01.01.00
Politika
11.01.2003.
Vraćanje sebi: Slobodan Rakitić
Veština nemogućeg
Ni u čemu udeo nemogućeg nije tako izražen kao u pesništvu, u kojem je nemoguće isto što i moguće, sumnja što i vera, beznađe što i nada
U jubilarnom kolu, povodom stodesetogodišnjice postojanja Srpske književne zadruge, objavljena je i knjiga Slobodana Rakitića (1940), jednostavno nazvana "Pesme". Izbor je sačinila i predgovor napisala Bojana Stojanović-Pantović.
Slobodan Rakitić, jedan od naših najznačajnijih pesnika, autor je zbirki: "Svetlosti rukopisa" (1967), "Raški napevi" (1968), "Svet nam nije dom" (1970), "Zemlja na jeziku" (1973), "Pesme o drvetu i o plodu" (1978), "Žudnja za jugom" (1981), "Potomak" (1982), "Osnovna zemlja" (1988), "Tapije u plamenu" (1990), "Duša i sprud" (1994), "Vodena slova" i "Južna zemlja" (2000), knjiga eseja: "Od Itake do priviđenja" (1985) i "Oblici i značenja" (1994).
Sa Slobodanom Rakitićem razgovarali smo za velikim gostinskim stolom u Srpskoj književnoj zadruzi.
? Izbori iz poezije su i prilika za preispitivanje pređenog puta i svođenje pesničkih računa. Jeste li zadovoljni sa onim što ste učinili prethodne tri i po decenije?
- Od prve knjige "Svetlosti rukopisa", prošlo je tri i po decenije. Međutim, od prvih objavljenih pesama prošlo je više od četiri decenije. Da budem iskren, ne bih mogao da kažem da sam zadovoljan. Često pomislim da sam sve pisao fragmentarno, s vremena na vreme, tek u nekim trenucima vraćanja sebi i u sebe, koje nalikuje povratku s nekog putovanja. Mislim da to važi za najveći broj pesnika i da je malo onih koji su, poput Jovana Dučića, na primer, uspeli da ostvare celinu svog pesničkog dela. On je jedan od retkih koji je još za života zaokružio svoje delo i u tom smislu mogao je slobodno za sebe reći da je srećan pesnik.
Poezija nije politika, koja je "veština mogućeg", kako se to najčešće kaže. Poezija je veština nemogućeg, i ni u čemu udeo nemogućeg nije tako izražen kao u pesništvu, u kojem je nemoguće isto što i moguće, sumnja što i vera, beznađe što i nada.
Poezija uglavnom postavlja pitanja, a ne daje odgovore; religija pak ima odgovor za sve. Ko želi da ga čuje. Ko, pak, ne želi, on ga neće ni čuti. Iznad svih odgovora, nedoumica i sumnji, postoji jedan odgovor: Bog zna. Ono što ne zna čovek, zna Bog. Onaj koji ne čuje Boga, ne može čuti ni samoga sebe. U tome vidim ne samo suštinu sveta nego i smisao ljudskoga postojanja.
U poeziji sve se može reći drugačije, pa da opet zvuči uverljivo. Ta činjenica, na prvi pogled paradoksalna, ne dovodi u pitanje sve ono što je stvoreno već, naprotiv, ukazuje na neograničene mogućnosti ljudskoga duha, a pre svega jezika.
U vlasti pesme
? Književna kritika je, najčešće, Vašu poeziju svrstavala u (neo)romantičarsku i (neo)simbolističku. Smeta li Vam ukalupljavanje poezije u sve te "izme"?
- Poezija je uvek više od onoga što želi i sam pesnik, a tek koliko je iznad onoga, ili izvan, što u njoj vidi jedan kritičar. Pesma ima svoju logiku, u čijoj je vlasti i sam pesnik, a ne samo čitalac. Kada ovo kažem nemam nameru da mistifikujem pesnički čin. Hoću da kažem da je i pesma neka vrsta stvarnosti. Ponajmanje je lirska pesma u vlasti kritike, jer se najviše opire tumačenju.
Ne smeta mi ono što su o mojoj poeziji pisali i pišu književni kritičari, pogotovo kad je taj odnos prema pesničkom tekstu kreativan. Njihova tumačenja su najčešće i za mene otkrivalačka.
Lirika je po samoj svojoj prirodi, u osnovi, romantička i simbolička. Nijedna poezija ne pripada samo jednoj školi ili jednom književnom pravcu. Ona je uvek pomalo zagonetna i višeznačna. Moderna poezija se zato sve više bavi sobom, svojom prirodom, svojim mogućnostima, svojim smislom, kao što se uostalom i sama književna kritika bavi sobom.
? Smatraju Vas naslednikom Dučića, Rakića, Disa, Desanke, Crnjanskog, Miljkovića... Ko su Vaši pesnički preci i uzori?
