Pesme Eleazarove

23.04.10 Danas

Suverenost pesničkog čina ogleda se i u tome što autor, posebno na početku stvaranja, sam određuje meru i granicu svoga pevanja, njegove mogućnosti i pravila po kojima će se razvijati, što ima dugoročne posledice. Time što zahvata iz najdubljeg sebe, imaginacijom i kulturom, određuje on samo svoju parcelu poetskog i stavlja na slatke muke svoje čitaoce i kritičare, otvarajući jedan novi prostor i prekomponujući večite teme ljudskog pevanja i mišljenja.
Smrt, ljubav, krhko i čudesno ustrojstvo sveta, neke su od tih tema sa kojima se hvata u koštac Goran Ibrajter (1962) u svom zrelom pesničkom prvencu. Nikakvo čudo što se ovako apartna knjiga pojavila u izdanju Književne opštine Vršac. Ovo je, moglo bi se reći, tipična, u dobrom smislu KOV-ovska knjiga pesama. Ničeg komercijalnog, ničeg što povlađuje publici, samo stihovi jednog duha koji se obračunava sa samim sobom. Vladan Desnica je savetovao autore da budu staromodni jer će tako biti moderni, a važi i suprotno, ko se trudi da bude savremen - biva anahron. Ko shvati te spojene sudove duha shvatio je bit dobre literature.
Smrt pesnicima otvara usta, orfejevski poentira Ibrajter u pesmi Prolog koja otvara knjigu, čime nam stavlja do znanja šta je izvor, motivacija njegovog pevanja. To je, dakle, ono Ništa, veliko i zastrašujuće. U prvom ciklusu knjige pod naslovom Razgovori sa mrtvima opisuje on svoj odnos sa nečim što svoje ime uvek ponovo traži jer je nepojmljivo. Kako imenovati Ništa? U tome se može osetiti snaga i prefinjenost umetničke reči. Nežno kao dah, a jako kao oluja koja se ne može izbeći, upravo tako peva Ibrajter o smrti, sluteći je, osluškujući njeno tamno bilo. Eleazar, biblijski lik, mogao bi se razumeti kao pesnikov alterego, onaj koji je: „Sam med svima, ni živ ni mrtav/ I više mrtav nego živ/ Jer tu je ruka ledena/ Počiva na ramenu odabranog“. To je Orfej sa sećanjem iz Podzemlja. To je pesnik koji baca pogled iza vidljivog, na onu stranu. Jedan od važnijih gorkih nauka koje nam pesnik daje, ponavlja, onaj je koji bi možda često hteli da zaboravimo, a to je da je klica smrti uvek tu, od početka, uračunata u postojanje: „Rođenje je jaje smrti“. U pesmi Epilog koja završava ovaj ciklus pojavljuju se i Heraklit i Sokrat kao pesnikovi sagovornici na temu umiranja. Uspeva autor da peva o ovoj najtežoj temi na način koji joj se predaje i miri je sa sobom, prihvata je. U istočnjačkoj filozofiji ovakav bi stil možda nazvali probijanje dna reči, kada se zahvaljujući njemu vidi i ono nešto iza reči a da to nije praznina. U tome je uspeh ovih stihova.
U drugom delu knjige, ciklusu Dokumenti o životu, čitamo obrise svojevrsne kosmogonije koja je u vezi sa prvim ciklusom. Ta veza ogleda se u onoj klici smrti koja je na svakom početku, i u najnevinijem. Tu nevinost i to nežno počelo istražuje autor. Nalazi on sedam „čuda nad čudima“ od kojih je jedno „Čedno tajanstvo šapata školjki“. Na toj granici sa ništavilom poput Miljkovića vidi on bilje jer samo ono neorgansko pretvara u organsko, besmisao u smisao. Ono je granica ka Ničemu: „I samo oštrom oku ne promakne/ Kako trava noću raste/ I paprat buja u prisenku/ Život bilja od tajni satkan“. Ima pesnik oko i za ono malo (puž, list, kap rose) kao i za ono veliko: „Na prste se propinješ/ Med zvezdama si“. Prihvata on nauk Efežanina Mračnog da svet je igra dece ali, opet, teško je to pojmiti. Pita se da li „tek sile bezumne puki smo hir“? Za sebe autopoetski nalazi reči „Silno sam vreme potrošio/ Dane i dane proćerdao/ Kupeći rasuto zlo zemlje/ U šaku ko mrve sa stola// Hoću drugačije, hoću da menjam/ Ushit hoću cvrkutom... /I zorom ipak divnoga sveta“. Tematizuje pesnik slobodu izbora, pesnički zanat, ljudsku sudbinu, Hrista i uprkos tolikim znakovima smrti, neobjašnjivim čudima života u kome se često krećemo kao slepi i gluvi, izgubljeni u njegovoj ogromnosti, baš u tome nalazi vrhunski Eros i volju za životom. Ova knjiga napor je da se naznači ta kosmička svest čovekova, da se pesnički i humano bude, uprkos mnogo čemu, radostan i ushićen. Pesnik Goran Ibrajter je to svakako uspeo i to nije mala stvar.

Dragoljub Stanković