Petoknjižje

24.06.06

Ivan Pravdić je veoma zanimljiv mladi umetnik (pisac, izvođač, dramaturg...) iz Beograda, kog je novosadska publika poslednjih meseci imala prilike da susretne u nekoliko navrata. Prvo je u “Bunkeru” Studentskog kulturnog centra držao niz zanimljivih, “apdejtovanih” predavanja o dramaturgiji, u Art klinici je izveo jedan od svojih performansa, da bi ga primetili i u “poeziji noćnog grada”, performansu priređenom u okviru “In(fant)fuzije”.

Za one koji nisu čuli za Ivana Pravdića - ukratko - poznat je kao jedan od osnivača umetničke grupe “Magnet” i “DŽastteatar”. Završio je dramaturgiju na FDU, master diplomu “pokupio” na studijama multimedijalne umetnosti, do sada su mu objavljene dve knjige poezije (“Petoknjižje - sabrani Pravdić”, SKC Novi Sad, Bajbuk, Sarajevo, 2003 i “Istina oslobađa”, Narodna biblioteka “Žarko Zrenjanin”, 2005), na “Projektu 3” SNP inscenirana mu je i jedna drama - “Kvarna karma”. Do nedavno je bio urednik “Ekspedicije multidisciplinarnih pronalazača” u SKC Beograd....

Početkom meseca bili ste na SP u Nemačkoj. Festival “Stuicke” je organizovao prvenstvo u pesništvu, a vi ste u grupi s Argentinom, Holandijom i Obalom Slonovače predstavljali Srbiju i Crnu Goru!? Kakvi su utisci?
- Program je naslovljen “Prvo pisci!” i zbog toga smo se sastali pre samog prvenstva. Da bi sve to imalo nekakve veze sa fudbalom, održao se turnir po grupama sa SP u stonom fudbalu, igri koju je, čudom, izmislio pesnik, Alesandro Finistere iz Galicije. Pisac iz Italije je ove godine osvojio pehar.

Odigrali smo još nekoliko simulacija međunarodnih skupova. Svako je pustio omiljenu pesmu iz svoje zemlje. Ja pesmu “DŽarastafaraj” od grupe Strejt DŽekin. Odigrali smo Beketovu dramu “Kraj partije” na različitim jezicima, a izgledali kao zasedanje Ujedinjenih nacija govoreći, nerazumljivi jedni drugima, apsurdne i mučne Beketove dijaloge. Svakome je prevedena po drama na nemački jezik i objavljena, svako je imao svojih petnaest minuta da se predstavi svojim pisanjem i akcijom na maternjem jeziku. Puno posla za četiri dana.

Otkud čuveni “Stuicke” festival u ovoj akciji, je li to bila samo prigodna revijalna manifestacija ili sasvim ozbiljna potraga za talentima? S kojim “posledicama”?
- U Nemačkoj se stvarno radi. Godišnje se producira 140 novih dramskih tekstova od kojih najboljih sedam ili osam stignu na “Štuke”. Nekoliko desetina prevoda stranih drama takođe se producira. Knjižare su pune prevoda iz celog sveta i svakome je stalo da postoji konkurencija i slobodna razmena ideja, stalno pomeranje granica i kriterijuma. A šta su posledice? Naravno, još više rada i novih projekata.

Jesi li možda nešto saznao/ naučio o njihovim vidovima organizovanja u korist dramskih pisaca i/ili očuvanja dramskog nasleđa uopšte?
- Rad rad i samo rad. Rad oslobađa, je li? Još u prošlom veku se sindikat pisaca povezao ne sa sitnom boranijom izdavača i knjižara, kome su oni i bitni, već sa sindikatom štampara, koji je bogat, moćan i uticajan. I tiraži su skočili. Pisci danas režiraju svoje drame, rade slobodno i u drugim medijima, objavljuju, putuju... Ne samo u Nemačkoj. U celom svetu. Mi smo, po pravima i mogućnostima za život od rada daleko iza čak i afričkih zemalja.