- Sve pesnike smatram svojim bliskim precima, čak i one koji su živeli u dalekim vremenima. Bliži su mi Domentijan, Teodosije, despot Stefan Lazarević, Dimitrije Kantakuzin ili nepoznati pesnik iz druge polovine XIV veka, sa svojom "Ispovednom molitvom", nego mnogi moji savremenici. Veze sa pesnicima, živim i mrtvim, jesu kreativne prirode, one su katkad svesne i namerne, ali mogu da budu i nesvesne. Razni glasovi iz prošlosti dopiru do nas; prepoznajemo ih u tekstovima najmodernijih savremenih pesnika. Reč je o prirodnom i sasvim legitimnom pesničkom postupku.
? Bavite se, kao i svi pesnici, večitim temama, ali ste posebno vezani za srpsku prošlost. Svoju lirsku žicu ispredate iz naše epske tradicije?
- Srpski srednji vek osećam veoma blisko i katkad mi se učini da sam sa dobom Nemanjića vezan pupčanom vrpcom. Knjiga "Zemlja na jeziku" nije u saglasju samo sa starim jezičkim idiomima i drevnim bogoslužbenim pesništvom već sa čitavim jednim nasleđem. Koliko vodi dijalog sa svojim dobom, lirski subjekt isto vodi dijalog i sa prošlošću. Tradiciju shvatam kao sadržaj, a ne samo kao okvir. Onako kako je u jednom trenutku Stanislav Vinaver shvatao Vizantiju. Ili Nastasijević srpski srednji vek. Ono što nam je iz prošlosti ostalo su vrednosti, a vrednosti se ne smeju olako odbacivati, kako smo to mi, inače, često činili i kako danas činimo. Bilo bi to kao skidati sa sebe sopstveno lice da bismo se izjednačili sa drugima. Za mene bi to bila neka vrsta kulturnog i duhovnog kloniranja i unifikovanja neponovljivog ljudskog bića. Kakva je neka vlast najbolje se vidi na osnovu toga kakav je njen odnos prema prosveti i kulturi. Vlast koja ne shvata njihov značaj, ne shvata ništa. Zaziranje od prošlosti, istorije i tradicije vidim kao recidiv komunističke ideologije.
Čuvati sopstveni identitet
? Čitav niz pesama posvetili ste našim svetinjama. Mnoge od njih su ostale samo u našem duhovnom zavičaju. Možemo li ih sačuvati, barem, u pamćenju, u jeziku?
- Poezija je i pamćenje, i svedočenje, i dijalog. Osnovne duhovne vrednosti srpskog naroda sačuvane su u jeziku, odnosno u poeziji. Naša istorija dobrim delom sačuvana je u našem epskom pevanju. Najviši umetnički izraz naš narod je dao u sakralnoj arhitekturi fresko slikarstvu. Sve to predstavlja naš doprinos evropskoj hrišćanskoj civilizaciji, čiji smo bili istočni duhovni bedem. Imati sve to i čuvati sve to znači imati i čuvati sopstveni identitet.
Svoje dve knjige, "Osnovnu zemlju" i "Tapije u plamenu", znatnim delom posvetio sam kosovskoj temi. Ali, i ne samo njoj. U nekolikim pesmama tih knjiga postavljeno je pitanje identiteta. U pesmi "Vaga" osnovno pitanje, bolno, jeste da li smo mi zaista onaj narod koji je gradio Đurđeve stupove, Studenicu, Sopoćane, Gračanicu, Dečane, Manasiju i druge svetinje? To pitanje postavlja i dr Vladeta Jerotić u svojim esejima. I narodi se menjaju, a naše freske i naše srednjovekovno pesništvo svedoče o jednom narodu koji je bio na najvišoj duhovnoj lestvici. Srbi su uvek pripadali Evropi i zato ne shvatam danas gotovo grozničavo ponavljanje nečega što već samo po sebi jeste. Priče o putu u Evropu su kulturni i politički pleonazam i ukazuju na inferiornost onih koji o tome stalno govore.
? Česti su Vaši dijalozi s Bogom. U jednoj pesmi ga molite: "Bože, zberi, sjedini, pleme naše u osipanju". Ima li kraja našoj neslozi?
