Novi početak

26.10.09

Knjige imaju ogromnu snagu – rekao je Toni Parsons, autor kod nas nedavno objavljenog romana „Novi početak“ („Laguna“) koji je gost Beograda i Srbije. Proslavljeni pisac u razgovoru za „Blic nedelje“ govori o novoj knjizi, svom životu, književnosti, ženama
Ovdašnja čitalačka publika, kao i u brojnim drugim zemljama gde je Parsons hit pisac, pokazala je veliku naklonost prema njegovim knjigama „Čovek i dečak“, „Čovek i žena“ „Moja omiljena supruga“ („Laguna“)... A govoreći o novom romanu u kome glavnog junaka suočava s bolešću, odnosno smrću, da bi mu se potom promenio život, između ostalog, kaže: „Svakog dana doživljavamo nešto što nas menja u odnosu prema drugima, prema sebi i sagledavanju sopstvenog mesta u životu, u nekim kontekstima... Ljudi su strahovito skloni da zalutaju, da najbitnije stvari tretiraju kao marginalne. Susret sa smrću natera čoveka da se zamisli nad svojim životom, da se preispita. Ma kako grubi bili, ti udari sudbine su možda jedini, u svakom slučaju efikasan lek protiv ljudske bahatosti i prema drugima i prema sebi.“

Duhovitost je jedna od odlika nekih vaših junaka, odnosno knjiga. Duhovitost kao eskapizam ili kao način gledanja na stvari ili...?
– Duhovitost je ozbiljna tačka u uporištu života. Ona je, između ostalog, veoma važan mehanizam za preživljavanje. Strahovito je moćna. Jer, recimo, čim se nečemu nasmejete, stvorili ste otklon, čak i distancu, a na isti način možete postići i bliskost. Sposobnost da se smejete svetu oko sebe, i sebi naravno, velika je stvar.

U prethodnoj knjizi, „Moja omiljena supruga“, bavili ste se i pitanjem – šta ostaje posle ljubavi. I, šta ostaje?
– Smrt, šta bi drugo!? Šalim se, naravno. Šta ostaje posle ljubavi? Posle ljubavi ostaje promena. Ljubav se menja. Promena. Od momenta kada nekog prvi put vidite i provedete s njim pet, 10, 20 godina, vaša ljubav se, čak više puta, promeni. Recimo, više ne biva toliko uzbuđujuća, ali to ne znači da ne poprima neke druge osobenosti i kvalitete.

Kako se može saznati, pišete roman „Ljudi i dečaci“ koji je nastavak knjige „Čovek i dečak“ koja vas je proslavila...
– Da. Za sada imam napisanih 25.000 reči. U knjizi „Ljudi i dečaci“ ključna stvar je odnos između oca i sina, kao što je to bilo i u romanu „Čovek i dečak“, samo što su sada obojica deset godina stariji.

Koja od knjiga ima najviše autobiografskog budući da ste u nekima od njih pisali i o iskustvu razvoda, razilaženja sa suprugom i samostalnom podizanju deteta?
– „Čovek i dečak“, ipak. Tu sam se trudio da prikažem oca, glavnog junaka kao mog oca i junaka sina kao mog sina kada je imao četiri godine. Dakle, dva glavna lika su gotovo autentična, a ženski likovi su sastavljeni od raznih žena iz mog života.

Koliko žena može da bude inspiracija kad voli ili kad ostavlja?
– Žene su uvek inspirativne, barem za mene. Srećom, ne moram sa svakom da se spetljam da bi mi bila inspiracija. Bilo bi vrlo iscrpljujuće da sa svakom ženom od koje imam nadahnuće moram da provedem dvadeset godina. Inspirišu me i kad ih slušam kako govore o svojim životima i iskustvima. I 20 minuta može da bude veliko nadahnuće ili, u mom slučaju, i dva minuta.

Nema sumnje da je vreme dragoceno za literarnu zvezdu vašeg profila...
– I nema sumnje da ima onih na koje ga vredi trošiti...