A nemačko pozorište je pozorište teksta. Iako su režije smele, a glumci sposobni i profesionalni da mogu sve da urade šta se od njih traži, sve je podređeno ideji i rečima pisaca. Za razliku od pozorišta u Srbiji gde je glumac zvezda koji može da prepričava replike i dobija slobodno vremena za improvizaciju i zafrkanciju, u Nemačkoj je svaki sekund predstave precizna partitura govora, ponašanja, pokreta, emocije...

Povodom vaših predavanja u Novom Sadu, objasnite ukrakto šta je cilj/namera vaših diksursa o dramaturgiji i gde vidite njihovo mesto, u obrazovanju, kulturi ili negde drugde?
- “Dizajn vremena” je vrlo praktičan kurs, kojim krajnje sažeto i na aktuelnih primerima i čestim projekcijama sa projekata iz celog sveta, prenosim otkrića na kojima sam radio prethodnih dvanaest godina - principi i alatke za usmeravanje, ubrzavanje i usporavanje protoka vremena, kako u publici tako i u izvođaču, u umetničkim i medijskim delima. Za sada je, od institucija, samo direktor novosadskog SKC-a Jovan Gvero saznao i prepoznao značaj ove nove discipline. Shvatam da je nešto tako novo i bitno drugačije teško prodati i omasoviti, ali ja moram i dalje da razvijam taj put, takođe i da ga praktično primenjujem na projektima koje pišem i radim.

Kad “Bunkeru” i “Infantu” dodamo i nastup u Art klinici dobije se slika kao da ste odavde. Otkud to preorijentisavanje na Novi Sad?
- Moj učitelj, najveći pesnik sa “ovijeh” prostora uz Lazu Kostića, Oskara Daviča, LJubomira Micića i Aleksandra Vuča - Vujica Rešin Tucić - eto, živi u Novom Sadu. Imam puno prijatelja, a kulturna klima je otvorenija i publika je istinski radoznala. Za razliku od Beograda, gde ljudi dolaze na kulturna dešavanja da bi pokazali sebe i videli svoje prijatelje, retko sam program. Otvorenost “novosadista” i “novosadistkinja” je odličan početak za igru, za zajedničku situaciju u kojoj smo i publika i ja. Zajednička situacija, to je performans.

Prošle godine vam je izašla knjiga (“Istina oslobađa”), a u SNP je izvedena drama (“Kvarna karma”) u okviru Projekta 3. Od vaše umetničke višemedijalnosti, šta je konkretno s pisnjem?
- Pisac najboljih romana koje sam u životu čitao, Vojislav Despotov, koji je ne tako davno živeo i umro u Novom Sadu, borio se da za to da se poezija odvoji od književnosti. Jer poezija je stvaralački odnos prema životu, društvu, prirodi, ljudima, a ne samo prema tekstu. Posle skorijih multimedijalnih projekata u Portugalu i Holandiji, performanse više ne planiram, već radim, pišem ih telom, umom i dušom na licu mesta. Glumci planiraju nastupe, a ja sam loš glumac.

A kao pisac i dramaturg, od kad sam dobio otkaz u beogradskom SKC-u u kome sam dogurao do glavnog urednika, imam dovoljno vremena da pišem, što besomučno činim. Imam već i previše stranica tekstova, ali dok god se ne objave, ja moram da bdim nad njima. Volim da prepravljam i pišem više tekstova paralelno. Lenjost i beda većine izdavača, kao i mrtvilo tržišta, posebno prema mentalno odvažnih i zahtevnim knjigama, drže me dovoljno zaštićenim da se mogu mirno posvetiti pisanju i očekivanju vremena kada će nešto početi i da se radi i živi u društvenoj stvarnosti, a ne samo da se vode prazne priče.

I. Burić