- Religiozno iskustvo je najviši stepen ljudskog duhovnog uspona i lirsko pesništvo mu je veoma blisko, ono iz njega ishodi. Jedino pitanje koje se može postaviti pred Bogom, jeste pitanje smisla postojanja, a to su pitanja o rođenju, životu, ljubavi i smrti. Zatim slede pitanja ko smo, odakle smo i kuda? Bilo da je reč o pojedincu, odnosno ličnosti, bilo o kolektivu, odnosno zajednici? U nekolikim pesmama, kao što su "Svet nam nije dom", "Vrt kom kraja nema" ili "Stožer", izražena je žudnja za celinom i jedinstvom, za vrhunskim skladom, za savršenstvom, a sve su to bili ideali vizantijske civilizacije. Pri tom imam u vidu i srpsko nacionalno biće, podložno osipanju i rastakanju. Danas se to dešava na naše oči, a nismo u stanju ništa da učinimo i zaustavimo tu destrukciju. Ugroženi su nam i jezik, i pismo i država. Otuda i molitveni ton u nekim mojim pesmama. Otuda i stalno obraćanje koliko Bogu toliko i sopstvenom unutrašnjem biću, a sve u traganju za osloncem i duhovnim uporištem.
? Našu kuću smo sagradili, kažete u jednoj pesmi, na najlepšem mestu, od najtvrđe građe, od samih kostiju. Da li je taj drum, na kojem smo sagradili kuću, naš jedini usud i uzrok svih nesreća?
- Istorija i geografija za nas Srbe uvek su bile od presudnog značaja. Selismo svugde svoju krv, kaže u jednoj pesmi Crnjanski, pisac monumentalnih "Seoba". Rasejali smo svoje pleme po raznim stranama Evrope, ratovali po tuđim planovima, osnivali vojne krajine, više štiteći druge nego sebe, odlazili ponovo nazad preko Karpata i nestajali na prostorima Ukrajine i Rusije. Na našim drevnim i osnovnim teritorijama, natopljenim srpskom krvlju, sa našim grobljima i svetinjama, drugi su osnivali sopstvene države, od našeg jezika stvarali su se drugi jezici. Danas je srpsko pitanje i nacionalno, i državno, i kulturno, i duhovno, i ekonomsko, i demokratsko, i moralno, a ponajviše biološko. Otvorila su se, odjednom, sva pitanja, sve teže jedno od drugoga. U tolikom njihovom broju, sa osiromašenim narodom, kako da ih sada rešimo kad nismo mogli jedno po jedno, kad je trebalo i kad je bilo mogućno. A jednom propušteno, teško se nadoknađuje. Ne jednom, spoticali smo se o isti kamen, činili iste greške, ne naučivši ništa od istorije.
Zoran RADISAVLJEVIĆ
01.01.00
Politika
22.02.2003.
Savremena poezija
U novom ključu
Slobodan Rakitić: "Pesme", izbor i predgovor Bojana Stojanović-Pantović; izdavač Srpska književna zadruga, Beograd, 2002.
Kritička recepcija pesništva Slobodana Rakitića (1940) reflektuje pomeranja i preobražaje poetičko-žanrovskog, tematskog i formalnog težišta jednog od najvrednijih opusa srpske poezije druge polovine minulog veka. Tako smo, na dugom putu od "Svetlosti rukopisa" (1967) do "Vodenih slova" (2000), u našem pesniku otkrivali visokog artistu reči "biranih ne samo po značenju već i po boji, zvučnosti, obliku i sjaju" (P. Palavestra), lirskog metafizičara opsednutog propadanjem kao ontološkom kategorijom (P. Zorić), osetljivog zatočnika "duhovnog života, živih tišina u duhu koje čine unutrašnju dragocenost čovekovog postojanja" (M. Egerić), brižnika koji pre i dublje od nas oseća "istorijsku moru" i veliki pritisak opšte neizvesnosti (M. Magarašević), te, najposle, i kamernog liričara naoko jednostavnih dnevničkih i putopisnih povoda, zamorenog tzv. velikim temama (B. Stojanović-Pantović).
Obnavljanje arhetipova
Usput je, dakako, u Rakitićevim stihovima prepoznavano (neo)romantičarsko i (neo)simbolističko nasleđe, kao i gdekoja crta srodstva s pojedinim srpskim (Dučić, Crnjanski, Miljković) i stranim pesnicima (Helderlin, Rilke, Borhes). Ma koliko tačni, svi pomenuti i drugi, nepomenuti uvidi nisu zapreka novom čitalačkom traganju i "drukčijoj kritičkoj kontekstualizaciji".
Upravo na takav posao pregnuo je najmlađi među Rakitićevim tumačima, Bojana Stojanović-Pantović, čijim izborom i predgovorom naš liričar biva dolično uvršćen u kanonsku, kultnu ediciju uglednog izdavača.
Iz studioznog predgovora s naslovom i tezom "Raskoš i nedostatnost slova" doznajemo da je Rakitić, svim metamorfozama uprkos, uvek istrajavao u obnavljanju arhetipova i stvaranju osobenih simbola. U tom smislu je njegov pesnički govor kreativan dosluh i amalgam klasične tradicije i moderne samosvesti, koja, ponajpre, uključuje iskustvo odvojenosti, osipanja i raspada, iskazivih i pobedivih tek "rečima, jezikom, varnicom koja sevne iz rukopisa".