Kako, kao literarna zvezda, vidite književnost danas, njenu moć ili nemoć?
– Mislim da su knjige danas moćnije nego što su ikada bile.

To se danas zaista retko može čuti. Čini se da je suprotno mišljenje daleko raširenije?
– Zbilja je tako. Džoan Rouling je, recimo, svojim knjigama odgajila čitav naraštaj budućih čitalaca, klinaca koji su odrasli na internertu, igricama... Uspela je svojim delima da nadvlada svu silinu nadiranja novih tehnologija i medija. A jedna knjiga će kod čitaoca, pre ili kasnije, povući i drugu i treću... Čitanje je strahovito dragoceno. Često i spasonosno na razne načine.

Na primer?
– Veliki deo našeg načina življenja je iskrzan. Dva minuta ovoga, pa pet onoga, pa tri stvari u isto vreme... A knjiga, nužno zahtevajući i vreme i pažnju, uči vas putovanju u svoje unutarnje svetove, otvara nove vidike, otkriva da niste usamljeni u dilemama koje vas tište.

Pre nego što ste postali pisac, bili ste poznati rok kritičar, bavite li se danas muzikom?
– Danas imam muzički ukus sedmogodišnje devojčice. Slušam muziku koju voli moja ćerka.

Da li prilikom ove posete Beogradu primećujete razliku u odnosu na vaše prethodne boravke? Pred nama je Sajam knjiga, vi ste bili gost na pretprošlom, možemo li govoriti o nekim očekivanjima?
– Beograd i Srbija su me, kao i ranije, dočekali sa velikim interesovanjem i ljubavlju prema mojim knjigama. Zar se može očekivati više od toga!? U međuvremenu, od mog poslednjeg boravka ovde do danas odigrala se velika ekonomska kriza. Ljudi na Zapadu nisu spremni za to, ne umeju da podnesu teškoće, krize... Ljudi u Srbiji su navikli na teškoće. Preživeli su, nažalost, i ratove i siromaštvo i razne more i probleme, i stekli neku vrstu imuniteta. Ljudi u Srbiji su, da tako kažemo, otporniji, odnosno opremljeniji da prežive teškoće. Zbog toga predviđam i nadam se da Srbija ima dobru, svetlu budućnost.

Toni Parsons i čitaoci
Čuveni engleski pisac Toni Parsons će se sutra sresti sa svojim čitaocima u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu. U čuvenoj karlovačkoj gimnaziji u 11.30 je razgovor uz prisustvo medija, a potom će održati svojevrsno predavanje učenicima gimnazije. U Novom Sadu (19) u knjižari „Ljubitelji knjige“ potpisivaće svoja dela i razgovarati s čitaocima. Sutradan, u utorak, u 17 časova će na Sajmu, na štandu „Lagune“ potpisivati knjige. Sutradan, u utorak (11) je njegov susret sa čitaocima u Biblioteci Beograda a u 17 će na Sajmu, na štandu „Lagune“ potpisivati svoje knjige.

Siže romana „Novi početak“
Junak Džordž Bejli doživljava srčani udar, nakon čega mu presađuju srce devetnaestogodišnjaka. Susret sa smrću menja njegov život iz korena; on postaje drugar svoje maloletne dece (a ne više strogi nadzornik koji sve kontroliše), biva nežan sa svojom ženom i satima vodi ljubav sa njom... Međutim, u jednom trenutku on poželi i da vrati svoj stari život.

