Moda i odevanje

01.02.11

Knjiga „Moda i odevanje” Marine Kocareve Ranisavljev razmatra na našem jeziku malo obrađivan a nezaobilazan aspekt oblačenja – njegovu psihologiju
Izazov je bio da, osim vizuelnih i estetskih, sagledam i dublje razloge odevanja i da potražim odgovor na pitanje zašto čin oblačenja predstavlja tako značajan deo svakodnevnog života Marina Kocareva Ranisavljev

– Odelo, dakle, ne čini čoveka?

– Ali o njemu mnogo govori, ponekad i više nego što neko o sebi želi da kaže.

– Na primer?

– Uzmimo tetovažu, kao vid oblačenja tela. Time mladi danas nešto žele da poruče. Pitanje je da li će to isto želeti da kažu i 2060. kada će „izrasti” u generaciju istetoviranih baka ili deka...

Domišljate opaske na dva postavljena pitanja vlasništvo su naše sagovornice, Marine Kocareve Ranisavljev, kostimografa, profesora na Visokoj školi za dizajn, tehnologiju i menadžment u Beogradu i autorke knjige „Moda i odevanje”, koja se pred publikom našla neposredno pred kraj prošle godine, u izdanju „Službenog glasnika”. Tema se čini poznatom, ali je kod nas malo obrađivana. Odnosno, skoro nimalo kada je reč o jednom specifičnom a nezaobilaznom aspektu odevanja – njegovoj psihologiji. Upravo ovaj predmet Marina Ranisavljev predaje svojim studentima, a izdanje o kojem je reč razmatra fenomen mode zaista kompleksno – iz aspekta sociologije, istorije, antropologije i kostimografije.

– Izazov je bio da, osim vizuelnih i estetskih, sagledam i dublje razloge odevanja i da potražim odgovor na pitanje zašto čin oblačenja predstavlja tako značajan deo svakodnevnog života. Odeća, tako, ukazuje na određene segmente ličnosti, može da otkrije društvenu, političku i seksualnu pripadnost, čak i psihološko stanje onoga koji je nosi. Ona može i da sakrije, što joj je i bila prvobitna uloga, povezana sa osećajem stida zbog polne golotinje. Može se reći da je uloga odeće bila čak i magijska – njom se čovek štitio u psihološkom smislu, pošto su odevna sredstva često bila instrument kulta – kaže autorka.

Osnovnim ulogama odeće – da nas šiti i čini lepšim – ona dodaje još jednu. Komunikacijsku.

– Dizajner prvo radi skicu odevnog predmeta, oblikujući dvodimenzionalnu predstavu. Šivenjem predmet postaje trodimenzionalan, ali tek u fazi u kojoj kupac izdvoji novac za jednu haljinu ili pantalone, ta haljina i te pantalone dobijaju četvrtu dimenziju – postaju sredstvo komunikacije. Odelo je tako artefakt, ono je manifest, sredstvo saopštavanja raznih poruka.

Knjiga „o fizičkom i psihičkom omotaču našeg tela”, kako o njoj govori profesor Čedomir Vasić, jedan od recenzenata, nudi širok dijapazon pogleda na modu – od objašnjenja njenog pojma i funkcija, ukazivanja na suptilnu razliku između odevanja i mode, preko pregleda nosioca modnih promena (veliki krojači davnih vremena/dizajneri u savremenom dobu), komunikacije putem simbolike boje i oblika, do analize tržišta, propagande, masovnog i elitnog odevanja i na kraju psihološke i sociološke paradigme oblačenja. Brojne i funkcionalne ilustracije obogaćuju ovu teorijsku studiju, dodajući joj i praktičnu perspektivu. O kojoj Marina Ranisaljev dalje priča:
– Nove tehnologije u tekstilnoj industriji stvaraju niz materijala, koji su polifunkcionalni, sa mogućnošću da se ne gužvaju, da se samočiste i slično. Reč je o takozvanoj pametnoj odeći. Budućnost će tako, sudeći prema eksperimentima koje već imamo u modnoj industriji, doneti i materijale čija će se forma sama menjati prema vremenskim prilikama od rigidne do mekane i obrnuto. Mnogi kreatori već od 2000. imaju kolekcije koje to nagoveštavaju.

Ona dodaje, na kraju i to da će, kada je izrada u pitanju, praksa otići još jedan korak dalje, otelotvorujući ideje najbolje naučne fantastike. Jer, uz praškaste polimere, koji se već koriste pri izradi sportske odeće, krojači i šivaće mašine moći će da odu u penziju. Odeća će se, naime, štampati, kao poster, ali u 3D tehnici.

M. Dimitrijević