Stoga Bojana Stojanović-Pantović i uvodnim esejom i izborom iz obimnog pesničkog opusa insistira na "metapoetskoj temi, odnosno autorefleksivnosti pesničkog čina", vertikali nedovoljno uočenoj u ranijim interpretacijama ove poezije.
Dragocena vizija
Svešću o toj i takvoj "nepodmitljivoj konstanti" opusa rukovodi se autorka i pri grupisanju pesničkih tekstova, pa i određenim sažimanjima i preinačenjima u odnosu na knjige iz kojih su preuzeti.
Tako smo dobili koliko verodostojan toliko i originalan sažetak pesnikovog ukupnog dela, kondenzovanog u sedam ciklusa i nekoliko posebno izdvojenih, ključnih ili prekretnih pesama. Reč je, dakle, o svojevrsnoj antologiji, koja je mimoišla neke znane pesme, ali i s razlogom privilegovala neke manje zapažene, među njima i jednu proznu, sad prvi put objavljenu u okviru knjige. "Smisaone oznake" ovog izbora, ključne knjige i temeljne pesnikove metafore, kao i poneki sjajan a dosad neuočen (poglavito imažistički) kutak i trenutak ovog opusa, oblikuju i osmišljavaju ovu "kritičku kontekstualizaciju" kao dragocenu viziju vizije.
I kad bude drukčije tumačen, pesnik metafizičke tuge i nacionalno- istorijske zebnje neće ubuduće biti čitan izvan svesti o metapoetskoj inspiraciji čiju nepretrgnutu nit u njegovom delu otkriva ova knjiga.
Slavko GORDIĆ
01.01.00
Politika
04.10.2002.
U NOVOM KOLU SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE
Lirika gubi mesto
Izbor iz dosadašnjeg poetskog stvaralaštva Slobodana Rakitića sačinila Bojana Stojanović-Pantović
U Srpskoj književnoj zadruzi juče je predstavljena knjiga iz najnovijeg, 94. Zadruginog kola ? "Pesme" Slobodana Rakitića, u izboru i sa obimnim predgovorom Bojane Stojanović-Pantović. Slobodan Rakitić je jedan od naših najznačajnijih savremenih pesnika koji stvara više od tri decenije, i čija je lirika posebno utkana u jedinstveni tok srpske moderne poezije. Kako je juče na predstavljanju ove vredne knjige u kojoj se mogu videti celi pesnički tok i méne u poetskom stvaranju Slobodana Rakitića, kazala Bojana Stojanović-Pantović, ovaj pesnik sa specifičnim osećanjem sveta zauzima posebno mesto u našoj poeziji.
Konstatujući da "danas lirika skoro gubi mesto u srpskoj savremenoj književnosti a zauzimaju ga sve više narativni, veristički koncept i poetika malih stvari i svakodnevice", Bojana Stojanović-Pantović je rekla da poezija Slobodana Rakitića predstavlja kreativan spoj klasične tradicije ? i svega onoga što ona podrazumeva ? i moderne samosvesti o večitoj egzistencijalnoj podvojenosti lirskog junaka. Pesnikov pogled na svet, zapisala je i u predgovoru poznata kritičarka, i doživljaj vlastite subjektivnosti počivaju na dva suprotna, premda prožimajuća načela. S jedne strane, zapažaju se želja i čežnja lirskog junaka za harmonizacijom i lepotom, za prebivanjem u mitskim, primordijalnim predelima elementarnih, empedoklovskih elemenata koje tvore být stvari: zemlji, vatri, vazduhu i vodi. S druge strane, pesnik tome suprotstavlja princip zatamnjenja, postepenog gubljenja obrisa i formi, podvajanje na biće i senku koja se javlja kao jedan od osnovnih, težišnih motiva i simbola Rakitićeve poezije.
Zadovoljan izborom koji je učinila Bojana Stojanović-Pantović, Slobodan Rakitić je primetio da on u najvećoj meri odslikava najvažnije pesničke faze kroz koje je prolazio. Za njega je lično, dodao je, bilo značajno da vidi kako njegovu poeziju doživljava predstavnik jednog novog književnog naraštaja. Koliko god se lirski subjekat otkriva u pesmi, kaže Rakitić, još se više u njoj skriva. I dodaje: "Kako je moć jezika čudesna, to i poezija, kao najviši jezički izraz, takođe poseduje tu moć".
Slobodan Rakitić je juče rekao i da je pisao o nacionalnim, o istorijskim, o kosovskim temama "koje imaju značajno mesto u ovom izboru". Ali, te pesme nisu puko tumačenje istorijskih i savremenih događaja pošto bi to bila zloupotreba poezije, smatra Rakitić, koji je ovaj izbor svojih pesama u Kolu SKZ doživeo kao "jedan nostalgični osvrt na već daleke dane, zanose i čežnje".
A. Cvijić
