Paganske misterije u renesansi

01.08.21

Filozofija i društvo

Šezdeset godina nakon prvog izdanja, čitaoci u Srbiji, konačno, zahvaljujući izdavačkoj kući Fedon, mogu da se upoznaju sa jednom od najznačajnijih studija kada je reč o periodu renesanse. Studija Edgara Vinda nije samo temeljna i dobro poduprta brojnim uvidima u originalne zapise, već je i lucidno pronicljiva. Bilo da ovoj temi pristupate iz polja ikonologije, istorije umetnosti, prateći radove Botičelija, Mikelanđela, Leonarda, literarnih velikana poput Spensera, Šekspira, Koldridža, da pratite uspon medicinske nauke u radovima Paracelzusa i Harvija, ili da istražujete istoriju filozofske misli, mitologije i simbolizma, ovo monumentalno delo nesumnjivo proširuje vidike, najpre tako što menja one postojeće.
Knjiga objedinjuje sve navedene aspekte stavljajući u centralno mesto ove šarolike mreže neoplatoničku filozofiju, odnosno neoplatoničku „mističku“ tradiciju. Stvaralačka potencija renesanse tako je vezana za način na koji su unutar nje razumljene, sintetisane i preoblikovane brojne mističke tradicije, koje su za mnoge mislioce ovog perioda bile utkane ne samo u filozofiju neoplatonizma, već i u misao samog Platona, kao što su orfičke misterije, tajne egipatske religije, indijska filozofija, ili jevrejska kabala. Živo i argumentovano čitanje Vinda ne samo da upućuje na značaj neoplatonizma pri nastojanju da se renesansa razume, već nam se čini gotovo neverovatno kako su dominantni klasični prikazi renesanse (uz nekoliko izuzetaka) uspeli u potpunosti da prenebregnu, ili pre zanemare, tako brojne elemente u delima Fićina, Mirandole, Botičelija, Mikelanđela i drugih. Ukoliko je takvim elementima koji su klasifikovani kao „okultistički“ i bio dat prostor, njihov uticaj bio je minoran, i svođen tek na često suvišnu dopunu „opštih“ mesta. Bez obzira da li te „ekstravagantne mističke predstave“ bile uzete za periferni momenat ili kako ova studija pokazuje, za samo srce renesanse, one su nesumnjivo činile izuzetno plodonosno tlo kada je reč o filozofiji i umetnosti, a Vind sa pravom ističe problematiku pomenutog klasičnog pristupa i naglašavanja „opštih mesta“ kojim se većina istoričara vodi:
„Ali u meri u kojoj je njihov metod posebno osmišljen za ispitivanje upravo ove problematike, on nije pogodan za proučavanje onoga što je u istoriji izuzetno i čiju moć svakako ne bi trebalo potceniti. Savršena studija obuhvata oba ova aspekta, a jedna od mnogih slabosti ove knjige ogleda se upravo u tome što ona, osim u jednom ili dva slučaja, ne pokazuje kako neka čudesna misao može da potone u banalnost ili kako samozadovoljstvo i pasivnost mogu da uguše genijalnost.“ (str. 311)
U skladu sa orfičkim prerušavanjem, ova samokritika autora prikriva suštinsku zamerku tradicionalnih pristupa koja će se dati jasno iščitati kasnije: opšte ili svakidašnje mesto, može se dobiti redukcijom onog izuzetnog, ali izuzetno se ne može shvatiti proširivanjem svakidašnjeg. Jasno je i zašto: značenje izuzetnog koje odudara od opšteg, istovremeno menja njegov smisao. Logički gledano, opšte mesto jeste ono koje zavisi od tumačenja izuzetnog, a ne obratno. Bez nastojanja da se izuzetno razume, opšte mesto i ne postoji.
Knjiga započinje poglavljem „Jezik misterija“ , čime se definiše opseg, značenje i upotreba pojma misterija u daljem tekstu, zatim slede brojne analize, motiva Gracija kroz spor Fićina i Mirandole u kojem se preispituje odnos i pitanje primata između intelekta ljubavi i zadovoljstva, smisla slepog boga Ljubavi – Erosa, odnosa Dionizija i Baha, a tu je i analiza preko 80 umetničkih dela (prevashodno iz renesanse) među kojima su Botičelijevo Proleće i Rađanje Venere, Da Vinčijeve Lede i Mikelanđelove skulpture.
Rezultati studije daleko nadilaze polje istorije umetnosti. Tako na primer izučavanje Pikove medalje na kojoj tri gracije predstavljaju neoplatoničko putovanje duše u tri etape, otvaraju brojne teme koje se u kanonskoj filozofiji uzimaju zdravo za gotovo, kao što je Platonov stav prema zadovoljstvu ili blaženstvu; Voluptas kao summum bonum platoničara, i uloga strasti u dolasku do istog; Značaj podudaranja suprotnosti Nikole Kuzanskog; Senekin (stoički odnos) prema uvidima Epikura. Fićinovo gotovo hedonističko, epikurejsko i svakako antiasketsko preoblikovanje platoničke i hrišćanske doktrine. Takvi uvidi, bez obzira što su do danas podržani još brojnijim studijama, i dalje izazivaju iznenađenje, zbunjenost i nevericu, a što ovu knjigu, pored njenih nesumnjivih akademskih vrednosti, čine istinski intrigantnom.
Za kraj treba napomenuti da Paganske misterije u Renesansi u izdanju Fedona sadrže i reprodukcije fine štampe 102 umetnička dela što omogućava adekvatnije praćenje teksta, kao i krajnje detaljan indeks. Takođe, treba istaći kvalitet prevoda. Ljiljana Nikolić je uz svega par manje srećnih izbora uradila vrlo dobar posao kada je reč o engleskom, a takođe tu su i odlični prevodi i komentari izvornih tekstova na grčkom, latinskom, francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku, kojima ova knjiga obiluje.
Aleksandar Ostojić