03.08.09

NOVI roman britanskog pisca Tonija Parsonsa “Novi početak” imaće svetsku premijeru u Srbiji. Prevod knjige u izdanju “Lagune” pojaviće se u utorak u našim knjižarama, dok će u Engleskoj izaći tek u četvrtak.
Ljubaznošću izdavača, “Novosti” ekskluzivno objavljuju intervju sa jednim od najpopularnijih savremenih pisaca, povodom njegove nove knjige.
*Posle romana “Moja omiljena supruga”, smeštenog u Šangaj, “Novi početak” mnogo više liči na vaše ranije knjige.
- Želeo sam da napišem knjigu u svojoj sobi. Za neke knjige neophodno je da skitate po svetu pre nego što možete da ih napišete, a neke knjige možete pisati u svojoj radnoj sobi. “Moju omiljenu suprugu” pisao sam tri godine, zato što sam mnogo vremena proveo u Šangaju, istražujući. Uživao sam dok sam pisao tu knjigu, ali nisam želeo da na sledećoj provedem još tri godine. I želeo sam da, pišući novu knjigu, mogu svakog jutra da vodim kćer u školu. Prema tome, želeo sam da se vratim počecima. Želeo sam knjigu smeštenu u kraj koji poznajem i želeo sam da pišem o temama koje sam već obrađivao. O savremenim muškarcima i ženama koji se trude da im brak uspe. O tome kako je živeti život uhvaćen između roditelja i dece. “Čovek i dečak” bio je roman koji sam napisao u svojoj sobi. Izlazio sam povremeno da doživim ono što je ispunilo knjigu, ali kad sam prošao ta iskustva, mogli ste me zaključati u podrum na godinu dana, i na kraju bih izašao s rukopisom.
* Po čemu je onda “Novi početak” drugačiji?
- Glavni junak je stariji, pa su zato njegova deca tinejdžeri - uz sve komplikacije i užase koje to podrazumeva. Oženjen je gotovo dvadeset godina, i to je zanimljivo - biti u vezi koja definiše vaš život odrasle osobe. On ima zdravstvene teškoće, što je i osnova knjige. Džordž doživljava srčani udar i dobija srce devetnaestogodišnjeg momka. I to ga čini dečkom, na dobro i na zlo. On ponovo postaje nezasiti ljubavnik svojoj ženi, drugar svojoj deci, briga i teret svojim roditeljima, i na kraju sve dovodi do ludila. Uključujući i samog sebe. I zato mora ponovo da odraste. Ovo mi se dopada jer zvuči kao nešto poznato - mislim da se prepoznaje pisac “Čoveka i dečaka” i “Čoveka i žene” - ali uz novi obrt.
* Zvuči kao potraga za prosvetljenjem.
- Volim priče o glupim ljudima koji se opamete. Ovo je roman o traganju za mudrošću, ali napisan, nadam se, zabavno, dirljivo i pristupačno. Hoću da kažem, “Sidarta” Hermana Hesea jeste priča o traganju za prosvetljenjem. Ali takva priča je i “Dan mrmota”. A i dopada mi se elemenat fantastike - Džordž dobija novo srce i to ga preobražava. Postoji nešto pod nazivom sindrom ćelijskog pamćenja, kada primaoci organa navodno dobijaju osobine davaoca. Nije zapravo ni važno je li to istina ili ne, prosto mi se dopala zamisao, bajka za odrasle. Pomalo podseća na Pitera Parkera kog ujede pauk i on postane Spajdermen, ili na Bila Marija koji se budi na Dan mrmota i otkriva da je taj dan potpuno isti kao prethodni. Šta ćete učiniti? Borićete se protiv zločina, ili ćete se prežderavati kolačima? Čini mi se da je to velika ljudska dilema - treba li da se borim protiv zločina ili da se prežderavam kolačima?
* I, jeste li ovaj roman zaista napisali u svojoj sobi?
-
Na kraju sam morao malo da izađem. Razgovarao sam s policajcima, s lekarima i igračicama. Ako razgovarate s policajcima, lekarima i igračicama, knjiga se gotovo sama piše. Oni su puni zanimljivih priča.
* Niste mogli da izmislite? Ili da potražite na internetu?
