ljubav, neshvatanje neshvaćenosti, dostojanstvena patnja u tišini. . . sve sami sastojci romantičarske poezije. Da li su romantičari pisali takve pesme zato što su im životi bili takvi, ili su njihovi životi bili određeni njihovim idejama? Ukoliko bi ovo drugo bilo tačno, moglo bi se pomisliti da je Novalis imao i neke natprirodne i mračne sposobnosti, pošto se uskoro pojavio i poslednji nedostajući element tragične romantičarske priče: bolest. Sofija fon Kin umire od tuberkuloze 1797, posle dugotrajnog, mučnog i očigledno neuspešnog lečenja.
Karolina, ipak, ostaje zanemarena, a ironično je da joj najveću naklonost ukazuje Novalisov navodno neosetljivi brat.
.
Portret umetnika na pragu samootkrića. I tako ostavljamo Novalisa ožalošćenog, ali na početku onih nekoliko kratkih godina (umro je 1801) kada će stvoriti sva svoja značajna dela. U Himnama noći slavi noć/smrt kao ulaz u viši oblik života i predviđa mistični spoj sa Sofijom i celim svemirom posle sopstvene smrti. Ovakva razmišljanja kasnije je razvio u nacrt filozofskog sistema zasnovanog na idealizmu. Teško je oteti se neprijatnom utisku da mu je Sofija fon Kin bila više od koristi kao umrla idealna draga, nego što bi to mogla biti da je ostala živa. Biografizam, biografizam!!! Naravno, ali zar ne želi autor da promislimo odnos dela i biografije, inače, čemu ovakve knjige? To što prelazak iz Hardenberga u Novalisa nije idealizovan jedna je od osnovnih vrlina romana. Osim toga, takva slika koju stičemo o umetniku tiho podriva naizgled savršeno jasnu uzročno-posledičnu vezu između tragičnog života i velikog pesničkog dela.
.
Portret umetnice u starosti. Kada je i kako Penelopi Ficdžerald počela da piše, ne znamo -- možda će neko, doduše, jednom napisati roman o njoj -- ali znamo da je počela da objavljuje u godinama kada neki pisci već uveliko završavaju karijere. Roman Plavi cvet pokazuje niz odlika njenog postupka, a posebno je zanimljiv implicitni kontrast između njenog kasnog "cvetanja" i Novalisovog burnog i kratkog stvaralačkog života.
U Plavom cvetu Penelopi Ficdžerald veoma uspelo kombinuje uverljivu rekonstrukciju života u nemačkoj provinciji krajem 18. veka sa nenametljivim korišćenjem izvornog materijala i njegovom preradom. Usredsređujući se na samo jednu priču iz Novalisovog života, ona ipak uspeva da na marginama oslika i njegov duhovni svet, poznanstvo sa Fridrihom Šlegelom, uticaj misli Kanta i Fihtea... Vešto kombinujući činjenice i domišljanje onoga što nikako ne možemo znati u pitku, ali nikako i plitku pripovest, Penelopi Ficdžerald pokazuje kako je moguće da postupci smatrani (ne uvek opravdano) revolucionarnim pedestih i šezdesetih godina nađu mesto u romanu koji bi se, inače, lako mogao svrstati u čisti mainstream, a da ne budu puki ukras, već konzistentan deo umetničke tvorevine.
01.01.00
Beta-AP
04.05.2000.
Umrla književnica Penelopi Ficdžerald
Vidite li svet kao ja
LONDON - Dobitnica brojnih visokih književnih priznanja, Bukerova laureatkinja i jedna od najomiljenijih britanskih književnica, Penelopi Ficdžerald , umrla je u Londonu u 84. godini, dva dana nakon moždanog udara.
Dobitnica engleske nagrade za životno delo, kao i visokog priznanja američke kritike za roman "Plavi cvet", Penelopi Ficdžerald, svojevremeno briljantni student oksfordskog univerziteta, pored beletristike, pisala je književne prikaze za specijalizovane revije, vodila knjižaru, bila profesor u školi glume, a neko vreme živela je sa mužem i troje dece na šlepu na Temzi. Njenim romanima prethodile su biografske knjige...
- Inteligentan pisac, suvog humora udruženog sa velikim talentom za emotivno saosećanje - beležili su kritičari po objavljivanju njenih knjiga.
Među najpoznatijim delima Ficdžeraldove svakako je njen poslednji roman "Plavi cvet", koji, smešten u Nemačkoj u 18. veku, priča o mladom umetniku, budućem pesniku, piscu i filozofu Novalisu.
Prestižnu britansku nagradu "Buker" dobila je 1979. godine, za roman "Offshore", kvaziautobiografsku priču o životu na starom šleperu na Temzi.
Iako je počela da piše neuobičajeno kasno, Penelopi Ficdžerld objavila je tri biografije i devet romana.
- Čula sam da se moji romani opisuju kao "laki", ali za mene su oni veoma ozbiljni - napisala je u autobiografiji. - Svaki put kada vidim nekoga da ih čita u autobusu ili metrou, jedva se uzdržim da ne priđem i tu osobu ne upitam da li svet vidi na isti način kao ja.
Čitana i kod nas
Dela Penelopi Ficdžerald imala su izuzetan prijem i kod naše publike. U izdanju beogradske Paideje prevedeni su i objavljeni "Plavi cvet" i "Početak proleća".
D.V.