04.12.19 Vreme

Da bi se uopšte govorilo o Edgaru Vindu, piscu monumentalnog dela Paganske misterije u renesansi, mora se nešto reći o čoveku kome ta knjiga u izvesnom smislu duguje svoj nastanak. Njegovo ime je Abi Varburg (1866–1929) i smatra se ocem ikonologije, metoda kojim istoričari umetnosti nastoje da proniknu u dublje simboličke, istorijske i filozofske slojeve umetničkog dela. Varburg je bio nesvakidašnja ličnost: posvećen čitanju, izuzetno intuitivan i perceptivan, odmalena je bio opčinjen klasičnom antikom i njenim raznovrsnim tragovima u poznijim epohama. Ta opčinjenost naročito se ogledala u njegovom interesovanju za renesansnu umetnost. Kada mu je umro otac, ugledni jevrejski bankar iz Hamburga, Abi se s mlađim bratom nagodio da ovaj preuzme sve očeve poslove pod uslovom da o svom trošku snabdeva Abija svim knjigama koje bi ovaj ikada poželeo da ima. Dobrim delom zahvaljujući toj nagodbi, Varburg je 1911. u Hamburgu osnovao biblioteku čije je upravljanje poverio čuvenom istoričaru umetnosti Fricu Sakslu.

Varburgova biblioteka za studije kulture okupila je neka od najvećih imena onovremene istorije umetnosti i filozofije u Nemačkoj, poput Saksla, Ervina Panovskog i Ernsta Kasirera, a dvadesetih godina 20. veka tu se našao i mladi Edgar Vind, koji će se u poslednjim godinama Varburgovog života posebno zbližiti s njim i postati drugi čovek Biblioteke. Premda sam nije mnogo objavljivao, Varburg je na naučnike iz svog kruga ostvario izvanredno snažan uticaj inovativnošću pristupa i entuzijazmom. Njegova disertacija na temu Botičelijevih slika Rođenje Venere i Proleće utrla je put novim tumačenjima veza između renesanse i paganske starine.

Varburg je umro u sam osvit nacizma, a njegovi naslednici suočili su se s namerom nacista da konfiskuju imovinu Biblioteke. Stoga su Fric Saksl i Edgar Vind 1933. organizovali komplikovan proces preseljenja Biblioteke u London, prenevši tako Varburgovu baštinu ikonoloških studija u anglofoni svet. U Londonu je Biblioteka uskoro prerasla u Varburgov institut, i dan-danas aktivan, a delatnost mnogih generacija naučnika učinila je tu instituciju jednom od ključnih u razvoju savremene istorije ideja i istorije umetnosti. Imena poput Kasirera, Ernsta Gombriha i Frensis Jejts, Đorđa Agambena, dovoljno govore tome u prilog.