- Tokom pisanja shvatite da imate rupe u znanju koje se ne mogu popuniti ni maštom ni istraživanjem. Onda morate izaći i razgovarati s ljudima. Upoznao sam jednog policajca kad je neko pokušao da mi ukrade auto. Bio je to krupan momak, očigledno na strani dobra, prijatan i učtiv, ali niko ne bi ni pomislio da se zakači s njim. Upotrebio sam to za Džordžovo držanje. A moj lekar mi izuzetno mnogo pomaže kada pišem o medicinskim temama. Tu je i moja prijateljica Suman Su. Ona je bila igračica - i još je igračica, uostalom - pa sam neka njena iskustva upotrebio za Larinu prošlost igračice u vestendskim mjuziklima. Suman mi je dala i Larin san - san o jednom danu plesa u Buenos Ajresu. Čuo sam to od nje i pomislio kako je to predivan san. Da sam ostao u sobi, nikada to ne bih smislio.
* Jednom ste rekli da pisci u svojoj kutiji s alatom imaju samo tri alatke.
- Tako je - iskustvo, istraživanje i maštu. To važi za Dena Brauna koliko je važilo i za Dikensa. Zaista verujem u to. Romani se prave od ove tri stvari. Život kakav ste živeli. Život kakav su drugi živeli. Život kakav zamišljate. Iskustvo, istraživanje i mašta. Živite život, saznajete o životu i izmišljate život. I svakog dana svog književničkog života koristite ovo troje u različitim kombinacijama. Ja to činim već dosta dugo, a jedna dobra strana piščevog starenja jeste to što saznaje šta mu treba i gde to može naći. Novi početak trebalo je da bude stvoren od čiste mašte. Ali roman se piše dugo, i pisac usput shvata kako može da ga poboljša i produbi koristeći svoj život ili živote drugih ljudi. Na kraju se, ako je rad uspešan, ne vide šavovi između onoga što je izmišljeno i onoga što se zaista dogodilo.
* Možete li nam makar nagovestiti čega ćete se latiti u sledećem romanu?
- Biće to nastavak romana “Čovek i dečak”. Zvaće se “Ljudi i dečaci”. Biće to treća knjiga trilogije koja je počela “Čovekom i dečakom”, nastavila se “Čovekom i ženom” i završiće se “Ljudima i dečacima”. Roman “Čovek i dečak” objavljen je 1999. godine. Znači, Hari sada puni četrdeset. Mali Pat više nije slatki četvorogodišnjak kao što je bio onda. Svi oni imaju deset godina više za sobom. Imam neke zamisli o tome kako ću roman povezati s onim što se danas događa s mojom zemljom i svetom. Hari četrdesetogodišnjak umnogome se razlikuje od Harija tridesetogodišnjaka.
* Zato želite da pišete o tome? Zato što je od “Čoveka i dečaka” prošlo deset godina?
- Pa, dopada mi se ideja o tom razmaku - između ostalog i zato što je Džon Apdajk uvek pravio pauzu od deset godina između svojih romana o Zeki - ali pravo nadahnuće za “Ljude i dečake” jeste smrt starog ratnog druga mog oca, čoveka koji je lane umro u osamdeset šestoj godini. On i moj tata bili su zajedno u Kraljevskoj mornaričkoj pešadiji u Drugom svetskom ratu i često sam ga viđao, jer su ti komandosi bili bliži nego rođena braća, i ostajali su u kontaktu s mojoj porodicom čak i posle smrti mog oca. Malo ih je danas ostalo. Kada je taj očev prijatelj umro - a ja rado mislim da je i meni bio prijatelj - činilo mi se da sam izgubio i poslednju vezu sa svojim tatom. Želim da pišem o Hariju i o svemu što se dešava s njegovim sinom, njegovom ženom, njegovom pastorkom i njegovom bivšom ženom, ali želim i da odam počast tom naraštaju - pokolenju koje se borilo u Drugom svetskom ratu, pokolenju koje me je odgajilo.

DOLAZIM U SRBIJU
* Hoćete li uskoro ponovo doći u Srbiju?
- Uvek ću se vraćati u Srbiju. Sledeći put dolazim u jesen 2009, ali dolaziću sve dok me ljudi žele. Odgovor na moje knjige u Srbiji jači je, topliji i dublji nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Srbija me je prihvatila kao sina i zavoleo sam je kao svoju drugu otadžbinu. Ponekad mi se čini da sam jedina osoba na Zapadu koja zaista poznaje Srbiju - toplinu, inteligenciju i ljubav tamošnjih ljudi. Doći ću uskoro i uvek ću se vraćati.

B. ĐORĐEVIĆ