Varburg je smatrao da dela velikih renesansnih umetnika nisu puke ilustracije, prikazi čija se svrha iscrpljuje u dekorativnosti. Umetničkom delu valja prići bezmalo kao tajni koju treba otkrivati, zaključanoj sobi čiji se ključ krije negde u detaljima i treba ga pronaći. U motivima, izboru likova, pojedinostima kompozicije, smatrao je Varburg, a za njim i Vind, skriveni su (ili, bolje, nataloženi) slojevi značenja koje je umetnik preneo u medij iz ličnog fundusa nasleđenih predstava, verovanja i znanja čije poreklo seže u duboku prošlost. U traganju za ključem istoričar umetnosti ne sme zazirati od filologije, filozofije, studija religije i drugih oblasti. Vindove Paganske misterije u renesansi svojevrsni su manifest takvog pristupa.

Edgar Marsel Vind, filozof i istoričar umetnosti, rodio se 1900. u Berlinu kao dete rumunske Mađarice i ruskog Jevrejina prispelog iz Argentine. Zahvaljujući takvom poreklu, odrastao je u kosmopolitskoj i poliglotskoj sredini. U Berlinu je studirao klasične nauke, filozofiju i istoriju umetnosti. U Frajburgu je slušao predavanja Huserla i Hajdegera. Doktorsku tezu odbranio je pred Panovskim i Kasirerom. Profesorsku karijeru na Univerzitetu u Hamburgu prekinuo mu je dolazak nacista, kada prelazi u London i nastavlja svoj rad u Biblioteci. Uoči rata odlazi u Ameriku, gde će predavati na nekoliko fakulteta, a od 1955. postaje prvi upravnik novoosnovanog odeljenja za istoriju umetnosti na Oksfordu. Umro je 1971. u Londonu.

Prvo izdanje Paganskih misterija objavio je 1958. godine, a drugo, dopunjeno i prerađeno, deceniju kasnije. U petnaest poglavlja knjige Vind analizira više od osamdeset umetničkih dela renesanse (i poneko iz antike), od Da Vinčijeve Lede preko Botičelijevog Proleća i Rođenja Venere, do Verokijevih reljefa i medalja Pika dela Mirandole. S izuzetnom erudicijom, u zgusnutom izlaganju koje zahteva svu čitaočevu pažnju, Vind razvija svoj metod tumačenja odabranih umetničkih dela kao vizuelno kodiranih filozofema koje treba dešifrovati. Stoga on zaranja duboko u knjige koje su mogle biti lektira umetniku, poput dela antičkih i renesansnih filozofa ili hrišćanskih teologa, ili pak propratnih natpisa uz portrete, gravire i na medaljama. Na taj način idejno raslojava umetničko delo i razotkriva sistem odnosa u njegovoj osnovi. "Svojim metodom tumačenja slika", kaže on, "nastojao sam da pokažem kako se ideje prenose u vizuelne predstave i kako ove počivaju na idejama."

Dobar primer je klasična predstava tri Gracije, koju Vind analizira u preko deset različitih izvedbi, od freski iz Pompeje, preko Koređa, Botičelija i Rafaela, do Pikove medalje. On započinje potragu od stoičkih alegorija Hrisipa i Seneke, razvija je Avgustinovom doktrinom o tragovima Trojstva i kruniše neoplatonskim tumačenjem Marsilija Fičina, koji u Gracijama prepoznaje tri etape kosmičkog putovanja duše. Da li su Gracije odevene ili nage? Kako drže jedna drugu i koja gleda u kom smeru? Ništa od toga nije slučajnost u varburgovskom "otključavanju slika" Edgara Vinda, koji je posebno naklonjen neoplatonskim shvatanjima Fičina i Pika, ali ne zanemaruje značaj renesansnog osećaja za finu ironiju i estetsko poigravanje motivima. "Misterije" iz naslova knjige odnose se upravo na tanano balansiranje renesansnih umetnika i filozofa između različitih modaliteta tog termina, od Diogenovog ili Platonovog prezira prema "pučkom" karakteru antičkih misterija, preko njegovih magijskih konotacija u Jamblihovim tumačenjima, do misterija shvaćenih kao poetska alegorija.

U izdanju beogradskog Fedona, Vindova briljantna studija zablistala je u prevodu Ljiljane Nikolić. Uz više desetina reprodukcija, izdanje je obogaćeno i veoma detaljnim indeksima, koji olakšavaju snalaženje u ovom zahtevnom štivu.

noel putnik